Književne novine

GODINA TV BROJ 37

BOJAN STIH

LIST

Uredništvvu Francuška 1 tel. 2B 098 Adminjstrocila

Kardelleva 31, tel 24 "DI

LUJ ADAMIČ

vih dana ugasio se Život Luja Adamiča. Tragično se završila

njegova Životna i književnpDpublicistička delatnost. Potpuno neočekivano, usred rada i planova. Nije mu se dalo da dočeka pojavu svoje poslednje knjige, svoga poslednjeg, trećeg po redu, razgovora i razmišljanja o domovini, o zemljacima, O njihovoj sudbini i o njihovu putiu.

Od malog, nepoznatog Lojza Adamiča iz Blata kraj Grosuplja na Dolenjskom, do Luja Adamiča, zanimljivog i uglednog američkog piscapubliciste, vođi dug i težak put, niže se mnogo godina surovog i sistematskog rada. Njegov život je pokazao da nije otišao u Ameriku da skuplja novac i da se posle izvesnog vremena pojavi kao toliko očekivani i željeni »ujak iz Amerike«. Svakako je mislio o sreći i uspehu kada je odlazio, ali je njegov život izmenio ta dva pojma i uspunio ih drugom, duhovnom sadržinom, Morao je da ode 6 mnogim desetinama hiljada iz Slovenačke da potraži i zaradi nasušni hleb, koji mu u to doba njegova porobljena otadžbina nije mogla pružiti. Ali otadžbinu nije zaboravio nikada.

Radom, životom i pogledima na svet postao je Amerikanac, po pozivu — pisac, novinar i javni radnik među doseijenicima i u društvenom žiyolu nove otadžbine. Posiao je dobar Amerikanac, pun optimizma, demokratizma i praktičnosti, koji je osećao i pobeđivao nevolje i teškoće života. Njegovo pero naslikalo je u nizu knjiga onaj put koji je prebao 6a mnogim nepoznatim i poznatim doseljenicima koji su polako urastali i pretapali se u veliku naciju. Postao je pisac-publicista koji je u mutnim, nemirnim i jezivo ozbiljnim go dinama rata, ekonomskih i političkih kriza, pisao i temeljito ispilivVao SVO" jom glavom i svojim srcem zamršene probleme Amerike, „pokušavao da nađe za svaki od njih zdravo i korisno rešenje. "

Svojim rađom koristio je Americi, i na taj naćin vratio joj i više nego što mu je ona dala. Sam priča starim Amerikancima u knjizi »Nacija na-' cija« o tome kako je nekada i Kivropa skupljala i slala pomoć u Sjedinjene Države. Ali ta pomoć nije bila samo materijalne prirode, jer su iZ puvrope dolazili ljudi — među njirna i Luj Adamič — koji su docnije nesebično posvetili i poklonili svoje sposobnosti, znanje i progresivne iGeje — životu, problemima i teškoćama svoje nove otadžbine.

Nije lako uspeti u životu i radu, niti zavisiti od srećnih okolnosti, Volja, sposobnost i istinsko razumeVa“ nje vođe uspehu, Osećanje za VIrTeme i probleme isto tako, Svega, toga je bilo kod Luja Adamiča, pa Je zbog toga i USDpeo. U svojim knjigama i delima kao što su »Dinamit«, »Smeh ua džungli«, »Povratak »Unuci«, »Kolevka života« »Kuća u Antikvi«, »Moja Amerika«, »Iz mnogih zemalja«, »Put na dve strane“, »Kako se zovete«, »Moja rodna Hgruda«, »Nacija nacija« i »Večera u Beloj kući« — Adamič je progovorio O onome o čemu je bilo potrebno HOVO-

· riti, razmišljati, pa i donositi zaključ-

ke. Kao napredan i optimistički raspo ložen čovek, koji je iz svoje stare otadžbine noro u sebi neostvarene ideale o sreći i hlebu, Luj Adamič nije nikađa pokleknuo niti se odrekao svojih političkih i socijalnih ideala i shvatanja. Politički i književno-publicistički razvoj Luja Adamiča išao je uporedo s onim političkim i društvenim strujanjima koja su htela sudbinu Amerike, paralizovane strašnom ekonomskom krizom tridesetih godina, usmeriti nabolie. na korist čoveka. Adamičevo realističko oko i praktičan smisao odredili su sadržinu i cilj njegova pisanja, koje je zadiralo u skoro sve glavne probleme Da“ cije od sto šezdeset, miliona đuša, nacije u kojoj su se ukrštali, ujedinjavali i živeli karakter i temperament gotovo svih nacija sveta.

Socijalni i iseljenički problemi dominantni su u Adamičevu književnopublicističkom radu, Kao Amerikanac prve generacije, samouk, on se, kao i mnogi drugi američki pisci podigao iz najljuće bede, menjao mnof;jo po-

domoroca«, .

problem socijalnog. Ti moderni doseljenici, među kojima je bio i Luj Adamič, nisu bili ništa manje pioniri i ništa manje hrabri i preduzimljivi ljudi od onih koji su pre mnogo vekova došli prvi Jađom koja je nosila pesničko-optimističko ime »My {lower«. Ako su se protestanti s lađe »My flower« krvavo borili, sa divljom prirodom za svoj opstanak, onda se savremeni doseljenici nisu borili ništa manje, ako ne i više, s društvom, s njegovom ekonomskom i socijalnom prirodom, koja ako i nije onemogućavala a ono je bar surovo otežavala da se dostigne egzislencija „dostojna čoveka. Adamičev rad je na tome polju značajna hronika o godinama pred Prvi svetski rat i posle njega kada su gomile iseljenika odlazile u Ameriku idući za iragičnim motom svoga živola: »trbuhom za kruhom«. Luj Adamič je hrabro rešavao taj problem da bi opravdao i postigao potpunu rehabilitaciju i ravnopravnost jseljeničkog elementa, kao što su mnogi drugi američki pisci pre secesionističkog rata i posle njega rešavali drugi, juš zamtžšeniji, problem crnaca i njihova društvenog statusa, Svojim radom pomagao je da se iskoreni prirodni i razumljivi egoizam i atrah Amerikanaca od doseljenika, koji su živeli takoreći na ulici i zato bili jevtinija radna snaga od „američke. Sibao je poslovni svet koji je, u želji za profitom, iznajmljivao jevtiniju radnu snagu doseljenika i na taj način ih gurao u pođređen i neravnopravan položaj, U knjizi »Smeh u džungli« načeo je taj gorući problem savremene Amerike i docnije se stalno vraćao na njega. Njegova koncepcija rešavanja toga društvenog problema bila je jednostavna i prirodna: pametno i pravedno uređenje odnosa u društvu na osnovama demokratskih principa. Svojim radom i svojim ilJejama postao je ugledan reformator koji nije napuštao svoje političke ambicije i ideale, iako je bilo dosta rozloga za razočaranje ı prezignaciju. Njegova đela imala su uspeha, ma da

je taj uspeh bio često nevidljiv, samo u intimnim „razgovorima čitaoca sa stranicama njegovih knjiga. A uspeh je i u tome što je Adamičevo mišljenje u pogledu doseljenika bilo cenjeno i uočeno.

Ali je Luj Adđamič u nematerijalnom, odnosno duhovnom smislu ipak postao nekakav »ujak iz Amerike« Tako Amerikanac po svojoj delatnosti i mišljenju, ne bi nikada propustio priliku, kađa je to bilo potrebno, da progovori o staroj otadžbini, o njenim neđaćama i feškoćama, o njenim uspesima i putevima, i da je na taj

(Nastavak na četvrtoj &trani)

Crtež Z. Džumhura ZŽIVOJIN ZDRAVKOVIĆ

NRS (januara ove gođine) bio

'je događaj koji smo svi pozdravili, jer smo u tome videli širenje muzičke kulture ne samo u Beogradu, već i po ostalim mestima Srbije, Nastupima u toku prošle sezone, sa domaćim i stranim umetnicima, orkestar je potvrđio da je svojim kvalitetnim sastavom dorastao đa ispuni 6ve Ono što se od njcga s pravom očekivalo.

Tako je simfoniski orkestar jedan od glavnih nosilaca muzičke "kulture

(xa Simfoniskog orkestra

jednog grada, pogrešno je misliti da”

se sa njim rešava problem muzičke programske politike. Vrlo često se mogu čuti primedbe kako su u pro-

ZA KJIN

BBOGRAD, UTORAK, 11 SEPTEMBAR 1951 |

“ ?

ŽEVNOST I KULTURU

LIST IZLAZI JEDANPUT NEDELJNO

ziva, i upoznavao na taj način život s mnogo strana; zato je i morao U svome delu da dodirne problem doseljenika, a u vezi s fim, naravno i

magle mlečne.

'ko pijanac čašu pića, kao suša vode rečne.

bodežima tajne mašte

TANASIJE MLADENOVIĆ Cag PA me je dočekala sva u Delokhi

kao sestra milosrdna, kao duvna, otvorila vidokruge i rasprela sva povesma

U uvale zavuče se hitro tama, noć umorna, kao katran crna, gluvna; svu je zemlja namah popi

I ja, žedan, podigoh se sa ležaja svog oskudnog, sa snovima nedostižnim koji su me celo vreme

ravnodušno, hladno klali. Ah, gde su sad bela jata neba rodnog,

Gde su moji dani pali?

Veverica mahnu repom negde ispred moga nosa i namignu vraški okom,

ko da mi se nešto ruga,

ko da hitrim svojim skokom

želi da uzbuni javu.

U gorama grunu bacač i ponovo rat se glasnu, krenu svojim crnim tokom

ko oluja sa visova,

kao bura kada grune niz pučinu zaljuljanu,

u tišinu

neba moga, u brigama ovim brižnim?

Gde su lude iluzije?

Gde su mlade moje vere i izdanci davne sreće? | i svetloplavu.

TI sve stade. Samo potok negde šumi i ko da me hk sebi zove U nijzinu;

ko da želi da zatomi tugu moju,

da pogasi uspomena sve ugarke, Kretoh loman glasu tome

što me vuče kroz proplanke u nizinu, nošen zbiljom novog dana,

bez radosnog osveženja

i bez bledđe, krhke varke.

Kroz šibljake priđoh vođi da utopim sumnje svoje, da ugasim žeđu jaku i oglednem lice žuto,

čiji oblik glad izgužva i glad smrvi.

A kada se nadneh nad njom i započeh đa je pijem,

po brzaku —

sav naježen'i užasinut okrvavljen lik svoj viđeh u valima,

obojenin ljudskom krvi...

(Iz ciklusa »Cveče rata«)

Proslava 400-godišni Ga BrYB štamgang ki igB | Sloveniji

U Sloveniji su održane velike svečanosti povodom 400-godišnjice štampanja prve slovenačke knjige. Svečanost je otpočela 8 ovog meseca u Ljubljani polaganjem Venaca na spomenik Primožu ''rubaru. O 'Prubaru, ocu slovenačke knjige, govorio je tom prilikom profesor univerziteta dr Anton Slodnjalk. Istoga dana otvorena Je izložba »Cetiri stotine godina slovenačke knjige« u prostorijama Moderne galerije. Uveče, u dvorani Opere, održana je, svečana akademija. U Velikim Laščama, rodnom kraju Primoža Trubara, otvoren je zadružni dom, u čijoj je dvorani prosvetno društvo »Primož “rubar« prikazalo Levstik-Kreftovu dramu »Tugomer«.

U nedelju 9 septembra položen:je kamen temeljac za spomenik Primoža Trubara. Na ovoj svečanosti govorio je pot.pretsednik vlade i ministar inostranih poslova Ravard Kardelj. Istoga dana održan je u

—1-——: ——IIČ. T———

ZA KAMERNI ORKESTAR

Piše:

gramima našeg orkestra nedovoljno ili nikako zastupljeni stari majstori. Međutim, ovakve primedbe, ma koliko izgledale opravdane, plod su nepoznavanja problematike programske politike jednog simfoniskog tela.

Prilikom sastavljanja programa za određeni simfoniski koncert moramo da se rukovodimo nužnim stilskim zakonima ako želimo da slušalac bude psihološki predisponiran da ceo program prati tako da bi imao jeđinstveni umetnički doživljaj. Nemoguće je pored svite velikog majstora baroka J. S. Baha, ili majstora rokokoa Mocarta, staviti klavirski koncert Čajkovskog, a još manje ma koje delo savremenih domaćih kompozitora; ili pored Hendelovog Končerta grosa — simfoniju od Dvoržaka ili ma kog romantičara. A zadatak naših simfoničara je da izvode i dela naših kompozitora koji se po svom umetničkom izrazu, i po formi i sadržaju, razlikuju od dela starih majstora; zatim dalji zadaci su ostvarenje gostovanja umetnika izvođača iz drugih republika i inostranstva čije programe nije uvek moguće uskladiti sa našim „potrebama. Sasvim je razumljivo da je u ovakvoj situaciji nemoguće uvek postaviti jedan stilski program kome ne bi smetale ove profivrečnosti.

Šta treba u ovakvoj situaciji raditi? Zar i dalje lišavati našu brojnu'muzičku publiku, naše stuđente muzičkih škola i akademija, jednog od najplodnijih i najznačajnijih muzičkih razdoblja, periođa muzičkog stvaralaštva koji se rađa u jeku dramatičnih političkih i socijalnih strujanja koji ruše temelje stare feuđalne Evrope. Muzički barok, nagovešten „Hendelovom muzikom, sočnim herojskim karakterom, bujnim i čistim koloritom ritmički sastavljenim i Bahdvim polifonim oblikom punim kontrapunktnih tokova koji se glasovno prepliću, sastaju, sukobljavaju i prevazilaze da se raziđu u snazi disonance — daje i druga imena među kojima su: Vi-

“će sama doći, veća od svake mate-

Velikim Laščama festiyal Narodne prosvete na kome su tıičestvovale najbolje folklorne grupe, horovi i orkestri Slovenije. Slovenačka izdavačka preduzeća izdala su veći broj knjiga i raznih publikacija povodom 400-godišnjice knjige. »Državna založba« izdala je monografiju dr. F, Kidriča o Trubaru, »Cankarova založba« —

prvu knjigu Cankarevih izabranih dela, koja Če se štampati u deset knjiga, »Omladinska knjiga« — Finžgarov roman »Pod slobodnim suncem« i dramu »Valvazar«, u izdanju dr Mirka Rupela. U toku ovih dana štampaće se u Velikom broju primeraka Trubarov portret, rađ slikara Ivana Grohara, a »Narodna prosveta Slovenije« izdaje knjigu »Paberki iz Trubara«, koja se štampa u šezdeset hiljada primeraka.

valdi, Tartini, Skarlati, Kupren, Pergolezi, Gluk, Hajdn, Mocart i tada još mladi Betoven. Pa zar sva ta imena, celi taj muzički period ne izneti u jednom slilskom koncertu pred naše slušaoce? Najzad kako približiti našoj publici Vivaldija, Ramoa, sva ta velika imena prošlosti koja zrače sve do danas svojom muzičkom snagom. Koliki je broj onih studenata koji se mogu pohvaliti da su čuli diyne uveTtire od Gluka, simfonije Filipa Emanuela i Kristijana Baha, svih dvanaest kohčerto grosa od Hendla ili onih šest grandioznih brandeburških koncerata od Johana Sebastijana Baha. Da li su poznata kome od studenata, a da ne govorimo o širokoj publici, dvanaest kristalnih, blistavih minueta od Mocarta. A šta je sa Haidnovim i Mocartovim bezbrojnim simfonijama? Koliko bi za izvođenje ovih dela od kojih smo jedva dosad čuli dva-tri značilo jedno ovakvo koncertno telo.

Odgovor na sve. ovo vrlo je prost. Treba formirati jedan mali ansambl, kamerni orkestar koji bi okupio oko sebe mlade ljude, &tuđente muzičke akađemije koji bi ovom poslu prišli sa oduševljenjem, iz ljubavi prema umetnosti, a ne iz maferijalnih obzira. Ovako sastavljen kamerni orkestar, sistematskim radom popunio bi prazninu koja se osećala” dosad u ovoj vrsti muzičkog stvaralaštva. S druge strane ovaj ansambl postao bi izvrsna škola za podizanje kadrova solista, trija, kvarteta, a 6vojom delatnošću pomogao bi ii simfoniske, operske i druge orkestre.

Sigurni smo da naši mlađi ljudi imaju: ideala i da će se između njih naći dvadesetak ne samo ođuševljenih i zagrejanih ovom idejom već dovoljno muževnih i snažnih da je ostvare ne očekujući odmah nagradu. Ona

rijalne, koju će takođe steći, a to je zađovoljstvo da su svojim pionirskim trudom stvorili jedno tako značajno muzičko telo — kamerni orkestar.

LUJ ADAMIČ

· STARI DOSELJENIK KRAJ KUHINJSKOG PROZORA

Iz knjige „Iz raznih zemalja“

a svoju mnogobrojnu porodicu,

Ž rođake i prijatelje. Anton Kmet

je »Oče Tone« — »oče« znači »otac» ili »starac«e na njegovom maternjem slovenačkom jeziku, dok je Tone prisna skraćenica za njegovo kršteno ime. On je star čovek, u to nema sumnje.

Oronulog pogurenog tela“ vrata utonulog između isturenih plećaka, istanjenih zbog mlitavo prekrštenih nogu, Oče Tone sedi po čitav božji dan na tvrdoj, staroj stolici koja škripi, kraj malog prozora u kuhinji u prizemlju svoje kuće u Šad Avenju 6208, u Klivlendu, Ohajo. Seđi on tako de• set do četrnaest časova dnevno i gleda u dvorište, u kome nema bogzna šta da se vidi, posmatra, puši na svoOju lulu od kočanja kukuruza i odbija dimove lagan:m, odlučnim ritmom. Sedeči i ne gledajući ni u šta određeno, pušeći, on prebira svoje misli.

S vremena na vreme sgastenje ili

se zakikoće za svoj račun kao da podvlači stvari koje mu prolaze kroz glavu, ili podigne veliku, drhtavu ruku koja mu počiva na bedru, ili stavi neku primedbu svojoj ženi ili nekom drugom ko mu naiđe na domak glasa. Sem ovoga i vučenja i duvanja u lulu on je potpuno nepomičan, često po čitave sate. Ponekad čak i ne puši, već samo sedi i razmišlja, a često, nema sumnje, samo sedi. Zdravlje ga dobro služi, samo je veoma star.

U toku tri nedelje za vreme pozne zime i ranog proleća hiljadudevetsločetrdesete godine, sedeći kraj ınalog prozora sa četiri okna, Oče Tone je proslavio šest godišnjica — Oosamdesetgodišnjicu svog rođenja u selu Ajdovec, blizu grada Žužernberka, u Donjoj Kranjskoj, tada austriskoj pokrajini; pedeset godina otkako je kao doseljenik došao u Sjedinjene Američke Države, a tako isto i pedesetgodišnjicu kako je počeo da radi i prima platu od američke Kompanije za čelik i žice u Četrdesetoi ulici, a Klivlendu; četrđesetosmogodišnjicu venčanja sa Karolinom Novinec koja je došla u Ameriku godinu i po dana posle njega iz sela Veliki Lipovec, takođe u Donjoj Kraniskoj, četrđeset i sedam godina od rođenja prvog deteta od jedanaestoro dece, sina, i dvadesetpetogoišnjicu od odlaska u penziju kada je došao do zaključka da je ovom svetu dao svoj deo i seo u tu slolici (koja je onđa bila nova i nije škripala) pored kuhinjskog prozora, da gleda napolje i puši i misli od jutra do mraka. iz dana u dan, iz nedelje u nedelju, iz meseca u me. sez, iz godine u godinu, i da čeka na svoj ček koji mu je pismonoša donosio redovno svakog meseca.

On voli da priča »stvari« o sebi koje je toliko puta pričao da mu sada izgledaju istinitije od same istine: ima vanredno dobro pamćenje i svaki put kada prepričava neke od kftih »stvari« on je više pod njihovim utliskom no što je bio u vreme kada su se one odigravale. Nije teško slušati ga, mađa se, kao i večina starog sveta, mnogo ponavlja. Ovda-onda, kada ga uhvate da često ponavlja neki deo svoje životne istorije, on na to obično kaže: »Bh, kako i ne bih! Ja sam kao staro kljuse privezano za kolac pobijen u zemlju, koje sve reme tapka u mestu, U ovoj fazi čovek ne stupa lako u nove avanture«.

Međutim, njegova istorija nije bez značaja — ako je to prava reč koja se može upotrebiti kao atribut za jednog starca koji nikada nije bio ništa drugo sem radnik. Možda bi irebalo da kažem da su pojedini delovi njegove priče tipični za mnoge doseljenike u godinama koji su dugo proživeli u Americi ne postavši američki državljani, koji sada umiru u sve većem broju — mada je Oče Tone u stanju da doživi i sto godina. On to i želi.

U tridesetoj godini, iskrcavši se u Kasl Gardđenu, u njujorškoj luci, "T'or ne Kmet je bio. kako to Slovenci kažu, »korenjak«, čovek za koga bi se moglo reći da je »džin« ili da je građen kao junak, Imao je šest stopa i tri palca i sav je bio oličenje snage;

RLU GTUIJLI GG 5" ~H11“7 7·"· · _- đ_qL__Trrirerr — _ ___ _____ __qm _"_m___LO«G jak i prav kao neki stub koji y4\

PRIMBRAK 8 dinara

svod u crkvi, a i inače je lepo izgledao. Imao je bujnu tamno smeđu kosu, Orlovski nos, upadljive brkove i smeo, prkosan izraz u bademastim O" čima.

»Kmet« znači »seljak« na slovennč- {|

kom jeziku, a on je i bio seljak. Nije VW"

učio školu ali je znao malo da čita i potpiše svoje ime kada je to bilo potrebno. Rešio se da dođe u Sjedinje* ne Američke Države pošto je bio drugi sin po redu i kao takav zajedno sa svojom mlađom braćom prinuđen da napusti selo i na drugoj strani nađe za sebe neko mesto i službu. U selu Ajdovec, pre pola veka, a tako isto i pre i posšle toga, život je bio

učan i fežak, i samo je najstariji sin mogao da ostane kod kuće. Pre pedeset gođina Amerika je još bila jedan prilično nov, mada veoma interesantan pojam u Kranjskoj, ali kada je Tone emigrirao već je dvadesetak ili više Ajdovčana bilo rasuto po raznim gradovima Sjedinjenih Američkih Država u kojima je bila razvijena industrija uglja, čelika i gvožđa.

Tone Kmet je nekoliko godina služio u vojsci cara Franje Josifa i to mu iskustvo nije bilo na štetu. Ustva- i,

ri, kao vojnik, napabirčio je malo

znanja nemačkog jezika; a to mu je

koristilo u Klivlendu, gde su mnogi vlasnici fabrika bili nemački doseljenici iz Austrije i Nemačke.

Iz Njujorka Tone je putovao vozom za doseljenike, U prihvatilištu u Klivlendu većinu njegovih saputnika dočekali su rođaci ili prijatelji, ali pred njega niko nije izašao. On nije nikoga ni očekivao. Imao je parče hartije na kome su bile adrese izvesnog broja ljudi iz sela Aidovec Koji su pre njega došli u Ameriku i stoga se nije brinuo. Istina, malo je bio zbunjen celom ovom bukom. Noseći svoj zavežljaj preko ramena, stajao je ispred prihvatilišta i posmatrao svet koji se tiskao pred tramvajima koje su vukli konji i pitao se kojim putem da krene, U iom trenutku jedna Velika teretna kola sa visoko naslaganim burićima za pivo zauslaviše se pred njim, a vozač se naže sa SVOE visokog sedišla i doviknu mu: »Ti pa Kranjc, al' nis?«

»S'ma, odgovori Tone.

Razvukavši lice u širok osmeh vozač ga pozva da se popne, on će ga odvesti gde god hoće. Bio je takođe doseljenik, Slovenac, već tri godine u Americi i tvrdio je da bi uvek mogao da po izgledu pozna »rojaka« ili sVOE zemljaka. »Ima nečeg naročitog u nama!« Raznosio je pivo po krčmama uokolini gde su živeli Slovenci i često je prikupljao došliake kada bi slučajno prolazio pored prihvatilišta,

On doveze Toneta do pansiona Peliksa Novineca gde je stanovala večina ostalih Ajdovčana. Feliks je bio Karolinin brat kojom se Tone oženio dve godine docnije, odmah po njenom dolasku u Ameriku.

Dvojica od Ajdovčana koji su živeli u ovoj kući, bili su zaposleni u

fabrici američke Kompanije za čeliič —

i žicu u Četrdesetoi ulici i sledećeg jutra oni povedoše Toneta i rekoše mu da se pridruži gomili sveta u dvorištu koja je tražila posao. Za glavu viši od svih ostalih Tone je bio jedan od prvih koji su najmljeni tog jutra, i dođeljen je nekom Nemcu nadzorniku koji ga određi na posao sa još druga dva radnika. Posao se sastojao u prenošenju velikih svežaaja i kolutova žice sa platforme na teretna Kola.

»Močan kot hrast« — Tone Kmet je bacao kolutove i svežnjeve žice kuo da su slamke. Nadzornik je to odmah zapazio i pozvao starešinu koji je pozvao pomoćnika glavnog nadzorni= . ka fabrike; ovaj je pozvao glavnog nadzornika, a on je zapazio da ona druga dva radnika pored Toneta nemaju nikakvog posla i samo mu smetaju, te je naredio da se otpuste i ostavio Toneta đa sam obavlja posao trojice radnika. Tone je nastavio da radi sa najvećom lakoćom, ustvari, mislio je da je posao neka vrsta povlastice i ubrzo je dobio veću nadnicu — dvanaest centi na sat, dok su „ ostali radnici bili plaćeni samo deset centi.

Radio je dnevno deset do dvanaest sati, ali su često prekovremeni časovi produžavali njegov radni dan na šesnaest, a neki put i na osamnaest časova. Ponekad mišići su mu pucali od umora kada se vraćao kući i osećao se malo omamljen, ali je mislio da radi kako valja i Amerika mu se činila lepom zemljom.

(Odlomak)