Književne novine

ri STRANA 12

\

O BPLEŠEE

LOSVR EI

|O TILL TI III III ILI II III II II 11 II III II III II II III IL II III LL O PL LL A bb bb bb bb kd bd

ODADELEŠIĆA | IZ RANKOVIĆEVA.

Moj prvi susret sa mpozorištem u TRankovićevu bio je na pretstavi »Kir denje« U šarenom, pomalo drečećem dekoru kretali su se i govorili svoj odo mapadno našminkani „glumci. Kada je zavesa na kraju pala publiKa je izlazila iz sale uglavnom zadowoljna, dok sam ja u ruci držao komad hartije na kome su bila zabeležena moja »akademska« zapažnja,

Kasnije sam „razgovarao o svojim uiliscima sa raznim ljudima iz pozorišta i vam njega, na ulici, u sali za probe ili za prilično nečistim čaršavima kafane »EBvropa«. Niko nije bio škrt na rečima kada je u pitanju poZorište. Osuli bi bez milosti paljbu

po mreditelju, Gradskom „odboru, glumcima, publici, pa i po nama Beograđanima. Svako je na Dpozorište gledao ıa druge tačke i svako mi je dao po neku novu, gragocenu misao. Sve sam to u sebi polako sabirao i samim tim rušio onu u Beogradu ružičasto zamišljenu sliku svoga rađa u provinciskom pozorištu, Umesto da se sukobljavam sa problemima psiholškog nijansiranja likova ili stopostotnog „korišćenja | mizanscenskih mogućnosti, na mene su se Ustremili »problemčići« na koje nisam ni mislio a koji su rasli dđo džinovdkih, odlučujućih razmera. . .

. . . »Umetnost ne zna za geografiju« — rekao mi je uoči polaska za TBiankovićevo jedan prijatelj. Često sam se sećao ovih reči, naročito u +trenute'ma malo mračnijeg raspoloženja, kada mi se činilo da se umetnost zaustavila u Beogradu.

Rankovićevo je zimi sivo, blatnjavo mesto. Osetio sam se usamljen i želeo sam da se što više približim ljudima iz pozorišta. Interesovali su me i kao ljudi sa kojima ću sarađivati i kao ljudi koji se bore za pozorišnu umetnost, protiv kulkurne zaostalosti. Oni su sa svoje strane bili

prijateliski raspoloženi i prisni te je

vrlo lako bilc uspostaviti kontakt. Započinjao sam razgovore O pitanjima umetnosti i zanata o kojima sam često i neumorno »aspravljao sa drugovima u Beogradu. Da li kođ nas treba igrati vcavilje, koji su problemi postavljanja Šoa ili Šekspira na naše scene i slično. Međutim uvek bih, skoro neprimetno, bio odveden !. drugi, »domaći« teren. Umesto o načelnim pitanjima razgovor bi se VOdio o mesnim retstavama, spletkama, pozorištima u susednim gradđovima pa čak i o ceni bureka i vruće rakije. Lokalna pozorišna problematika je potpuno vladala ljudima. Saznao sam da je sve van toga daleko i nestvarno Niko nije video vezu između »Slamnog šešira« tamo »gor re« u Beogradu i onih 312 drvenih sedišta u gledalištu u Rankovićevu. Nisam je više video ni ja. Čudno je — ali istinito — kako čovek brzo Uu sebi oseti težnju da ovu odvojenost prihvati kao sasvim prirodnu. Postalo mi je jasno ono što me je prvih dana čudilo: pet redića o Dpozorištu u Rankovićevu štampanih u rubrici »Kroz našu zemlju« vrede mnogo više nego pet teških stubaca, o Arturu Mileru. Neobična ali vrlo

tačma- matematika. Skoro svi pozori".

šni prikazi po našim listovima prolaze nezapaženi, Jedino su živo interesovanje izazvali osvrti na pojedine pretstave u Šapcu i Titovom Užicu koje je objavio »NIN«. Od tog vremema je najveći autoritet uživao pozonišni kritičar Informativnih novina iz prostog razloga o jedini piše o pretstavama u malim pozorištima po unutrašnjosti. , .

... Već posle nekoliko proba i jVviđenih pretstava primetio sam da glumci, naročito komičari, često preteruju. Ako bih od nekog tražio da se saplete on bi skoro padao, Ili ako je neko sredstvo na pretstavi nasmejalo gledalište onda je to ponavljano do iznemoglosti. Nekoliko puta /sam čuo meni neprijatnu poslovicu »Proba je tvoja — ređiteljska, a pretstava moja — glumačka«. Razgovarao sam o tome sa mnogim članovima kolektiwa. Jednostavnom. i ubedljivom logikom svi su izgovarali čarobnu reč koja sve pravda — publika početak i kraj svega. Nema omog čvrstog i le„po zamišljenog četvrtog zida koji bi štitio čistu umetnost na sceni, Veza između glumaca i gledališta je jaka,

me samo na pretstavama već i u sva-.

Rkodđnevnom životu. Čedo te veze je i ost od publike koju nosi negde i iko u sebi glumac. Proba, Prirodrio, čak i radosno neko od drugova mi servira neku dosetku koju je o za publiku, S jedne strane mepotreban ,suvišan dođatak radnji Tgomada, a s druge strane primamlji6 parče smeha. Nekoliko sekundi ge u meni suprotstavljaju dve slike: masmejano gledalište i jedan paraSdraf rediteljskog »vjeruju« Samo melkoliko sekundi i onda, više po imerciji nego potpuno ubeđen, napuštlam parče smeha, Kada sam izrađio nacrt za dekor K- stilizovan, sa zavesama, da bih iz-

| 'Tegao kulise — osetio sar\ se nesigu-

!

Pan, nisam mogao da ocenim vredmost i svrsishodncst svoje zamisli. TĐotbražio sam mišljenja nekolicine ljudi iz pozorišta. Svaki je od njih pažljivo razgledao crtež, nabrao čelo, Tekao nešto kao da je vrlo lepo 5 fnoje strane što se trudim ili u tome Bmislu i preporučio mi najiskrenije da uzmem uobičajene kulise, da ih lepo obojim, po mogućnosti sa nekim

ma ili cvetovima. Pojam lepo je thoro identifikovan sa pojmom šare—iir —_— — Aj "| ––– "A e ( ( qqđ "S "Ć (o oe—o—

| URBDNICI MILAN BOGDAN OVIĆ SKENDER RKULENOVIĆ

dual e es. —

Odgovorni urednik; Milan Bogdanovi

0 O e a—arvieproce

no. Ispred meme se isprečio, ukus provinciske publike. Ustuknuo sam. U meni se vodila jednodnevna borba između kulisa i stilizacije. U ime umetnosti sam ipak ostao pri svome. Mnogo kasnije, kada su se srodili sa novim dekorom, isti su ljudi postali veliki branioci i propagatori stilizacije. Stvar navike. —

— Često sam razgovarao sa Dpojedinim glumcima o njihovom ~7pmradu, ulogama, težnjama. Svaki čovek voli da sluša kada se govori o mjemu i rado priča o sebi. Upoznao sam dublje svoje saradnike — a i oni mene. U razgovorima o glumi sam često spominjao obimnu pozorišnu literaturu, knjige koje se godinama viđaju po izlozima u Beograđu. Iznenadilo me je što je veći deo ovih dela nepo• znat glumcima a negde nisu odmakli

'mnogo dalje od naslova, Šetao sam

sa jednim drugom kraj Ibra, zapričali smo se, razgovarali o ljudima, sujeti, intrigama. »Zar ne bi bilo pamefno da se napiše neka knjiga o odnosima prema pozorištu i u pozorištu« — rekao je moj sagovornik. Ispostavilo. se da je postojanje »Etike« Stanislavskog bilo novost za članove kuće. A u sali za probe visi njegova slika!

Svima velike teškoće zadaje šminka, teškim se iskustvom „savlađuju neki osnovni problemi koji su odavno savladani u štampanoj knjizi. Ili razne teorije glume. U malo žučnijoj prepirci mi je jedam drug rekao »To je za vas tamo gore.« Nigde ne piše šta da se radi kada se publika

na najlepšem i najtragičnijem mestu .

u komadu, dobro izvedenom, sasvim spontano smeje. A publika se smeje — zar zato ne treba igrati drame? —

— Ansambl je sastavljen od raznih ljudi različitih htenja, biografija, talenata. Svako me je sa nečim vezao za sebe. U svakom sam čoveku uvek našao jedno, što i sam osećam, zajedničko za sve — ljubav prema DpozorTištu' i želju da se nešto stvori, Kopkale me je šta je to »nešto«, kakve su najličnije smernice mojih drugova glumaca, ko je zadovoljan postignutim a ko ne. U trenucima velikih izliva iskrenosti, koji nisu česti i dolaze iznenada, govorili bi obično o tome. Svaki je pojedinac imao jasne razloge svoga opstanka u pozorištu, no niko mi nije “ovorio o nekom određenom umetničkom cilju. O tome se vrlo malo govori u kući, obično se ćuti. Svako oseća da se bori za nešto, teškoće te borbe i otpor. Slušao sam. često misli o tragično — fatalnoj sudbini provinciskih glumaca. Ne zna se jasno šta treba da se ostvari i na koji način, ne gleda se napred mnogo dalje od jedne sezone, često od jedne preistave.

Možda bi bilo prirodno đa ovakve činjenice o •r spolože, da ubiju VO li~ za rad. No izgleda da one mogu da uliju mnogo vere i u pozorište i u ljude i u budućnost. Postojanost glumaca u poslu, bez obzira na nedostatak reditelja, prostorija i iskustva, potsećala me je uvek na hrabrost vojnika koji vidi nadmoćniješ neprijatelja,a re otstupa.

— Najzad 'e došao dam premijere. »Uobraženi bolesni“ na sceni u Rankovićevu. Glumci su se poluobučeni uzbuđeno kretali kroz jedinu prostoriju koja je ujedno sala za probe, šminkernica, garderoba i salon. Morao sam stalno da mislim samo na jedno: da se Što bolje savladam. Niko od glumaca ne sme da opazi moje uzbuđenje — i bez tcga im je dosta svega. Što se više bliži veče, u meni raste strah, strah od publike. Sve bolje i bolje razumem one koji se na scemi sapliću, padaju, »šmiraju« zato da bi udovoljili gledalištu. Pokušao sam Ć razmišljam o sopstvenoj pretstavi, da je merim i upoređujem kako sa onima u Rankovićevu tako i sa onima u Beogradu. I nikako nisam mogao da ocenim dođem do zaključka da li je sve dobro, loše, krah? U sporom, neravnomernom ritmu su se sustizala i smenjivala osećanja samopouzdanja i malodušnosti, Preostalo mi je jedino da stavim na lice masku osmeha, bodrim glumce i čekam, Digla se zavesa. Meni je sve jasno šta se događa

na sceni; đa li je jasno drugima —

da li smo uspeli da im kažemo? Za v'eme prvog čina goreo sam. Pažljivo sam hvatao svaki šum · gledališta iza sebe pipao bilo ljudi oko mene. T-kom drugog čina sam se sledio, otsekle su mi se noge. Promicala su najteža i najslabija mesta u pretstavi, lagano, kao hod vekova. Dok je na sceni igran reći čin u meni se nec*ekivamo javila želja da se smejem. Što.da se nerviram kada sve teče svojim fokom, neminovno napred, ja ne mogu ništa đa promenim. Smejao sam še — malo ironično — SsVe“ mu: · retstavi, sturom Molijeru, Dpublici, sebi. Ne znam kad pre pala je zavesa. gotovo je. Pošao er im da tražim ocemu preistave u tuđim očima...

... Dugačka je noć u vozu od Rankovićeva do Beograda. Kloparanje točkova goni čoveka na razmišljanje. U sećanju su slike rastanka, železničke stanice, prijateljskih lica i kišnog neba. Pa šta je to bilo — ovih četrdeset đana? Izgleda da sam se obogatio iskustvom — a Verovatno i oni, ukoliko se sme verovati ljudima na rastanku. Voz se sporo kotrlja Beogradu. Prostor. Pred oči mi izlazi zemljopisna karta, poznata iz školske

· učionice, Ipak, promenjena je. Po ce-

loj zemlji su posejane „mnoge tačkice — zrna; to su moje kolege. Kruševac, Tuzla, Zaječar, Cetinie, Bitolj.. . Akademija nas je rasejala po celoj zemlji. Ploda mora biti.

Dejan KOSANOVIĆ

svoju pretstavu, da

ka

M4.A• :

\ i VV)

0 CAH eHAHTJh H4ROO1 41065, 4

Im CH 4m4u4:HO nemfH4fN4PP MiwacmbM CTOF4 WfHTY4, & CTH WHPH4Mb OiHChHHT-M"

Cc

Nj || 8 |B LE |&

TH HT4uh XEKA/D g4fEU.

[1ewwazanM cf0r4 RIHXO CH PPeP0fM6 #00A0ro.

-|| F.| &• e. še • Hej «&. S. : 4ž.

(je CYMwePeo H4fXHAeto Hnaak. D3- ||o; ime CYA CePRCMMWO BHCBMIXTb+" |

NAŠE RETKE ŠTAMPANE KNIIGE U PARISKOJ NACIONALNO! BIBLIOTECI

U vreme kada se u našoj zemlji pristupa sistematskoj evidenciji i Obradi spomenika kulture koji su nam, sticajem raznih okolnosti „ostali nepoznati i neproučeni, ne treba zaboraviti i na one naše spomenike kulture koji se danas nalaze u inostranstvu. Bogati fondovi pariske Nacionalne biblioteke, sadrže i neke naše veoma retke štampane knjige XVI i XVII veka koje su uglavnom poznate svega u jedan do tri primerka u svetu, od kojih se „nažalost, skoro Svi nalaze van naše zemlje. Od najdragocenijih

je svakako unikatni molitvenik štam~=_

pan 1512 god. u Mletcima od »meštra« Tranje Ratkovića Micalovića — Dubrovčanina. Molitvenik je izašao iz štamparije mletačkog štampara Đurđa Ruskonija. Dok su nešto ranije knjige Crnojevićeve štamparije štampane crkvenoslovenskim jezikom, zanimljivo je da je ova knjiga štampana skoropisnom ćirilicom na srpskom jeziku. Po svojoj sadržini ovaj laički molitvenik bio je namenjen dnevnom životu »kršćana«, onako kao što 6u sveštenstvo i kaluđeri upotrebljavali svoje brevijare. Slično kao pisani i štampani molitvenici toga sadržaja na Zapadu i ovaj naš molitvenik ukrašen je bogatim inicijalima, oukvirenim stranama i brojnim ilustracijama. Podražavajući pisanu knjigu, Ratković upotrebljava i crvenu boju i ma mestima koja nisu deo neke molitve nego sadrže upute verniku, šta ima moliti i kako da moli. Dok su slova ovoga molitvenika nesunminjivo specijalno rezana radi štampanja Ratkovićeve knjige ,dotle pitanje njegovih ilustracija i renesansnih ornamenata ostaje otvoreno, a nije isključeno da su klišei kupljeni ili pozajmljeni iz nekih drugih štamparija, kako 6e to već u ono vreme činilo.

Kod evidentiranja naših spomenika u inostrapstvu nije bez interesa utvrditi i način na koji su oni dospeli u strane zbirke. Često i takav podatak može da bude od veoma važne kulturno-istoriske vrednosti. Nažalost, za Micalovićev molitvenik znamo tek toliko da je još u XVII veku pripadao francuskom književniku učenom remskom arcibiskupu Leonoru d'Estampes čiji se grob nalazi utisnut na koricama knjige. Međutim, način na koji je' dospeo u njegovu biblioteku teško će se ikada saznati.

Veliku retkost pretstavlja »Nauk krstjanski« štampan ćirilicom 1585 u

Mlecima kod čuvenog kaligrafa Ka-. mila Zanetija. U kolofonu knjige po- ·

minju se kao poručioci vlastela braća Anđeo i Ivan Zaguri. To su izvesno pripadnici kotorske plemićske porodice Zagurović, kojoj je pripadao i Je= rolim poznati izdavač, koji od 1569 u Veneciji preštampava knjige iz štamparija Vukovića,

(oo ci .6#.MOAHm404 KOM XVH uM Cf4 OIPHVMA4 nfHAb RFI MHeHNRCOHib CTHEMb-

Veh pab ap ga Saab i, ay Via

. |

) ~

~ ——— 1 —_— *—_—

6 = Štamparija »Borba« Beograd, Kardeljeva 31, telefon 25183.

/

Kako je ultvrđio prof. Kolendić »Nauk krstjanski« ustvari je prevod popularne »Doctrina christiana per interrogaciones ya manera de dialogi« od španskog jezuite Jakova Lodđezmija, profesora gregorijan6skog univeTziteta u Rimu. Doskora jedini potpuni primerak ove knjige nalazio se u Publičnoj biblioteci u Lenjingradu. Pariski primerak ove knjige bio bi, 'oliko znamo, drugi u svetu.

Iz 1586 potiče knjiga »pistule i evan= đelja po sfe godišje hrvatskim jazikom stumacena«. Ustvari, to je treće izdanje prve hrvatske knjige štampane gotskim slovima „tzv. Lekcionarija fra Bernardina Splićanina koji je izašao 1495 g. u Mlecima. Ovo treće izdanje štampao je u Mlecima G. A. Rampaceto „koji je važan i za razvoj srpskih štamparija. U njegovoj štampariji, nešto docnije ,1597, štampao je iguman Stefan jedan zbornik, po formatu najmanju knjigu srpskih štamparija.

I retke knjige renesansne profane književnosti nalazimo u pariskoj Nacionalnoj biblioteci. Biblioteka poseduje drugo izdanje dela Brna Krnarutića »Izvarsna ljubav i napokon nemila i nesrićna smart Pirema i Tižbe«, koja je izašla 1627 god. u Mlecima kod Agostina i Alesandra Bindonija. Godine 16839 izašlo je njegovo delo »Vazetije Sigeta grada« »složeno po Brne Karnarutiću Zadraninu«. Ovo preštampano prvo izdanje od 1584 izašlo je kod Bartolomea Činamia. To je onaj isti Ginami koji je godinu dana ranije „štampao jedan psaltir — poslednju knjigu starih srpskih štamparija. »Vazetije Sigeta« Karnarutić je posvetio ostrogonskom arcibuskupu Antonu Vrančiću, jednom ođ najmoćnijih ljudi tadđanje Ugarske i ličnom prijatelju Erazma Roterđamskog i Filipa Melanhtona. Knjiga je ilustrovana.

»Juditu« spev poznatog splitskog humaniste Marka Marulića, Nacionalna biblioteka poseduje u nešto poznijem izdanju koje je izašlo u Mlecima 1627 god. Bez obzira na to i ova pozna izdanja ove čuvene knjige, veoma su retka i sačuvana u svetu svega u jednom do tri primerka.

Svakako da u veoma retke knjige epada i »Ponukovanije nazagarljenije križa« koje je u Veneciji 1686 god. kod

· Marka Ginamia izdao Zadranin fra

Bernardo Gverin, posvetivši je »gOspođi Dijani Rožićki« kaluđerici reda sv. Klare mznastira sv, Nikole u Zadru. I.ova je knjiga bogato ilustrovana drvorezima,

I retke knjige slovenačke protestaniske književnosti nalaze se u Nacionalnoj biblioteci koja poseđuje prvi i drugi deo Novog Zaveta iz 1562 i »Postilu« iz iste godine. Primerak Novog Zaveta je izvanredno očuvan i kompletan. Na prednjoj strani, originalnog kožnog poveza utisnut je lik velikog slovenačkog reformatora Primoža Trubara a ispod slike je tekst: Primus Truber Carnio 1563. I Postila je sjajan primerak, takođe sa slikom Trubara i koricama sa utisnutom godinom 1564. ·

Mi smo izneli nekoliko primera na-

ših dragocenih štampanih knjiga XVI i XVII veka koje su danas vlasništvo pariske Nacionalne biblioteke. Izvesno je da su veliki fondovi naših pisanih i štampanih Knjiga rasuti po čitavom svetu. Sem privaknih zbirki njih dobrim delom poseduju biblioteke u Beču, Moskvi, Lenjingradu, Minhenu, Berlinu, Sofiji, Londonu, Carigradu, Veneciji i Vatikanu, pa evo izneli smo nekoliko primera iz pariske Nacionalne biblioteke. Gotovo neznatan njihov deo je nama poznat, Jasno je, mi ih više nikađa ne možemo vratiti u našu zemlju. A ipak, one ostaju naš ponos, jer su ti spomenici kulture deo naših stvaralačkih sposobnosti i naših mogućnosti. Njihovo »vraćanje« počinje onoga trenutka kada ih ne zaboravljamo.

Dejan MEDAKOVIĆ

aaa

' \

<

e —— — P

Dušan Kostić:

| NAD ROVOM-

(Nastavak sa treće strane)

I mislim, upravo, da je ovaj karakter pitomosti j odlučnosti, mekoće i čvrstine, utišanosti i pune određenosti baš ono što je suštinski najoriginalnije i, najbolje u lirici Dušana Kostića. U svakom slučaju, taj karakter ne dopušta lako pesniku da skrene u verbalizam ili u praznu i paradnu „deklarativnost, čega kod Dušana Kostića ima u minimalnoj meri. I taj karakter mu, uz to, ne dopušta da ide zabludno u divagaciju, u fantastiku bez opravdanja, u odbegavanje od stvarnoga. Dušan Kostić sve prima\čulima, ali normalno, bez iwkrivljavanja primljenih utisaka, bez njihovog falsifikovanja, bez obesmislavanja onoga što je doživljeno primio. A ako poezija nije umetničko davanje primljenog i doživljenog teško što drugo i može biti. Jer, na kraju krajeva, poezija se primordijalno ne rađa iz glave, koja može i da se izbezumi, nego iz čula, koja varaju samo ako su voljno i svesno izvitoperena. AJi baš ta unutrašnja „spontanost poezije Dušana Kostića skriva, za njega, i neke opasnosti, On se toj opasnosti sasvim, čak ponekad i nnedovoljno kontrolisano prepušta, tako da se ona ponekad pretvara u lakoću, u bezbrigu, u nemarnost. Posledica toga je, prilično očevidna u njegovim pesmama, nejednakost u nivou, u postignutome, ostvarenome., U njima ima stihova koji padaju posle najfinijih perioda, ima, u poetskom stilu, dosta nebiranoga i neodabranoga, ponekad pomalo i nedovoljno slivenoga, nezgusnutoga. Doduše, neke nove pesme Dušana Kostića pokazuju primetan napor da 6e daju u kontrolisanom postupku, i naročito da se s&tilski i sadržajno zgušnjavaju, i to treba istaći. Druga posledica ove lake spontanosti bilo bi i izvesno otsustvo ked pesnika volje i svesti da se bra-

„PROLJEĆE

e

ed

ni od utisaka primljenih od drugih, pa možda i uticaja. Ponekad je to već tako prisvojeno, da postaje i usvoje-. no, đakle skoro svoje, i čitalac nema volje da se pita na šta i na koga ovaj, li onaj stih potseća, nego uživa u sa= moj asimilaciji: 7:

A1l ko da stane? Ko ruke sklopi? Ko da zadrhti? Ko' da se stopi u buktavom žaru bitke?

Ova procedura akumuliranih kratkih lirskih pitanja na nešto me potseća, ali mi ovde ne smeta, i ne zanima me. želja da razrešim i na šta me potse=ća. Ali u pesmi »Slijepi svedok«, Goran Kovačić mi tako upomo dolazi na pamet, iako u pojedinostima nema. nikakvih pozajmica, da mi to onda. očigledno smeta, _

Istakao bih, sasvim kratko, više kao konstataciju, i izvestan smisao Dušana Kostića za lirsku satiru. To je diyna forma, koju u našoj poeziji doista ireba negovati. Dušan Kostić pokazuje smisla za.ovaj žanr. Ali,

„S SNAG Eee

>= ~

Mur

i njegova satirična pesma ne gubi bo--

ju i ton nežnosti i pitomošti, tako da satirični stih čak pomalo i elegično

' zvuči, skoro: sa nekom dobrotom za

onoga proliv koga se upravlja. U o= vom smislu naročito je „zanimljiva pesma »Košija«. bi

Eto, sasvim sažeto i u konturama dato, ovako otprilike izgleda lirski Tie Dušana Kostića. Drag mi je što je 8šav iz korena zemlje iznikao, i što je do-

ista jedna razlistala i rascvetala gra-

na nad njim. Da nije to, ne bi bio pesnik. Bio bi možda zvezdoznanac, ili košmarski buncar ž

Milan BOGDANOVIĆ

x

»Kralj Lir« u Jugoslovenskom · dramskom pozorištu

(Nastavak sa šeste strane)

Buđalu, jednu od tužno-dirljivih remek-dela Šekspirovih, igrao je JOzo Laurenčić. Mlad i nedozreo po svojoj epoljnoj pojavi, a pun životnog iskustva, »udaren« a pun mudrosti, ciničan i trezven, a iskreno ođan i nežan, taj lik osvaja naročito svojom poetičnošću. Propraćajući i zbivanje komičnim komentarima u goestovima i uzvicima, Laurenčić je u nekoliko mahova dolazio do one ivice (koju nije prekoračio) gde »gorka budala« počinje da se pretvara u zabavnog šereta. Drugi Lirov pratilac u nesreći, Kent, oličenje nesebične privrženosti, koji će ipak neprijatnu istinu kresnuti u brk onome koga voli i ceni, imao je u tumačenju Tomislava Tanhofera plemenite muškosti i iskrene čestitosti, samo je, možda, bio nešto uzdržaniji i sa više hladne pameti nego što bi trebalo da ima čovek kojemu su jezik i mač brži od pameti. ;

Najmlađa Lirova kći Kordelija govori svega oko sto stihova, a treba da bude protivteža Gonerili i Regani, da u svojoj povučenosti i ćutljivosti bude vidljiva i osetna koliko njih dve zajedno, Štaviše, njena osećajnost, iskrenost i dobrota treba da prevagnu nad opakošću njenih. sesta-

BIBLIOGRAFIJA

Dokumenti o Svetozaru Miletiću, Urednik Branislav J. Vranešević. Izdanje »Matice srpske« Novi Sad 1951, ćirilicom, str, 136.

Branko Ćopić: Izabrane humorističke priče. Izdanje »Seljače knjige, Sarajevo 1952, ćirilicom, str, 163.

Velibor · Gligorić: Kuća smrti. Izdanje

»Prosvete« Beograd 1952, ćirilicom, str. 108. )

Drago MH. Čolaković: Logori ljudskog uništenja. Izdanje »Prosvete«, Beograd

1952, ćirilicom, str, 174.

Borivoj Maksimović: Velika putovanja i geografska otkrića, Izđanje »Matice srpske«, Novi Sad 1951. ćirilicom, str. 354.

Svetislav Marić: Na izvorima fizike. Izdanje »Matice srpske« Novi Sad 1952, ćirilicom, str. 427.

Ognjan M. Radović: Govorite li nemački. Sa uputstvima za izgovor. Izdanje »Prosvete« Beograd 1952, latinicom, str, 207,

Rado Murnik: Ata Žužamaža in druge zgodbe. Izdanje »Obzorja« Maribor 1952, latinicom, str. 156.

Stendal: Italijanske hronike, Preveli Mladen Leskovac, Miloš Jovanović, Ivanka Jovičić, Izdanje »Matice srpske«, Novi Sad 1951, ćirilicom, Str. 297.

D. NI Mamin-Sibirjak: Pripovijetke. Preveo Malik Mulič. Izdanje »Mladosti«, Zagreb 1951, latinicom, str. 115.

Giorgio Vasari: Životopis Giotta slikara, kipara i graditelja firentinskog. Preveo Branimir Gabričević.. Izdanje »Mla= dosti«, Zagreb 1952, latinicom, str. "73,

Žan Masu: Servantes. Preveo Milan Predić, Izdanje »Prosvete«, Beograd 1952, ćirilicom, str. 102.

B. Traven: Mrtvački brod. Preveo JOvan Popović. Izdanje »Matice srpske«, Novi Sad 1952), ćirilicom, str. 270.

Nathaniel Hawthorne: Skerletno slovo. Preveo Frano Gospodnetić. Izdanje »Mladosti«, Zagreb 1952, latinicom, str. 212.

Hiljadu i jedna noć. S ruskog preveo Marko Vidojković. Izdanje »Prosvete«, Beograd 1952, ćirilicom, str. 637.

__________________ _-—-—-——-—- -——- - ISPRAVKA U prošlom broju »Književnih novina« u tekstu o Branku. Radičeviću, latinsku rečenicu kojom se završava treći odeljak citirao sam slobodno, po sećanju. Jedam dobar poznavalac tradicija Karlovačke gimnazije skrenuo mi je, privatnim pismom, pažnju da ispravna vezija u kojoj je ta rečenica očuvana glasi:

»Quis heri cymba vectus kitharem pulsabat?« (Ko je juče, vozeći se u čunu, udarao u tamburu?).

Ispravljajući ovim svoj navodđ ujedno srdačno zahvaljujem na primeđbi kojia mi

je učinjena. | Borislav MHHIAJLOVIĆ

ya va Ka e

Broj čekovnog računa 102-9032020. Poš, fah redakoije i administraojje 629, Rukopisi se ne vraćaju.

ra” Koliko je to teško (osobito prema takvim sestrama kakve su Severova i Crnobori) lako je shvatiti. 'Nadi Gregurić su pre svega nedostajali jasni odnosi, prema sestrama, ocu, pa i prema Budali, kad ih je već režija izvela zajedno na scenu. Kordelija nije nikakvo krotko jagnje ni stidljiva palančanka. Njen jezik jeste teško pokretljiv kad treba da iskaže njenu ljubav i po toj čednosti i stidljivosti ona potseća na našu Hasanaginicu, Ali uzrok onom kobnom Kordelijinom odgovoru — koji će, Lir, kao i Hasanaga, shvatiti i svirepo kazniti kao bezosećajnost — nije samo njena stidljiva priroda; više nego ona, Kordeliju na ćutanje nagoni njena plemenita mržnja prema licemernoj rečitosti njenih sestara. Kordelija je i gorđa i nesavitljiva, stroga — jer takav mora postati čovek pun istinitosti, ljubavi i dobrote, ako je okružen lažju i nečoveštvom. Međutim, po držanju. Nade Gregurić u prvoj pojavi reklo bi se ili da je ravnodušna prema licemerstvu ili da svoje sestre nimalo ne poznaje: ona ulazi sa koketno-ljupkim osmehom, u prijateljskom razgovoru sa Gonerilom i Reganom. Nedostajalo je, u toj pojavi, i skrivano osećanje prema VO-· ljenom ocu — a tu ni kod Živanovića nije bilo onog srdačnog odnosa pre= ma kćeri-ljubimici, Nije ga bilo ni u sceni pre njihovog odlaska u tamnicu. Ali u potresnoj sceni Lirovog buđenja iz sna i ludila, Nada Gregurić je imala vrlo dobrih akcenata; mada je i tu došla do izraza samo detinja ljubav, ne i ono duboko poštovanje koje Kordelija, isto tako kao i Kent ima prema autoritativnoj, kraljevskoj ličnosti svoga oca.

Ne mogu da pređem preko još jedne uloge: Sluge koji ubija Kornvala.

Student pozorišne akademije Stojan -

Dečermić časno je izvršio 6voj teški zadatak; ipak se pitam da li je tu ulogu trebalo poveriti početniku, ma koliko talentovanom. Sa svega osam stihova pred mama freba da izraste jedan od onih neznanih junaka Šekspirovih, običan čovek koji, zato što je čovek, neočekivano zadivi svojim podvigom, bezimeni kmet koji postaje herojski borac za pravdu i osvetnik kao što to postaje Emilija u »Otelu«, takođe jedam takav nosilac Onoga revolta koji podlost i nasilje izazivaju i kod gledaoca. Komenftatori se pitaju zašto je Šekspiru

trebalo da „mučnih akt oslepljenja Glosterovog izvede na sceni, nalaze da je to nafturalistička »mrlja« na delu. Uveren sam da je ta scena bila potrebna Šekspiru ne da golica nerve publike, i ne samo da pokaže dokle može da ide nečoveštvo tiranina i do čega može dobronamer= nog dbvoranina dovesti njegova pomirljiva neopređeljenost, već pre i iznad svega da pokaže baš taj revolt običnog čoveka protiv zverstava U” gnjetača, Zato mislim da bi tu značajnu epizodnu ulogu trebalo da igra ju, da bi o nju trebalo da se otimaju majistakmutiji članova ansambla, ' Svojim poslednjim pretstavama „u režiji Mate Miloševića, »Jegorom Buličovim« i »Kraljem Lirom«, koji pretstavlja značajan napredak u na” šem savremenom tumačenju Šekspira, Jugoslovensko dramsko pozorište je posvedočilo svoju doraslost za visoko-umetnička postignuća. i

CENA OVOME BROJU 20 DIN. "a ? #

.

200

·, a