Književne novine

Bora DRENOVAC.

U SUSRET NEIZB

Prošle nedelje, u svom dvanaestom broju, »Svedočansiva« su objavila Fincijev odgovor na moj drugi polemički napis povodom njegovih »varijacija o smešnom«. Ovaj Fincijev odgovor traži da se na Osnovu i povodom njega učini nekoliko dalj:h konstatacija.

Pre svega: šta znači i čime se karakteriše ovaj Pincijev odgovor?

Svako ko je iole pažljivo pratio razvoj ove polemike mora da primeti da u svom poslednjem cdgovoru Timci beži od spornih pitanja i. da ne odgovara na prigovore koje sam mu ja stavio u svom prvom napisu i rezimirao u drugom. Ti prigovori su bili sledeći:

1) da u suštini ja kritikujem u Fincijevim »varijacijama o smešnom« nekorektan način na koji on brani jedno određeno gledište, način koji čini čitav njegov stav zlonamernim i tendencioznim.

9) da je skidanje ili poslavljanje pojedinih dela na repertoar OVO ili onog pozorišta u našim današnjim uslovima samo stvar preovlađujućeg shvatanja javnog mnjenja, pa je prema fome zlonameran „pokušaj da se ovaj slučaj protslavi kao pojava »birokratskog gušenja slobode«;

3) da on, Eli FPinci, meni nelojalno imputira shvatanje da je Anujev »Bal lopova« društveno i politički opasan 'omad, iako sam ja izričito podvukao da se radi samo o odbrani boljeg književnog i pozorišnog ukusa;

4) da je obrazloženje svoga gledišta o Womediografiji Finci zasnovao na krajnje ·simplicističkim i proizvoljnim tvrdjama koje su u vapijućoj „protivurečnosti s elemenfarnim marksisličkim i istoriskim istinama;

5) da on idejnu · borbu svodi na nečasne metođe blaćenja i klevetanja protivnika za šta sam naveo kao dokaz četiri njegova postupka za poslednjih nekoliko meseci. e

Pinci na te prigovore nije bio u stanju da odgovori. On je, ne· bez razloga, „smatrao za pametnije: da prećuti i obiđe prvi, treći, četvrti i peti, pokušavajući samo da novim neistinama okrene drugi u svoju korist. Između tih neistina najkarakterističnija je ona da je Anu jeva komedija „skinuta s repertoara Beogradskog dramskog pozorišta »administrativnom odlukom, pre no što je kritika rekla svoju reč«. Ustva ri. činjenica je upravo obrnuto: ta je komedija povučena s repertoara posle krajnje negativne kritike dr Klaj na u »Književnim novinama«, kritike koju niko do današnjeg dana nije obesnažio. Ali, ako ta kritika stoji i dalje neobesnažena, evo gde ona, nekoliko meseci iza toga kako je napisana, sama sobom obesnažuje Fincijeve neistine. No i bez toga, čak kad bi se Finci i oslanjao u ovom slučaju na istinitu tvrdnju, lo ne bi menjalo stvar, Jer, u krajnjoj konsekvenci nije bitno ni to je li kritika rekla svoju reč. ili: ne (čime ne mislim da je omalovažim, nego imam u vidu njenu neredovnost i nesistematičnost), nego kakav je sporni komad i je li de fakto opravdano njegovo skidanje s repertoara ili ne. Prema tome stvar se opet svodli na početno pitanje: ili je u pitanju dobar komad ili Pinci opet kleveta jedam državni organ i određene ličnosti samo zato što se oni uopšte mešaju u repertoarske probleme. TI. kako prvo ne Stoji, to se stvar opet svodi na ovo drugo. A s time otpada i poslednji Fincijev argumenat i krug se oko njega zatvara. Lišen svih argumena– ta, Pinci bi morao sad da se povuča. Ali on to više neće moći časno da učini, jer se u samoodbrani služio neistinama, klevelama i insinuacijama. Time je on u jedan beznadežan spor sam založio Svoju sopstvenu čast i lakomisleno je proigrao. No to je samo neizbežna konsekvenca onog morala, logike i ideologije s kojom je Finci vodio ovaj spor. Sada, međutim, kad se on sam uvalio u glib političkih kleveta, meni ne ostaje ništa drugo nego da klevetu nazovem klevetom, neistinu ·neistinom, onemogućujući · svaki, pokušaj Fincija da suštinu stvari prikrije praz-

nim i neknjiževnim verbjjažom. Ja,

dakle, mogu samo da· zažalim. što mi je Finci sam uskratio' mogućnost „da, pobijajući . njegove „ideje, sačuvam

čast njegove ličnosti. I stoga „mirne '

savesti prelazim na rezime OVOB SUkoba s' Fincijem: aq, MM eo aodA #rNJ „Eincj je „dosada u okviru ove :polemike objavio tri hapisa, Poslednja

„iv 2 MN

dva on je objavio samo zato da bi

novim klevetama' podupro 1 na neki

Način odbranio ' svoji prvi :napi&. A” · đemoleratski, ONJA

•

taj, prvi napis, »Varijacije o smešnom«, on je objavio očevidno samo zbog one jedne jedine misli sadržane u zaključku toga napisa, misli kojom hoće da kaže kako u našoj sredini nema istinitog i punog razume-

vanja „»prava · smeha i prava na smeh«, a da „je tome Wrivac vladajući birokratski mentalitet koji se

plaši korozivnog dejstva smeha, i da se on, Finci, javlja kao branilac slobode i smeha Kao što se vidi, Finci se tu poslužio „aktuelnim motivom borbe protiv , birokratizma, pokušavajući da i svoje stavove uključi u opšti mehanizam društvenog gibanja danas kod nas. Međutim, svako ko učestvuje u našem kultumom životu zna da Finci za ovakvu tvrdnju nije imao i nema «nikakvih „idejnih i principijelnih „osnova, jer kulturna politika nije nikakav monopol birokrata, nego stvar našeg kulturnog javnog mnjenja. A to javno mnjenje sačinjava sveukupan zbir kulturnih i javnih radnika, marksista ili bliskih marksizmu. To javno mnjenje nije nepogrešivo, ono se često i koleba u mišljenju, ali takvo kakvo je ono je intelektualna svest našeg društva i uz postojeće slobode pismenog i usmenog iznošenja pyrazličitin oprečnih shvatanja, „ono je najdemokratskija osnova organizacije i razvoja kulture jednog društva. Manje ili veće usavršavanje nekih organizacionih oblika kulturnog života neće u doglednom vremenu ništa bilno izmeniti u tome pogledu. I kad pod takvim uslovima iskrsne ovaj ili onaj problem, a problemi će uvek i dalje iskrsavati, onda će Svi konstruktivni duhovi diskutovati o tim konkretnim problemima, sukobljavaće se različiti kulturni pogledi i estetske ocene, a. estetski ili naučni kriterijum biće krajnji i neopozivi autoritet sve dotle dok se sukobi budu kretali u okvirima jedinstvene ideologije i jedinstvenih političkih koncepcija.

Ako se sad vratimo na konkretan slučaj koji je bio povod Fincijeve kritike i za momenat. pretpostavimo da je javno mnjenje u tome slučaju stvarno pogrešilo, onda se postavlja pitanje: šta je. Finciju smetalo da se tada lati kritike i da uz pomoć estetkih „argumenata „dokaže pravilnost svojih shvatanja? Očevidno je da mu ništa nije smetalo. Ali on to ipak nije učinio. Ne učinivši fo, on je suprotno shvatanje napao kao birokratsko, „konzervativno i reakcionarmo i time zagazio u klevetu. To je kleveta tačno onako kao što bi bila kleveta kad bih, „naprimer, ja koji sam kao član filmske cenzurne komisije dopustio đa se prikazuje film »Džungla na asfaltu«, u uverenju da je to relativno dobar film, danas napao kao birokratu i konzervativca onog hrvatskog ministra koji je na zahtev jednog mišljenja hrvatskog javnog mnjenja zabranio taj film u Hrvatskoj. Ali ja bih se smalrao izgubljenim kad bih počeo tako da prosuđujem o problemima društvenog živola. No ja ne mislim da je tu išta kriv ni taj ministar, ni to jav no mnjenje, niti da se zbog toga nad Hrvatskom nadvijaju neki oblaci birokratske reakcije, Naprotiv, ja smatram da je postupak toga hrvat-. skog minisira u pomenutom slučaju bio na svom „mestu i demokratski, iako i dalje mislim da takvo shvatanje javnog mnjenja, tačnije rečeno jednog njegovog dela, nije opravđano. Aliza drugačije shvatanje treba se boriti upravo u tome javnom mnjenju, jer mi smo svi, samo njegov deo. Svaki drugi stav značio bi

Yili zahtev za privilegisanim autoritetom jednog mišljenja ili bi bio zastava sitnoburžoaskog liberalizma i anarhizma. A takav je upravo smisao stavova Elj Fincija. On na pri-

meru »Bala lopova« pokazuje da. je.

ustvari protiv svakog mešanja države | Partije .u. repertoarska pitanja To gledište, „međutim, nije: ništa drugo nego iskarikirana i

na, da takvog mešanja treba da bude što manje. Ali, ako ima slučajeva kad neko ipak mora i treba. da se meša, a takvih slučajeva ima. i biće

ih, uvek. ko onda, sem noprijalelja i-

trulih- liberala, može da porekne.:da to

šme i, može da hude·odgovarajući dr-. ·

žavni organ ili „prosto pojedini"fpnkcioner koji zaito:;ima dovoljno guforiteta? Uostalom, Pinci- bi. trebalo ..d” nam. kaovweliki.demokrata POKRŽ, : mlju u kojoj se dato društvond

„ijftim, pulem, od negafivnih' pojavaline-

"gativnhih "po to društvo. TakvobW,dti ištya:nema.. Ali tovjoš ge.znači dj žoga „ nijedn6.. društvo, | nij onihaoggana kojtu,društvenu;, nu vrše, nisu na svoj, način. i

M

do. ap«*, surda dovedena .ideja, u. osnovi. tač-

Finci to ne: razume ili. neće da razume. Njemu se sviđa ·Anujev·vodvilj, ali ne može,da ga estetski brani. Zato on razvija, svoju: eklektičku »teoriju« smehnm uopšte, na koju se ·onda' pri-

rodno nadovezuje i, odbrana slobode

uopšte..I tako, jedan; rđavi ukus traži da se pokrije odgovarajućom eklektičkom ideologijom . · (eklektičkom, jer prividno povezuje: marksističku frazeologiju ·i izveštačenu i ·plitku

umetnosl), ala ideologija najzad se·

inkarnira u formi političkog. liberalizma. Zaista, finis. coronat· .Opus, ali i Finci sebe kruniše kidajući ideo-

loški s marksizmom (pohvale Bergso-.

nu i sl.), a politički sa socijalističkom demokralijom. U tome on danas nije jedini, iako je jedini koji lo čini na cvakav . način. Ustvari, on je samo simptom i izraz jedne određene društvene pojave. A naime: nije novo ni

za maš, ni za jkakav drugi radnički,

pokret u svetu, da se ljudi koji nisu rasli u tome pokretu, nego mu prilazili onda kad je sve išlo glatko i u ustaljenom pravcu, odvajaju od tog pokreta čim se sučele s novim problemima i pojavama, brzo se preorijentišući u tuđi fabor. To su »skokovi« neizbežnih i neizbežno kolebljivih saputnika radničkog pokreta. Takav »skok« vrši danas i Finci. To, doduše, nije jedini njegov »skok«, On ih je imao i pre rata, i u ratu, a od Rezolucije Kominforma on je neprekidno U krizi, kolebajući se između komimformizma i buržoaske dekadencije (neka Finci izvini za izraz, ali buržoaska dekadencija postoji isto onako kao što postoji i buržoazija kao klasa, uprkos tome što se protivu nje, sVOjih interesa radi, bori i sovjetska, birokratija). Trenuino se on, kao Što se vidi, nalazi u fazi javne koketerije s ovom poslednjom i to bi, kao:uostalom i mnogo toga što je on od Kominforma dosad radio. bila njegova potpuno privatna stvar.kad on ne bi sa tih pozicija kritikovao birokratizam onih ljudi i drugova koji savesno obavljaju posao izgrađivanja socijalističke demokratije, noseći na svojim plećima leret toga istoriskog procesa.!).A stvar je upravo u tome što Finmci baš to radi, zamaskiran&6 i· bez hrabrosti da otvoreno kaže: ja se sa vama ne slažem po osnovnim pilanjima demokratije, ja nisam za istu demokratiju za koju ste i vi i ovaj Anuj pretstavlja za mene probni kamen vaše demokratije.*) Gledajući tako na Fincija i njegove kritičarske pozicije meni je jasno zašto se Finci u diskusiji sa mnom služi jednim besprimernim načinom koji je od samog početka sračunat da pogodi ne samo moje shvatanje nego 1 moje shvatanje i moju ličnost, Slep u svojoj mržnji protivu mene, on i ne oseća koliko ta mržnja moralno obescenjuie upravo njiega samog Pinci

mene naziva »državnim tužiocem književnosti« i čovekom čija snaga: ne potiče od argumenala. Očevidno, Pinci/ovim hoće.zavijeno da kaže:da ja istupam u javnom živolu oslanjajući se na autoritet .partiskih foruma, a da. moji argumenti stiču snagu samo iz činjenice što sam ja istovremeno i partiski funkcioner, Moram odmah da kažem da je, to od početka do Kkraia izmišljeno i tendenciozno. Sve i kad bih hteo da se u javnoj.i ideološkoj borbi zaštitim autoritetom nekog partiskog foruma ja to ipak ne bih mogao da učinim, ako ni zbog čega drugog ono samo zbog već davno utvrđenog stava naše Partije koji to pravo i takvu mogućnost ođuzima i hajvišim . pariiskim rukovodiocima, a kamoli meni. Ja se, dakle, nalazim u tom pogledu u potpuno ravnopravnom položaju s Fincijem, borim se s njim u svoje ime, kao saradnik jednog lista i kao komuhista koji ima određena shvatanja o demokratiji, „kulturnim problemima i drugim pitanjima. I baš zato što sam tako istupao protiv Fincija — u Svoje ime, principijelno i odvajajući dosad njegovu ličnost od njegovih shvatanja — optužbe ovakve vrste spadaju takođe u klevetu. Da li su to samo klevete protivu mene lično ili se one odnose i na štošta drugo, nije moje da ocenjujem. Ali ono Što je u svemu ovome na meni da kažem to je da je zaista čudovišna činjenica da jedan čovek koji sebe smatra komunistom može drugog komunistu fući oružjem pozajmljenim iz ruku buržoazije, tj. argumentima koji toga komunistu treba da diskredituju u javnosti upravo zbog toga što je komunista i. član svoje Partije i što kao njen član vrši jednu neophodnu partisku dužnost. Običnoj ljudskoj, a pogotovu komunističkoj, „pameti to nije i ne može biti jasno.

I dalje. Pravom književnom kritikom Finci se takoreći i ne bavi. Okvir beležaka, sem dva-tri „predgovora sumnjive vrednosti, on nikad nije prelazio. Utoliko se rađe i žučnije od oslobođenja naovamo bavio neprincipijelnim napadima na pojedine javne i književne radnike. U svoje vreme bio se okomio na Velibora Gligorića (čije kritike i književne poglede ne mislim da branim) metodom koja se mnogo ne razlikuje od ove sadašnje. Zatim se, na sličan način, okomio na Milana Bogdanovića, ispoljavajući pritom izvanredan smisao za »literarne« šikane, Sada je došao red na mene i to zbog toga šlo sam mu Osporavao da se ne može kod nas procenjivati demokratija i društveni sistem po tome da li je ili nije i ko je skinuo Anujev komad. Finci je zauzeo prema meni slav starog, superiornog, Visokokulturnog i renomiranog ~ kritičara

predodređenog da oceni moje književne kvalifikacije i da o svemu kaže

fesssoeeveee

Đorđe

konačan sud. Šta sam i ko sam ja? Pre i iznad svega komunista.—- praktičar, a osim toga jedva početnik u književnoj kritici, tačnije rečeno: u današnjoj idejnoj borbi u kojoj se javljam opet kao komunista koji je na to pobuđen činjenicom da su se DOjavili ljudi kao što su Finci, koji se odriču marksizma, ili kao Matić, Konstantinović i dr, koji iz potaja napadaju marksizam, ili Bihnlji i slični, koji svuđa seju konfuziju i zabunu, ili, Tasa Mladenović, kao izraziti primer potpuno dezorjentisanog intelektualca. Ali zarsellreba pretstavljati i Jegitimisati? I konačno, ko je sudi ja: Finci meni i ja njemu, ili javnost nama obojici? Za mene je to jedino i samo ova poslednja, tj. naša javnost i to naša komunistička javnost, jer do buržoaske ja ne držim i neću držati ni najmanje, kao ni do šuškanja raznoraznih malograđana koji će po SVOjim ćoškovima likovati povodom ovih Fincijevih napisa. Stoga mislim da bi Finci bolje učinio da je ocemu ličnih kvalifikacija prepustio toj javnosti, budući da se ionako čitav spor razvija pred ošima te iste javnosti. To utoliko pre što i samom PFinciju skromnost ne bi bila na odmet, pošto se ni on neće moći pozvati na bilo kakva dela za sobom, iako nije početnik. Ali, na kraju krajeva stvar uopšte nije u tome. Čitav ovaj sukob se od samog početka po prirodi same stvari odvija na užem političko-ideološkom području, jer je Finci prividnu književmu kritiku uzeo samo kao formu za stvarnu političku kritiku, za kritiku određene mere određenog društemnog organa. S ovim završavam ovaj deo polemike s Pincijem, daleko od uverenja da se njen predmet time i iscrpeo. Naproliv, ja sam svetsan da mnoge moje tvrdnje tek treba. da budu do kraja dokumentovame i dokazane. One će to biti tek onda kad se u celini osvetli razvojna ideološka linija Mli Fincija, a nejgov kritičarski rad proprati u svim unutrašnjim „protivurečnostima od vremena kad se pojavio kao književni beleškar i činovnik Gece Kona, pa sve do današnje ideološke pozicije, s koje se, ostajući i dalje samo beleškar, i nameće ovakvim sredstvima u centar pažnje javnog života. Ne pretendujem da ću taj zadatak ja rešili, ali se nađdam da on nikako neĆe ostati nezavršen. No to je stvar koja traži vremena i truda s jedne strane, a strpljenja s druge...

1) Pošto je ova polemika već bila u toku, ja sam doznao -· naknadno, da se čitav njegov kritičarski bes povodom skidanja s repertoara Anujeve komedije, odnosi na ministra prosvete Srbije, na čiji je, navodno, »mig« izvršeno to skidanje. (ovo poslednje je komentar jednog stranog dopisnika), Uzgred budi rečeno, kad su već u pitanju ličnosti, Mitra Mitrović ministar prosvete Srbije — ima stvarnog demokratizma, revolucionarnosti i socijalizma više u svom malom prstu nego sto Fincija zajedno.

2) Karakteristično je kako je PFinci bio dosad benevolentno primlien u »Svedočanstvima« i kako je taj list bez ikakve rezerve od strane redakcije objavio ovakva Fincijeva shvatanja. Ne dovodi li to u pitanje i idejnu osnovu samog tog lista? U svakom slučaju, u vezi s tim, treba sad reći neke stvari.

Izvesni članovi redalccije »Svedočanstava« davali su usmene izjave o tome da se ne slažu sa Fincijevim »varijacijama o smešnom«, smatrajući ih za neodržive i politički pogrešne. Neki su te izjave davali pre mojih članaka, a drugi posle mog prvog napisa. Pa ipak, to im ništa nije smetalo da objave sva tri Fincijeva članka, ne ograđujući se ničim od njih, Time su „»Svedočanstva« „praktično, na delu, pružila podršku Tincljevim shvatanjima. U tome nisu ona danas jedina. Po drugim pitanjima i u durgom obliku to je SRCE još sa nekim listovima, a, od nedavno, sa beogradskom radiostanicom. Zajedno 8 tim ima i drugih pojava oživljavanja buržoaske ideologije i dekadencije koju neki, kao zagrebački »Krugovi«, već i otvoreno ispovedaju, Karakteristično je da se nosioci svih tih pojava, ma koliko se inače razlikovali među sobom u nijansama, ujedinjuju u svom osnovnom stavu poricanja prava komunistima-funkcionerima da Uuopšte uzimaju učešća u borbi mišljenja. Očigledan dokaz za to je činjenica da me i zagrebački »Krugovi« isključuju a priori iz svake diskusije kao »oficijelnu ličnost«. Bilo je, dakle, potrebno samo da KPJ do= nese rezoluciju o slobodi idejne borbe, pa da se svi takvi elementi uhvate odmah za tu rezoluciju, da bi pomoću nje uskratili pravo komunistima da zastupaju svoja Bledišta i svoju ideologiju. Ali, čini se da su oni isuviše brzo.zaboravili da· komuni– sti nisu nikada čekali da im to pravo neko prizna, Maivno Je takođe uverenje da će komunisti nasesti na buržoaske smicalice o slobodi i demokratiji i u ime slobo-= de i deniokratije začepiti sebi usta i uskratiti sebi pravo da kažu popu pop, a bobu bob. Našle su se u ovoj zemlji snaBe i, za teže, poduhvate, pa će se nači i za ovakve sukobe. Neka se, dakle, ni savremeni nosioci buržoaskih ideja | butžoaske dekadencije ne zavaravaju da će ikada i igde moći da prođu bez. odlučne .borbe s marksistima, Borba je među nama neminovna, ı to'borba bez administrativne uloge. državnih tužilaca i, advokata,» na bazi „idejnih argumenata, Marksizam je kod nas toliko jak argumentima, činjenićama, praksom, pa ·time i samim svojim · idejama u &osvesti ljudi da mu ništa drugo i nije potrebno Ako ne bi bilo tako, onđa 'bi to značilo da marksisti nisu ono što jesu; to bi bio dokaz da Je: razvitak kod nas krenuo sovjetskim, a ne našim, socljalističkim putem. Srećom za :na8s; našu zemlju i socijalizam · uopšte, a nesrećom za Fincija i njemu slične to. nije .Blučaj.

Bošan:

woeooeooooopoeOOe0000e900DODAeoee eee neoeeOoo ove eee eee e9DeeOeva9999eP900BEO Pe. 9eP9OBOe990O0909O0DORO9V.

NOJ BORBI

reenvesevevveeeeve eee ue... b9BOeeoBe eee eee ee 99999 eee eVI voa OBVAGHWBDB Opao eee eee

IZ, SENTE

O TRAŽENJU MARSELA PRUSTA

Dragan |leremić

Retko koji od velikih književnika nam je, svojim glavnim delom, došao tako kasno kao Marsel Prust. Posle više odlomaka objavljenih po časopisima, prvi provod cele jedne sveske (Put k Svanu) njegove velike freske U traženju izgubljena vremena, u jednom postojanijem naporu da se prevede celo ovo kapiftalno delo moderne književnosti, DOjavilo se tek neđavno u izdanju Državnog izdavačkog zavoda Hrvatske »Zora«. Ta pojava poklapa se sa godišnjicama koje bismo mogli slaviti u čast Prusta: tri decenije od njegove smrti i četvrt veka od izlaska poslednje sveske njegova životna delal.

Za one koji će tek sada čitati Prusta prvi put, on od vremenn Svoje smrti ništa nije izgubio: godine koje

su prošle samo su uvećale njegov značaj borca protiv jedne književne tradicije koja se iscrpla u jednom

Kknjževnom rodu koji je, posle Balzaka, Stendala i Flobera, bio u opadanju, dakle kao obnovićelja romana i jednog od tvoraca novih načina izra žavanja starih i novih ljudskih osećanja u savremenom svefu. Mislim da Prust stoji među onim romanopiscima koji se kod nas sa dosta zakašnjenja, još uvek više pominju nego čitaju, a koji su, kao nekad impresio= nisti u slikarstvu, izmenili, produbili i ulepšali naše shvatanje realizma, realizma našeg vremena.

Prust u savremenoj literatuti ne stoji postrance, on nije postavio i rešavao jedan bizarmi problem koji je iščeprkao iz sebe. nego upravo onaj problem koji je u ovom veku najviša puta bio uziman za predmet i filozofskih i literarnih opservacija: Vreme. Ne samo u fizici, u vezi sa relativiziranjem vremena i prostora, već i u filozofiji i literaturi problem vremena je izbio u prvi red. U »temporalizmu« američkog filozofa Lavdžoja, u filozoTiji egzistenciie nemačkog filozofa Hajdegera, u Bergsonovoj intuicionističkoji metafizici »realnog irajanja«, svugde je vreme osnova jedne filozofske muetafizike koja izvrće smisao realnog vremena i ovo zamenjuje jednim psihologistički (Bergson) ili ontološki (Hajdeger) shvaćenim apsolutom. Da je to i jedan vrlo opšti problem savremene literafure zapazio je još 1937 god. francuski kritičar Andre Ruso (povodom romana Vidržinije Vulf i Aldousa fiakslija) u svom članku Ronioci u izgubljeno vreme, a 19939 god. (povođom jedne knjige Poknera) i Žan-Pol Sartr u eseju Vremenost kod Poknera, govoreći pritom o veićni savremenih istaknutih romanopisaca. Ali je u tom faktu, koji nije teško zapaziti, najinteresantnije ispilivanje „uzroka ove pojave, i Sartr je bio na dobrom putu kad je tom prilikom pisao da za tu čudnu pojavu da se negira hronološko vreme (da se nagrađuje svodi, bez obzira na prošlost i budućnost, samo na intuiciju trenufka ili na mrtvo. zatvoreno pamćenje), razlog »treba tražiti u društvenim uslovima nac šega vremena Očajanje Foknera izgleda mi da prethodi njegovoj moe tafizici: za njega, kao i za sve nas (Sartr misli na pretstavnike građanske klase) budućnost je zatvorens barijerom... Mi živimo u vreme mogućih revolucja, a Fokner upotrebljava svoju izvrsnu umetnost da opiše ovaj Svet koji umire od starosti i na= še gušenje«... Problem vremena je jedan veliki, rekao bih biti problem našega vremena, koji mnogi znameniti savremeni filozofi i pisci građan= ske klase rešavaju na jedan specifičan način · shodno težnjama svoje klasne sredine, zato što »prokleto« vreme, nimalo naklonjieno onome što je istoriskom nužnošću osuđeno na pad i iščeznuće, mora da bude ideološki prevladano. lako se prikazuje u jednoj perspektivi koja može'da buda utešna za one koje ovaj pad pogađa koji su osuđeni da propadnu zajedno sa starom i izživelom društvenom i klasnom celinom.

Prust je nesumnjivo među prvima ovaj problem postavio u literaturi, (što se.već vidi i po šamom naslovu njegova životna dela). To jo verovatno zato što je društveni uzrok ovog problema, u Prustovom slučaju, bio pomognut i njegovim ličnim uzrokom: Prust je problem prolaznosti

vremena morao da reši i, za sebe, i

sam osuđen, od svoje devete godine, na “ešku bolest i raniju ili kasniju smrt od nje. Taj opšti društveni problem stopjo se sa njegovim ličnim problemom, i otuda, možda, ona neposrednosft, „koja je sprečila, da se

(Nastava na osmoj strani)