Književne novine
Y
7 ua ya ~
Cara ra WE ON:
a
0 LT
. ——...
a SE
(Nastavak sa prve Strane)
njegovo delo pretvori u jedno hladno delo sa tezom. Njegovo delo je bi"lo i jedno lično otimanje od smrti (naročito od vremena smrti njegove X voljene majke). U tražeaju izgubljenog vremena je jedna od onih divnih pobeda nad neđaćama ovoga sveta, jedno od onih \đela koja su simbol trijumfa života, 'misli, čovekove pobune protiv ?Opstva i smrti. Kao Kampanelina utopija Sunčani grad, rođena u inkvizitorskoj tamnici, tako je i Prustov ro'man, nastao na postelji astmatična boJesnika, u sobi obloženoj plutom, jedan takav simbol (istina, mnogo više 'mdividualni simbol).
_ Kakvo rešenje je dao Prust ovom društvenom i ličnom problemu? Kakav je izlaz iz porazne činjenice da se vreme nepovratno gubi i smrt približava on pokazao? Kako po njemu freba prevazići vremenost? Kao i mnogi drugi moderni pisci, Prust je svoje književno delo podigao na jednoj metafizici, koja je kod njega istovremeno i jedna estetika. Ova pak nikako nije bitno bergsonijanska, sem po svom negativnom odnosu prema inteligenciji. Ona ponaiviše pruštovska. Prustovo shvatanje umetnosti. koje je istovremeno objašnjenje smisla njegove umetnosti i »tehnike« njegova romana, u osnovi, u svojoj DOlaznoj tačci je impresionističko, jer
· pretpostavlja u nama jedino ono što
švako doživliava (ali ne jednako infenzivno) — čulnu impresiju. Po Pru-
stu — u Ponavno nađenom vremenu, poglavlje III — »samo impresija... je kriterijum istine, i
zbog toga jedina zaslužuje da bude shvaćena od duha, jer ona je jedino sposobna, ako on zna da iz toga oslobodi ovu istimu, da ga dovede dn veće savršenosti i da mu da čistu radost. Impresija je za pisca ono što je eksperimentacija za naučnika, s tom razlikom šlo, kod naučnika. rad inteligencije prethodi, a kođ pisca dolazi posle. Ona je mirisni i ukusni oset čaia i kolačića, oset zvuka udara kašike o šolju, vidni oset zvonika u Martinvilu ili taktilni oset neravnine na parketu, koji u jednom docnijem frenufku. jednim ·nehotičnim sećanjem u času kad se doživliuje jedna takva nova senzacija, iskrsava, OŽiVljava i osmišliava sav njihov realni životni sadržaj. Zaborav je savladan, nekadašnja impresija se u magnovenju. spojila sa sadašnjom, kojom kao da je bila povezana nevidljivim prethodnim vezama. i sugerirala Ščitav niz životnih impulsa; tako su spDojena dva vremenn, neštn što je prošlo i nešto što sada živi, i time je vreme, naizgled u nepovrat izgubljeno, ponovo pronađeno. Duh jie šav prožet »adošćn jedne pobede: pobede nad: pro: laznošću. on je savladao vreme koje nepovratno odnosi prošlo. koje ubija živo! i odvlači ga u mračni zaborav: »duh je srećan zato što u ovom nevolinom spontanom aktu. percepcije koja je uspomena, uspomene koja je perceppoija, živi u sadašnjosti i u prošlosti, tj. u realnosti van prošlosti i van sadašnjosti, van vremena, u večno&ti, Smrt je pobeđena«. (A Tileer u eseju Estetika Marsela P»xusta). Tu radost i tu pobedu ne može, po Prustu, da da voljno sećanje, koje je jedna akcija inteligencije, nego samo sadašnje neposredno doživliavanje koje poziva negdašnje nepošredno doživljeno. U njihovom. jedinstvu se stiče punoća života doživljena čulnom posrednošću, koja, u toj svojoj punoći, nema nikakvu potrebu za ma čim drugim: bez naše volje život je Tiašao svoj smisao. Suprotno idejama koje obrazuje inteligencija i koje samo obrazlažu diktate instinkta, impreije kao »unutrašnji znakovi zakona i ideja«, daju pravu istinu života i bez našeg svesnmog učešća. istinu kojia sama izbija iz dalekih dubina naše duše. Iz toga sleduje Prustnv zaključak, »da mi nikako nismo slobodni u odnošu na umetničko delo, da ga mi ne stvaramo po našoj volji, već ...kao la radimo po jednom prirodnom zakenu to što ga otkrivamo. Ali ovo otkriće koje nam je umetnost učinila, nije li u osnovi ono što bi trebalo da bude naidragoceniie ij što bi navikom ostalo nikad neotkriveno, naš pravi život, realnost takva kakvu smo je osefili«... Tako, po Prustu, čovek umelnošću pronalazi ponovo izgubljeno vreme, olkriva pravu realnost, i, participirajući u njoj iznađ vremenog toka i smrti koju ovaj donosi, postiže istinski raj na zemlji, ispunjenje smisla svoga života. Prvobitni imbresiomizam Prusta se tako završava jednim shvatanjem za koje bi se mola sjajno upotrebiti reč Benžamema Kremijea (rečena za Prusta, ali bez ovih razlaganja): nađimpresionizam.
_ To shvatanje je, međutim, daleko od platonijanskog objektivnog idealizma ili plotinijanskog misticizma, koji Tilger uzima kao završni akord Prustove esletike. Kod Prusta, koji je bio fotamo indiferentan prema #?religiji (opatu Minjieu, koji je hteo da interveniše, Prust je rekao da dođe četvrt časa posle njegove smrti), mistici i čak veri u nadživljavanje duše (zalo je Prust. među ostalim protivnicima, imao i Pola Klodela), sve Ovo ostaje u granicama filozofskog realizma, zasmmovano na činjenicama | Ppšihološke apercepcije i radosti koja ovu prati. Rezultat prevaziđene prolaznosti vremena nije manifestacija mističkog karaktera, nego umetničko doživljavanje, Umetničko. stvaralaštvo je o Rkondđenzovano i univerzalno vreme, t3 D iđena prolaznost, to nadživlja-
revazi vl n enje; ta pobeda nad smrću. suština
sva ne-
%
života, otetog od smrti, u umetnosti je sažeta. Ponovno pronađeno vreme nužno se umelnički uobličava i nastavlja đa čivi u večnosti. Prust koji nije verovao u religiozne dogme, smatrao je da su književna dela njegova junaka Pergota, koja su u noći njegove smrti stajala u izlogu knjižare, bila »simbol njegova vaskrsenja«.
Ali Prustova »magija« umetnosti koja ruši granice realnog vermena, to postiže na jedan nemagiski način: ona mora slalno da se obraća životu: »umetnost tačno ponovo sklapa život«. Prust nikako ne može da se uključi u onu slereotipnu formulu »bekstva od života«. Naprotiv, njegova umetnost bi da ovekoveči (prošli) život. Šarl Lalo je, proučavajući u više knjiga psihoestetičke tipove umetnika, s puno prava Prusta stavio u grupu onih koji stoje »pored života«, a ne u one koje je obuhvatio u grupu »daleko od života« ili grupu »velikih estetičkih bekstava«. On nije begunac od života, nego je apologet prošlog života, kao ideolog društvene grupe Roja je na zalazu i koja se kloni razožaranja od pogleda unapred.
Prust, po svom shvatanju izvanredne uloge umetnosti u životu nije usamljen. Njemu se pridružuju u tome i mnogi napredni ume“nici. Romen Rolan, čiji su heroji uglavnom umetnici (Betoven, Mikelanđelo, Tolstoj), blizak je Prustu po mestu koje u životu daje umetnosti. U pismu Paulu Zajpelu Rolan kao da govori Prustove misli: »Postoji samo jedna radost: ons stvaranja, sve druge su senke... Stvarati, lo znači smrt ubijati«. Ali dok je, po Rolanu, smisao žviota u Žživofnoj produktivnosti i humanom stvaralnštvu, u unošenju novoga i humanizovanju života, a umetnost, kao na,jbolje sredstvo za postizanje tog cilja imas socijalni smisao i okrenuta je budućnosli, po Prustu, umetnost je samo
. evokacija života kakav je bio, vaskr-
savanje onoga što je minulo, jedno unutrašnje doživljeno, ponovo nađeno vreme, koje je kvintešenca živola i njegov smisao, dakle, nešto individualno (u smislu: nešto što ima svoj duboki značai i značenje samo za individuu koja to doživljujie) i upravljeno ka prošlosti, ka traženju izgubljenog vremena. Razlika je to dveju, ne samo ličnih, nego i društvenih per spektiva.
Prustovo delo se pojavilo u vreme vrlo nepovoljno da bude predusretljiivo primljeno. Na samo da su se pisci polsmevali karakterističnom pistvarima (kao Valeri), nego su i kritičari tvrdili da je roman u krizi. (Zasanju romana o najsvakodnevnijim to je tako dugo uzaludno tražio izdavača) Ošti.kvitičar Pemps-a Po Sude je u jednom svom javnom predavanju 1993 godine (godinu dama posle Prustove smrti) na temu Moderni roman, tvrdio da je roman, koga nema u klasičnim vekovima, fenomen epoha dekadencije, i da će nestati kad se ljudi budu uzdigli do te visine da, u časovima odmora, umesto romana, kao Cezar Prank Kritiku čistog uma, čitaju filozofsku literaturu. Međulim, umesto da otpočne da nestaje, roman je sa Prustom doživeo novi polet, otkrio nove perspektive ovog knjjževnog roda. Prust je uspeo da upravo najsvakodnevnije i najbanalnije
utiske uklopi u jednu originalnu vi- ,
ziju sveta, u jedno istraživanje apsolutnog, smisla živola utopljenog u prolaznost. U tu viziju on je utkao minuciozno ispitivanje ljudske duše u najraznovrsnijim situacijama, tajanstvene osnove naše ljudske prirode. Lalo u svom zbomiku estetičkih studija Umetnost poređ života kaže: »Dubina Prusta, to je istraižvanje kvazi-lajbnicovskih beskonačno malih svesti. On je svoj roman-reku nazivao »romani nesvesnog«. Prust je pisac koji je između dva rata izvršo veliki uticaj na razvoj psihološkog romana. ne samo u Francuskoj, nego delimično i u Engleskoj. Ali on nije samo jedan od najvećih psihologa u literaturi svih vremena, nego i pouzdani slikar jednog dela francuskog društva krajem prošlog i početkom ovoga veka (nedotupavna je zamerka da u njegovom romanu nema manuelnih radnika i seljaka), otkrivajući u uslovima prikazanog dela nužno i uslove celine. Danas je već zastarelo mišljenje da je Prust samo jedan prefrojdovski ispitivač ljudske potsvesti. On je istovremeno i pažljivi ispitivač društvene psihologije aristokratije, buržoazije i ljudi iz narođa koji su kod njih u službi, i društvenih odnosa kao osnove specifičnih psihologija Prust to čini već od prvih stranica svoga romana, od onog prikazivanja »hinduske predrasude o kastama« koju imaju članovi visokog francuskog društva, Napredni francuski kritičar i istoričar književnosti Žan Larnak u svom delu Današnja francuska književnost (1948) gotov ja da Prusta u ovome Učini jednakim sa Balzakom: »Besumnje, on (Prust) nam je oštavio o francuskoj aristokratiji sa kraja XIX veka dragoceno svedočanstvo, koje se može porediti sa onim Balzaka o luj-filipovskom društvu«. To poređenje je nesumnjivo malo preterano, po obimu i po oštrini ,za Prustov prikaz savremenog mu društva, ali, kad se on već poredi sa Balzakom. koga su takođe zavodđile mnoge aristokratske predrasude, neophodno je utvrditi da ni Prust, kao ni Balzak. nije u svome delu bio zatočnik fežnji te aristokratije u čije je salone za-
lazio i čiji je bio omiljeni gost. Prust,
koji Sen-Žermen smatra simbolom nestale prošlosti, pokazuje puno ironije za aristokratsko društvo u kome se
kretao i čiji raspad oličava u slučaju .
Odgovorni urednik: Milan Bogdanovic, — Btamparija »Borbas Beograd, MRardeljeva 31, telefon 25188. B
'koji u Prustu vide
: 'KNIIŽEVNE. NOVINE
O TRAŽENJU MARSELA
jednog njegova junaka — barona de Šarlia. To je i mišljenje jednog od najboljih poznavalaca Prustova dela, Andre Moroa, koji u jednom svom javnom predavanju krajem 19932 godine, kaže: »Nikada (Prust) nije preslao da prorcku jednog Šarlia i epoizmu vojvotkinje de Germant protivstavlja savršenu dobrotu građanke kao što je njegova maika (koja je u knjizi postala njegova baba). ili zdravi razum jedne devojke iz naroda kao što je Fransoaza, ili plemenitost oni}: koje on zove »Prancuzi Sen Andre-deŠan«-a, tj. narod Francuske takav kakav je uobličen prostodušnom skulpturom na portalu jedne katedralex, Oko Leona Dođea, koji se zalagao da Prus* dobije 1919 god. Nagradu Akademije Gonkur, a bio politički pretstavnik aristokracije, nije bilo dovoljno oštro da vidi da je Prust pisao o aristokratiji francuskog društva, ali ne u njenu odbranu.
Koliko je onda veća zabluda onih jednog krajnje subjektivističkog pisca i čak solipsistički zanesenog sobom i svojim unutrašnjim ·„doživljavanjem! „Pruštovo mišlienje o sopstvenom »totalnom nedostatku opservacije«, tj. o čistoj introspekciji kao njegovoj metodi, zabluda je koju njegovo delo odlučno i rečito ispravlja. Daleko od toga da je njegov stav prema svetu, govoreno filozofski, subjektivni idealizam ili solipsizam (koji su neodrživi u svakoj. pa i književnoj praksi), njegova književna metoda je metoda realizma, ali realizma gledanog iz aspekta subjekfivnog doživljavanja, koji je najprirodniji i prvobitni izraz umelničkog stvaranja, jer se njegova transpozici-
Jovan Soldatović
ja u objektivno prikazivanje vrši tek naknadno. Ta meposrednost. međutim, izgleda nekima diletantizam, a drugima čini problematičnim i sam književni rod kome pripada i delo U traženju izgubljena vremena (memoari, autobiografija, roman, pripremni radovi za ciklus romana. itd.). Ali ova neporsednost je majstorskom rukom sklopljena u jednu simfoniju, sa laitmotivom traženja i nalaženja vremena koji se izdiže do filozofskog principa, tako da se u Ovom delu s reikim uspehom spajaji simfoniska kompozicija pasaža reči i misli koje imaju dursku i molsku karakterizaciju. sa posebnim stavovima (Swann — Germantovi) i varijacijama (Pariz — Kombre); precizno i duboko proosećano naslikani pejzaži, u kojima žive junaci romana (to je jedna važna komponenta romana; Prust je, pred izlazak prve sveske romana,
· pisao svom prijatelju R. de PFleriu da
će to biti »roman istovremeno pun strasti i međitacija i pejzaža«); sjajno uobličeni karakteri, vajani od slranice do stranice u likove koji nikad nisu | mačni, a uvek su izraziti i plastični, baš kao i u životu. Uz to, kako primećuje Rene Lalu, može se reći da ovaj roman sadrži desetine eseja — iz psihologije, estetike, sociologije saznanja, filozofije, itd. — o veoma različitim temama: ljubavi (muškarca prema ženi, sina prema majci i nedozvoljene ljubavi istih polova), muzike, snobizma, bolesti, sećanja i prepoznavanje, smrti, itd. Roman Prustaerudita su romansirani »Eseji« Montenja našega vremena. Otuda ona koincidencija da ga i A. Žid, i Leon Dode, i njegov prisni prijatelj Fernan
LANE
Aco SOPOV
/ O osnata
onekogaš, docna, vo smirema mok, štom, mesecot » oblaci zgasme, me obzema Yadost... meslutema mok
vo gradite mapnvuwva Yasme.
I stomuvam, skokum, i jurmutvam tvom
i vihremo juram, niz gradot.
Darežlivo, štedro, ko » zabravem som,
me opsipa mokta so radost.
O, prekrasni čuostva, o prekrasem čas,
do nebeto so bas bi stasal! |
Da zapeam, eve, pak sednuvam 1ds
za radosta v srce što klasa.
No dali što bila mesonuvam svet
i tolku, e, tolku, e lesma:
bo sYceto — čuvstva od metežem shlet, mo miednma, niedmo, pesma.
I pileka, bavno, ko pridušen klas,
mekašana radosta stime.
Bessilie strašno pak setam %b toj čas,
po čeloto bura mi mime. y
I nekakva teška i bezumna žal na, dušata sevlasnmo lega.
O, taka sum golem i taka sum mal i svirep i čobečem sega.
Po pogledot topol, po pogledot tih preletuva studena maha... I čudo se zbiva -— zablestuva stih
i žubori » mojata vaka.
O, pbrekrasni čubstoGa, O prekrasni čas, o, dušo heskrotema, živa! —
Na radosta moja pak rujniot glas
ko vino se peni i sliva.
I večno sum takov: čas golem, čas mal,
so syce što plamme pa zgasme.
Ćas radosta nikne vrz mojata žal. 7 čas žalta vrz srekata Yasnme
aa 3e o ———:
PRUSTA |
Greg upoređuju sa Montenjom. Tako roman, odavna definisan kao »ogledalo koje ide putem«. postaje ogledalo života koje je sposobno da ga svoijm novim kvalitetima odrazi i izrazi egzistivnije. Roman, nasuprot poezija, koja teži za purifikacijom od života i u jednom širem smislu, čitava modernistička poezija), postaje u Prusla neka vrsta integralne umetnosi, Da Pruslova metođa nije metoda čiste introspekcije lako je utvrditi proveravanjem koliko su ličnosti njegova romana uzele iz života. Prust E *SOnificira sopstvene težnje i ideje daleko manje od Balzaka i Stendala. Ali to ne znači da su sve njegove ličnosti sam on. Naprotiv, za svaku nj2movu iole istaknutiju ličnost poznati su prototipi. Tako se Prust za izgradnju lika barona de Šarlia služio opservacijama dveju ličnosti: svoga prijatelja pesnika R. de Monteskjea i barona Doazana, dok je vojvotkinja de Germant opisana po karakternim crtama g-đe de Ševinje i Bizeove udovice, g-đe Štraus. Sam Prust je u jednom pismu Ivrdio da u svojoj knjizi nije dao nijedan portret (»zato što sam suviše lenj da pišem ako se samo rađi o tome da se čini izlišnc ponavljanje realnosti«), a to znači da Prust nije slepo išao za činjenicama, nego ih je generalsanjem osmišljavao. Zato je on veliki oslobodilac od naturalizma, ko= me naginje svaki prelaz od faktografskog hroničarstva na pravu literaturu. »Tehnika« Prustova romana donekle kida sa uobičajenim hronološkim prikazivanjem događaja. Ovo, po mišljenju A. Rusoa, zamenjivanje »logičkog pamćenja« »poetskom memorijom«, koje zahteva i izmenjeno shvatanje svesti i prirode govora u lileraturi, međutim, nije ništa bitno novo. Zar još ranije nije hronologija bila napuštana, i, čak i kod Balzaka, kao ekspozicija često služio upravo vrhunac radnje, sukob koji se nalazio u centru događaja? Izgleda da je sam Balzak uviđao potrebu tog »preobrtanja. vremena«, sudeći po njegovim rečima 1987 god. u jednom pismu g-đi Mafei: »Vreme je osnova Života... Blagodareći uspomenama, možemo uneti svetlosti u naš život i qumca u našu dušu«. Tu Balzakovu opasku, čiju dubinu sam nije sagledao dovoljno duboko, Prust, taj modemi WMBalzak, dosledno je sproveo u svom romanu, Zato, ako je Prustova vizija života manje integralna u prostoru, ona je integralnija u vremenu od Balzakove, jer njegovo vreme dobija, uvođenjem stalno prisutne prošlosti u sadašnjost, voluminoznost koju lineamost toka jedne radnje i pričanja jednog događaja nema.
Sem toga, nekoliko drugih doprinosa Prusta u odnosu na »klasični« realizam, ako se hoće na njih prstom da ukaze, josu: 1) prikazivanje karaktera neprekidno mobilnih, nasuprot relativno statičkim ličnostima Balzaka, Stendala, Flobera ,sa jednom osnovnom strašću, težnjom, idejom, osećanjem, kojoj u njima sve služi i sve pomaže u osvetljavanju; dakle, integralnost ličnosti i veća zprealističnost karaklera; 2) prikazivanje realnih uslova života, a ne avantuma, velikih ljubavi, velikih strasti, velikih žrivovanja, koji se ne mogu ili se mogu samo izuzetno naći u realnosli (pritom Prust ne isključuje okvir istoriskih događaja, na pr. Drajfusovu aferu, ali pre svega slika svakodnevni život); dakle: konačna emancipacija od romantičarske preteranosti, egzaltiranosli, patosa, konstruisanja i egzotizma; 3) sa prikazivanjem realnih ličnosti, postavlja se kao problem subjeltivni momenat saznanja ličnosti, jer ove nisu kao u »klasičnom« romanu odmah jasne, već se neprekidno i postupno saznaju | njeno videnje se neprekidno precizira i menja, dakle: ne kreće se samo fabula, događaj, nego i sami karakteri kao nosioci radnje. To su sve momenti koji čine veliku realističku osnovu Prustova romana.
Prust je pokazao zabludu Brinetjerova mišljenja, da je jedan roman do bar prema tome koliko liči na roman Balzaka. Ipak, u uvek mogućem relativizmu ukusa, Balzak će se uvek više svideti onome ko ima skionosti za oštriju konturu i sintetičko viđenje bez obzra na nijansiranost detalja, a Prust ljudima istančanija analitička ukusa. U toj dilemi, međutim. Prust se, istoriski, ne možđe drukčije shvatiti nego kao bliži našem savremenom esteitčkom, filozofskom i naučnom 'sa– znanju. To je, mislim, i smisao zaključka FPernana Baldansperžea u nje govom predavanju održanom 1935 god. u Beograđu Balzak ili Prust: »... Prustova velika zasluga bi bila u tome što je Balzaka učinio gipkijim, a manje masivnim, manje krutim sistem kome je veliki stvaralac posvetio svoj život. Ali, naročito u svetu koji le više naklonjen prolaznosti sudbine. feškoćama malerijalnog ižvota. nego šsupfilnostima snova i ćudima uspomena, teško da bi Vreme izgubljeno i ponovo pronađeno bilo važnije od ekspanzivnog napora j građenja u prosloru, koji se nalaze u unul?ašnioj masi „juđ ske kom edije« Balzak ostaje veliki u zapažanju i' iskazivanju „društveno-ekonomsltjh odnosa. onoga što čini osnovu ljudskog života u celini, stojeći u tome, samo snagom svoga realizm:, na strani revolucionarnih društvenih snaga, a Prust u sposobnosti da u pojedinačnom kao u kakvom univerzumu ili 'tačnije, monadi u kojoj se ogledaju sve druge monade. olkrije najskriv.
nije porive i Irepfajie liudske duše. Dragan M. JEREMIĆ
h
BROJ 0604
RAZGOVORI NA
GRADILIŠTU
(Nastavak sa druge strane)
— Prvo ono što sam ti prvo Tekao o većini. Kad večina jede 5 muslimanskog laana, što bih ja ai član tražio sebi olje od većine. posle sam rekao i ono O drobilici.
_— Ali time si olkrio svoje name re?
On se začudi.
— Što bi ih skrivao kad su mi namere „,zna 56, komunističke! |
— Zar nije bolje da ih pustiš sami da zaključe?
— Eh, sami. Ne može svaki čovek na sve sam da nadođe. Ali ja sam sačekao prvo da mi zapljeskaju što sam se prijavio na njihov kazan, pa sam onda navalio na neznanje. Znam i ja, druže, šta je politika. Ali primer ne stiže svud kud i reč. Ona • najtvrđu glavu provzrti.
Reč i primer.
Primera ima raznih. Sećam se, pre četiri godine na predavanja se 'dolazilo u četvororedima i poenirala se pažnja kojom se sluša, oduševljenje kojim se pljeska. Sad na neobavezne književne večeri — ko hoće. Dolaze mnogi. Kome je dosadno — odlazi. Ali mnogi dok pesnici čilaju | plešu rumbu uz harmoniku ili na igralištu levo dribluju i daju golove.
I šesnaestogodišnji gimnazista je otišao sa književnog večera. Sutradan sam ga pitao zašto nije došao na rTadilište sa srednjoškolskom smenoTn, u junu.
— Ja sam sa sela i moji bi seljaci mislili da se odvajam od njih.
— Ali odvojio si se od školskih drugova?
— To je drugo. Ako će mi i zameriti,, neće se uvrediti i neće misliti da je to što sam digao nos.
Konformizam bez slabosti i obzir= nost bez licemerja gone na psihološke samoanalize i udubljenja u druge ne krnjeći individualnost, ne labaveći veze sa svetom iz prostog razloga što je odnos e ponosne ličnosti i njene slobodne pripadnosti zajednici aktivan, borben. „Njihovo prilagođavanje nije podleganje, nego uslov da izvrše zadatak: preobraze ljude u preobraženom svetu. Oni su članovi, oni su komunisti, i ako su uvereni u svoju herojsku izuzetnost to je zato da bi je »ukinuli«, učinivši je dostupnom svima. Oni osećaju potrebu da prestanu biti izuze“ni isto tako intemzivno kao i nužnost podviga koje svakodnevno čine jer su izuzetni.
No to je još uvek daleko od toga da pretstavlja punu psihičku razgranatost graditelja i agitatora iz“ gradnje. Ima ih i drugačijih. :
— Zašto ste došli pitao sam jednu devojku, koja je rekla da veruje u boga. — Ovde se gradi socijalizam.
— Znam, ali ne bi bilo lepo da sam ostavila svoje drugarice i drugove da sami rade.
— Ali oni ne veruju.
— Ne veruju! ponavlja.
— Potsmevaju li vam se?
— Ne svi.
— A vi?
— Nekima da, nekima ne.
— Kojima da?
— Onima koji veruju, ili su praznoverni, da to priznaju.
— A oni?
— Ništa. Smeju še. Neki še i ljute.
Noć je. Oblačna noć na radilištu. Treća smena radi pod sijalicom i reflektorima. Ima i neosve“ljenih jama tame. Ima i senki. Ali sve je nestra=vično, obično. Jedna devojka verujući u boga došla je da meša beton, jer ne bi bilo lepo da se delosidariše s onima kojima se potsmeva pomalo i koji joj se pomalo potsmeva– ju. A šta je to lepo što je učinila, to noćno mešanje betona, ako ne jedna rudimentarna, ali i u svojoj rudimentarnosfti razvijena forma svesti o neminovnoj ljudskoj sqlidarnosti i jedan vid patriolizma ovog, jugoslo= venskog ,ovog humanističkog, ovog inteligeninog, trpeljivog komunizma koji i jeste naša poruka svetu.
Može mi neko reći da je lepota na koju je mislila, ona koju je rekla da »ne bi bilo lepo da sam ostavila drugatice i drugove«, jedna prisilna lepota, indirekina prinuda, nezaboravnost jednog intenzivnog osećanja, Monomanija strasti, Možda. Ali ona je tu u podneblju već, u vazduhu koji svi dišu. I stvara srodnosti u asocijacijama, mislima i postupcima, slvara jedan jugoslovenski mentalitet, ako ne i jedan jedinstven karakter, zamenjuje ih, popunjuje i najavljuje nove diferencijacije na Domolu. Strast za herojs“vom i strast herojska krajevi su iste zategnute žice koja može biti i uzda i izvor najbogatijih slobodnih melodijalnih modulacija. Hleo sam „da kažem da stvarnost tu olkriva sva Svoja Srca. Oslrašćena, zaglušna, sveža, dahtava.
još uvek pomalo a neće
Ali ona još ne piše. „Pavlović: A kako da počne da piše? Izlaz? Davičo: Ulaz u radnu sobu. Čosić: Talenač i vreme. Mihajlović: Smelost. Pavlović: Strast. Pavlović, Mihailović, 8ić, Davičo?
Čo-
„sli sve to skupa. ORBDNICI
MILAN BOGDANOVIĆ SKENDER K111 ENOVIĆ
teče... aeseseeseveveee ...... eosveeeveseooee e OTIIOIOIIII II. 1
roj čekovnog računa 102-9032020, Poš. fah redakcije i administracije 629, Ruko pisi se De vraćaju,
O: O