Književne novine

JiiIićđhhvnt.E HIIVKMNTA

"front,

GODINA IV, BROJ 43

JI Pipi aa FSJ OT BOR VO ATP ONA

BEOGRAD, 10 NOVEMBAR 1951 GOD. e

ZAGREBAČKI SKUP ZA MIR

I MEDJUNARODNU SARADNJU ·

Na Skupu za mir i međunarodnu saradnju, koji je održan krajem novembra ove godine u Jugoslaviji, u Zagrebu, dejstvovalo je sto 'i šeždeset učesnika iz dvadeset i tri zemlje: Alžira, Austrije, Belgije, Burme, Velike Britanije Čehoslovačke, Grčke. Holandije, Francuske, Indije, Italije, Jugoslavije, Kameruna, Kanade, Madagaskara, Maroka, Meksika, Nemač:. ke, Norveške, Sjedinjenih Američkih Država, Španije (republikanske) Švaicarske, Trsta (Slobodna teritorija) " aRvo brojno učešće na Zagrebačkom skupu za mir, po zemljama, i vrlo brojno i doista elitno učešće pojedinaca koji su se odazvali pozivu Jugoslavije. da na njemuw sarađuju, i kome broju treba dodati bezmalo još toliko i isto tako značajnih imena onih koji nisu mogli lično doči da na ovom plemenitom poslu suđeluju, a koji šu se pismeno sa njime saglasili i Skup kao delovanje i funkciju pozdravili, — sam taj, dakle, odaziv, i u kvalitetu i u 'kvantitetu, đaje Zagrebačkome skupu obeležje važnog i značajnog međunarodnog čina i potvrđuje „opravdanost„ jugoslovenske inicijative da se on ostvari. *

Ali ima i nešto više. Zagrebački skup za mir samim svojim dejstvovanjem porastao je u značaju Koji mu je u jugoslovenskoj zamisli bio određen i sam sebi je namenio vaŽžniju i trajniju ulogu bod one koju su mu inicijatori predvideli. U prvobilnoj zamisli, Skup za mir u Zagrebu imao je biti jedan međunarodni diskusioni i dogovori sastanak” pou-

zdanih i čistih, politički nesebičnih pobornika mira u svetu i odlučnih

branilaca mira u trenutku kad je on opet i tako ozbiljno ugrožen, Ogroman je broj ljudi koji danas iskremo i Živo nose u sebi brigu za mir i strepnju da ga političko bezumlje onih kojima je moć pomutila i moral i pamet, još jeđnom ne naruši. Saznanje i svest koja se iz toga saznanja sve jasnije formira da se politika mira postepeno i sve opasnije pretvara u politiku rata i đa zamamljivo golubije gukanje miroljubivih parola licemerno pokriva potmulu galamu ratnih priprema i agresorskih, pretpdji, ispunjuju sve više svakog pravog i istinitog miroljupca, što će reći, svakog poštenog i pravoumnog čoveka. To saznanje i ta svest unose težak nemir u ljude i stvaraju u hjima dileme iz kojih se dospeva u dezorijentaciju. Ne može se ne ostati po-. mefen kad se dođe do uverenja da veliki međunarodni pokreti za mir ustvari služe određemoj politici rata i da se simbolima mira'samo maskiraju sve jasniji simptomi ratne pretnje. Čoveka ne može a da ne uhvati jeziva unutrašnja drhtavica kad mu DpDostane jasno, u svesti i pred. očima, da Pikasoov štokholmski golub mira sve očiglednije se uočava kao nakostrešeni jastreb, koji već vreba svoju prvu žrtvu,

Mnogobrojni čestiti i napredni ijudi koji su se zamamili ovim varljivim simbolima i u licemerje poverovali kao u istinu, a danas već iz zablude izišli, kao i daleko mnogobrojniji oni drugi, koji se nisu ni dali zavarati prividom stvari, stoje danas pred nužnošću da se koncentrišu u jedan miroljubivo pouzdan zbir, da ne kažemo pobornika i branilaca mira. Mnogi od njih to doista i jesu. Ali su to ili pojedinačno, agensom svoga imena i dejstvom svoga individualnog čina, ili su to kroz veća ili manja udruženja, kroz ovu ili onu organizaciju koja direktno ili indirektno stoji na pozicijama odbrane.mira i kao takva. dejstvuje, ali usamljeno i time samo sa delimičnom efikasnošću. Iz te izolacije javlja se neka vrsta razjeđinjenosti među ljudima koji isto misle i žele i na isti čestit i pravoumah način nekako teže da što žele i ostvare. Milioni ljudi sa istim plemenitim težnjama stoje, na ovaj način, razbijeni i rasuti, pa prema fome i nedovoljno moćni da jednu pravu, i· stimsku akciju za mir suprotstave onima koje su ustvari stavljene u službu jedne određene politike agresije Ali baš uviđanje da se za'mir pošteno, i ispravno dejstvuje samo preko više ili manje izoliranih oaza rađa neodoljivu, imperativnu potrebu kod. pravih i istinskih pobornika i branilaca mira za ljudskim susretom. za razgovorom oči u oči, za ličnim zbliženjem i koordinacijom težnji i smerova, za. harmonizacijom akcija za odbramu i očuvanje mira između svih tih bezbrojnih a nepovezanih miroljubivih aktiviteta, Ta potreba je da: nas jeđan živi motiv našega vremena, koji doista želi i traži da se ostvari.

Jugoslavija je to pravilno osetila i vrednost toga motiva afirmisala kad

· Mian BOGDANOVIĆ

je uzela na sebe inicijativu da takav jedan međunarodni susret pravih i ubeđenih pobornika za mir i ostvari. I da im na faj način , pruži mogućnost da se međusobno pogledaju u oči, da se otvoreno i slobodno pora

zgovaraju o svima živim problemima .

koji se danas vezuju za mir, o bnome što ga učvršćuje, kao i onome što ga ugrožava, da konfrontiraju svoja gledišta, da ih koordiniraju, da ih harmoniziraju, đa, dakle povežu i zdru· že svoje pojedinačne i odvojene akcije. Prema fome, u namerama Jugosla: vije kad je sazivala Skup za mir u Zagrebu ništa nije prelazilo ove okvire: to je imao biti veliki međunarod-

„n. ljudski susret prijatelja i branilaca

mira, bilo kao pojedinaca, bilo kao pretstavnika organizacija . ,koji bi se prvi put ovako zajednički mogli slobodno porazgovarati o miru i posavetovati · o načinima kako da se mir složnije i združenije, dakle i efikasnije, čuva i brani,

Ali oživotvorenje toga imperativnog motiva našega vremema da se iskreni i pravi nosioci, negovaoci i branioci osećanja ljubavi za mir kao vrhovne težnje čoveka i čovečanstva, ljudski sretnu i ljudski porazgovaraju, i ostvarenje toga i takvoga susreta u Jugoslaviji, pod širokim, neograničenim mogućnostima slobode zbora i dogovora, kao i jedan sponfani, a aktivni elan u čitavome dejstvovanju Skupa" koji je izvirao baš iz žive sile motiva po kome je on sazvan i iz almosfere slobođe u kojoj je on funkcionisao, dali su Zagrebačkome skupu za mir unufrašnju snagu iznad one koja je bila predviđena i elementarno ga pretvorili u neku vrstu malog međunarodnog Parlamenta” za mir. Taj Parlament za mir je, prema tome, ne samo diskutovao pitanja i probleme koji na mir u svetu mogu pozitivno ili hegativno odlučivati i o njima se ne samo savetovao tražeći zajedničku bazu u shvatanjima koja u politici mira u svetu treba primeniti i kojima zajednički i harmonično treba da budu nadđdabnuti svi čisti i nesumnjivi branioci mira, nego je i rešavao. Njegova Rezolucija nije samo jedan plemeniti i propagandno korisni deklarativni akt, nego je i jedna odluka. Zagrebački skup za. mir sam sebi je dao pravo, koje je prirodno proizišlo iz značaja koji su mu jednodušno odredili svi učesnici, đa razmakne okvire koji mu je bio pređ= viđen, da cilj· koji mu je bio namenjen podigne i pomakne, da jednu miroljubivo konsultativnu manifestaciju pretvori u debatni forum parla· mentarnog oblika i da kao takav donosi i odluke, Ne ostavši, dakle, niukoliko jedan platonski sastanak, što se isto tako moglo dogoditi da učesnici nisu bili poneseni živom snagom motiva koja ih je ovamo dovela i stimulanftnom almosferom slobođe u kojoj su ih diskutovali, kao i razumeva· njem istine da je Jugoslavija danas jedan faktor u rešavanju problematike mira u svetu, Zagrebački skup za mir se pretvorio u jedan mueđunarodni čin, O njemu se otsad mora voditi računa i njegovo dejstvo ne mo: že izmaći ni Organizaciji Ujedinjenih nacija ,od čega će odjeka nesumnjivo biti već i na njenoj Generalnoj skupštini koja se sad održava u Parizu.

Ali je Zagrebački skup za miri međunarodnu saradnju još na jedan način afirmisao sebe kao istorisko značajan čin. Na njemu ·je jedno.· glasno i sa oduševljenjem odlučeno da se iz Zagrebačkog skupa rodi i održava jedna trajna aktivnost za mir koja će biti rukovođena principima proglašenim u Rezoluciji od de set tačaka kao najnužnijim i najneo bilaznijim za odbranu mira i koji su sa entuzijazmom “~ prihvaćeni, To znači da se Zagrebački skup za mir koji je, u krajnjoj liniji ,ma6 biti jedna trenutna, ali značajna manifestacija zd mir, sa inđirektnim, po: sledično harmoniziranim „dejstvova njem u borbi za mir u đuhu načela koja bi on prihvatio i deklarativno proklamovao, ustvari produžuje u trajanju kao organizovana aktivnost za mir, koja će, po jednoglasnoj od Juci samoga ovoga Skupa, prirodno proizići iz saglasnosti pogleda postig' nutih · kroz debatu i njome utvrđene. To jedinstvo ,đalje akcije za mir koje iz Zagrebačkog skupa treba da proistekne ne. znači nikako da jena samome Skupu doneta odluka o for miranju nekog novog »pokreta za mir«. Polazeći sa stanovišta da je borba za mir stvar čitavog čovečan-

stva, a ne određenog kruga ljudi koji se u toj akciji izdvajaju i za sebe je monopolišu, i naročito ne kruga koji kroz tu akciju sebično politički dejstvuje, Zagrebački · skup za mir je doneo odluku da se njegova funkcija produži i proširi u smislu sveobuhvatnosti svih i odasvud gde se mir iskreno želi i iskreno hoće da brani.

U tom globalnom aktivitetu, snage i smerovi će se koordinirati kroz jedan Odbor za inicijativu i veze, koji je iz ovoga Skupa proizišao i koji će, u znaku ideja i principa na njemu pro klamovanih i prihvaćenih, imati da vrši funkciju objedinjavanja i har. moniziranja svakog oblika aktivnosti koji proističe iz istinske i čiste ljud ske' volje za mirom. I time se Zagrebačkom' skupu daje istoriski pečal. On postaje istoriski pojam,

aaovoagapooeo0DG099000000O000009000P6DoOBOOe

/ /

· ... .. · · odeoeveoooo9Bo999e9999 9969 60968B9999eee ooeeBePee9Be99Be 98 996996e 999987 evesssvyeeeeveeese ese eee ese eee eee eo a Ba ee eee ef. Be9BBBe98BePBBB Đe???

| Gustav Krklec JESENJI KORACI

:a rujnim bakren, a riđastim žut se

7 list skida s grane. Lišće s krošnje prši, Piegavom pređom pro{fka, uski put se, u zapjenjenom sumračju da, svrši.

Ko kiše kap o kosu list se meki

te. krznu, pa se kosim krugom spusti na grumen lišća utrtog, na neki

trag drage stope, kao pečat gusti.

Leptiri mrtvi svi su snovi! Boje baikona toplih šture. Plamsaj zgradđ, s lastama nesfa. Gdje su ljetos dvoje stisnuti išli, samac srlja, sada.

U džepu ruke, Zguren, Bez šešira. : Sa iskrivljenim petama od hoda,

u sumrak hrli kroz vrtloge mira,

do obala gdje mutna huči voda,

I čini mu se: samo frpijen gost je u silnom svijetu suvišnih tjeskob&, gdje zalud htio da raskrili most je od blagih riječi nad bujicom doba,

Turobne vrbe. Vlažan vonj. Kanali,

Dremljivi građ u suton puzi plavi. Žmirkav se fenjer kraj mitnice pali

i prva zvijezda na dnu bare davi.

. Ramenom siegne, Sivkast sumrak pređe srebrne niti nad pozlatom dana, Još trepti obris samca, tog, što gređe bez cilja, u noć, ispod golih grana,

Sve što mu osta tek je osmijeh gorak. Za ovo Srce nema utočišta.

Ni odjek više ne prati mu korak, Tek lišće pljušti. Pustoš, Put u ništa,

/ esseseessaasaganegeeeo9eB6ee9e Bee eee eee Be eee. e 89... 99999 989999 8 99999 668 689499 669889 668069 899

CENA 15 DINARA

Bdo Murtić:

oapoovgsoevsv vase eBeBeBeoeeu e ee.eeeeeeeeB ee o6 Bee eee BBB e 999 |!?P?

ZADARSKI MOTIV

anapssaveovee denes ae eee AN eee eee e ee ORe 69 BeO04 99000 Me Bee 99 O99e eV euBe “Pe BP?

evvenyvssevaBopev eve e oeaeveeeba vee vee eee Pepeo Pe Pe BB99ee9 eee Bee eeBP ep BBe ee B96 9866 Bee e9979eeBBBe.49Ue»

O STOGODIŠSNJICE-

Odbor koji se ovoga leta obrazovao u Beogradu, od pretstavnika prosvetnih, književnih i umetničkih organizacija i ustanova NR Srbije, a povodom ovogodišnje stote obletnice Njegoševe smrti, obrazovao se na poticaj iz naroda. Ukazala se potreba, pomenute organizacije i ustanove ošetile su potrebu: da se takav jedan orBan nađe narodu pri ruci. Naši su ljudi, sa svih strana ove zemlje Srbije, izražavali želju i volju da ovom prilikom održe ne samo svečane, već i

naročito sadržajne pomene svome ve~-

likome pesniku; da, ovom prilikom, krenu izvesne akcije koje će ostaviti trajnijeg i vidnijeg znaka našem pijetetu i zahvalnosti, a, ujedno, pomoći da se raskošne lepote, žive etičke snage Njegoševa dela, u svoj njihovoj

ooeoGoeo0p0p000000DeeO00800000000000 0000,

eeevsovebeevsebavpe eve eee ae e Bee a BBB 0000DR00PeDOBO 0080 8DO0990O900ODeaO809P989999989 99. pogeoeoogoya0OB0asa00000DOg0000DeOe09P0ePPAGBOB9B86e

Edo! Murtić: GRUŽ

Veljko PETROVIĆ

prvobitnoj svežini, prenesu za uvar i budućim naraštajima. Zaželeo je nmarod Srbije da, u drugarskoj zajednici s ostalim bratskim republikama, održi ne jedino, što je moguće više prazničnu posmrinu počast, već, usred ove ljute borbe za obraz i nezavisnost roda i otadžbine, da i samome sebi pribavi predaha; da bi se, u tom Mratkom međuvremenu, dok se u njegovoj duši dižu čarobne seni, Njegoša i njegova društva, vladike Danila, Vuka Mićunovića, Mandušića, igumana Stefana i ostalih, dok jedno drugom budemo brali s usana zvonko zlato njegova deseterca, da bi se, u tome međuvremenu, mogao posvetiti svojim najčistijim mislima i najvišim osećanjima, Letos je obavljen glavni deo ove, i tužne i potvrdne, svečanosti: u Crnoj Gori, na Cetinju, na samome Lovćenu. U Crnoj Gori, u slobodnoj republici njenog negdašnjeg slavnog vladarspreporoditelja, Petra Drugog Petroyića Njegoša, na Cetinju, u junačkom» gnijezdu Vladike Rada, na fom bDpoprištu natčovečanske borbe njemova divovskoga tela i divovskoga duha protiv sila varvarstva, mračnjaštva i smrti, na Lovćenu, gde se, najzad smirio, divni, izmučeni narodni predvodnik i lučonoša,

Ali, Petar Drugi, Vladika Rade, nije pripađao samo Crnoj Gori; čak, i kad je vodio politiku svoje državice u Osnivanju, kad je -diplomatisao, svoje sokolove uvežbavao i naoružavao modernijim puškama, i tada je mislio na narodnu celinu, na oslobođenje svih Srba, svih Jugoslovena, čitavog Balikana, i dalje, te je sve svoje snage upinjao da od uže otadžbine, od Crne Gore, stvori uporište toj narodnoj slobodi, da od svojih neopuzdanih gorštaka, od plemenskih ratnika, s pra-

đedovskim handžarima, đordama i še– ·

šanama, odgoji vojsku toj opštoj narodnoj slobodi. A svoje moćnije oručžje, njegoševsko pero i gudalo, zatim svoj uzvišeni položaj narodnoga pesnika, propovednika, proroka i umetnikamajstora narodne reči, taj položaj, koji je moćniji bio od vladarskoga ·'prestola i mitropolitskoga stola u Cetinjskom Manastiru, on je stavio u službu i Srpstvu i Srbiji, njihovoj slobodi i napretku, On se dičio našim narodnim imenom, a Srbi, gdegođ se i jedan nalazio, i Srbija, to nepopustljivo slobođarsko ograšje, osveštavaju se mjegovim Vijencem, sagledaju sebe u njegovu ogledalu, svoj istinski

lik, svoj poziv prvoborca među brat-

skim narodima.

„Sve naše republike danas proslavljaju njega i njegovo delo; na svim jezicima kojima. zbratimljeni narodi Jugoslavije govore i misle ono najlepše što u sebi nose, prikazuje se danas Njegoševa zamamna ličnost i tumači

LL III III III IIIOOIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIOIIIITTI

RR ovan BeeAR POOR MORO e eee eye oe 99 e Rep RevDeRa6)AA O O aa ya MOGAO OPAO RGReRR0OANPA69AO RePoakaKAARAR990PP?PAAR0B ROBA RR ApAnRPARARAARBAO BRGMŽ

NJEGOSEVE SMRTI

njegovo Delo. Pa kako tađa, kao što ono letopisac reče povodom smrti Sa« ve Nemanjića, da mi, Srbi, čada njegova, odojena jakim mlekom Njegoševe berologije, kako da ne poželimo da se njemu i dublje poklonimo i da, Do vasceloj Srbiji, ove dane njemu posveftimo? I neće se na tome stati. Ovaj odbor, koji je pomogao da se u svim gradovima naše republike održe alkademije, predavanja na književnoj, umetničkoi visini i koji će za koji dan otvoriti Njegoševu izložbu u Narodnoj biblioteci, razume se sve to uz svesrdnu i obilatu pom6ć narodnih via sti, gledaće da svoju delatnost nasfavi: ima izvesnog književnog i umetničkog materijala o Njegošu, čije bi sređenje i publikovanje znatno doprinelo njegovu kultu u narođu, štaviše,

približilo bi ga još više, i kao držav“ .

nika i kao genijalnog duhovnog stvaraoca, narodnim „masama. Napos.etku, vreme je da svoju ljubav prema njemu i svoju moralnu zavisnost od njegove duhovne tvorevine i vidijjvo, plastički obeležimo, ovde u Bebgradu. Ima li lepšeg predmeta za jedno veliko vreme kao što bi bio spomenji takvome Pretku da ono, u huci isto= rijske vetrometine, baš i na takav monument utisne pečat svoje svesti? Ima li lepšeg predmeta i prilike za naše umetnike no što, je ova: pret staviti, u tuču ili u plemenitome kamenu, velelepnoga Poetu »Gorskoga vijenca« i »Ljuče«?

Mnogo upotrebljavamo superlative kađ je reč o Njegošu. Stil naše ozbilj» ne, socijalističke današnjice ne pod“ nosi, ili veoma retko podnosi neumeTenosti, pa i što samo liči na prete-= rivanje. Superlativi se čine obično mjmo ocenjivanja, u časovima zanosa, ili, obredno, konvencionalno; a.to bi bilo samo ukrasno. svetlucanje, nedostojno istinske veličine i istinske poše prema njoj. Međufim, s fakvog bleštavog porfirnoga bloka kao što je on, klizi i najoštrija i najtvrđa ana= litička i kritičarska sonda. Genijalna pesnička i umetnička dela, svako od njih za sebe, imaju svoj razmer sve+tlosti i senki, topline i studeni, visina i dubina, Njima se ne prilazi, po šablonima mudrujući, o njima se ne su= di cenjkajući. Čovek, čija su čula, čiji je duh, otvoren za prirodine lepote i ljudske vrednosti, kađa sluša, posmatra i čita dela gemijalnih ljudi, ma iz koga veka, ma na kom pojasu zemljinoga šara, ma na kom jeziku ,instru= mentu, ma od koga materijala bila sagrađena, čovek s njima raste, i reči koje neodoljivo nadiru na usne, po snažnom utisku, ne mogu biti sitne, izglačane 'bakaruše, Pohvale, koje bi u svakom drugom slučaju zvučale kao prigodni panegirik, u ovakvim. slučajevima zvuče kao đužno priznanje i zahvalnost. T u tome velika dela i veliki autori liče jedno drugome; između njih postoji srodnička veza; to je ona izbrana porodica golemaka u čovečjem društvu, od čijeg nasleđa ljudi, vremena i ljeta, žive i napreduju, koji dišu Aishilovim »dahom Titana«. No za fu sličnost, zajednicu i brafstvo velikih autora, a u prvom redu genijalnih pesnika, najviše je karakteri= stično to što su oni u isto vreme { nacionalni pesnici i pesnici čovečan= stva; svaki taj crpe snagu, motive i nadahnuće iz narodnoga ila, bez obzira na njegovo prostranstvo i kakvo= ću: Njegošima ljuti, suvi krš pruža isto bogatstvo kao i Omirima župna Arkađija, Danteima mrka Toskana i Umbrija, Mistralima nasmejana Pro= vansa, Oni se uzbuđuju srećama i ne daćama svojih rođenih ljudi, ali kad o tome govore, kad njih opisuju, šva> ki drugi čovek, ma i iz druge ruke saznao o tome, nazire u prikazanim radostima | jalostima, sukobima i idilama, sudbinu svoje okoline, kao da taj daleki stranac odgon:ta i zagonetke njegove domovine, njegove svojte, pa i njegova vlastita života.

I još nešto umeju, ti, izuzetni. Oni daju, mahom, jezičkoga oblika orštim mislima i osećanjima; to će reći, iskazuju ono što njihov narod misli i ose ća, a, ipalsanj iskaz, ta izjava, imaće sve osobine i odlike individualnom umetničkog svedočanstva; čak, i kad obilato upotrebe narodnu ritmiku i frazeologiju, uopšte, rekvizite narodne, folklorne poezije, njihovo delo sa-

čuvaće, kroza sva vremena, vrline izvorne tvorevine, onoga nečega

Što se zove: jednom i jedini put ispevano, stvoremo.

U takve stvaraoce, u takve tvorce spada naš Vladika Rade. On je ve davno pre svoje prve stogodišnjice premašio, uzrastom u istoriji, mnog kojima je sam priznao genijalnost svojoj slavnoj »Posveti«.,

(Nastavak na drugoj strani)

Mg ve | _— –— –_— —-– __ ___ _ __ __ --- - —e<——