Književne novine
sve do radova ! Rša, La Tura, Vuea, Kenjea, | rugih.
Kraike vesli KR inosiransiva
' Koro: Žena u ružičastoj suknji
· | IZLOŽBA RETKIH SLIKA KOROA | __U Galeriji Daber u Parizu nedavno je
i 5 i Kavarocija,
ba da rađe u Rimu pod njegovim utica-
bila otvorena izložba 20 retkih slika Kooa, koja ga prikazuje u njegovom intimm stvaralaštvu. Tu je izložen' »Ulaz u ik Sen Klu«, koji je slikao kađ mu je b] 28 godina, zatim divno »Pristanište La Rožel«, zatim »Kuće Kabasid u Vil Davre«, kao i nekoliko odličnih portreta. Izložene su samo slike koje je Koro slikao slobodmo, prema svojim intimnim raspoloženjiŽi O da ga ta mala izložba, prema minju Kr e, pretstavlja mnog od ranijih a oŽbi, i DO O
IZLOŽBA PIKRASOVIH LITOGRAFIJA
U Buhholc galeriji u Njujorku pnriređena je izložba Pikasovih litografija,
Među litografijama, štampa „pominje mnoge portrete njegove žene, koji su interpretirani u svakoj litografiji na drugi način,
»KNJMGINJA OD AMALFIJA« U ORSPORDSKOM POZORISTU
Pozorište oksfordskog univerziteta spremilo je za novu sezonu Vebsterov istoriski komad »Knjeginju od Amalfija«. Za ovu je priliku izrađena naročita scenska dekoracija, kao i novi kostimi, a sve na osnovu kulturno-istoriske i umetničke dokumentacije o vremenu u kome je knjeginja živela. Naročito su korišćena slfkarska dela majstora Kranaha i Matije Grinvalđa, nemačkih umetnika toga doba. Sa ovom će pretstavom oksfordsko pozorište gostovati u većim gradovima Francuske.
STUDIJA O VERMERU
„Laurens Gauing, profesor umetnosti na univerzitetu u Daramu, napisao je studiju o velikom slikaru Vermeru, u kojoj — prema pisanju kritike — autor iznosi nove poglede na Vermerovo umetničko delo. Knjiga će usicorg biti objavljena u izdanju edicije »Faber i Faber« u Londonu.
o BIOSKOP U MUZEJU
U pariskom muzeju Peti Pale uređena je bioskopska sala u kojoj će biti projektovani filmovi o likovnoj umetnosti. Ovo je prva muzejska ustanova u Francuskoj, koja će stalno koristiti film kao sredstvo vaspitanja svojih posetilaca, Prvi film koji će u ovom muzeju biti prikazivan je 8#Galantne svečanosti Vatoa« za koji su sce-
mario napisali Dil, Oreli i Ridemont. ovaj
_ je film nedavno prikazivan i u Beogradu u okviru priredbi Centralne kinoteke. Posetioci muzeja Peti Pale koji poseduju naj-eweči broj Vatoovih dela, moći će da se bez vodića, a preko filma upoznaju sa delima majstora na osnovu stručne analize kakva je data u tom filmu.
IZLOŽBA KARAVAĐA U MILANU
U Milanu je neđavno bila otvorena izložba Mielanđela Merizi da Karavađo Bilo je izloženo 45 slika samog Karavađa i 155 slika njegovih sledbenika i onih koji su radili pod njegovim uticajem. Posle izložbe priređene 1922 Bg. u »Palaco Piti« »Od Karavađa do Tijepola«, OVO je najpotbumija izložba italijanskog baroknog slikarstva, |
Izloženi su gotovo svi poznati radovi Karavadđa iz njegovih mladalačkih dana, iz njegovog rimskog perioda, iz vremena kada je radio u Napulju i na Malti, kao i iz tragičnih dana pred 'smrt u S'ciliji. Njegov ogroman uticaj dokumentovan je na izložbi radovima slikara njegove škole i onih koji su bili pod njegovim uticajem (Baljonija, Borđanija, Karačola, Spadđarina, Manfređija, Pretija, Riminaldija i Saračenija) radovima slikara koji su
jem (Valentin, Per Brugen, Jansens RomĐaouts, Honthonst, Rilshajmer, TFinson) pa Stomera, Turnijea, Le Kler.
Sverca, Lera
TZLOŽBA RUEMBRANTOVIH BAKROREZA I CRTEŽA
U Rimu je zaključena a u Pirenci se Otvara izložba Tiembrantovih bakroreza i crteža iz kolekcija amsterdamskih muzeja.
· Među bakrorezima se nalazi portret umet-
mikove majke (1628), »Tri krsta«, »Pretstavlijanje Hrista u hramu«, »Pogled na Amsterdđam« i »Tri stabla«, a od poznatijih crteža »Vitez na konju« i »Nagoveštenje patirima« (1634). Tako je žao bila jedna od retkih izložbi TRembrantovih bakroreza i crteža, ipak je poseta izložbe u Rimu bila minimalna, u svemu 6.000 posetilaca.
»LATINSKA LITERATURA« Poslednje izdanje emgleske edicije »Me-
~ tuema iz Londona pretstavlja opširnu stu-
ae
diju V. A. Lejdloa, koja prikazuje latinPob Kmjiževnost od njenih najranijih ĐbOčetaka pa do svršetka klasičnog perioda. Knjiga je naišla na dobar prijem ensgle-
ske }mjiževne kritike,
Gradimir Aleksić: Crtež
LE ———————
'vim Kaletom.
pr B-Va NPO TP yjf; u VOOR a
ae ERJIŽEVNEIROVINE
»O preuzimanju i prevodjenju prevoda«
P od gornjim naslovom potpisao je
Branislav Miljković u ime Srpske književne zadruge izjavu u Književnim Novinama (vidi br, 34, od ove godine) u vezi s mojom redakci-
· jom Zaručnika Alessandra Man-
zonija, u prijevodu Jovana Đaje.
Neke umjesne primjedbe „uprave Srpske književne zadruge obesnažuje sam potpisnik izjave napisavši: »Nesumnjivo, ni državno izdavačko preduzeće (treba »poduzeće«, prim. 1. F.), ni priređivač, nisu ni po kakvom državnom zakonu bili obavezni da izveste Srpsku književnu zadrugu da su uzeli »da prirede« prevod jedne knjipe koja je ranije izašla u njenom izdanju«. Iako je izjava napisana povišenim tonom, u njoj nema ništa kon kretno osim pitanje zašto je ime prevodioca od »Jovan« pretvoreno u »Ivan«. Budući da sam ja o tome već sam htio obavijestiti jagmost (samo što moja izjava nije štampana) nadam se da ću to moći sada, kad sam napadnut,
Miljković u svojoj izjavi upoređuje moju redakciju Đajina prijevođa s nekulturnom nakaradom Mite Ćorića koji je 1892. srpskoj publici servirao Šenomo Zlatarevo zlato, preudešeno i »premolovanoć, dodavši čak { »originalan« potpis Augusta Šemoe ćirilicom. Miljković kaže: »Prema izvesnim merilima razumljivo je zašto je taj prevod sa ekavštine preveden na ijekavštinu, s obzirom da se knjiga namenjuje ijekavskoj čitalačkoj publici. Tako je nekad radio Mita Ćorić »posrbljujući« Šenoino Zlatare vo zlato. Ali ni sa kakvim merilima ne može se pravđati što je priređivač u prevodu menjao reči i oblike srpskog književnog jezika nazivajući ih »suvišnim regionalizmima i arhaizmima«. On je svud stavljao: toč ka mesto tačka, točno mesto tačno, zasigurno mesto utvrdo, šutke mesto ćutke, zapovijed mesto zapovest, zrak mesto VažZduh, papir mesto hartija, tko mesto ko, što mesto šta, okladiti mesto opkladiti, vidjet ćemo mesto videćemo, i puno tome slično«. Ne mogu se đovoljno načuđditi da je još danas dobronamjernu čovjeku Dpoirebno dokazivati da se prijevođ redigira, ođnosno lokalizira, odnosno kako to »duhovito« kaže izjava —
»prevodi« sa ekavštine na ijekavštinu, iz čega izlazi da postoje nekakva
dva jezika — ekavski i ijekavski!
Prijevod nije originalno djelo, pa svaki redaktor ima pravo mijenjati sve ono za što smatra da nije tečno, točno i skladno. Naravno da se njegov rad može podvrći kritici, ali ne takvoj gdje će se redakcija prijevođa nazvati „prevođenjem prijevođa«, kako stoji u natpisu pomenute izjave. Treba li dokazivati da je drugo kad Mita Ćorić u originalnom djelu jednoga klasika od »čazmanskoga prepošta« pravi »čazmanskog protu«, od »kanoničke kape« »arhimandritsku kamilavku« od »ceha srebrnarskog« »esnaf kujundžijski«, od »bana Berislavića« »bana
Bio sam još đak u Vranju, a Bora »brucoš«, student prve gdine beogradskog Pravnog fakulteta. Nas đake jedva bi koji student s visine pogleđao, pa smo sa nekom radozlanošću očekivali: da li će takav biti i Bo. ra, koji je ranije, kao gimnazijalac, u slobodnim časovima i danima, rado bio sa mlađima od sebe, jer nije bio ni uobražen, ni neprirodno ozbiljam, ni uštogljen ,ni sančim strog prema deci. Vazda je s nama bio spreman na svaku šalu; imao je humora, i to onog koji je sočan, narodski, utoliko deci bliži.
TI došao je Bora o Belom četvrtku. Posmatrali smo ga radoznalo, ali već prežalivši njegovo društvo, pošto smo imali iskustva da čim neko od naših starijih postane student, on se izmeni preko noći i »decu« (a u »đecu« sad takav trpa čak i dve tri godine mlađe od sebe) posmatra 5 prezrenjem, čak ih i tera.
Ali, gle, Bora pođe 5 nama na kupanje, isto onako veselo i prisan kao što je bio pre, dok je još bio gimnazijalac!
To nas je jako obradovalo. uhvatili smo ga, ja i moji ujačići za ruke, na smenu, te žurili prema Kazan-đolu. Putem nas je u nekoliko mahova zacenio smehom pričajući o profesorima.
Kazan-đol Je jedan tesnac Vranjske Reke u Markovom Kaletu. Divno mesto, prijatho za kupanje. Kad smo stigli Bora se nasmeja:
— h, eh, što je ostalo pene! Dobar znak!
— A što, batke? — pitamo ga mi.
— Pa, eto ,jutroske su se ovde, pre no što je sunce izišlo, kupale žene! Biče berićeta! — i opet se nasmejao, sad gromko.
Mi smo znali mnoge vranjske običaje, ali su nam ovaj nekako »prećutali«. Zato navalimo da pitamo Boru: '
— A, bre, batke, a zašto su Se banjale ovdek dneske?
— Njija im se kolevka! A biće, biće!
Mi zinusmo; sad tek ne razumemo. on da prsne od smeha:
— A Što ste zinuli? Pa zar ne znate ko se kupa o Belom četvrtku u Kazan-đolu?
— Ne, batke!
— Nerotkinje, bre deco, nerofkinje! Prazna im kolevka, pa veruju da će biti puna, do godine, ako se izbanjaju pre sunca na Beli četvrtak! Tako je uvek bilo! A opet Vranje ne raste!
TI pršte u smeh... Ali nama nije bilo do smeha. Šta nam se sve nije vrzlo po glavi i.., nekako smo se ustručavali da se kupa. mo u tom »čudotvornom« Kazan-đolu. A to je baš i bilo ono što je vragolan Bora hteo da postigne. Smejao se od srca, dugo i pusto, tako da smo i mi najzad morali da se smejemo. I da mu pokažemo kako se .ne bojimo »čudotvorstva« — skočili smo u vodu.
— M, što je pusto vranjsko! — mahnu
Bora rukom. — Za inat i u vodu i U Vatru! · Nikada neću zaboraviti taj dan. Nikada se nismo tako burno i veselo kupali. A i Bora je bio kao nestašan dečak: gnjurao se sa nama, takmičio, »daviO« nas, prskao. Smeh se čuo na daleko.
* ı
T opet smo se našli sa njim pređ MarkoZnali smo koješta o Kaletu, od starijih, ali, opet, htedosmo da i od Bore nešto čujemo. Student je, moždđa više zna, a mi smo večito radoznali.
— Ama, Borko, otkuđe ovoj mesto da se vika Markovo Kale?
— Vi ste mi Vranjanci! Zar ne znajete?
— Kaži ti! — vičemo mi uglas.
— Dobro, de! Eto, pogledajte ovamo: tu je bio biva Kraljevića Marka, Tu je on sa svojom vojskom stao, pa mislio kako da Je nahrani. Viče vojska: »Da jeđem0n, aa _Loo aa ——
Odgovora ared ih; Uušan
Borisavljevića«, i puno, puno tome slično. U svome žaru okomio se Milj-
ković čak i na rastavljeni futur. Zar
i o tome treba govoriti? Zar se redaktor nije smio služiti Broz-Boranićevim pravopisom, koji je propisan u Narodmoj Republici Hrvatskoj? Pratim izdanja »Zore« i nisam našao da je i kod kojega srpskoga autora spojeni futur rastavljen, suprotnih primjera ima mnogo od drugih preduzeća. Tako je Jugoslovenska knjiga izdala 1949 izbor iz Kranjčevića. Tamo (citiram nasumce) na str. 1483., u pjesmi Dva barjaka, stoji »ubiće«, a Kranjčević je pisao »ubit će«; u pjesmi Žena, na str. 171., »nestaće«, a Kranjčević je pisao »nestat će«, itd. I opet se tu radi o mijenjanju originalne grafije jednoga klasika, pa ipak nitko nije prigovorio. Kultura istovremeno izdaje klasike marksizma-lenjinizma, sabrana djela Gorkoga i drugih klasika u lokaliziranim prijevođima. Ima li tome prigovora? Nedavno je tako izdat i Hercen. Pa ima li tome prigovora? Da ne iđem dalje, imam i ličnoga iskustva. Matica Hrvatska izdala je 1948. godine moj prijevod Verginih novela. J. Vagehnhals ređigirao je lani za beogradsko »Novo pokolenje« dvije od tih novela (Prigonja i Sloboda), prvoj izmijenio naslov, ne upitavši za dopuštenje ni nakladnika ni mene. Nije mi čak ni ime spomenuo, pa bar Jovanom da me nazove, ali da prizna da je prijevod moj. A osim toga. ima izmjena koje kvare prijevod. Tako na str. 204 moga prijevoda stoji »jedna pristala djevojka«, a redaktor »ispravlja«, na str. 83 svoje redakcije, »jedna devojka koja je pristala uz njih«, dok. original lijepo kaže »un bel pezzo di giovanotta«, dakle, po domaću, »kus djevojke«. Tko je tu uz koga pristao, ne znam, svakako ja uz takvu redakciju nikad i nikud. Do danas još nisam dočekao đa mi se fko javi, makar i dopisnicom. Možda ću dočekati.
Ali. vratimo se našem pitanju. »Ivan« umjesto »Jovan« najbanalnija je štamparska pogreška. Ne vrijedi sad iznositi njen historijat, uza sVe raZzloge ostaje čieijenica da je ime krivo štampano. Meni je ta pogreška od prvoga časa bila vrlo neugodna i ja sam, poslavši prilog o Manzoniju u Književne Novine (vidi br. 28 od ove
godine) napisao bilješku u kojoj izražavam žaljenje zbog pogreške i zabune do koje ona može .dovesti. U popratnom pismu uredništvu kažem doslovce: »Ukoliko objavite Manzonija, naročito mi je stalo da se štampa bilješka o pogrešno štampanom imenu prevodioca Jovana Đaje«. Članak je objavljen, bilješka (za koju sam izrekom kazao da mi je do nje naroči-. to stalo) — nije. Zašto, ne znam. StoEKa je posve neumjesna igra oko toga je li priređivač možda shvatio ime Jovan »kao regionalizam ili arhaizam«. Pogreška je toliko očigledna da se i ne može objasniti nego kao pogreška. Međutim, dobro je mesti i pred svojim vratima. Moj kritičar mijenja u službenom naslovu »Zore« poduzeće u preduzeće; ja se zovem Ivo, to može pročitati na naslovnoj sitrani Zaručnika, ali me moj kritičar 'ipak zove Ivanom; najzad, Zadruga brani od mene svoga pokojnoga suradnika, a sama navodi pogrešnu godinu njegove smrti, 1926. umjesto 19928. Uostalom, uza spomenuti članak o Manzoniju uredništvo je donijelo i sliku toga klasika, ali ispod nje piše »Đuzepe (!) Manconi«. Jasno otkuda zabuna; tako se zvao Mazzini. I ne samo to: naslov moga priloga bio je »Manzonijevi Zaru čnici«, a uredništvo je svuda u tekst i u naslov stavilo Vjerenici. i još u pod naslovu upozorilo: »Izdanje Zore, Zagreb, 1951«, iako je Zora knjigu izdala pod natpisom Zaručnici. sa
me sitnice, ali vrijedne da se spome-
nu kad se štamparskim pogreškama potkrepljuju principijelne izjave.
Ne bih se toliko zadržavao na sh? rednim stvarima, da u spomenutoj iz-* javi nisu izneseni tako neosnovani prigovori. Meni je kao redaktoru, to ponavljam, krivo što je do pogreške došlo, Ali, mođernizirati prijevod koji je prije četrdeset godina časno isbunio svoj zadatak, osloboditi ga suvišnih regionalizama i arhaizama, približiti ga današnjem čitaocu, to je za moga kritičara »neumesno preinačavanje«; nego, meni se čini da Miljković žali što sam izabrao Đajin pri-
jevod, Sađ žalim i ja. | Ivo FRANGEŠ
____I nama jednom mater budi ——q
N as će još danas bođežima biti: žeđ za lepotom u nama utaži.
T ja ću možda — s klasovima raži —
pokošen pasti, ludi mrtvac biti,
Zvona se čuju, krupna zvona laži i kame bruse. Krv će čašom piti i maše glave samo mrtve sniti. Što čekaš, Zemljo, ti istinu kaži.
Ne dai života! To·je zakon bića koja čekaju kraj krvoprolića. Nek kaplju sreće, koju čovjek žudi,
sasne iz dojke, iz oprana neba, iz srca pjesme, iz dobrote hljeba: Zemljo, i nama jednom mater budi.
(Iz predratne bilježnice)
Vlađimir POPOVIĆ
USPOMENA NA BORU STANKOVIĆA
bre Marko!« A on gleda: gde da im peče hleb? Gleđa lewo, gleđa desno,, pa ugleda, eto vidiš onu rupu! E, tu napravi brzo jednu veliku furunu, pa udari da peče hlebae. Migde takve furune! Hleb kao kolač, i još lepši, prste sa njim da pojedeš! Jede vojska hlebac, i sve se čudi kako je dobro ispečen, kako je sladak, pa kaže Marku: »Bre, Marko, da ostanemo ovde,
Bora Stanković
kod tako dobre furune, pa da ledemo hlebac, k'o što ga car me jede!?« A Marko se naljuti: »Iš, bre, dembeli jedni! A ko će da bije Turke ako se ugojite od slađak hleb? Hoću da vas hranim sa gorak hleb, pa da bijete Turke zbog svoju gorčinu... A gorko nam, Vala, i jeste, dok traju siledžije! Kad ih proteramo biće vam i ZObenica slatkal« E
— 'Oče, de! — rekosmo mi, a uživamo u Borinoj priči. ·
— A što da ne! Slobođa je slatka i bez hleba! — reče on ozbiljno. — Nego, deco, znate li zašto se oma planina ftamo zove KMrstilovica, a ona, pa, onamo Plačevica?
— Ne znamo! — graknusmo.
— Tamo se, na onoj, Marko prekrstlo, a na onoj, opet, zaplakao. Tako kaže narod! Mora da je to retko činio, pa su zato i upamtili. Znaš kako je: mnogo je prek bio taj Marko, pa dosta od njega 1 sefte!
I opet pređe na smejanje. Znao je da začini svačtu priču nekim svojim humorom. 1 nastavio je dalje o Marku, sve šaljivo *
Tada, kao student, Bora se zaljubio u lepu Vranjanku Jovanku-Joku Zlatanović, ćerku Zafira poreznika i Anastasije-Naste učiteljice. u smo mi, njegovo mlado društvo, Videli prvi put neku »krizu« kod njega. Nije bio mračan, ali nekako skriveniji, ćutljiviji.
Joka ga je, svašako, volela, jer jie on u početku te ljubavi blistao od sreće. Hteo je da se njome oženi, sasvim ozbiljno, ma da još nije imao egzistencije. Bio je 5spreman na svaku žrtvu, da radi ma kakav posao, samo. nju da ima. Ali Jokina majka podleže ženskim pričama, te se Uusprotivi braku vrlo odlučno, čak dosta uvredljivo za jednu tako osetljivu dušu, kakva ie bila PBorina:
a _- ___ _—–:– ——
Ruostio, Beograd, Francuska broj 1 — Štampa rija »
— Taj će se propije kako baba Milica! Ne davam Joku!
Odista, žene su u Vranju vazne đa od Bore ništa neće biti, jer S Deva ima babu koja voli piće, taj se mora i sam propihi!! Čudno verovanje, tobož plod starih iskustava, đa mlad čovek ne mora da se propije ako mu je otac, šli deda, li ma ko od muškog roda bio pijanica, ali ako je imao babu sklonu piću — to sigurno nasleđuje! Vele da je za to bilo u Vranju mnogo dokaza. Čak su navodile i priOea. Dile ni „udo što je Nasta poverom Ya»iskustvu« i lu "ati :jubav između Bore i ke o OON
Đok se to odigravalo, mi smo Boru retko viđali u našem društvu. Ali, kad se sVI!šilo i kađ je Bora izdržao »krizu«, preGdahnuo od razočarenja, eto ga opet među nama:
— Šta da rađim drugo nego đa se smejem?! Razni ljudi, razni i običaji. Neko meće na kantar mladoženju, a neko, pa, njegovu babu!
Ali kroz taj njegov smeh videlo se jasno đa je bilo i gorčine, duboko u njemu. 'Uvredili su ga, i tai trag je ostao.
Posle je Bora dobio stipendiju i otišao na studije u Pariz. Ali tamo je ostao svega godinu dana, jer mu se stipenđija uga_ sila posle majskih događaja, ubistva Aleksandra i Drage. Oženio se Angelinom, sestrom beogradskog prote Milana Milutinovića. Dobio je mesto poreznika pri tađašnjoj Bajlonovoj pivari. Posla nije imao mnogo i mogao je da se preda čitanju, naročito ruskih klasika: Puškina, Liermontova, Gogolja, DostojevskoE, Tolstoja... '"ada i počinje njegov plodniji književni rad, pojavljuiu se njegova majbolja dela.
Sreo sam ga s vremena na vreme 1 tu, u Beograđu. Za nas, nekadašnje prijatelje i poznanike, uvek bi imao malo vremena za pričanje, Sećam se da sam jednom naročito mislio o jednoj njegovoj rečenici:
— Sedam puta prepisujem ja svaku moju stvar!
Znao sam kako su mnogi naši pisci olako shvatili svoj književničii posao, često nisu ni jedan jedini put prepisali svoje delo, Već ga sa svima greškania davali časopisima. ili izdavačima. Zato je i bilo dosta brzopletih opisivanja karaktera, slabog razvoja fabule, naprasnog završetka, i slično. A, eto, ovaj Bora, koji je izgledao lakouman — po mojim prvim utiscima tako je ozbiljno shvatio svoj kniiževni posao, i tako savesno radio svoja delal
Wiožda ovolika savesnost ne bi bila mogućna da Bora nije imao vrlo vredne pomagače: suprugu Anygelinu i šuraka Milana. Oni su vrlo često prepisivali njegove rukopise, kad bi on posustao. TI u našoj literarnoj istoriji nije na odmet zabeležiti ovu dragocenu pomoć, ler ona Je omog\ićila da Borina dela dobiju u poslednjem vidu onako savršen oblik i punoću izražavanja. Jer dobar prepis Bora je ponovo rev“dirao, đopunjavao, usavršaVao, ponovo davao na prepis itd,
— Dobar književnik ti le što i dobar vinogradđar: što bolje i češće okopava·i reže, utoliko mu je bolje grožđe i vino! govorio je Bora.
Samo, on je imao perioda kađ nije Ppisao, perioda koje su neki pogrešno shvatili, pa govorili da se »ulenilo«. To je tačno. Bora je pisao po nadđahnuću, iz neO-
•
LUJ ADAMIĆ
(Nastavak sa prve strane)
način pomogne i odbrani. Dve objavljene knjige: »Povratak domoroca« (1934) i »Moja rodna gruda« (1949), i treća, »Orao i korenje« u rukopisu io su tri interesanina razgovora | vazmišljanja Luja Adamiča o Jugo” slaviji i o njenom položaju. U njima je obradio i rasvetlio čitaocu u Americi sudbonosna i presudna 'azdoblja poslednjih decenija jugoslovenske istorije, Osnov i pobuda „a pisanje tih knjiga bila je istina o njegovoj otadžbini. U »Povratku domoroca« prikazao je svetu pravu sliku dikftatorskoBs režima „šestojanuarske Jugoslavije, smelo izneo istinu o Narodnooslobodilačkom ratu i izdajstvu Draže Mihajlovića u knjizi »Moja rodna gru da« i naposletku u rukopisu »Orao i korenje« progovorio o pravim ciljevima kominformovskog i sovjetskog nasrtaja na Jugoslaviju. 'Pe knjige, pisane stilom koji je u više mahvva pohvalila američka Kritika, izraz su piščeve ljubavi prema staroj otadžbini a isto tako i prema njegovoj drugoj otadžbini. Te knjige (nažalost, kod nas neprevedene i malo poznate) i dostojan su doprinos međusobnom razumevanju i upoznavanju ljudi i na-. roda; one su prožete žarkom željom da se svet popravi i uljudi, da vera u korisnost rada i života bude i politićka vera svakoga i svih.
Zavesa i dalje zaklanja misteriozne događaje na maloi farmi kraj reie Delavor čija je žrtva bio pokojni Luj Adamič,. Ali će vreme uskoro raz80lititi i tu žalosnu igru, i onda ćemo tačno znati zašto je i kako morao umreti pisac i publicista koji je SVOjim radom posvedočio da nije živeo samo zato da bi prosto-naprosto Žživeo, već da bi živeo on i svi koje je voleo, za koje se borio i pisao.
Bojan ŠTIH
'NOVI DVOBROJ ČASOPISA »MLADOST«
Tzašao je iz štampe dvobroj 5—6 časopisa »Mladoste sa sledećim „sadržajem: Aleksandar Vučo: Zašto rat svih ljudi (odlo"mak iz poeme »Mastodonti«); Radomir Konstantinović: Drama „Laze Lazarevića; Vilijam Fokner: Ruža za Emiliju (pripovetica); Stevan Raičković: Krug nežnosti (sedam*xpesamay); Zoran Gluščević: Misli o stvaranju lepog; 'Tin Ujetić: Jesenja parodija (pesma); Mihailo Ražnatović: Irnao sam druga (pripovetka); Džordž„Snel: Viliam Fokner. U hronici: Radomir Konstantmović: Mi deca sveta; Jurij Gustinčić: Neobavezna razmišljanja; Vojan Rus: Metafizika u dijalektičkom odelu; Inž, Rajko Tomović: Tragom istraživača; Radoš NOvaković: Prilozi problemu filmskog SsCenarija; Ljubiša Jotić: 'ri slikarske izlobe (Lubarda — Milosavljević — Aralica).
Beleške,
»BRATIMSTVO SINJEG GALEBA« ROMAN TONA SRBLIŠKARA BICE BNIMLJEN ZA FILM
»Jadran-film« iz Zagreba napravio je ugovor sa slovenačkim književnikom 'Pometom Seliškarom da njegov roman »Bratimstvo sinjeg galeba« snimi za film. Selišicarovo delo, jedno od, najznačajnijih u slovenačkoj dečjoj književnosti, štampano je prvi put 1937 godine. Posle rata doživelo je dva izdanja i preveđeno je na italijanski i češki, Glavna lica ”omana su dečaci, a pisae je na živ i zanimijiv način izneo mjihove pustolovine na jednom ostrvu,
doljive potrebe da iskaže ono što je u njemu vrilo. Međutim, kad je ovaj oset1jiv čovek bio pogođen nečim teškim, neprijatnim, odbijao bi se i od pisanja i od ljudi. Tađa je izgledao durljiv, nepristupačan, prek. Ali đuboka podloga u njemu je bila vedrina i vera u čoveka za &oga stvara; to ga je ponovo vraćalo pisanju, i to onom iskvenom, preživljenom, pneose. čanom, u kojem bi prosto izgarao. Tadđa bi bol i veđrinu ovaploćavao u strasti i svežimi, živopisnosti i toplini, koje bi, uz savesno „doterivanje, blistale čitaocima potpunom umetničkom lepotom,
kil
Posle Balkanskog rata Đora je prešao u Ministarstvo prosvete, gde dobija referenturu za Verske poslove! I posle Prvog svetskog rata nastavio je da radi u istom resoru, a zatim je penzionisan »po potrebi službe«. ,
Kakav je bio u državnoj službi najbolje će, između tolikih, osvetliti ova činjenica, koju mi je ispričao:
— Dođoh ti ja u inspekciju, a oni mi na-– praviše bogovski dočeM, bogatu večeru! Vidim ja da nisu nešto čisti, čim toliko hoće da me maze. Ali, ko velim, neka ih. Kad sutradan, čim sam ustao nađoh po-
red kreveta pismo na mene adresovano.,
Otvorih ga i nađoh unutra hiljadarku, umofanu u ceđuljicu na kojoi je samo ovoliko pisalo; »Budite snishodljivi!«
— Kratko i jasno!
— Dabome! A ja uzeh tu istu cedđuljicu, pa na njoj napisah: »E, moj “ prijatelju, služba je služba, a družba je družba«. Ostavih i pismo i hiljadarku na stolu, a čim se vratih u Beograd podnesoh referat o zloupotrebi upravnika toga nadleštva! Čuo si!
Odista, niko ga nije mogao korumpirati. T kad mu je bilo najteže, nije se ponižavao, a još manje prljao. Nije to rađio onako prosto kao »službenik zakona«. Ne! On je imao više osećanje pravde, svoje lično, i to veoma pravilno, i svaku je stvar kroz to ocenjivao, i po svojoj oceni se upravljao. I uvek je tu ocenu donosio nekako vedro, na svoji način, kao svaki dobar poznavalac ljudi:
— Ne ljuti se kad vadiš korov! Pevaj, brate, zato što i ti poneki umeš da izvadiš!
*
I kad Je bio najmanje pristupačan, Bora je bio dobroćudan prema siromašnom, paćeniku, zapostavljenom i napuštenom. Nije on imao bogzna kakvih sredstava, ali i od onoga što je imao rado bi davao nevoljnome i onome Wo je na nekoj muci. 'Prebalo je samo iskreno izložiti svoju stvar. Bora je mrzeo lažove i prenemagala, On nije trpeo kaćiperstvo, „snobizam, falsifikat, efikeciju — ukratko sve što je lažno. Ukoliko je neko bio jskreniji, priprostiji, jednostavniji i, đabome, potrecbitiji, tome je odmah priticao u pomoć. Bio je prema takvima osobito gostoljubljiv. U njegovu kuću, u Vršačkoj ulici, za diyno čudo, mogao je da dođe u svako doba neli namernik. Protivno onima koji vole da vide srećna i zadovoljna čoveka, Bora je voleo da primi nesrećna i potrebita, jer je mogao da mu pomogne. Upravo je jedinstvenom brzinom i lakoćom mogao da shvati pravu muku i nevolju ma i slučajno viđenog čoveka. Tada se odista videlo najbolje kako, i pri oceni ljudi, njega vodi nadahnuće, intuicija:
— Kad se on izjađa, lakše mu je. Kad 'mu pomogneš, lakše je 1 meni, I tako ti podgrejem malo veselja i u meni! — kazao bi. To je bio Bora Stanković,
Stojan D. STOŠIĆ
„biste dvojice
grob na
MeibO:I s. eNOnNEV Lovćenu
NJEGOŠEVA PROSLAVA NA CRTINJU
proslava stogodišnjice Nje ala a
trajala je na Cetinju tri daha. +
u U odinb septembra pre podne SV oje
akademijom' ırl Domu kulture, DB lakše
posle pozdnavnih reči akademika
e _ & O en:ka Saveza KknjievStankovića, prcisedn KA drića i delegata
w.di-W O
nika Jugoslavije Ive slobodne eritorije Trsta BOT ennetlu govorio O Njegošu i njJeS ode NR
Blažo Jovamović, pretsednik Crne Gore. Istoga dana pre podne u a časova otkrivene su U Njegoševom paru Njegoševih prijatelja i.sa= radnika, Sime M:lutinovića i Ljube Nenadovića, a posle podne spomen-ploča na ĐBiljarđi, Njegoševom domu koji Je O e Po digao i koji je najzad sada restaur ran doveden wu stanje u kojem je bio u njegovo vreme. Prvi dan proslave završen “ svečanim koncertom na Letnjoj pozornic pod Orlovim kršem, podignutoj povodom Njegoševe proslave. Na koncertu su izvedena simfoniska dela na teme iz pesnilovih književnih dela domaćih savremenih kompozitora 1lije T.akešića, Božidara Trudića, Svetolika Paščana i Nikole Hercigo= nje, kao i prvi stav jZ »Herojskog oratori= juma« Vojislava Vučkovića.
Drugi dan proslave bio je posvećen obilasku istoriskih mesta u okolini Cetinja Vezanih za uspomenu na velikog književnika i državnika. Već u rano jutro pošle su izletnika kamionima, autobusima i automobilima dđo Ivanovih korita u podnožju Lovćena kraj kojih se nalaze Crkvine i na njima malena kapela gde je održan istoriski sastanak kneza Danila i crnogorskih glavara, rađi dogovora O istrazi potutica, sastanak opevan u „Gorskom Vjjencu«. U prvo praskozorje krenuli su Uuz kamene litice Lovćena učesnici proslave da se poklone senima pesnikovim. Posle deset časova ma grob su položeni veni Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ i Savezne Vlade, venci iz svih narodhih republilca, vena frezidijuma Narodne skupštine NR Crne Gore, Blaža Jovanovića i građana Cetinja. Svečanom činu, na kome je govorio pretsednik Prezidijuma Narodne skup= štine Crne Gore Nikola Kovačević, prisustvovali su i Moša Pijade, član Politbiroa CK KPJ; Rodoljub Čolaković, pretsednik Saveta za nauku i kulturu Viade FNRJ; Marko Vujačić, potpretsednik Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ; Blažo Jovanović, pretsednik Vlade NR Crne Gore sa ministrima, pretstavnici narodnih republika, Slobodne 'eritorije '"rsta i mnogobrojni kulturni i Javni radnici iz svih kaje še zemlje, kao i narod iz Cetinja i okoline. U podne po povratku sa vrha Lovće> na na Ivanovim koritima razvio Se Crno gorski oro. Oko 16 časova ista kolona kamiona, autobusa i automobila krenula je sa Ivanovih korita za Njeguše, rodno selo Njegoševo da bi še posetila pesnikova rodna kuća. U njoj se danas"kao jedini pređmet iz pesnikove zaostavštine nalazi Jedno veliko ogledalo, a iz njegovog doba ostala je nepromenicna odžaklija. Svi ostali predmeti sto, dva MWereveta, stolice, posuđe i ostalo, nabavljeni su pre 55 godina i jzrađeni po uzoru na one originalne, vladičine, donesene iz Venecije. Uveče istoga dana na Letnjoj pozornici održan je lhon= cert crnogorskih narodnih pesama i igara, u kome su učestvovala kulturno-prosvetna društva i grupe iz Kotora, Danilovgrađa, Cetinja i Titograđa i srezova barskog, pljevaljskog, ivangradskog, nikšićkog i cetinjskog. Proslava je završena u petak, 7 septem= bra, svečanim izvođenjem fragmenata iz »Gorskog vijenca«, u 20,90 časova, na Letnjoi pozornici, u kome su sudđelovali najistaknutiji đramski umetnici iz svih DOZOrišta u zemlji. Delo je dramatizovao Raša Plaović, prvak „i reditelj Narodnog pozo= rišta u Beogradu a režirao Eh je Vasa Kosić reditelj Narodnog pozorišta u Sarajevu.
Za vreme Njegoševe proslave na Cetinju otvorene su razne izložbe, a gosti i delegati posećivali su isto tako i druge kulturne i istoriske ustanove Cetinja: Cetinjski manastir, u kome je i Njegoš —" kada su ga austriske Vlasti da zaplaše narod preneli sa Lovćena — jedno vreme ležao, zatim Državni muzej, Umetničku galeriju i čuveni Reljef Crne Gore, Njegošev mu zei otvoren je Za proslavu ul MBiljardi a izložbe Saveza likovnih umetnika Jugosla= vije: „fresaka i stećaka, i Crnogorske štampe, otvorene su takođe u čast proslave najvećeg crnogorskog i jugoslovenskog pesnika. B.
BIBLIOGRAFIJA
M. S. Petrović: Izdanje »NOVOE pokolenja«, ćirilicom, str. 147, cena BO din.
Borbe starog Beograda. Beograd 1951,
Đura Jakšić: Odabrana „dela. Izđamjae »NOvOE pokolenja«, Beograd 1951, ćirilicom, str. 369, cena 115 din,
Ivo Čipiko: Sabrana „dela. T—IV. Izđa=nje »Prosvete« Izđavačko ređuz bile BRDO OS GIMUCO Dan iron
jenceslav Novak: Nezasitnost Tzdđanje »Novog pokolenja«, Sa PVar ćirilicom, str. 37, cena 25 din. +.
ISPRAVKA
U prošlom broju »Književnih novinm« u naslovu napisa Mirka Vujačića potkrala se Rkorektorska greška i umesto: »Nek propoje pjesma od užasa« treba da stoji: »Nek propoje pjesna od užasa«.
UREDNICI: . Dušan Kostić i Tanasije Mladenović
Broj čekovnog račana 102-503%020 Pošt. fah ređakcije 617 Poštanski fah adminlstracile 628 ftukcpisi go na vraćaju
__________— _-__- | –- – —_—CTKz
PDMOĆOPO O a PO O OM UULU S 05 170 | ___________——_— O TI ORIUVO OFI
Borba« Beograd, Rardeljeva 31,