Književne novine

Petnaestog feruara, dvorana Saveza književnika bila je crno drapirana. Na odru je ležao Jovan Popović, književnik koji je upravo u toj dvorani bezbroj puta govorio i diskuto-

vao sa svojim drugovima, toplo, sa

poverenjem, sa mnogo ljubavi za njih i za stvar izgradnje naše socijalističke kulture. Pored njegovog odra na počasnoj straži, stajali su mnaizmenice pisci, slikari, muzičari, glumci, filmski radnici, režiseri, državni funkcioneri, novimari, oficiri naše Armije ratni drugovi njegovi. Pored njegova odra, okružena vencima i cvećem, prolazili su čitavi radni kolektivi, prošli su ljudi iz pozorišta, njegove »Borbe«, umetnici i društveni radnici, akademici, prošli su učenici, studenti, građani Beograda i seljaci Vojvodine, prošli su svi oni znani i neznani čiju je dušu takla neodoljiva ljudska toplina i revolucionarna vera koje su zračile kako iz ličnosti, tako i iz dela umrlog književnika.

Stari seljak iz okoline Kikinđe, Jovanovog rodnog mesta, poklonio se pred odrom, a zatim tražio pretsednika Udruženja književnika, da mu izrazi saučešće: ,

— Jovo je bio drug moje dece u ratu. Jovo je bio đobar čovek. Morao sam s njim da se oprostim,

Za njim su došli kulturni radnici Vojvodine, došli su Mađari, Slovaci, Rumuni Vojvodine. I oni su hteli da se oproste sa čovekom koji je neumorno, takoreći celog života, radio na ostvarenju velikog ljudskog ideala: bratstva među narodima.

Nad njegovom glavom užila je tiTo i potresno majka trojice palih boraca, majka braće Kovač. S njim se, kao sa rođenim „sinom opraštala i majka pale braće Baruh. I još jedna majka, seda starica koju je opisao u »Saksiji pred Đokinim vratima« stajala je dugo nad njegovom glavom. I čitava reka ljudi iz svih slojeva društvenih, čitaoci njegovi, prijatelji i drugovi, mladići koji su zastjakivali da urežu u sećanje crte lica čoveka koji je opisao Brilu i Pinkija, i sve one druge drage likove iz njegovih knjiga.

U 17 časova uveče održana je u dvorani Saveza književnika komemo= racija. S Jovanom su se opraštali književnici i umetnici Beograda, Vojvodine, i drugih republika ,preko svVojih pretstavnika. Na komemoraciju je

ao došao jodrug:.Đilasv 'U ime udruženja

književnika Srbije, s mrtvim Wpesni-

kom oprostio se Milan Bogdanović. U ime partiske. organizacije književnika govorio je Oto Bihalji-Merin, a u ime likovnih umetnika Zuko Džumhur.. Beogradska filharmonija izvela je, zatim »Andante Mantabile« iz Es-

- dur kvarteta od Čajkovskog. A na-

ma se činilo da uz zvuke muzike čujemo reči pesnika:

»Neispričane priče prate me u stopu...« I u ovoj smrti to je možđa najtragičnije. Plamen jednog čistog: i čestitog života ugasio se, sagoreo delujući na stotinu strana, a nije dospeo da čitavom bogatstvu doživljaja koje je pesnik nosio u duši i želeo da nam kaže da »oblik viđenja i otkrića«.

Sahrana Jovana Popovića, 16 februara, bila je za njegove drugove i duboka žalost i gordi ponos. Žalost za nenadoknadivim drugom i čovekom, i gordi ponos jer je tu žalost podelilo s nama na desetine hiljada ljudi na samoj sahrani i široki slojevi naroda u celoj našoj zemlji. Bio je položen na lafet, ratnik u bitkama vojnim i književnim, a Dušan Petrović, u ime Partije i Vlade govorio je o liku književnika, borca za stvar radničke klase. Za njim je govorio, u ime Saveza boraca, drug Velja Stojnić, pa u ime književnika Skender Kulenović. I zaista je bilo tako: tek kad je umro ovaj skromni i neumorni čovek, naš drug Jovan, tek onda su mu ljudi rekli koliko im je bio blizak i Rholiko su ga voleli. Rekli su mu, ma da je zaista vrlo teško govoriti na sahrani druga koga smo voleli.

Za lafetom je išla njegova porodica, Aleksandar Ranković, Milovan 'Đilas i Moša Pijade, članovi Politbiroa CK KP Jugoslavije, pretstavnici vlade i CK KP Srbije, đelegati republičkih udruženja književnika i umetnika, književnici Srbije, kulturni i javni radnici i hiljade i hiljade ljuđi. Četa vojnika ispalila je nad njegovim grobom plotune a Ljubiša Jovanović, prvak Narodnog pozorišta u Beograđu recitovao je Jovamove stihove. Stihove o palim partizanima, o junacima koji su poginuli ali čiji glas uvek čujemo, koji s nama hoće i dalje da rađe, da građe, da glasaju, ma da su »svoju reč rekli, rekli 'zanavek«. I mrtvi pesnik javiće nam se česfo istim zahtevom — da s nama i dalje radi, gradi i glasa. Da s nama zajedno »ostvari-do raja sreću naših ljudi u oslobođenoj otadžbini.

MILAN BOGDANOVIĆ

»Opraštamo se od Jovana Popovića, u samome trenutku kad

će se iz ove njegove i naše kuće, iz ovog književničkog doma imeti poslednji materijalni ostaci onoga što je on bio. Ali ostaće i u ovome domu i u svakome od nas živo i trajno sećanje na dragoga Jovana

Popovića, i ono se iz našega kruga nikad iseliti meće. Jer je O.

sećanje ispunjeno tako sadržajnim elementima vrednosti Jovana Popovića kao čoveka i kao književnika, toliko bogato mjegovim divnim kvalitetima, da se nikad neće i ne može pretvoriti u apstrakciju.

Jovan Popović je doista bio čovek sa takvim ljudskim odlikama, da se zaborav, kao neminovna posledica u procesu nestajanja stvari, za njega vrlo teško može da veže. Jovan Popović je bio, pre svega, takav drug, da je u punome smislu divoino oličavao pojam drugarstva. Kao drug, on se samo mogao voleti i imati samo prijatelje. Uz to, obdaren jednom od najviših ljudskih vrlina, skromnošću, on je tu svoju skromnost tako vemo i ljubomorno čuvao i pokazivao, da se baš u njegovom liku jasno moglo da oseti da je skrommost velika vrednost čoveka, ali, i više od toga, i veliki ukras pesnika. Neskromnost je loš znak u poeziji, a poetsko delo Jovana Popovića od toga znaka ne pokazuje ni traga. |

Jovan Popović je poeziju doista osećao kao životnu misiju, kao duboku svoju vokaciju i nije je hi u.jednom trenutku i mikojom senkom izneveravao. Počevši, kao sasvim mlad pesnik, sledovanjem zamamljivim težnjama u zapadnoj, pa i našoj, literaturi da se traže novi putevi i novi izrazi za poetska ostvarivanja, Jovan Popović je u prvim svojih stihovima pod nesumnjivim uticajem raznih oblika takozvanog modernizma, naročito nemačkog ekspresionizma. Ali, ti prvi njegovi stihovi ne manje nesumnjivo otkrivaju i izrazit poetski dar. Ali, isto tako, otkrivaju i pesnika koji se u svojim poetskim htenjima neće zadovoljiti iluzornim i besciljnim poetskim bludnjama epohe. U tim njegovim stihovima nema ni smutnje ni pomutnje; oni su smeli, alı su bistri. i:

I zato je njemu kao pesniku bilo vr{o lako da se sretne sa naprednom društvenom idejom, da svoju poetsku inspiraciju spoji sa društvenom inspiracijom, da ih poveže u jedinstvo kao glavni

ı i vrhovni smer svoga života. Poezija i sloboda, to su dva velika zakona kojima on služi, stavljajući poeziju u službu slobodi, i ople-

LŠ]

MILAN! BOGDANOVIĆ OPRAŠTA SE SA JOVANOM POPOVIĆEM

;

| KNNŽEVNE NOVINE ea

IZNOSKNJE POSMRTNIH OSTATAKA JOVANA POPOVIĆA IZ ZGRADE SAVEZA KNJIŽEVNIKA JUGOSLAVIJE

menjujući svoj poetski čin motivom slobode. I zacelo se može reći da Jovan Popović u tome spoju svoja dva velika ideala nije snizio ni jedan mi drugi, nego im je sačuvao obostranu čistotu. Obogatio je sebe marksističkom naukom i u njoj našao stožernu podršku za čitavo svoje delo. Prišao je radničkome pokretu i poslužio mu i kao pesnik i kao idejni borac, delujući poezijom ha naprednu politiku. i prožimajući svoju poeziju naprednom političkom mišlju i osećanjem. | Ali je, radeći tako, proživljavao, u svom velikom traženju jednu izvesnu pesničku tragiku. Založivši se sav, nepoštedno, neustrašivo i sa neshvatljivo bezgraničnim samopožrtvovanjem u borbi za slobodu, on je postavio preda se kao jedan problem savesti, i nužnost da prigušuje pesnika u sebi, u nekoj vrsti unutrašnje strepnje da čistijim, nežnijim, ličnijim i uzbudljivijim lirskim tonom ne razmekša političku celishodnost svoga stiha. I meni se čini da se Jovan Popović, ne gubeći ni u jednom trenutku onaj potrebni poetski kvalitet bez koga pesma prestaje da bude pesma, u suštini ipak nije poetski izrazio u punoj meri svoga talenta i da je mnogo šta

u njegovoj poeziji ostalo nedomašemo, iako domašivo vrednošću toga

talenta. To se najbolje otkriva kad čovek danas uzme da prelistava njegovu poslednju knjigu, neku vrstu predsmrtnog izbora iz njegove poezije, koja na bezbroj mesta, na svakoj stranici u množini razbacanih stihova i strofa, blista izvanredno nadahnutim poetskim akcentima.

Time se objašnjava i potreba koja se u njemu javila da pređe na prozno stvaranje, da obdelava pripovetku, kroz koju je, realističkom procedurom, mogao kao pisac mnogo neposrednije društvenopolitički da dejstvuje. Ali, postavlja se i pitanje, da li je Jovan Popović bio više i bolje pesnik ili pripovedač. Za mene je odgovor nesumnjiv. Jovan Popović je pre svega bio pesnik.

Vrednost njegova književnog i prvenstveno poetskog dela nesumnjivo je značajna, iako za života njegova nije bila ni dovoljno

pravilno odmerena, ni dovoljno pravedno priznata. To tek treba da.

se učini. Dakle, posle smrti. Smrt je zakonita stvar i kao takva prirodna i normalna, svakodnevna, čak i obična, bez obzira na bolna uzbuđenja. koja izaziva u onima koji su umrloga čoveka za života prisno i iskreno voleli. Ali, iza svake smrti ostaje jedna praznina. U odmeravanju te praznine, u procenjivanju njene prostornosti i dubine, u presuđivanju kako će se moći popuniti i da li je uopšte popunjiva, najbolje se može dati i definitivan sud o čoveku koga više nema. Jovana Popovića više nema. Ali ostaje delo od vrednosti i dužnost,da ga i pravilno i pravedno ocenimo. I to ćemo učiniti, sa osećanjem da nas je duboko zadužio, sve, literaturu našu, kulturu

mestu, u svakom času, dana i noći: Partija je bila tvoj život..

našu, zemlju i narod naš. I zato i hvala i slava Jovanu Popoviću.

IZLOŽBA SRPSKE AKADEMIJE NAUKA

Izložba koju je priredilo osamnaest instituta Srpske akademije nauka ni približno ne prikazuje svu mnogostranu, bogatu i plodnu delatnost ove srpske naučne ustanove. Ona, uostalom, i nema takvu namenu. Njeni organizatori želeli su da kroz nju prikažu samo jeđan deo svojih napora u poslednjih tri-četiri godine

Jako tri-četiri godine za opsežna i složena naučna ispitivanja ne pretstavljaju značajan vremenski period, mnogobrojni zbornici i pojedinačni naučni radovi, makete, grafikoni, tehnički uređaji i aparati, ubedljivo govore da su one bile ispunjene i veoma intenzivnim i veoma korisnim radom. Mnogi naši ljudi znaju da Institut za srpski jezik sprema enciklopediski rečnik srpskohrvatskog jezika. Ima pojedinaca koji se čak iščuđavaju što se taj rečnik ne pojavljuje u štampi. A dovoljno je samo malo se zadržati kraj izloženog dijagrama koji ilustruje ovaj obimam. i odgovoran posao, pa da se uvidi i sasvim lepo shvati da je za jedno takvo naučno delo potrebno ne samo mnogo napora, nego i mnogo vremena. Na tom se dijagramu, na primer, vidi da obrađenih reči na slovo B u rečniku koji priprema Institut ima 17.680, dok ih u Vukovom rečniku, u odgovarajućem delu, ima svega 2.06); u Vukovom rečniku štampane su te reči na 43 stranice, a u Akađemijinom rečniku njima su ispunjene pune 1.202 strani"e! Kod slova D taj odnos je 2.160

Instituti za istoriju i proučavanje wjiževnosti izlažu pored debelih zbor aika i publikacija sa štampanim naačnim radovima, i mnoge retke knjige i interesantne materijale iz istorije naših naroda. Tu su i »Gorski vi~

jenac«, štampan u Beču značajne 1847 godine, i »Istorija Crne Gore« Sime Milutinovića-Sara;jlije, štampana 1835 godine u Beogradu, i Karađorđevo pismo Napoleonu iz druge polovine 1809 godine, i Orfelinova »Istorija o životu i slavnim delima velikog gosppdara imperatora Petra Prvog« iz 1772 godine, i »Manifest Komunističke partije«, štampan u Pančevu 1871 godine, i mnoge druge dragocene knjige i rukopisi koje su ovi instituti koristili u svom naučnom rađu. Pored ostalog, u Geografskom institutu izložen je prvi otisak nove geografske karte FNRJ; u Institutu »Nikola Tesla« precizni rađio-uređaji i elektronski difefenmcijalni analizator, o kojem će se diskutovati i na XIV zasedanju Međunarodne konferencije

' za velike električne mreže; u Institu-

tu za ugalj naš koks i oplemenjeni lignit, čija je kalorična vrednost porasla za oko dva Puta; u Geološkom institutu primerci ruda pronađenih na novoispitanim terenima; u Arheološkom institutu novootkrivemi proučenij spomenici naše i drevne kulture stanovnika Balkanskog Poluostrva. Svaki je institut izložio ponešto novopronađeno, otkriveno, konstruisano il izgrađeno. . j

I postignuti rezultati i zađaci koj tek treba ostvariti i rešiti, nedvosmisleno govore o fome da je naša na uka na najboljem putu. Iako ova izložba, u neku ruku, pretstavlja sa: mo malo otškrinuta vrata jednog dela naših naučnih laboratorija, i daje samo sumaran pregled njihovog rada u poslednjim godinama, ona i za ljude koji se bave naukom, i za one koji se njom ne bave, za čitavu našu naučnu i kulturnu javnost, pretstavlja jedan značajan kulturni događaj.

A. S.

BBRANA 2 a 3 O O O, NAD ODROM JOVANA POPOVIĆA KOJI JE BIO IZLOŽEN U DVORANI SAVEZA KNJIŽEVNIKA JUGOSLAVIJE I PRED KAPELOM NA NOVOM GROBLJU \ | __OD SVOGA DRUGA OPROSTILI SU SE KNJIŽEVNICI MILAN BOGDANOVIĆ, OTO BIHALJI-MERIN, ! SRENDER RULENOVIĆ ; | o

OTO. BIMALJI-MERIN

Jovane, prijatelju i druže, GI

| Ne znam kako se govori sa mrtvim prijateljem. Kakva treba da bude reč, koja će prodreti u tvoje nepomično ćutanje. Ali treba Xa da se oprostim. Treba da se oprostim u ime jedinice komunističkih pisaca. ' . : -L Da Čuo sam kada si govorio: Partija to je moj život. Na svakom

"Ti si bio književnik-pesnik., Ali književnik-pesnik komunista, Ti si se borio rečitošću revolucionara, kada si govorio radničkoj klasi. I bio si nem pred sudom klasnog neprijatelja. ~ AL Ti si se borio marševima kroz godine Narodnooslobodilačke borbe i borio si se vizijama tvoje pesme kao vojnik revolucije. Uy Ako nešto mogu još da naslutim, da razabirem od nečujnih reči tvojih smrznutih usana onda one kažu: još ima bitaka koje se moraju voditi. Još ima žrtava koje se moraju podnositi da bi se u tami ljudskog života razbuktalo svetlo socijalizma. | Tvoje tihe usne nam kažu: | Pa Ne zaboravite, ne zaboravite, po koju cenu je plaćena sloboda! I mi komunisti književnici tebi odgovaramo: WO Bićemo požrtvovani, radićemo neumorno, da bi tebe mogli nadomestiti. Ali uvek ćeš nam nedostajati. Nikada, nikada te netemo zaboraviti. Bićeš u nama i sa nama danas i uvek. "0

SKENDER KULENOVIĆ

»Jovane, J ei U ovom trenutku, kad se mi književnici, najbliži tvoji drugovi, dijelimo od tebe, — oprosti mi što nad tobom mrtvim stojim sa

hartijom. Od predponoćnih minuia tvoga posljednjeg dana osjećanja su moja, i svih onih koji su imali tu sreću da se ličĆmo s tobom bore i rade, toliko uzburkana da bi se, puštena sama sebi u ovom času fizičkog rastanka, zagušila prije nego što bi došla do riječi, u grču ;; grla, u udaranju srca, u vlazi očiju. I ove moje riječi koje ti sada u ime svih tvojih drugova kao posljednje zbogom upućujem došle su tako na ovu hartiju. I ja ne mogu da ti ih drukčije izgovorim, Jovane, što mi je za tvoga života uvijek bilo zazorno da ti kažem, reći ću ti sada: ti si jedna tanko tkana duša koja je svojom ljepotom osjetila najdublje ljudske ljepote revolucije: Nisam siguran da sam odabrao najbolje tvoje stihove' koji o tom govore (jer mnogi o tom” govore), ali sam siguran, ali to osjećam sada neuporedivo jače nego ikada dosada, da ta istina o tebi zrači, tiho i nenametljivo se čuje iz stihova koje si još 19239 napisao, stihova koje ću ti evo sada ponoviti:

Išao je. Svestan uvek svega (a nije se skrušio),

svih patnji celog sveta... sveg besmisla.

Išao je, i osećao sve radosti sveta i pevušio,

ma da mu je duša već tako mnogo puta presvisla, ,

FI kada neko ima tu sreću, kao ti, da se tako stopi s revolucijom, onda ga ništa na svijetu, pa ni lomno tijelo kakvo je bilo tvoje, ne može omesti da nijem, bridak i prkosan stoji pred šefom policije, da prođe čvrst i ubojan kroz sve golgote jednog neviđenog oslobodilačkog , rata, da se pobjedom ne opije i ne ulijeni, nego da nastavi da svaki atom svoje energije, svaki svoj dan i noć daje, kao da sebi daje, revoluciji, njenom humanom smislu, do posljednjeg svoga daha. A kod tebe je doslovce bilo tako: do posljednjeg svoga daha!

I kada neko ima takvu sreću, kao ti, da tako jasno sagleda smisao jedne životne borbe, koju ćemo mi komunisti i svi ljudi koji·taj smisao osjećaju i vole dalje nastaviti; kad se neko tako sljubi s tim smislom, kao ti, — onda on postaje sposoban da u velikoj struji te borbe sagleda i sebe, svoje mjesto, svoj djelokrug i sve ono što odsebe može darovali i čak mora žrtvovati velikoj stvari života, pa ondazn postaje i sposoban da te svoje darove i žrtve prinosi nenametljivo, gotovo stidljivo, gotovo bih rekao sakriveno.

Ja moram ubiti sebe da bih došao do sebe,

Ja moram biti daleko da bih mogao doći blizu...

..Ja sam bezimen:. Hiljaduliki. Ja sam u beskrajnom nizu,

i odlazim sada da bih vas našao. Zbogom... '

— kao što si ti pjevao.

I kada te tako sagledavamo sada svega u svjetlu te tvoje čudeme skromnosti, Jovane, ne čini nam se i nije samo riječ nego prosto vidimo kako odlaziš od nas životvoran i čist kao sunčani zrak! Zrak koji je u životu što ga ostavljaš mnogo toga probudioi doveodocvata i ploda, zrak koji gasnući ostavlja u svima nama svoju veliku životnu toplotu koja će nas u našem »beskrajnom nizu« dalje kretati naprijed pretvarajući se u naše samoprijegore, baš samoprijegore kažem, jer, Jovane, ti znaš kakvi su nam puti. I kad, dijeleći se od tebe, osje~ + ćamo evo kako nam i odlazeći zanavijek daješ i ostavljaš svega sebe, stojimo nad tobom ozareni, onakvi kakve nas sada sigurno | gledaš ispod vječno spuštenih trepavica. Da Partija ništa drugo nije učinila nego samo do takve ljepote oplemenila ljude, da ništa drugo nije uspjela nego da svijetu pokaže da su takvi Hudi mogući, samo stoga vrijedno bi bilo živjeti! Nezaboravni druže Jovane, hvala fi za takav život i slava za takvu smrt!

Posljednja haša riječ neka bude, kao da smo ga mi tebi ispjevali, . tvoj stih: | : (O . ı

šao. Zbogom.«

i odlaziš sada da bi nas na

"OTO BIHALJI-MERIN OPRAŠTA SE SA JOVANOM POPOVIĆEM