Književne novine

GODINA V, BROJ 51

Aleksandar

BEOGRAD. 1 MART 1952 GOD.

BELIOC

O NAUČNOM RADU

"Ja sam posvetio ovom pitanju već dva članka na drugim mestima. Ali kako je ono vrlo obimno, produžiću da sa svoje tačke gledanja dajem dalje napomene o različitim stranama njegovim. I ovim se redovima ono daleko neće iscrpsti. Naprotiv, biće mi potrebno još dosta razmatranja da se približim onome što je u njemu glavno, a na što su me često upućivale moje studije. Ja i ovom prilikom ističem da se zadržavam samo na o-– mome na što sam uzgred nailazio u toku svojih ispitivanja i što mi je palo u oči kađ sam posmatrao ono što su drugi radili. Vrsta mojih istraživanja, pre svega lingvističkih, takva je đa sve ovo u Dodjednakoj meri ne vredi ili ne mora vredeti za naučni rad posmatran u drugim oblastima naučne radinosti. a

Kad treba naučnik da objavljuje | Svoje radove? Najprostiji bi odgovor bio: kad ima nešto novo da kaže; ali taj odgovor ne bi bio najtačniji. Naučnik koji stalno radi ima uvek nešto novo da kaže, — to je sasvim prirođno, jer se on stamo bavi novim ispitivanjima; ali to ne znači da on zaista treba stalno da saopštava ponešto kao što mnogi čine, i to naDporedo: važno sa manje važnim ili i sasvim beznačajnim. Saopštenja Doslednje vrste još nam ni izbliza .ne daju sliku o kakvom stvarnom otkriću, već nas katkad više zamaraju, više stvaraju naučni balast nego što nam krče puteve pravim: novim šamanjima. I naučnik treba da objavljuje svoJe naučne rezultate kad ~ ne može: drukčije da odoli svome unutrašnjem nagonu, svome naučnom ubeđenju. Jer pored toga što je potpuno umesno da naučnik veže svoje ime sa svojim otkrićem, on, ako ima u sebi i malo humanosti, želi svoju radost zbog nove istine i samu tu istinu da podeli sa onima koji ga mogu razumeti. Želja da je i oni ispituju, prime ili odbace ,u povoljnom slučaju i dalje razviju, nije poslednji momenat u spletu svega onoga što ga goni da sa svojim delom ili čak i samo sa rešenjem problema izađe pred javnost.

Mislim đa je tako i u književnosti i umetnosti. Gorki je lepo rekao za književnika da treba da objavljuje svoja dela samo onda kad drukčije ne može, Gete je često govorio o tome (na pr. u svome memoarskom delu Aus meilnem Leben, Dichtung unđ Wahrheit) da kad navru ·osećanja, kad je bivao obrvan teškim mislima, i tugom i bolom, on se Oslobođavao od svega pesmom ili poemom u kojima je bila ispovest njegova. A. Monroa, poznati francuski pisac, posvetio je tom duhovnom 0Oslobođavanju celu knjigu (Meipe OU la dećlivrance, Paris 1927). Evo kako on piše o Geteu kada je Gete zavIšio svoju knjigu o Verteru: »Kađa je Gete završio Strađanja mladoga Vertera, on se osetio slobodnim i veselim kao posle opšte ispo vesti. Snovi, sumnje, griže savesti, želje, sve je dobilo svoje večito i neophodno mesto. Katedrala je sagrađena.... Njegov prošli život nije bio više u njemu, već pred njim; on je bio lep; gledajući ga sa strane, sa pobedničkom ravnodušnošću, Gete je maglovito mislio o novom životu koji je imao prava da otpočne« (str. 52).

Sve je ovo tako, i odavno Je poznalo. Ali teškoća je u tome kako da pisac oseti da je onaj unutrašnji glas koji ga goni da što objavi od objektivne vrednosti, kako da se naučnik ili umetnik sačuva od samoobmane ili samozadovoljsiva u koje oni često padaju, mnogo češće negoli što slušaju »pravi glase o tome kada je vreme da što objave. Kako će oni

ee000Bhassassegooooveoeeeoo eee OPAO 9 e 9eV9 99 9e

ODMOR

Aleksić:

Građimir

poznati »pravi glasa { razlikovati ga od tolikih nepravih koji im stalno dosađuju i koji idu dotle da i najmanju senku nove misli objavljuju dojojdor da bude poznata celom sveu? Tu, naravno, apsolutnih merila nema; jer to treba da presudi sam naučni i umetnički radnik. On treba da je svestan da se prvo mora za takvu ocenu osposobiti, a to će' postići, kao što je to dobro poznato, ako što dublje zaroni u svoju, bilo naučnu bilo umetničku oblast, i ako, bar približno, oseti šta sve još ne zna, čime još ne vlađa. Naša je kultura mlađa i ona ne pruža u dovoljnoj meri onih »eruditaa« koji idu za sve novim saznanjima i koji često toliko ogreznu u poteri za njima da se u njima izgube, dobiju opširno enciklopedisko znanje, ali bez obrazovanja svog vlastitog pogleda na izvesnu oblast ili potankog usvajanja izvesnog potpuno izgrađenog, makar i tuđeg, naučnog ili umetničkog stava. Mi ne. želimo takvo znanje naučnom i umetničkom radniku, već ono koje će mu i, proširiti i udubiti vidike, koje će moći da osvetli i novu misao ili otkriće njihovo tako da se vidi vrednost njihova, da se vidi njen odnos prema izvesnoj naučnoj oblasti ma kako ona bila malena. Ono što razvija kod naučnih radnika i pisaca elemente kritičkog stava prema ra> dovima drugih, treba da razvije i kri= tički stav prema sebi. Koliko bi pomoglo da nauka i kultura buđu pošteđene 6d nepotrebnog nanoša, a koliko-~bi- to povoljno uticalo aa ozbilj= nije sređivanje naučnih i umetničkih radnika!

Ovđe se ne govori o objavljivanju novih činjenica do kojih naučni radnik dolazi kritičkom analizom starjijih tvrđenja, novim ogledima ili metođama rađa. Tu je dužnosti naučnikova, ako je objektivnim merilima utvrdio tačnost stojih rezultata, da ih što pre objavi da se ne bi i dalje možda uzaludno rađilo korišćenjem netačna materijala. Ja sam napred imao na umu objavljivanje ili ocenu krupnijih naučnih dela, Tu mora a-– utor biti za to osposobljen. Najbolje bi bilo đa ima potpuno izrađeno gledanje na izvesnu naučnu oblast, neposredno poznavanje njenih principa i njene prirode. Tada će imati merilo prema kojem nije teško da se snađe u tuđem iznošenju ili prema kojem mu nije teško da odredi vrednost svoga otkrića. Time ne velim da svaki naučnik, osobito naučnik-Dpočetnik, mora imati izrađeno vlastito, originalno gledanje na cele naučne oblasti.. To se,.stiče samo u toku vre= mena. Ali on može u sebi izgraditi takvo gledanje i prema drugim, Doznatim naučnim autoritetima; samo ga mora primiti u,potpunosti i u sebi razraditi tako da postane sredstvo

'za njegov dalji rad. To ni u kom slu-

čaju ne znači da njegovo originalno shvatanje stvari ili ovako potpino usvojeno od drugih — treba da mu po= služi da svako drukčije učenje odmah odbaci pošto se sa njegovim ne slaže, već toga radi da može, prema izvesnom merilu, oceniti vrednost drugih učenja. Ta tako ocenjena vrednost novog učenja može učiniti da ga on vrlo povolino prihvati i potpuno primi ako je inače u skladu sa njegovim dotadašnjim pogledima. Uostalom ovo ga može potstaći da svoje dotađašnje opšte gledanje i iz Osnova izmeni. Dešava se da istaknuti naučnici koji se upuštaju. u obradu obimnih đela izvesne discipline nemaju svoga opšteg stava o kojem je gore govoreno: i šta se dešava? Oni svaki odeljak svoje knjige rade prema nekom drugom autoritetu koji im se učinio jasnijim i pristupačnijim. Na taj se način ne dobija nikakva skladna celina. Eklektizam u nauci znači uveki izvesno lutanje, put bez kompasa, Do' izvešne mere on nam napominje Umetnika koji. bi hteo pretstaviti jedan predmet u isto vreme sa različitih tačaka, iz različitih perspektiva! Zato se dobijaju teško sasvitn dobra dela u kojima bi svaki pojedini odeljak pisao drugi naučni radnik, ma kako se dobiraju teško sasvim dobra dela gledanja na celokupni predmet. Nj!hove odelike i načine gledanja morao bi ujednačiti, i to čvrstom rukom i :Čvrstom”. Jegikom, iedan “urednik To retko kome u potpunosti polazi za rukom. Inače njihovo delo ne može pretstavljati hafmonične celine. pošto

| bi svaki,deo odgovarao nekoj druk-

čije zamišljenoj celini; međutim u na učnom dclu svi se odeljci moraju i u najsitnijim stvarima međusobno čvrsto držati, dopunjavati i objašnjavati Ovo vredi, sa malim.:izmenama, i za naučnika. kađa ocenjuje da'li su njegovi radovi zreli za objavljivanje. Da li može biti 'hnjiževni* ili Dozo· rišni kritičar bez svoga vlastitog shvatanja života koji se u književnim

oooeeosooooeeovoeoesaobapasoooe0oogoge eee eee ao oe0o99eoBe ae 990009 O09P6O09e90009BO0BOe9eO0009094000BO.e 900e eo eerOoeeg0O ORO ae000 ORO eacaooeoDeOO eV

i pozorišnim „delima prikazuje, bez svoje filozofije života 'i određenog shvatanja njegovih različitih manifestacija? Odakle će uzeti svoja stvarna merila sadržine pomenutih dela ako ne odatle? Estetska i stilska ocena dolaze iza toga, ali i one moraju imati u kritičarevu shvatanju potpuno izrađen lik. Naravno, po kritičarevu spisu koji je namenjen da nam objasni pisca katkada se može bolje poznati kritičar nego pisac kojega je kritičar hteo objasniti, ako kritičar u svojim merilima luta, uzimajući ih s brda — s dola. Jer i kritičar je pisac koji kritikujući druge sebe otkriva. To isto„vredi i za umetnika i u-

metničkog kritičara. I on mora imati

svoj određeni stav prema pretstavljanju prirode na platnu ili hartiji. Ako se na njegovoj slici vidi mešavina stilova i načina ođ kojih bi svaki odgovarao drugoj celini, on neće dati pravo umetničko delo. Ako to ne vidi ili ne oseti umetnik, umetnički kritičar to mora videti i osetiti,

živi.

oovewoooeonopooeonooasavo| pebdoRekeeeeeeePe eoveoososospo.oapoonsnspavoosvsnnenno eee

Jedna noć Noć tamna, velika. Jedna noć i na nebui na zemlji: svetlosti građa, razasute po strmim ~

stranama, mešaju se sa zvezdama; modtrina neba prodire duboko u mrak nad zemljom.

Noć sveža. Kao da smo još sa sutonom negde neprimetno ušli u drugi klimatski pojas i već odavno živimo u njemu,. krećemo se i dišemo prvi put pod potpuno novim prilikama, i sve oko nas i u nama (tama sa svetlostima, vazduh i misli), sve ima slast i svežinu plemenitog voća koje čovek prvi put okusi. |

Noć mirna i dobra. Kao ona velika presud= na zatišja u životu, kad se izmučen čovek (be-, zumno i svirepo izmučen) odmara: i kaže sam sebi: »Nikad više!«, i u veličini i očajnom prelomu svoje odluke nalazi mogućnosti da dalje

Miriše noć. Blešti mirnom, beskrajnom igrom svetlosti i istim takvim prelivima tame. Buja. 1 kao da će sada progovoriti, propevati. A posle toga neće više čoveku trebati bolnih odluka nit će imati šta da se kaže. Govoriće dela,

Velika, lekovita, spasonosna noć, U njenoj dubini već diše nevidljiva klica dana.

oeeoonoopaoononboe ooo eee eee eeBB eee 99 epeeDGODAO Ooo eo eooo qa vye ye

CENA 15 DINARA

· ·. : : : : : · · · · : · : : : · : : : : : : :

reeseveeeneevoemoeseevevseseteaosemegenonooneooeeeoeegeeo9o9o99e0eepOee90 e eeoepDOO ee GPEp

Slavoljub Bopojević

v-eoećoovnobdeenaovoeo0oia; agaooBnaoge ae opoeooe ee PiLevevopo0oooeooooRepono0go0eo000OVO0V9P99OReP POP

”

Aleks+ ČE-LE BONOVMIĆ

POGREB U RaSK-O.I

eo.oeooso00o0o00pDaP69 #009,

DEČJI CRTEŽI I CRTEŽI

•

Izložba dečjih crteža, održana ovih dana u Galeriji ULUS-a, nije prva ove vrste u Beogradu, a verujemo ni poslednja. Sećamo se predratne, u umetničkim krugovima jako zapažene izložbe dece slikara Pilakovca, koja je dala povoda pesniku Milanu Dedincu za razmišljanja o vezi dečjeg i pesničkog stvaralaštva, a 1946, „slične izložbe ovoj sada, koju je priredila ređakcija lista »Pionir« u Gradskom muzeju. Međutim, s obzirom na nels” crpne mogućnosti ovakvih izložbi i njihov višestruki značaj, one. bi mogle biti češće, a možda i bolje organizovane. U inostranstvu su takve izložbe redovna pojava i većeg obima, da ne govorimo o velikim međunarod-

MOAPIIIITIIITIIIO II III

Ivo ANDRIĆ

vorevoeeogogeoeppBOPBOGO0D00DOOG

ooso009990009009080909e9009aAOo00ee9000000BAOoneoo099000090090Oe99009000POORagooeenee00990DO0O e 9090 o00epeDODe o OO0pe oapga 00000 Bbe Bo eee eo oeeBesBos eee eBBGVGoe6O e

Slavoljub Bogojević; DVORAC ARNERI

no od,

. problema koje mu donosi

ZA DECU

nim izložbama dečjih crteža koje se redovno održavaju u Parizu i na kojima su bili izloženi i rađovi dece iz Jugoslavije.

Ne znači to đa bi povremene i svestranije izložbe ove vrste otkrile nešto novo u pogledu ove dečje aktivnosti, iznele na površinu nove falente, ili trebalo da proizvedu bilo kakvu senzacije Nije u tome njihov stvarni cilj, a pogotovu jer one, u svojoj biti, uvek liče jedne na druge, u onoj meri i rađi sličnih uzroka zbog kojih i dečje igre liče jedne na druge. Njihov je smisao i draž u umetničkoj ulozi svoje vrste. Kao što ne treba prestati sa pokazivanjem publici i eventualno deci reprođukcija i, ukoliko je to moguće, originala velikih „majstora slikarstva, tako i dečje izložbe (naravno sa smislom probrane) treba s vremena na vreme da potsećaju gle-, daoce na nešto iskremo i jednostavno u njima samim, na njihova prva Uumetnička saznanja, ukoliko ih navike nisu tako odvukle sa koloseka likovnih doživljaja, da više sa'njima ne mogu naći kontakt.

Zato nije čudnovato što su baš umelnici najčešće ljubitelji i potstrekači ovakvih izložbi (u datom slučaju je Udruženje likovnin umemika Srbije, oslanjajući se ma svoje članove nastavnike, bilo mnjen organizator), jer ono što oni najpre nalaze u tim dečjim zapažanjima je ono za čime traga svaka velika umetnost. Pogotovu modema umetnost, dajući potpunu slobođu tehnike, od najelementarnijih do najkomplikovanijih izraza, ali težeći češće onim „prvima, videla je u dečjim slikarijama svog najbližeg druga. Kodđ tih crteža i slika mi se nikad mne pitamo šta oni znače, šta pretstavljaju. Pred najzamašnijom zamisli pokreta, kao pred jednostavnim geometriskim telom, dete, svojim svežim očima, vidi ono što je njemu bitno i preko svih prepreka, koje može da postavi neđostatak iskustva i znanja, ono uspeva đa baš to zabeleži. Ili, ako hoćemo, ono beleži onoliko koliko ume, na skrećući sa izvora svoP saznanja. Dete veruje svemu što čuje i vidi i verovafino. se kođ normalne dece više radi o izvanrednoj moći uživljavanja u pretstave, o izvanrednoj moći zamisli, nego li o stvaralačkoj moći u pravom smislu reči. U tome pogledu dete je sanjar. Kao kod čoveka koji sanja u njega su moguće i verovatne sve kombina= . cije, ono ne oseća nikakvu ogradu koju docnije stvara iskustvo. Slobodstega koje ponekad nameće razum, dete je blisko onom stanju koje nazivamo ·inspiracijom, jer lako i pravo ide ka ostvarenju svoje za: misli, Razlika je u tome što je kod umetnika stvaranje u osnovi spojeno sa znanjem i sa iskustvom. Kao đa je čovek svojim sazrevanjem opisao krug i našao se kao umetnik tamo, odakle je pošao kao dete, obogaćem onim što je uspeo da sazna, da sačuva i upotrebi i sa time' zajedno opet uspeo nešto autentimo da #kaže,.I dete i umetnik su ogledalo onoga što čovek u svojoj osnovi jeste, Rilke, na prim-r, đa uzmemo jednog od pesnika koje je ovaj dodir između umetnosti i detinjstva interesovao, u jednoj svojoj priči, na pitanje ko daje sliku čoveka, odgovara: »Jednostavno đeca, a pokatkad i oni ljuđi koji slikaju, pišu pesme, ziđaju,..«

Da li će ta deca zadržati imaginaciju i tu sposobnost uočavanja bitnog u njoj, kad budu želela da je pretstave? Uzmimo onog mališana od tri i po gođime (ipak je to neverovatno!) koji je sa nekoliko širokih poteza pretstavio ženu koja drži đete u naručju. Žena ima okruglu glavu sa koje se zrakasto pružaju u gornjem delu neke zakačaljke, koje očigledno Svojim oblikom i rasporedom označavaju kosu, uvojke ili čuperke. Iskustvo će ga docnije navesti, ukoliko i dalje

buđe crtao i slikao, da. su ti uvojci ~

sastavljeni od beskrajno mnogo vlakana, da imaju svoju boju, svoje pre live, svoju perspektivu, Ako u svemu tome buđe umeo da sačuva Onaj O· snovni utisak, ako u tome labirintu iskustvo, bude umeo da sačuva ono što je Osnovni problem, a to je da je slika

Povodom jedne izložbe. i jedne konferencije

godine

UFi-./i MAJKA SA DETETOM

Dete, od (Jelača):

po

pretstava a ne objekat, ne skup ono” ga što o njemu znamo, već skup O" noga što nam daje utisak. uvojka, du tome slučaju će on ostati umetnik. U tome slučaju, ako se buđe i svesno sećao svog detinjstva, on će moći da slika i za decu.

Jer, ne verujem ·da se deci mnogo dopada ono što je sada naslikao. U najboljem slučaju se to dopada njegovim vršnjacima, a ostali to gledaju sa smeškom: »On još ne zna, on je mali!« Dok je slikar, srednjoškolski nastavnik, doveo svoju školu na izložbu, a deca svršila razgledanje za nekoliko minuta i nestrpljivo pitala da li se mogu vražiti kući, dotle smo nas dvojica ostali pred tim crtežima komentarišući ih sa radosnim uzbu= đenjem. Deca, čim malo porastu, pristalice su verizma, njih vuče želja za saznanjem a manje estetski osećaji kojih nisu svesni, Da su tu bile izložene oleografije kakvih je nekada bilo, recimo prizor Kosovske bitke, njima bi se verovaino to neizmerno više svidelo, nego li ista tema koju je jasno i jednostavno prikazao njihov drug. Uostalom, i na samoj izložbi, Što se više penjemo u, godištima tim je manje one karakteristične jasnoće i neposrednosti, a više znanja, ti cr– teži sa malo izuzetaka teže sve više da opisuju prirođu, nego li da je izraze. I dok deca hvale ovog ili onog svoga druga koji je tačnije uspeo đa nacrta neki predmet, dotle je slikaru potajno žao što su ta deca porasla.

Da li je moguće zadržati kod dece ono što je činilo draž njihovih prvih crteža: onu jednostavnost izraza, ono smelo i gotovo nepogrešnv„ slagamje boja? Da.,li saznanje mora baš neminovno đa bude u sukobu sa instiktom? Na to pitanje mogu možđa da odgo“ vore oni koji imaju više prakse i više teoriskog znanja. Ali jedno je sigurno, tome se cilju svakako može više ili manje doprineti, A ko je tu više Dozvan od onih koji spremaju slike za, decu. u

Šta treba te slike đa sadrže, kakvim elementima treba da raspolažu bio je predmet nedavne konferencije izdavača i ilustratora dečjih knjiga. Istaknuto je da slike namenjene deci treba da imaju solidne umetničke kvalitete, A mi dodajemo: neizostavno one umetničke kvalitete koje imaju deca kad slikaju, kvalitete jasnoće, jednostavnosti i zvučnog slaganja boja. Samo, da ih đete primi, da, im pokloni svoju ljubav, one moraju da mu imponuju nečim drugim što ono nema, One treba da mu pruže i elemenat saznanja. A spojiti osećajno pretstavu i te specifične plodove saznanja koje traže deca može učiniti samo U” 'metnik. Zato kažemo, dok deca crta“ ju zw\ slikare, slikafstvo im može vratiti dug.