Književne novine

BTRANA 8

Ti ? e dine prošloga veka tako i sukobima i kontrastima između ta dva sveta. Iz-

gus je pok nosti i sna 44 i sao za lirizam u svojoj partiji Manice, Rudolf Franci uzdržanog. 'koje se reflektovalo i u njegovom gla-

su, Lav

stabilnost glasa, svesnu ftežnju ka čačkom liku.

u ovoj operi nast ročito

"sredinu i dao loka:' je delimično i zasluga scenografa V. Rijaveca. Obe pak režije Hinka Le-

epYih b.

(Naštavak sa sedme strame)

ne porodice s jedne strane i Žilijenove boemske sredine i boemskog života a druge. Pored toga reditelji je postigao živi mizansen sa glumačkcm ubedljivošću meobičnom u operskim izvođenjimay u slici u kojoj se pojavljuje u prvim jutarnjim časovima radni svet Pariza kao i u već pomenutoj slici u radionici modnog salona, Međutim, takvo realističko oblikovanje reditelj je stavio u &cemografski nerealistički, uglavnom impresionistički okvir, 6a tek naznačenim, stilizovanim dekorom — poveden svakako nuždom koju izaziva teskoba» ljubljanske #po-

zormice. No takva postavka različitog:

· karaktera u ovom slučaju nije onem0ogućila da se dočaraju one boje, ·onaj miris i onaj štimung Pariza, kakav je zamislio dobronamerni «tari pesnik pariskog malog sveta Gistav Šarpantje. Jer imscenacija Maksa Kavč ča, makako disparatna u stilu od režiskog ostvarenja, bila je mventivna i sa

- mnogo lokalne boje.

Opemi »Deseti brat« ožekivali smo kao nešto drago i svoje iz, mnogo razloga: prvo stoga što nam je usrdna

~ muzička aktivnost Mirka Poliča u be-

ograđiskoj operi još u živom sećanju; što svaku domaću operu očekujemo ne samo sa'radoznalošću nego i sa SUbjektivnim stavom prema njoj — sa željom da uspe, najzad što smo Mirka "Poliča izgubili baš u ovim đanima kada je trebalo da sam dođe i prikaže svoje delo, Uprkos svemu tome, obaziremo se samo na realne vrednosti i Dostignuća ovoga dela,

Osnovna impresija koja se može doslušanja ovoga dela jeste da je Polič kao dugogoditrudbenik nepogrešivo mao da odabere ona utvrđena sredstva, kako teaterska tako i muzička, koja 6u najpogodnija za oblikov:#ije jednog operskog dela, Kada je pisao

biti posle svega jednog

šnji operski

ovu svoju drugu operu Polič nije sta-

jao na onom gledđištu na kojem je bio Jugovića«., Tada je

smatrao da ne samo stepenu razvoja 0O-

pišući »Majku

perskog oblika nego i našoj savreme-

noj muzici najviše odgovara forma ve-

like opere sa muzičko-dramskim osnovama. U poslednjem svom delu za

&cenu, »Desetom brak, Polič Bw%3 preko dilema, traženja i ličnihyišku-

stava, koje saznajemo iz njegovog sopstvenog programskog tumačenja te opere — našao izlaz u umerenom rešenju, koje bi pomirilo i operu i muzičku dramu. S

Ono što je Poliču bilo glavni problem pri komponovanju ove opere to

· apšti kamen spoticanja'naših operskih kompozitora: naći pogodan, dobar, »operski« libreto, Kod nas se još nije formirao specijalni rod književ-

nika libretista i na takve pisce 6e gle-,

da nažalost, skoro sa nipodaštavanjem, ali o tom problemu važnom i akutnom

za kompozitore trebalo bi posebno go-

vo?niti,

Polič je taj problem rešio na taj na-

čin što je posegao u književnu pro-

šlost: za literarnu osnovu svoga mu-

zičkog dela uzeo je prvi realistički ro> man XIX veka »Deseti brat• Josipa Jurčiča i sam pomogao u kOonstruisamju libreta. Radnju je preneo u 1848 godinu i time uneo izvesnu dozu TOmantizma u ovu fabulu ali i zaoštrio elemente političkih sukoba koji su vezani za to burno vreme.

Folklorma osnova romana poslužila je kompozitoru da u mnoge činove svoje opere unese umetnički stilizovam narodni melos ili da u narodnom duhu komponuje; istoriska pak pozadina — da progovori jezikom klasičnih cpera prošloga veka sa naročitim oslonom na romantičarski lirizam Čajkovskog. Otuda ovo delo Mirka Poliča, makoliko se ugledalo na standardne sheme gradenja ovog oblika, ima tu prednost da ie u osnovi slovenskog karaktera.

Poličev, harmonski slog je sasvim umeren, melodika laka i tečna, sposobnost za podvlačenje kako vedrih raspoloženja tako i dramatičnih akcenata u orkestru neosporna, Prema tome, Polič je, imajući te onsovne U-

slove openskog kompozicionog izražavanja, u »Desetom bratu« uspeo da o-

stvari operu koja bi odgovarala komplekšnim elementima libreta: kako marodskim likovima, duhu i atınosfeslovenačke feudalno-građanske sre-

nad svega Polič je i libretom i muzi-

icom usbeo da stvori delo blisko i pri-

sno sredini u kojoj je ponikla, ne samo narodna priča nego i Jurčičev ro-

mam.

U tumačenju glavnć uloge PF. Lanazao mnogo scenske spretlažljivosti, Bukovčeva smi-

Korošec (Krjavelj).obdarenost

za komiku i za realistično tumačenje uloge, F. Lupša (Marijan) mirmnocu 1

M, Patikova (Balček) prilagođavanju de-

Hinko Leskovšek kao da je ojao da postigne namizansemsku ·ŽiVOSf, dok su i osnovni pokretači fabule

Reditelj

glavna mit

- Ostali u pozadini. Veća izražajna pro___dubljenost osetila se samo u uspelom i igrazitom | i | i Pe kompleksne ličnosti Martina Spa1 ka, Sa više uspeha reditelj je ocrtao

liku Krjavelja i u tumačeImu atmosferu, što

na ovom gostova-

nju daleko su od režiske ukalupljeno-

ii operskih šablona koji se viđaju na

: mnogim operskim scenama.

edan od onih kome pripada glav-

da zasluga za uspeh Ljubljanske ope-

re, Samo Hubad, koji je dirigovao obe

prefstave, pokazao je i ovoga puta {e-

meljnu muzikalnost kojom je obdaren,

finoću i preciznost dirigentskog gesta -i solidnu i bogatu, muzičku kulturu.

Stana ĐURIĆ-KLAJN

“· UREDNICI

MILAN BOGDANOVIĆ SKENDER KULENOVIĆ

opa ı _AMPaKa NLO a a Odgovornj urednik; Milan Bogdanović, ue

III IO III OI III]

OŠ O ŠTAMPARSKIM I DRUGIM GREŠKAMA

Ima Više razloga zašto ljudi kupuju petnaestodnevni list »Radio-Beograd«. On im daje pregled svih emisija, go-

vornih i muzičkih, te na taj način ·

mogu da podese svoje vreme prema emisijama koje njih interesuju. Dalje, u ovom polumesečnom listu ima. naročito uz muzičke emisije, čitav hiz kraćih članaka, napisa i komentara koji dopunjuju suve podatke iz samog programa raznim, biografskim detaljima, tumačenjima ili analizom emitovanog dela i na taj način pripremaju slušaoca i čine mu kompozitora i delo bližim., Osim ovoga ima i kraćih članaka, u kojima se tumači

'po neki muzički oblik ili daje ražz-

vojna istorija po kojeg instrumenta, što sve, razume se, može biti vrlo koTisno za slušaoce,.A. na kraju lista nalazi se,»Muzički kalenđar« koji daje leksikonske podatke o raznim kompo-

'zitorima, uglavnom datume rođenja '

i smrti u periodu od petnaest dana, koliko jedan broj »Radio-Beograda«

· obuhvata. Prema tome ovaj list ima

krajnje praktičan zadatak: da čitaocu, — interesentu za radio-emisijž, — pruži podatke i tačne informacije o emisijama. Kako nas ovde interesuju samo muzičke emisije, to od lisia

očekujemo podatke o kompozitoru, iz- .

vođaču i kompoziciji. Nas trenutno ne interesuje komponovanje samog programa niti kvalitet emisija, nego nas interesuje isključivo način na koji list »Radio-Beograđ« pruža svojim Fitaocima te podatke.

Za ovu analizu nismo birali brojeve koji bi nama specijalno konvenirali, već smo uzeli četiri uzastopna broja: 111, 112, 113 i 114, od polovine septembra do polovine novembra ove godine. I evo kako to izgleda.

Prvo što čitaocu pada u oči jeste upravo neverovatno mnoštvo štamparskih grešaka koje vrlo često tako deformišu ime kompozitora, naslov kompozicije, broj ili datum, da to sada pretstavlja pogrešan podatak, Navešćemo samo nekoliko koje će ovo dobro ilustrovati. Štampano je Papandropulo mesto Papandopulo, Starac mesto Starc, Savčik mesto Ševčik, Davičo mesto Daviko, Angun mesto Antun, Migropulos mesto Mitropulos, Prank1 mesto Franci, Sedibaum mesto Šedibaur, Kispura mesto Kjepura, Visnjavski mesto Vjenjavski, Bostanski simfoniski orkestar mesto Boston= ski, Bazini mesto Bacini, Vensminsterski mesto Vestminsterski, Knapertebuš mesto Knapertsbuš, Šerher mesto Šerhen, Krajzler mesto Krajsler, fagat mesto fagot, selekacije i selek·sije mesto selekcije, sutor mesto au tor itd,, itd. Štamparske greške, koje čitalac sam prsma kontekstu ispravi,

U znaku Fitsdžeralda, „Izeubljene generacije“ i „Veka džeza“

ogegookeegeeeBe Bagdad

·'KNJIŽEVNE.NOVINE ·

aaaaovyeeoegooogebevaveeso ao doasesQeaobobe 009900 BO 09090? i

TO RAI Vi

OPOPOVOAIOOOIIPOLILUOIOPDDIOLIILI1 1112 bLOuN OOOOOOOOOROMRROGAI

Povodom časopisa „Radio Beograd“

nisu velika smetnja, iako ne bi tre-

balo ni njih da bude, ali na osnovu

čega će čitalac zaključiti da se Verdi

rodio u selu Ronkole, ako u tekstu

stoji štampano. Ronkulo?

Prilična nesigurnost vlada u pogledu deklinacije stranih, pa čak i naših imena. Tako na jednom mostu stgji »Uvertire Đoakino Rosinija« a odmah ispod toga »Arije od Đakoma Pučinija«. Zašto ta razlika u završecima goenitiva, kad se imena oba ova italijanska kompozitora svršavaju na 0? Zašto se štampa »Muzičko stvaranje Milo Cipre«, kada je ime Milo isto kao i Ivo, Boško ili Janko, te se tu genitiv mora sasvim sigurno znati?! — Često nastaju razlike u pisanju jednog istog imena, na pr. Franc, Fransoa, František, Franja ili Rihard, Rišar, Rikardo. što zavisi od načina Dpisanja toga imena u zemlji u kojoj je proizvedena ploča kompozitora s takvim imenom. Kako mi strana imena ne prevodimo (Johan u Jovam, Georg u Đorđe ili Jozef u Josif), već ih o stavljamo u originalu, to mora da s nađe ili ređaktor pojedinih sektora il

· dobro informisano lice koji bi ured-

niku pomogli kako pri pregledu te«sta pre'no što uđe u štampu tako i pri korekturi, Onda se ne bi mogl!o desiti da je francuski kompozitor Lslo jednom Eđuard a drugi put Edvard, il: da se »Puritanci« pišu i kao »P'ritani«, ili da se duplo prezime na mačkog dirigenta Hansa Šmit-Iseršieta podeli na Šmit i Iserštet, od čega je prvo postalo ime a drugo prezime.

Isto takva nesigurnost vlada i u stranih jezika. Tako se jedna Debis.jeva kompozicija zove i »Devojka sa prevođenju naziva kompozicija sa lanenom kosom« i »Devojka sa zlainom kosom«. Respigijeva svita za OTkestar prevedena je sa »Rimske pinije«, iako u svakodnevnom govoru prosečnog slušaoca pinife ne znače ništa, Bolje je prevesti sa »Rimski borovi«. — U nedoumici katkada ostavlja se naslov i nepreveden. T'slko je nepreveden ostavljen Bahov »Vo]ltemperirtes klavir« (što ovako štampano izgleda komično), iako imamo »Temperovani klavir« kao prevod koji se odomaćio. Isto tako je ostao nepreveden »Ščelkunčik» Čajkovskog, iako izraz »Krckalo« nije loš, Ako prihvatimo neprevedeni naziv Maskanjijeve opere »Kavalerija rustikana« kao nešto što se ođomaćilo, onda se reč rustikana nikako ne može pisati velikim slovom, pošto je u Dpitanju običan pridev. Ponekad ostane naziv kompozicije nepreveden iz neznanja, te se olštampa ćirilicom »Arien i Barble« (što deluje smešno), premda je jasno da je trebalo štam-

pati prevedeno sa »Arijana i Riđobrad:« (»Barbe — Bleue«).

Nepotpune informacije nisu ni najmanje retke. Dok se kod pojedinih emisija detaljno ispisuje ime kompozitora, broj dela, tonalitet i izvođač sa instrumentom čak i cnda kada je u pitanju sasvim kratak muzički komad, dot!» se kod zamaešnih kompo#iclija za noki solistički instrument 5 ovkostrom (na pr, klavitski koncert s orkoestarskom pra{njom) katkada ne zna ni ko svira ni ko diriguje, niti se zna koj: je orkestar ta delo izvodio. 11. pomekad stoji napisano sam? Kvartet. A čitalac lista neka pogađa da li je po sredi gudački, duvački klavirski ili pevački kvartet, to utoliko pre, što nije naveden ni ansambDi koji taj kvartet izvodi.

Ali ima i grešaka koje svakako ue možemo svaliti na slovoslagača Uu štampariji. Tako iz lista »Rađio-Be: grad« sa zaprepašćenjem saznajemo: da je Johan Sebastijan Bah komponovao opere; đa je Pablo Kazals violinista; da je Johanes Brams napisan jedan trio (tri instrumenta!) za klavir i violinu; da Lapčević spada u stare klasike i filozofe, đa je »motet« ženskog roda; dm je Pablo Sarasate virtuoz naših dana (iako je umro već 1908 godine); da se više ne svira na

. instrumentima, već u instrumente, na

pr. »u neugledni, glomazni kontrabas«; da je Mendelson komponovao mnczgobrojne simfonije (ustvari svega pet!); da se više ne diriguje napamet, već »po sečanju«, niti iz nota, već »po notama«; da je Ravel savremeni francuski kompozitor; đa Milan Dimitrijević svira sam sonatu za violinu i klavir od Griga. Itd., itd. I svakog frenutka tako, i na svakoj strani svakog broja »Radđio-Beograda&• mnogo puta tako. e

Ne manje je interesantan i »Muzički kalendar«, I tu iste omaške, iste štamparske i druge greške, ista pogrešna obaveštenja koja čitaocu treba da posluže kao podaci. Tu se poljski kompozitor Ludomir Rožicki promenio u Ljubomira, Hamburg u Homburg, Peter Kornelius postao je Petar, a Alesandro Skarlati postao je Aleksandar, poljski kompozitor Karol Simanovski postao je Karl (kao da je Nemac), Kasel se pretvorio u Kael, Nion u Ninon itd. Stevan Mokranjac rodio se prema »Muzičkom kalendaru« 1955 godine (!), a umro je, 16 septembra 1914 godine, iako je on zaista umro 29 septembra, (loga. dana je Radio-stanica priredila Mokranjčevo voeče na Kolarčevom univerzitetu), Davorin Jemko se nije rodđio 1853 godi-

· ne, već 1835, pa se onda »posvetio

muzičkom. napretku srpskog naroda«

Bri: osu: uo KB

(Šta li je ovo?). »Muzički kalendar« nam kazuje da je Mihailo Vukdragović bio Sukov đak (što on zaista nikada nije bio) i da je, između ostaloga, napisao i više »mešovitih i muzičkih (!) horova«. Po »Muzičkom kalendaru« slovenački kompozitor Pran Gerbič živeo je ništa manje no 113 godina (1804—1917). Dalje saznajemo da je američki lkompozitor Antonio Kalos. Gomez rođen 1896 godine. Tri greške u jednoj rečenici! Gomez nije američki, već je brazilijanski kompozitor, ne zove se Kalos nego Karlos, najzad on se nije rodio 1896 godine. već je te godine umro, a rodio se 1839 godine, Amold Baks je napisa) sedam simfonija, a ne samo četiri kao što navodi »Muzički „kalendar«. itd, ita. 3

U interpunkciji vlada ista. aljkavost kao i u svemu ostalom. Da li će sž staviti ovde ili onde tačka, zapeta iii naročito znak navođa, — nije ni naj-

- manje važno! )

Vrlo su interesantni kratki informativni članci i komentari uz programski tekst, i to kako sa gledišta definicija i podataka koje pružaju čitaocima tako i sa, gledišta pismenosti.

U jednom komentaru tumači se oblik fuge. Posle jednog naivnog i smušenog objašnjenja ovog polifoncg oblika odjednom dolazi potpuno n9=> fačno ftumačenje: »U drugom, tzv. sprovodnom delu fuge, glasovi razrađuju delove glavne teme ili pak donose sporedne teme (podvukao P, M.) ·građeći itd«. Svaki učenik Muzičke akađemije zna vrlo dobro da se kod fuge ne može uopšte govofiti o glavnoj i, sporedmoj temi. Samo ako je u pitanju dupla fuga, onđa se govori o prvoj i drugoj temi. — Govoreći o menuetu pisac članka odjednom, bez ikakvog razloga, iznenada napušta menuet i govori O skercu, što čitaoca može samo da zbuni. — Pisac članka »Stvaranje Beogradskog baleta« tvrđi da je balet »Oganj u planini« napisao Bersa, Međutim taj je balet napisao dirigent Beogradske obere Alfred Pordes koji je stradao za vreme ovoga rata. Dalje u tom istom člamku stoji da su Pio i Pina Mlakar postavili balet »Čovek i kob« prema Petoj simfoniji Čajkovskog, međutim to je prenos Mjasinove koreografije koji je izvršila Nina Kirsanova, a 8 čim Mlakarovi nemaju nikakve veze.

Potpuno je metačno tvrđenje u jeđnom malom člančiću da je prvu srpskt operu komponovao Ivan Zaje. Imamo podataka da jie povođom imendana kneza Mihaila 7 novembra 1840 godine izvedena pretstava u Kragujevcu »Žemidba Dušanova« od Atana-

* Francuski impresionisti u nemackim

' Miloša Obi

dostojanstva”

Mada je ova gođina, ili tačnije, prošla godina, pošto se nalazimo već u mesecu novembru, donela Nobelovu nagradu za književnost Viljemu Fokneru, američkom pripoveđaču i romansijeru, protekla knjižarska i književna sezona u Sjedinjenim Američkim „Državama, prilično neočekivano, po interesovanju čitalačke publike, broju stubaca, reči i fotografija u listovima, po napisima kritike, tiražu Wknjiga, po shvatanju određenog užeg kruga intelektualaca čija mišljenia svagde, pa i u Americi, pretstavljaju određenu literarnu klimu, po uticaju na mlađe pisce i mlađe ljude, ne vezuje se toliko .uz ime Viljema Fokneray; koga, uostalom, u Americi nikad nisu naročito cenili (on je francuski proO), kolko uz Francis Skot Ki itsdžeralđa (Francis Scott Key Fitzgerald), čoveka koji je još pre jedanaest godina umro prilično zaboravljen i čiji glavni književni rad i slava padaju u vreme od 19200—19%., dakle, pred više od četvrt veka. i

Povod oživljavanju uspomene na OVOF pisca bile su nesumnjivo dve „romansirane Fitsdžeraldove biografije od A, Mizenera i B. Šulberga (»Naličje raja« i »Razočarani«) ali iznenadna pažnja koju je ipazvalo Fitsdžeralđovo iznjiževno delo i njegova ponovna, DPposmrina popularnost mogu se obiasniti samo razlozima ukusa, dubljim uzrocima koji ukus jednog vremena ili određemog ređa ljudi uslovljavaju, „izvesnom podu> damošću između PFitšdžeraldovog dela, njegovih tema i problema i rešenja koje današnji američki čitalac traži .

Titsdžerald se rodio %96, kađ i Dos Pasos, godinu dana pre Fok-, nera, a đve pre Hemingveja i, kao i ovi, bio u onoj generaciji mladih ljudi — docnijih pisaca — koja je prošla rat, delom na.frontui ili u njegovoj HRkužnoj pozadi, i Yazočarana životom i ljuđima s nevericom u progres čovečanstva, pijančeći neko vreme u Parizu i Njujorku, nazvala sebe »izgubljenom #Hgeneracijom« i »nesrećnom decom veka džeza«, Hemingvej] će docnije tražiti leka svome nemiru u stalnom bekstvu od sebe — u putovanjima po Italiji, Španiji i Africi .u lovu na lavove i borbama s bikovima. Dos Pasos u izvesnom ·bolitiččcom interesovanju i društvenom „anarhizmu, a Skot Fitsdžerald „zarađujući i trošeći novac, priređujući večerinke društvene skanđale, menjajući žene i ljubavhice, opijajući se do besvesti, putuiući između Fvrope i Amerike, uživajući u blesku i luksuzu prvorazrednih i skupih hotela, barova i brodova, sve dok nije sasvim upropastio svoje zdra= vlje i 1940 umro relativno mlađ, u svojoj 44 godini.

U fom paklu ođ života. pišući istima brzo, većinom za listove revije, ali obično samo kada mu je trebalo novaca, on nije napisao mnogo: četiri kraća romana pripovetke (O'hnLice raja« 1920 »izraz cinizma veka džeza, kojim se odmah proslavio, zarađivši ta-

dđa ogroman honorar od 18.000 doJata; »L=o, i prokleti« 1922, uHlavnom mneuspeo; »Veliki Gecbi« 1925, roman fantastične posleratne ere kriumčara alokhola, prohibicije i ludcg org:janja — njegovo najboije deto; »Nežna je noć« 19934 i nezavršeni roman o Holivudu »Poslednji Tikun«), dve ili tri knjižice pripovedaka čiji naslovi goOvore o njihovom sadržaju (O»Priče o veku džeza«, »Svi tužni mladi ljuđi«) „neuspeo pokušaj satiričnog pozorišnog komada, a sve njegovo književno delo moglo bi stati u dve knjige srednje veličine.

Međutim, njegov stvarni uticai, i lični i kmjiževni, bio je velik. Pored već pomenutih: Hemingveja i Dos pasosa, u njegovoj blizini, duže ili. kraće vreme, nalazili su se: O'Hara, Doroti Parker, Bromfild i Ring Lardner, a neke od njegovih Munjiga imale su ogromne tiraže, Njihovi naslovi | sadržaji ukazuju na teme kojim se PF 'tsdžerald bavio — istorije bopgatih mladića koji ne znaju šta bi sa sobom i siromašnih ·'mladih ljudi koji bi želeli da se obogate, isprazan i poročan Život bogatih »otmenih« krugova i nesreće i bolna razdiranja jednog kruga intelektualaca — mlađih lepih ljudi i šena koji bi hteli da prodru u taj krug. u niemu se afirmiraiu i ostanu, đok atmosferu i piščeva shvatanja najbolie i najkraće ilustruje stalni lajtmotiv da su za ovu nemirnu decu Veka džeza »svi boEovi mrtvi, sve bitke rešene i sve vere pokolebanes.

Tzgleda da Amerila (ona koju je slikao PF'tsdžerald) još nije izživela takva svoja raspoloženja i interesovanja ni izišla iz veka džeza. Opet je bio rat, opet je iz rata izišla mlađa generacija izgubljena i razočarana, bilo je vreme posleratnog prosperiteta »Bumax«x, a javljaju se znaci ekonomske krize, depreslie i nezaposlenosti, umesto ' ranijih aper:tiva i kokteja sad se piju »Martini« i »Manhatan«, umesto čarlstona igra se bugi-vugi, a uticaj francuskog mođernizma dobio je ovoga puta u Americi specifičan ali i monstruozan ob”. Mlađi i najitalentovaniji književnici koji se javlia| ONO S Me{ler sa svojim ratnim romanom »Goli i mrtvi«) obrađuju iste teme i na sličan način kako su to pre tridesetak gođina bolje i veštije činili Dos Pasos i Heminvei (»Tri voinika« i »Zbogom oružje«), od starijih „pisaca Heminvej takođe ponavlja stafu femu ali na slabijem nivou, Fokner se bavi nastranostima i nakaznostima jedne uže oblasti američkog juga „pa nije onda čudo ako su američki čitaoci za ista pitanja potražili iste, autentične odgovore, koje je pre četvrt veka dao Fitsdžerald na književno lak, površan ali zanimljiv i vešt način

iznoseći istinitu ni rhalo laskavu sliku višeg američkog društva i društvenih slojeva koji žive u njegovoj senci. To bi bilo, izgleda, objašnjenje njegove nove. popularnosti. U muzeju Oranžeri u Parizu priređena je izložba slika francuskih impresionista iz nemačkih muze-

kolekcijama krugova, pa i znatnog broja ne» mač} .h umetnika. Nci, direktori nemačkih #galerijna: su odlučna branili svO-

ja, galerija i privatnih Molekcija.

Među ostalim izložen je »Kami'* od Monea, »Lizać, »Posle ručka«, »Amazonka«, »Bračni par Sizle« i »Kestenovi u cvatu« od Renoara, »Nana«, »Potrire Rošfora«, »Glumac For u ulozi Hamleta« »Ručak« i »Streljanje Maksimilijana« od Manea, pa radovi Pisara, Sizleja, Dega, Gogena, Van Goga, Sezana, „Tuluz-Lotreka i drugih. Pariz ima prilike da ponovo oseti svu veličinu jednog umetničkog pokreta, koji je pre bio shvaćen u inostranstvu, naročito u Nemačkoj, nego u svojoj đdomovini. Još 1891 godine, &ađa je zvanična Francuska napadala impresioniste poričući im svaku vrednost, u Minhenu je bila „organizovana prva izložba francuskih impresionista, a 1896 su njihova dela bila već primljena u berlinsku narodnu galeriju. Međutim, u Francuskoj je tel: 1907 godine, i to posle velikih teškoća, Luvr primio Maneovu »Olimpiju«.

Za to su zaslužni· pre svega direktori nemačkih muzeja i galerija Hugo Fon Čudi., Alfred Lihtvark, Fric Vikert, Gustav Pauli i Alfred Hegelštange, koji su se odu ševili francuskim impresionistima i nabavljali njihova dela za svoje kolekcije, Dakakao; da to nije išlo bez otpora nemačkih „zvaničnih

Bod. B LL. SPS O PG: IR LAVOR. JNA

Isiđora Sekulić: Njegošu — Knji ga duboke odanosti, Prvi deo, Izdanje »Srpske lnjiževne zadruge« Beograđ 1951, ćirillecom, str. 989, cena 194 din,

Branislav Nušić: Humoristička proza. Izdanje Srpskog kulturnoprosvjetnog „društva »Prosvjeta«, Zagreb 1951, Čirilicom, str. 269, cljena 174 din.

doža Horvat: Zapisi. Tzdanje Državnog izdavačkog poduzeća Hrvatske »Zora«, Zagreb 1951, latinicom, str, 130, cijena 65 din, +

Risto Tošović: Cvijet na zgarištu. Izdanje Izdavačkog preduzeća Srbije, »Prosveta« Beograd 1951, ćirilicom, str, 103.

Ervin Šinko: Sablast kruži Evropom. Članci, rasprave i pređavanja (1948—1951). Izđanje Državnog izdavačkog. poduzeća Hrvatske »Zora«, Zagreb 1951, latinicom, str.

i 9394, cijena dim. 150,

Ttiječnik stranih riječi, izraza i

kratita. priredio Dr. Bratoljub Klaić. Izdanje. Državnog izdavačkog pođuzeća Hrvatske »Zora, Zagreb 1951, latinicom, str, 714.

Louis Ađamič: Tz dveh đomovihn, Izjave, reportaže, slovstvo. Preveli Ivan Črnagoj, Vito Krajger, Olga Šierj-Grahorjeva, Branko Ru-

dolf. Izdanje Založbe »Obzorja«, Maribor 1951, latinicom, str, 163,

# Izdanje

Prosvjeta. Narodni kalemđar 1952, Srpskog jkulturno-prosvjetnog društva »Prosvjeta« Zagreb 1951, ćirilicom, str. 239, cijena 130 din.

Moliere: Izabrana djela. Svezak prvi. Uredio Ivo Hergešić. Izđanje »Matice Hrvatske«, Zagreb 1951, latinicom, str. 399, P

H. Hajne: Ođabrana proza. Preveli Dr Miloš Đorđević, „Nikola Polovina i Paulina Albala. Izđanje »Prosvete« Beograd 1951, ćirilicom, str. 228.

Prosper Mćrimće: Carmen, Preveo Ivo Hergešić. Izdanje Državnog izdavačkog poduzeća Hrvatske »Zora«, Zagreb 1951, latinicom, str.

90, cijena 50 din.

Kristman Gudmundson: Plava obala, Preveo Nikola „Pavlović. Tzdanje »Novog pokolenja«, Beograd 1951, ćirilicom, str. 218, cena 120 din.

Džems Grinvudđ: Mali odrpanio. Preveo Rađovan Teodosić. Izdanje »Novog pokolenja« Beograd 1951, ćirilicom, str. 245, cena 85 din.

J. P. Sartr: Nesahranjeni mrtva

ci — Obzima bludnica. „Preveo Radovan Ivšić. Izđanje »Matice 'hrvatske«, Zagreb 1951, latinicom, str, 117. Maj

je staiovište, a među umetničkim. kiitičarima je Julijus Majer Grefoe, svojim studijama (»Mane i njegova škola«, »Modemi impresionižam«, »impresionisti« i »Razvoj moderne umetnosfi«) popularizirao francus}e impresioniste.

Akcija za podizanje . spomenika Bori Stankovicu

·.

Malo je pisaca toliko vezanih za svoje rodno mesto kao što je Bora Stanković vezan za Vranje. Ma-" lo je i mesta koja su, zahvaljujući jednom piscu, toliko ušla u književnost kao Vranje zahvaljujući Bori Stankoviću. Najveći broj 'Stankovidevih tema i njegovi Uumetničici najuspeliji likovi govore o Vranju. Otuda je sasvim razumljivo što su se, naročito u

posleramom periođu, kad je i Vranje intenzivnije počelo da kul-

turmo živi, pojavile inicijative i za -

spoljno obeležavanje ove poveza. nosti piščeva rodnog grada s piscem. Vranjsko pozorište nosi Stankovićevo ime. Tu skoro je priređena Stankovićeva izložba u Vranju. U toku su pripreme za osni. vanje muzeja koji će nositi ime pisca »Nečiste krvi» i »Koštane«. Sad je Vranje pokrenulo za podizanje spomenika Bori Stankoviću. Ovaj spomenik treba đa bude još jedno vidno obeležje poštovanja prema delu jednog značajnog našeg književnog radnika, jednog od onih čija je slava već odavno prešla granice naše otadž. bine, ie

Ođbor koji Je pokrenuo ovu plemenitu inicijativu odlučio je da se gpomenik pođigne iz sredstava koja će se prikupiti ne samo ođ Vranjanaca nego i ođ najšireg kruga poštovalaca umetničkog dela Bore Stankovića.

ograd, Kardeljeva 31 = Stampari?" aBorba« elefom 25189, Broj čekovnog računa 102-9082020 „administracije 629, Rukopisi se no Pošt, fah redakcije

akciju

sija Nikolića sa muzikom Josifa Šle. zingera. »Novine Srbske« (br, 47, 1840) donose iz Kragujevca sledeći izveštaj:

«Predstavlenije »Ženidba cara · Dušana« G. Profesorom Matematike u ovdašnjem Liceumu Atanasijem Nikolićent sočinjeno je u pesmama na formu tali“” janski'opera (podvukao P. ~. M.) i zaista je G, Nikolić, kakosočinenijem ovim, tako i igranjem rola sa svojim personalom ne sa=_ mo xsooivestvovao smislu, pred=

| stavlenija, no je svako očekivanje kako Knjaza, tako i zritelja, koji su imali prilike u najvećim Evropejskim teatrima biti, prevozišo; osobito kad se još to u prizrenije . uzme, da ni jedno od igrajući lica vežestva u muziku nema, a celo predstavlenije je u no-, te stavljeno (podvukao P. M.) i začudo je svima, da se ni jedna pogreška u soglašavanju. , pevača sa sviračima dogodila nije... « ;

Ovo delo nije sačuvano. A stvarnu prvu srpsku operu kao muzičkodramski oblik, kako ga mi danas zamišljamo, komponovao je zaista Bo« židar Joksimović, Opera je komponovana 1901 godine i zvala se »Ženidba

čak prema tekstu Dragu= tina Ilića. Opera je počela da se stu= dira 1902 godine, ali je skinuta s re= pertoara. Ona i danas postoji u potpunosti u rukopisu kod svoga autora, Prvu srpsku izvedđenu operu komponovao je Stapislav Binički (»Na uran= ku«). Tvrđenje da je Zaje kompozilor prve srpske opere, zato što je uzeo za podlogu motiv iz srpske istorije, isto je toliko naučno obrazloženo koliko bi bilo naučno obrazloženo +tvrđenje da je Mađar Erkel srpski kompozitor, zato što je uzeo za svoju operu isti motiv. Po toj logici bi Bize mogao biti španski kompozitor zato što je komponovao »Karmen« ili Pučini japanski, zato što }e. komponovao »Madam Beterflaj«!

Sasvim je proizvoljno ivrđenje da je Mokranjac imao nameru đa piše operu. Iz karte Dragutinma Ilića upućene Mokranjcu, koja. se navodi u članku, viđi se samo želja Ilićeva a nikako i Mokranjčeva. Poznato»je da je Mokranjac mislio o operi »đa to nije za mas«, |

iPismenost, čak ni ona prosečna, nije najviša vrlina ovih članaka i komentara. Slabo komponovane rečenice često pretstavljaju samo gomilu re= či koje ukupno ne znače ništa. Za Mendelsona se, na Ppr., tvrđi da je za kratko vreme uspeo »da rasDprostre ogromno polje delainosti«. Za Toskaninija se kaže da njegova karijera nije bila politička, ali je »onm uvek imao nepomirljiv stav od koga nije otstupao«. Prema kome i prema čemu nepomirljiv stav, to ostaje tajna za čitaoca, — Kompozitorski rad Dimitrija Mitropulosa »naročito je plodan u komponovanju za orkestar i kamernu muziku, kao i u selekciji pesama za pratnju klavirom«. Šta je ovo sad? — Bruno Valter, poznati dirigent, najveću slavu je »doživeo nizom dirigovanja na izvođemju Mocartovih dela«. I stalno tako! — Sa epitetima »najveći«, »najistaknutijić, »najznačajniji«, »najbolji«, »genijalni«, »g&#ulminacioni« — ne

štedi se nimalo, pošto oni ne sfaju .

ništa, Tumačenja društvenih odnosa i razvoja društva su u najmanju ruku detinijasta. : Ništa bolje nije ni sa preveđenim člancima. Evo kako izgleda prevod jednog prikaza naše narodne igre Holandiji: ·

»Nije se znalo čemu bi se mi više divili: da li neobično le= pim kostimima, na kojima su se divno smenjivale boje, ili odličnom izvođenju, lepim plesovima, fačnosti i poletu kojim se sviralo i igralo, vatrenosti izvođača, ili divnim njihovim pokretima. Divni ji uspeh nemoguće je zamisliti, jer je svako bio ushićen i ugrećem i sa usplamtelom simpatijom posmafrao izvođače koji su pred nama igrali, svirali i pevali na tako divan način, i to u lepim, basnoslovno lepim nošnjama, Ova priredba je

neobično razdragala „posetioce, izazvala opšte divljenje svih od ređa«,

"Tako su se u Holandiji đivno divili divnim- divotama naše narodne igre! Ali dok u listu »Radio-Beograd« čitamo razne članke o Pučiniju, Be= tovenu, Hajdnu, Mendelsonu, Ravelu, ili anegdote o Hendelu ili Šaljapinu, — u istom fom listu ne nađosmo njijedne reči o našem kompozitoru Josifu Marinkoviću, čija je stogodišnjica rođenja pala baš u vreme kada su pripremana i štampana ova četiri broja toga lista. Zar urednicima i sa-

radnicima nije pao u oči čitav ni i | Tig svečanosti koje su održane u našem

javnom. životu tim povodom? Za: VO u tin ? Zar ih svečamo otkrivanje spomen ploče na

kući u kojoj je Marinković umro, zar | ih ponovljeni” svečani koncert u Ko-

larčevoj zadužbini i otvaranje Marin="

kovićeve izložbe nisu potsetili da se

rađi o jednom izvanredno značajnom đatumu u istoriji srpske LO. koji

i L

+ .

, ' L_

, “ua

neminovno mora đa obeleži i list »Ra=-

dio-Beograd«? I uredništvo lista i saradnici prešli su preko toga tako lako. kao što prelaze lako i preko izlo) enog mora grešaka, netačnosti i pogrešnih informacija u svome listu.

Pređrag MILOŠBMIĆ

617. Poštanski fah vraćaju,

{