Književne novine

STRANA 8

- FALSIFIKATORI LENJIN DEO OMISEITI BEF | 17.

0.7 7 .

| (Nastavak sa prve strane)

set godina posle objavljivanja »ManiZosta Mrorunističke partije; kad. 6e spremao da objavi prvu svesku »Kritike političke ekonomije«, pisao je on 'Kngelsu, 14 januara 1858 godine, pored ostalog i ovo: »...U metodu obrade građe meni je veoma mnogo pomoglo fo što sam iznova prelistao Hegelovu Logiku koja mi je slučajno došla do ruku... Ako, bi ikađa ponovo bilo vremena za slične radove, ja bih veoma rado izložio na dva ili fri štampana tabaka, u obliku koji bi bio pristupačan običnom ljudskom vazumu, ono što je racionalno u metođu koji je Hegel otkrio, ali 'u isti mah i mistifikovao«.

Kao što je poznato, Marksu, nažalost, nije nikad doteklo vremena da to učini, a isto tako ni Engelsu i Le-

njinu. Baš zato je i naglašavao Le- ·

'njin neophodnost da se izučava i raz-– rađuje fo racionalno u Hegelovoj dijalektici s materijalističkog, Markso-

Og gledišta, i u tome je čitav smisao zadatka koji je on postavio u svom radu »O borbenom materijalizmu«. | Da taj zađatak nisu ostvarili u Sovjetskom Savezu dovoljno govori bilo koji broj časopisa »Voprosi filosofii«. Ali sva nevolja nije samo u šome. Kao što je pokazala diskusija u vezi sa knjigom Aleksandrova »Istorija zapadnoevropske filozofije«, 1947 godine, najveća nevolja je u tome, što je Staljin proglasio Hegelovu filozofiju »aristokratskom „reakcijom na Trancusku revoluciju« — da je tako potpuno likvidira — i što su se njegovi sledbenici našli u nezavidnom položaju da to dokazuju, a da istovremeno objasne kako je iz te »ari-

. stokratske reakcije« nastao dijalektički i,istoriski materijalizam i kako su se to klasici marksizma zanosili Hegelovom dijalektikom, pa su čak, kao što to vidimo u ovom' Lenjinovom primeru, postavljali kao osnovni zađatak »borbenog maferijalizma« da propagira i razvija materijalistički shvaćenu tu dijalektiku. Neki, kao na primer šef katedre dijalektičkog i istoriskog materijalizma na „moskovskom univerzitetu Bjelecki, bacili su prosto Hegela »u smeće (izraz koji se čuo u toj diskusiji), a to ih je neizbežno odvelo do zaključka da nema i ne može biti nikakvih teoriskih izvOra marksizma o kojima je govorio Lenjin, pa je faj isti Bjelecki izrekao svoj staljinistički sud o marksističkoj filozofiji ovim rečima: »Zar čovek Rkoji stoji na marksističkom gledištu može ozbilino da misli da savremeni 'Đroblemi filozofije stoje u bilo kakvoj vezi sa ranijom filozofijom? Tako može da misli samo sledbenik Hegela, a ne sledbenik Marksa«. Čak i za filozofe u Sovjetskom Savezu ovakvi sudovi o marksističkoj filozofiji bili su prava bruka. Ždanov je u zaključku diskusije odustao od bilo kakvog pokušaja đa utvrdi prave uzroke zašto ie baš pitanje Hegela zauzelo središnie mesto u referatima i govorima svih diskutanata, izjavljujući jednostavno đa »učesnici u diskusiji razbijaju otvorena vrata« i da je »pitanje 'Hegela već davno rešeno«.

Ustvari, time je zaista pitanje Hegela bilo »rešeno« i to veoma »jednostavno«, kao što se rešavaju sva slična pitanja u Sovjetskom Savezu: Hegel je prosto izbrisan i prestao se pominjati kao da ga nikad nije ni bilo. TI sad, kad časopis »Voprosi filosofii« pet godina posle toga potseća na Lenjinov rad »O značaju borbenog materijalizma« koji nije ništa drugo, nego konkretni i jasni zahtev da izučavanje Hegelove dijalektike s materiialističkog gledišta bude temelj svakog ozbiljnog filozofskog obrazovania, s pravom se moglo očekivati da će ponovo morati biti pomenuto bar Hegelovo ime, i to ako ništa drugo, ono kroz Lenjinove reči. Ali velemaistorvt citatomanije imaju običaj da citiraju

· gamo one delove rečenica i misli ko-

ji se njima sviđaju i koji su njima trenutno potrebni, a sve drugo, vešto izostavlja}u ne zazirući ni najmanie, od iakvog postupka, čak kad je ono što izostavliaju sama suština citiranog, kao što je slučaj upravo sa ovim T.enjinovim radom.

Evo kako su oni to učinili,

Na mestu gde Lenjin govori da »prirTodnjak mora biti savremeni materijalist« i gđe kaže da »saradnici časopisa. »Pod zastavom marksizma« moraju organizovati sistematsko izučavanje Hegelove dijalektike s materi'jalištičkog gledišta«, »Voproši filosofile navode Lenjinove reči sve do Omog mesfa, kad Lenjin pomene Hegela, a onđa tu jednostavno prekinu citiranje i preskaču dalje, gde se ne pominje MHegelovo ime. A što je još gore,ono mesto gde Lenjin izričito gO-

+ vori da će »savremeni prirodnjaci na-

Stiepan Mitrov Ljubiša: Kanjoš Macedo-

mović — priča paštrovska iz petnaestog Viieka. Izdanie »Mladđosti«. Zagreb. latinicom.

str. 39. , Jakov Ignjatović: „Odabrana dela

'Članci. Tzdanie »Matice srpske«, Novi Sad

1951, Ćirilicom, str, 338, /

Dušan Kostić: Govor zemlje — zbirka pesama. Izdamie »Prosvete«, Beograd 1952, ĆIilicom, str. 144. : i

M. J. Praničević: Na otoku. Drama u. tri čina. Izdanje »Glasa rada«, Zagreb 1952, laTinicom. cena 95 din.

Mihailo Lalić: Svatba. Izđanie »Obzor]ja“ć, Maribor 1952, latinicom. str, 186.

Anton TIngolič: Človek na meil — roman. Tzdanje »Obzorja« Maribor 1952, latinicom, str, 8319.

Mile Milatović: Slučai Andrije Hebranga.

Tzdanie »Kulture«, Beograd 1952, latinicom. str. 266. b

Vasa Popović: Sremski zagrliail — Desme, Izdanie »Novog pokolenia«. Beograd 1952, ćirilicom, str. 89, cena 60 din.

Branko Đukić: Zamaglieno sunce — Dpesme. „Izdanie »Novog. pokolienja«, Beograd

1952, Ćirilicom, str. 84, cena 60 din. ,

Dragutin Ilić: Hadži.Diša. Izdanje »Pro-

'svete«, Beograđ 1952, ćirilicom, str. 211.

Mihailo Petrović-Alas;: Po gusarskim i bokole.

drugim ostrvima, Izdanie »Novog

i ı

ći (ako znaju da traže i ako se mi naučimo da im u tome pomažemo) u materijalistički protumačenoj Hegelovoj dijalektici niz odgovora na ona filozofska pitanja koja se postavljaju sa revolucijom u prirodnim. naukama« — dakle ono što je suština čitavog Lenjinovog upućivanja na Hegelovu filozofiju — časopis »Voprosi fi· losofii« potpuno izostavlja, đa bi odmiah zatim citirao jednu od narednih rečenica (u kojoj se ne pominje Hegel), koja ustvari gubi pravi smisao jer je otrgnuta od teksta iz koga izvire. U vezi sa pitanjem borbenog materijalizma citira se samo OVO mesto: »On će ostati — kako bi se reklo po Ščedrinu — više onaj koga biju, nego onaj koji se bije. Bez toga Će veliki prirodnjaci isto onako često kao i dosad. biti bespomoćni u svojim iz vođima. i uopštavanjima«. A da je Lenjim rekao to da će prirodnjaci »biti bespomoćni u svojim izvodima i Uuopštavanjima« baš onda, ako u »materijalistički | protumačenoj Hegelovoj dijalektici« ne budu tražili odgovore na filozofska pitanja koja im se por stavljaju, to se iz citiranog teksta ne miože ni naslutiti, već će to znati samo oni kojima je poznat originalni tekst ovog Lenjinovog rađa: Oni će utvrditi da je suština Lenjinove misli falsifikovana, zbog čega, naravno, falsifikatore neće zaboleti glava, jer je takva praksa. postala opšta pojava u Sovjetskom Savezu. Glavno je za zvaničnu filozofiju u Sovjetskom Savezu da se nikako ne pominje Hegelovo ime, čak ni u tekstovima ktasika marksizma, a sve Ostalo je spo: redno. A da to nije nikakva slučajna pojava u pomenutom broju ovog časopisa, vidi se iz 'toga, što Hegelovo ime nije nikad pomenuto čak ni u dosta opširnom prikazu tridesettreće sveske sabranih Lenjinovih dela četvrtog izdanja, koji je objavljen pre godinu dana u prvom broju istog časopisa, gde je inače ovom Lenjinovom radu posvećena izuzetna pažnja.

Postavlia se pitanje otkud fakav strah od Hegela i šta je njegov pravi smisao? Treba li možda shvatiti ovu pojavu jednostavno kao neku naivnu bojazan da se borbeni materijalizam ne »natruni« sa Hegelovim idealizmom, pa se zato izbegava čak i po minjanje Hegelovog imena?

Kad bi se stvarno rađilo o tome da je u pitanju predđostrožnost prema Hegelovom idealizmu, onda bi se pogo" tovo moralo zameriti Lenjinu što je govorio đa ne može biti borbenog materijalizma bez sistematskog razrađivanja i izučavania materijalistički protumačene Hegelove dijalektike. A takvu zamerku ne usuđuju se da iz veknu ni »marksisti« u Sovjetskom Savezu, jer bi time brzo razotkrili svoj antimarksizam i pokazali čega se oni ustvari boje. Nije to strah od Hegelovog idealizma (koji je Marks temeljno kritički savladao), već je to strah upravo od »materijalistički pro” tumačeme Hegelove dijalektike«. koj je »neposlušna« i koja se nikako n može uskladiti sa kontrarevolucionarnom praksom državno-kapitalističkog birokratizma u Sovjetskom Savezu ı sa Staljinovom »dijalektikom« u kojoj se ta praksa verno odražava. Likvidacijom „»materijalistički protumačene Hegelovae dijalektike« vrši se Ustvari likvidacija Marksove dijalektike i to zalo, da bi se ona zamemila sa Slaljinovom antimarksistički i metaf:zički iskonstruisanom »dijjalektikom« od četiri »crte« metoda (odvojene cd teorije) i tri »orte« teorije (cdvojene od metoda). A sve se to vrši smišljeno i pod lažnim priviđom Veličanja bcrbenog materijalizma, ba 5e u tom cilju beskrupulozno zloupotrebljava Lenjinovo ime, naravno, uz beskrupulozno falsifikovanie i izopačavanje prave suštine Lenjinovih misli i veči, Činjenice moraju po svaku cenu da se nategnu na kalupe (s»crte«) Staljinove »dijalektike«, a ukoliko činjenice govore suprcino, utoliko gore po činjenice! Primera iz kojih se to vidi daju »Voprosi filosofii« (i ne 5amo »Voprosi filosofii«) tako mnogo, da ih nije mogućno (a ni potrebno) sve navoditi. Zato ćemo izabrati samo Je". dan, tipični primer takvog postupka koji nam pruža G. PF. Aleksandrov, iedan od vodećih »filozofa« u Soyjetskom Savezu u svom standardnom člančiću »J. V. Staljin o ulozi nadgradnje u razvoju društva« gde se tradi da dokaže kako se samo sa Staljinovom »dijalektikom« mogu objasnili »najsloženije pojave idđejnog razvoja društva«, Evo u čemu G. PF. Aleksandrov vidi »veličina« i »mudrost« Staljinovu:

»Drugu Sltaljinu pripadaju velike i mudre reči: samo je narod be smrtan. Sve ostalo je pro: lazno (kurziv Aleksandrova, V. K.).

e BIBLIOGRAFIJA

nie „Beograd 1952, ćirilicom, str. 258, cena 220 ; S:

Vsevolod Jovanović: U svetu elektronike (radio, televizija, radar). anje »NOovog pokolenja«, Beograd 1952, ćirilicom. str. 4939. cena 300 din.

Charles Baudelaire: Spleen Pariza. Ma. le pbiesme u prozi. Preveo Vladislav Ku-

lađosti«, Zagreb 1952, latiPickwiokovci. IT kniiTIzdanie »NOVOB

\šan, Izđanie »' nicom, str. 174,

Charles Dickens: ga. Preveo Stiepan Krešić, pokoliemja«. Zagreb 195, latinicom.

Žan Kasu: Lepa jesen — roman. Izdanje »Novor pokolenia« Beograd 1952. str. 210, cena 18n din. OM

Aleksandar Dima: Tri musketira. Prva kniiga. Preveo Dušan L. Đokić. Izdanje PROVON Dokolenja«, Beograd 1952, ćirilicom, str. 481.

H,. C. Andersen: Baike. Izbor, Preveli

Maia Spiz i Josip Tabak. Iždanje »Mladosti«, Zagreb 1952, latinicom. str. 281, Erik Hasselberg: Kon-Tiki i Ja. Preveo dr. Srećko Šilović. Izdanie >»Prosvijete«, ZREO 1952. latinicom. str. 103. cena 150 din. i RKugen Dabit: Hotel Sjever, Preveli Jerka Belam 1! Đuro Plemenčić. Izdanie »Glasa rada«. Zagreb 1959, latinicom, str. 153, cena 9 din. \ :

Odgovorni urednik? Milan Bogdanović. — Štamparija »Borbaa

str,

„javliemi

" yilaženia — koia me i dalie diiele ođ TO.

Ta genijalha postavka najbolje raz- |

\ofkriva uzroke jedne od najsloženijih

pojava u idejnom razvoju društva: zašto pnajistaknutija. dela prošlosti produžuju da žive i posle izmene društvenih uslova koji su ih stvorili VTšeći čak veći uticaj nego u periodu kad su stvorena, i produžuju da donose radosti i uživanja ljudima nove

epohe«. }

Prosto je teško verovati da se do ovakvih gluposti mogla srozati filozofska. misao koja sebe još uvek zaodeva lažnim priviđom »marksizma«, ali to je — kao što se vidi — nepobitna i žalosna činjenica, koja se ničim ne može osporiti. IT ta je činjenica potpuno logična kad se DO “svaku cenu dijalektika stvari mora podvrći Staljinovoj »dijalektici«, za koju je sve »prolazno« osim — »naroda«, a to Mo se »narodu«, pripisuje da je »besmrtan« (u Sovjetskom Savezu je narođ itekako smrtan!) treba po G. PF. Aleksandrovu da je »veliko« i »mudro« Staljinovo. »otkriće« koie nam, eto, jedino omogućuje da shvatimo

zašto, na pr'mer, Homerova »-Ilijada«

nije propala zajedno sa propašću an= tičke Grčke, već i danas ima svoju veliku umetničku vrednost!

Gde vlada ovakva logika razumljivo je da mora biti straha od »materijalistički protumačene Hegelove dijalektike« i od samog Hegelova imena. Nije tu u pitanju samo Hegel. Ništa što je razborito i pošteno ne može da se pomiri sa glupošću i moralnom bedđom, ovakvih »filozofa« i ovakve »filozofije«• prema kojima ie Hegel pravi gorostas duha, uprkos čitavom svom idealizmu i pruskom konzervativizmu. ;

FICA 3

U jednom od ranijih brojeva „Književnih novina” osvrnuli ko na istorijat radio-teatra u svetu i kazali nekoliko reči o sbpecifičnostima Ovog novog umetničkog žanra. Ovom prilikom razmotrićemo razvitak, radiodrame u našoj zemlji. |

· Najstarija jugoslovenska radio-stanica, Radio Zagreb, počela je svoj. rad polovinom maja 19926 godine, a Već

u junu iste godine emitovana je preko

· zagrebačkog radija prva radio-drama

. detinjstvo

(„Požar”). Emisija je trajala petnaest minuta, i, što je sasvim razumljivo za radjio-teatra, bazirala se isključivo, na zvučnim efektima, koji.

' su imali da zam”ne iluziju insenacije.

Tri godine docnije. krajem marta 1999,

i Radio, Beograd otpočinje da emituje svoj program, u koji su, već od samog

“bile „porođajne muke”

početka, bila uključena i dramska dela. U prvo vreme su davane uglavnom. jednočinke, „skečevi”, preveđeni sa stranih jezika. Ti kratki komadi nisu bili pisani posebno za radio. U pitanju su bila scenska dela, koja su uz n..nju pre:adu izvođena pred mikrofonom u radio-studiju. kod slušalaca bio priličan interes i za

· vrednija dramska dela, pristupilo se

prenosima. pozorišnih pretstava iz Narodnog pozorišta u Beogradu. To su naše radiodrame, prva faza njenog razvoja, koja je u zemijama sa razvijenijom radiofonijom f»ajala otprilik:+ do 1924—25 godine. T. etapa međutim kod nas traje sve do jeseni1938 godine. Za to vreme je radio-teata» u vetu otišao već prilično đaleko i stvorio svoju umet ku fizionomiju. Radio B-ograd na primer, vrši u ovom periodu skoro isključivo prenose pozorišnih komada iz gledališta, tehnički slabo, tako da je prenošeno delo bilo veoma teško pratiti. Pr'..ošena tstava je usled

“-

"slabog prijema i izvođenja koje ne

voeshvaveenebebBeReooe Bee opa Vae Pepea age eee eBay avobekbeeeeVeee ee

Za: ira

Mića Popović:

OLUILIOIIIIOLIITI ite f(eposevoovoneonebanoaeeee0906O0BeO0Bu BBB eopao eee 909

SREMSKI KARLOVCI

eheseeevavBsBe Ra BEBE BP.

IZJAVA ČEDE KISIĆA

Molim Uredništvo »Književnih novina« da u svom narednom broiu obiavi OVU moiu iziavu: i /

Osiećam dužnost da Dovodom habDisa RH. Tošovića u »Svedočanstvima« i iziave Iedakciie »Kniiževnih novina« u broiu od 24 maia kažem sliedeće:

Pišući kritiku u »Književnim novinama, u broju od 10 maja ove godine, Dod naslovom »Mladost, umora od letova, tapka« ia sam naveo iedan odiomak ız Tošovićeva članka »Moral pesnika«, objavlienog u »Svedočanstvima« od 5 apuila, za koji (odlomak) njegov autor kaže da je netačno interpretiran. U ekscerpivanoj pradi za kritiku, pripremlienoi dvadesetak dana ranije prije objavljivanja, citirani odlomak. kod mene ie bio označen” sa »jdeia-stil,, budući da sam se nosio mišliu da ideinu analizu pvotkriiepim sti. lističkom,

Jer zaista neki Tošovićevi napisi, Oobu poslednie vrijeme, među kojima i onaj iz koga je uzet pomenuti odlomak, zbog svojih upadljivo neobdjela. ' nih kosmičkih i drugih brojekciia, i uObDšte mutnog deklarisania. izgledali su mi opori i fibrozni, neodređeni i hneuhvatlivi u ideji, Tai utisak, naprotiv, nisam imao kad sam čitao njegov odgovor na moi napis. Tu ie Tošović kudikamo ja-' sniii i određeniil, i zato niegov odgovor može da deluie ubjedlivo. Što se iče spornog odlomka, mislim da ie kako ta neiasnost. tako i nedostatak u niemu ČVrIstih idejnih akcenata i eksplicitnili riječi subiekata za mene uzrok da ie došlo do nesporazuma, tojest do zamjehe subjekata. U prvom pasusu ispred pomenutog odlomka Tošović ima. istina. reči »Litostroi« i »autostrada«. koie mu mogu biti dokaz za to Šta ie kod niegča subjekat. Ali u drugom-.spornom pasusu mažljiv čitalac će primetiti riileči kao ove: »A te korektive, te nove vrednosti. niie mdguće potpuno izraziti Đrostim pravilom , troinim sociologiie, Đa ni filozofiie.. «. zatim »Šta će.od svega toga ostati iza nas kao definitivni izraz naš. to će tek da · ocene omi kojii neminovno dolaze Za hnar ma...« (neka Tošović ne zamieri što ga U potpunosti, u nedostatku vbrostora. ne C!tiram). Za mene. ovdie se miješaju i prepliću subjekti s»mi-Jugoslavija« i »mi. Mlađost«. te ie i nairigoriznišom analizom teško utvrđiti koii ie omai bravi. Ne mislim da Tošović niie mislio onako kako gam kaže. T moia bi greška bila što sam, vođen duhom oiieloz sporno” članka, Vi. dio subjekat tamo gdje se, istina, on može nazirati. a ne — u takvim okolnostima i konačno označiti.

Bilo mi ie isto tako mneshvatliivo. kad sam čitao Tošovićev odgovor na moi na” pis. đa ie u svome članku »Moral pesnika« R. Tošović. usred žive i burmć diskisile oko »Mladosti«. čiii ie on prvi urednik. okrenut ne sukobu književnih koncepcila nego jugoslovenskoi YevoluciOnarnoi temi i opštim Yrazmišlianilma o nioi. Pomislio sam: opet ie on dnbvo mislio. a 1a sam ga krivo shvnfin! T nemam razloga da mu zato protivriečim–

Tai odlomak (kamo sreće da jie koji drupi važniji, koi bi neki književni DTOblem makao s miestalh ne igra nikakvu važnu uUulofu u mom kritičkom napisu obiavlienom u »KMniiževnim novinama«. on ie trećestepenog značaia, težište Kritike nikako niie na niemu (u tose svaki čitalac mogao uvieriti).- ier su centralna Ta

šovića i »Mlađosti — estetske a ne etičke prirođe. ~

/ \

· nije sasvim usamljen,

Što se tiče iziave ređakciie »MKnjiževnih novina«. ia ie uglavnom prihvatam kao mišlienie i stav redakciie o spormom odlomku. Pravo ie ređakciie da intervVe-

niše i da se ograđuie kad nađe Za DOtrebno. Mnoga principiielna slagania Tčdakciie samnom u diskusiii oko »Mla-

dosti« ne umaniuiu međutim moi utisak da forma ograđivania može biti i druk. čija, a da ono ništa ne izgubi u svojoj principijelnosti, snazi, čak i oštrini.

Zahvaliujem Uredništvu na ustuplienom

DrOstOru.

Beograd. 26 maia 1952 ČEDO KISIĆ

O Jednom pov-mpirenju

_Osvalda

Spenglera

(Nastavak sa druge strane) .

neizmerne igre. Ko li će se usuditi da ih baci?«

Nema sumnje da je Špengler po svojoj pruskoj logici već 1933 godine jasno video da je baš Hitler onaj čovek koga čekaju »pošlednje odluke« i da se on sprema da baci te sudbonosne »kocke«. Zato ove Špenglerove reči I nisu bile ništa drugo nego potsticaji Hitleru da postane »gospodar sveta«. A njegov rasistički »kolega« i

- poklonik Vladimir Vujić koji je mo· rao znati za ove reči kad je prevodio

»Sumrak zapada«, morao je isto tako

· znati da švojim prevodom Špenglera unosi u našu zemlju »kulturu« iza

koje dolaze Hitlerovi »legioni«.

I zato se sad postavlja opravdano pitanje: kome pađa napamet da povampiruje takvu »kulturu« i zar se mogu dozvoliti ovakve pojave čak i kad dolaze kao plod neobaveštenosti ili komercijalne logike?/Naše knjižare moraju u tom pogledu da pokažu više smisla i odgovornosti jer slučaj sa Špenglerovim »Sumrakom zapada«

V. K.

razvit

mo se ukrat-

Pošto je,

- Bogdan BULJAN'

· odgovara žakonima radija gubila svoju vrednsot, iako je bila interpretirana od naših istaknutih pozorišnih umetnika. Slušaoci se postepeno odbijaju od ovih emisija, Rađio nije više bio primamljiva, novina kao dvadđesetih godina, kad mu je slušalac mogao štošta da oprosti, Publika je tražila bolje i kvalitetnije emisije. ;

Od jeseni 1938 godine, Radio Beograd svodi ha minimum prenošenje dramskih pretstava iz pozorišne dvorane i postepeno ga sasvim, ukida, a pristupa izvođenju drama th samom studiju. U vezi sa ovom preorijentacijom rada, osnovana je prva stalna' radio-dramska grupa, koja je u toku svoje delatnosti zabeležila vidne rezultafe, naročito u ·pravcu umetfničke interpretacije emisja. Karakteristično je da se repertoar i dalje zasnivao na pozorišnim komadima. Oni su sada davani u obliku „radio-obrađe”, što je ipak pretstavljalo krupan korak napred u odnosu na ranije stanje. Izveden je čiav niz poznatih dramskih dela domaćih i stranih pisaca. Bilo je i pokušaja 'izvođenia originalnih

\ radđio.-igara. Tako je 1939 godine Radio Beograd izveo radio-dramu iz acronautičkog života — „Istina čeka” od Fridriha Bravanda, a 1940 godine radio-komediju „Tri čoveka u stratosferi” od Karla Mancinija. Traženje novih puteva manifestovalo se i kroz nekoliko radio-dramafizacija. 1940 go-

dine izvedene su radio-dramatižacije '

„Priča o Pikviku”, prema Dikensovom romahu „Pikvikov klub”, i „Krojcerova sonata”, prema istoimenoj noveli Lava Tolstoja, kao i radio-obrada Tenisonovog speva „Bınoh Arden”. — Pa ipak, skoro niko od naših pisaca nije se prihvatio rada oko pravih radioigara, namenjenih isključivo radioteatru. !

_ Pre rata je kod nas napisano nekoliko rasprava i članaka o radio-drami, a neke studije o umetničkom stvaranju pred mikrofonom prevedene su sa stranih jezika. Izvođenje drama u studiju i zalaganje umetnika koji su ih interpretirali, kao i povišeni nivo radio-adaptacija, uticali su na porast popularnost: · radio-dramskih emisija kod većine slušalaca.

Tehničke pirgućnosti (zvučni efekti, montaža, snimanje itd.) bile su prilično skučene, pa je u tehničkom pogledu naša predratna radio-drama bila zaostajala iza dostignuća radđio-teatra u drugim zemljama. Ovo je, naravno, posledica slabo razvijene radiofonije u staroj Jugoslaviji.

Po zavšretk Drugog svetskog rata i uspešnoj ob:.ovi i jačanju naše radiofonije, nastavlja se rađ na polju radio-drame. Radio Beograd odmah stavlja na svoj program dramska dela, a već 1946 godine formira stalnu radio-dramsku grupu. Radio Zagreb 1946 godine počinje sa izvođenjem drama, a krajem iste godine stvara svoj Radio-dramski studio. Po primeru ove dve radio-stanice, koje su prv dale rađio-drami odgovarajuće stalno mesto na svojim „programima, i ostale naše stanice postepeno obogaćuju svoj program „emisijama radio - drame (Ljubljana Skoplje, Sarajevo, 'itograd itd), Ove emisije zainteresovale su veliki broj radđio-slušaoca, naročito onih iz unutrašnjosti zemlje koji nemaju prilike da .osećuju pozorišne pretstave, a kojima je radio omogućio da se upoznaju sa značajniniı ostvarenjima jugoslovenske i strane dramaturgije. Ako analizira:uo naših radiodramskih grupa posle. oslobođenja, i to naročito s obzirom na repertoar, izdvojićemo s jedne stran._ manju grupu koja se trudi da pronikne, u bit rađio-teatra, ” azirajući svoj reperotar na originalni. radij-igrar a i radiodrg...jtizacijama novela i romana, i

s druge strane veću grupu, koja ve-

oma sporo Olkriva nove puteve 1 interpretira gotovo isključivo scenska dela, tek samo donekle prilagođena zahtevima radija. Radio Zagreb i Radio Ljubljana preuzeli su u toku poslednje dve-tri godine predvodničko mesto, 11 novembra 1949 godine, Radio Zagreb emitovao je prvu domaću radio-igru, „Konvoj” od Ivana Hetriha i Borislava Slanine. Posle nje slede nove radđio-igre domaćih autora: „Izvan kruga” Ivana Hetriha, „Nevidljive snage” Dušana Roksandića, „Žice i komadić hleba” Berislava Brkića, „Djevojka iz naše ulice” Bože Milačića, i druge. Ljubljanska radio-drama interpretira premijeru radio-igre „Sırme stepenice” od Frana Milčinskog. Ove radio-stanice„male su na svom programu pored izvesnog broja interesantnih radio-igara iz pera stranih pisaca (,Bez naslov” Normana KorVina, „Hirošima” Oskara Vesela, „Muzika u sumraku”, Val Gilguda itd.),

. takođe i veći broj radiofonski uspelo

\ komponovanih dramatizacija, koje su izvršili domaći autori. Tako je ZVvOnimir Bajsić napisao radio-hrdniku prema romanu „Sinovi slobode” od Josipa Barkovića i radio-obradu Ppoznate Verkorove novele „Tišina mora”, a Edo Pivčević radio-scenarije „Slučaj kolportera Ferića” po noveli Augusta Cesarca, i „Zvona” prema istoimenoj Dikensovoj pripoveci (Radio Zagreb). Ljubljana ostvaruje radiodramatizacije „Junaka našega doba” Liermontiova, „Igrača” Dostojevskog (obrada: Mirč Kragelj) „Dobrog vojnika Švejka” Jaroslava Hašeka' (obrada Prana Milčinskog), „Desetog brata” Josipa Jurčića, „Visoške hronike” Iva*np Tavčara i drugih dela. — Iako je pronalaženje novih staza teško i često može da cdveđe j na stranputicu, ipak je ono neophodno za dalji razvoj svakog umetničkog žanra. Pomenuti radio-dramski kolektivi su pravilno, Dpostupiil pirstupajući — dotle kod nas malo poznatom radu — na originalnim radđio-igrama i radio-dramatizacijama, pošto se jedino na njima u Dpotpunosti izgrađuje specifični stil radio-

glume i rađio-režije.

radio-

-00 BROJ 88.

čafra ı

Beogradska radđio-drama, a naročito radio-drar.ske grupe raših ostalih radio-stanica, jos uvek se nalaze pod . jakim uticajem scenskoB, pozorišnog repertoar, Od oslobođenj do danas, Badio aeagrad je izveo samo jednu radio-igru i to od stranih autora, („Sutra” od Bada Šulberga i Džermoa Laurensa), a tek prožle godine pristupilo se radio-dramatizacijama, koje se, nažalost, često stvaraju po uzoru dramatizacija za scenu (podela drame na odvojene činove i slike, eventualno povezane, tumačevim tekstom). Prave radiofonske izražajne mogućnosti koriste se u nedovoljnoj meri (na primer — prenošenje radnje iz sadašnjosti u prošlost ili budućnost i obratno, menjanje ambijenta radnje ·pomeću „zvučnih kulisa” muzičkih prelaza i teksta samih aktera, a ne pomoću spikerovog objašnjenja itd.), — Osloba« đanje od dominacije pozorišnih uticaja u pogledu repertoara („dečje bolesti radio-drame"), koji su u mnogim radđiofonijama već davno ofklonjeni, a Koji su kod nas još uvek priilčno jaki

(iako je prošlo više od četvrt veka od 'prvog izvođenja radio-drame u našoj

zemlji), — veoma je hitan zadatak, čijem rešenju treba što brže i elikasnije priči. Ovo, naravno, niukom slučaju ne znači da radio-obrade scenskih dela treba postepeno da iščeznu sa naših programa, Upoznavanje ši. rokih ma„n radio-slušalaca sa najboljim delima pozorišne literature, naročito klasične, i dalje ostaje jedan od značajnih kulturnih zadataka radija, samo što uporedo sa ovim treba nego” vati i radio-igru i stvarati specifična literarna dela namenjena radio-teatru.

U pogledu teoretskog razrađivanja problema radio-teatra i radio-dramatargije od oslobođenja naovamo, učinjeno je mnogo više nego u čitavom predratnom periodu. U tehničkom pogledu je takođe učinjen vidan napredak zahvaljujući čitavom nizu najmo« dernijih uređaja, kojima danas raspolaže naš radio, a koji omogućuju dostojan tehnički kvalite" emisija, snimanja i montaže.

Pravilnom razvitku našeg radio-teatra, nažalost, još uvek nedostaje jeđan važan faktor: stručna kritika, koja bi pratila rad naše radđio-dtame i ocenjivala pojedine emisije. O ovome Dpro• blemu pisao je, između ostalih, i nedavno preminuli književnik Jovan Popović. U broju 1 časopisa „Radio” iž| 1948 godine, on piše i sledeće: „Programe radio-pozorišta slušaju ne samo mnogi ljubitelji pozorišta u celoj zemlj, nego i mnogi amateri i TURKOVO* dioci pozorišnih družina, ·koji se na njima uče. Međutim,,o tim radio-pretstavama koje sluša daleko veći broj nego čitav niz repriza jednog komađa i u najvećim pozorištima, kritika jedva đa piše. A o njima treba pisati, i kad su uspele, 'i kad su rđave, jer one

imaju ogromnog uticaja kako dobrog,

tako i rđavog... Ako se zna koliki je uticaj radio-emisija na mase u njihovom kulturnom uzdizanju, onda je jasno koliko je važno kritički pratiti književno-umetničke programe radiostanica, Principijelna i budna književno-umetnička Kritika pretstavlja 1 moćan korektiv radđio-programa, a i pomoć i potsticaj, pored toga što kulturno-vaspitno utiče na one masč

· koje slušaju te' programe”. n

I pored toga što je u nekoliko mahova ukazivano na potrebu ocenjivanja radio-emisija, emisije radio-drame, kao uostalom i druge umetničke emisije našeg radija, ostale su gotovo potpuno nezabeležene od strane kritike. Pokretanje ovog pitanja sa mrtve tač-

ke, kao i angažovanje što šireg kruga ~

književnih radnika na polju pisanja

· originalnih radđio-dramskih dela, znat-

no će doprineti uspešnom irazvitku ove mlađe umetnosti i u našoj zemlji.

altagespevevoevonoaeeBbeee Bee EEE

Jelena Božo ie> ULCINJ

URBDNICI ORO

MILAN BOGDANOVIĆ SKBNDER KULBNOVIĆ