Književne novine
· bi time izneverio sebe i
„vežbanja, valjda, „iz estetike. 1
BTRANA 6
Kako polemika može neki put da prevari i obmane! Čini mi se da nema ničeg prostijeg na svetu od. odbrane koja nije odbrana, već udaljavanje, skretanje, menjanje smisla (neskladna i nepotrebna reć kada se radi o estetičkim pricipima Z. Mišića), »rekao sam ovo a ne Ono«, rekla kazala, čupanje rečenica bez Ssvr“ šetka i bez početka itd. Kad se tako radi, a Mišić ne bi mogao drukčije jer svoj, impresionistički metod proiz voljinih asocijacija, onda je prirodno da se odgovara oštrije no što se želelo, da se sama polemika svodi ne na diskutovane principe već na mučan posao analize tekstova koji se udaljavaju od problema, i, hteli mi to ili ne, odvlači od diskutovanog predmeta. Trudiću se u ovom odgovoru da čto više izbegnem ovo degenerisanje diskusije, iako nisam siguran da je to u ovakvim slučajevima sasvim moguče.
Da pođemo od najnegativnijeg. U članku „kritika i kritžizerstvo pokušao sam da uobličim u celinu (ma koliko to. bilo teško usled neodređenosti i labilnosti Mišićeve književne delatnosti) kritičarski mehod Zorana Mišića, da ga sažmem u nekoliko osnovnih vidova u. kojima se on ispoljava. Preda mnom su 5e nalazili njegovi retki članci o našoj poeziji, napis o Smislu i besmislu, kritika novih časopisa i diskusija o »Maldororu«. Smatrao sam čak da je i to suvišan i nepotreban zamoz tragati za svim protivurečnostima ili pra“iti onu upornu, ma da skrivenu, borbu protiv racionalizma i realizma u književnosti koju Mišić u poslednje vreme konsekventno sprovodi. Bilo je tada i za taj trenutak sasvim dovoljno pokazati kako se Mišićev metod u glavnom manifes*uje i u tom smislu se ni posle njegovog odgovora nije stvar mnogo izmenila. Pritom sam diskutovao Mišićev lekst a ne Mišićevu ličnost: ne samo iz Osećanja pristojnosti i mere, već i Zbog toga što sam „ubeđen da ovakav postupak jedini ne vodi u mračne predele spletki, ogovaranja, podmetanja i nekulturnosti. Međutim, Mišić se zainteresovao za moju neznatnu osobu, otkrio čak i *ako tajanstvenu činjenicu da sam esteliku slušao kod profesora Nedeljkovića (smrtni greh za Mišića verovatno), pa iz toga naravno odmah izvukab zaključke da su moje kritike đački radovi, seminarski radovi ne samo to: Mišić je ubeđen da ću prerasti fazu đakovanja i postati valjda i ia »modernista«, borac za poeziju sveta«, za »jedno čekan i samo čekan« itd. Brzo ću završiti sa ovim delom i načinom »dis-= kutovanja« za koji se izvinjavam strpljivom čitaocu. Treba ipak citirali Mišića i “To pofpuno, a n3 rečenice bez kraja i početka kao što je on činio da bi rekao da govorim besmislice i proglasio me za »neopragmatistu« u estetici:
»Profesorski mentalitet i metodi školske, da ne kažem univerzitetske kazuaistike i red — po red — estetike (duh Bogdana Popovića još uvek tebdi nad ovim drevnim zdanjem!) vrlo brzo dojade svakom mladom čoveku, pa i sićušnim ı neslavnim Skerlićčevim praunucima; dojadiće i Zoranu Gavrjloviću«,
Čak sam dakle, i hereditarno opterećen ali srećom po mene samo privremeno: »Kad odrasteš kad razmisliš, kašće ti se samo« — a ja sa zadovoljstvom konstatujem da me nije interesovalo niti me i sada interesuje gde je i kada Mišić učio školu, đa li je »mlad čovek«, da li je čiji, i da li će ikad biti čiji »čukununuk«. A jednom prilikom pokušaću da objasnim Z. Mišiću i R, Konstantinoviću da dijalektički greše kad se tako olako i sa prezirom odnose prema Bogdanu Popoviću. A zasad je interesantnije videti kako se Mišić najednom preobratio u borce za realizam.
U svom članku konstatovao sam da se Mišićev' metod uglavnom četvorostruko ispoljava: a) kao »opš*i manir koji vlada kod jednog dela naših kritičara; kao izraz jedne određene književno-teoretske i ideološke grupacije jednog dela naših književnika, a ispitivanje ove grupacije bi zahtevalo posebnu »amalizu socijalnih i
gnošeoloških „uslova koji su determinisali njihovu pojavu«; b) kao stav negacije realizma i realističke kmjiževnosi; c) kao potpun estetički impresionizam koji se manifestuje u proizvoljnostima, trenutnim impresijama i asocijacijama pomoću kojih treba da se opravda ili uništi književna materija o'kojoj je reč i d) kao mefod ležerne, neargumentišane i nehajne kriike. ; i a
' Posle Mišićevog odgovora. postalo mi je jasno da sam pogrešio tražeči ove· precizno određene vidove: svi se ti vidovi ispoljavanja Mišićeva metoda, izuzev prvog o kome će biti posebno govora u jednom od narednih brojeva lista, daju svesti pod jedan jedini antiracionalistički, an“irealistički stav u literaturi, koji je u Mišićevom odgovoru zamagljen jalovim pokušajem da se dokaže pripadnost i privrženost i realizmu i racionalizmu.
Ako u prošlom članku mnjsam. bio dovoljno »konkretan« valjda zato š“o nisam više puta ponovio jednu istu stvar, potrudiću se ovoga puta da taj »propust« i »nedostatak« ispravim.
Na koji se način Mišić brami od konstatacije da. je protivnik realizma? Potpuno, u dlaku isto kao što se Finci branio u diskusiji sa Milanom Bogdanovićem oko Don Žuana: zamenom feze školskim ·sofizmima, obrtanjem polemike na teren koji nema nikakve veze ni sa realizmom ni sa literaturom uopšte. Kad je u članku Ipak se kreće mehanicistički i proizvoljno suprotstavio našu »modernu« književnos*, (koju? gde? koje to pesnike?) onoj koja to srećom nije, proglasivši za »apologetu nazovirealizma« jednog Ćopića, ja sam s pravom konstatovao da je to stav negacije realizma u književnosti, zadržavši se slučanjo samo na tom primeru, jer mi se on činio najupadljivijim. Međutim, u odgovoru ispalo je nešto drugo: Mišić nema ništa protiv Čopića — daleko bilo od nas —- već ga je proglasiD za »nazovirealistu« zbog jedne Copićeve .satirične pesmice objavljene u Ježu, u kojoj se Copić dotako izgleda i Z. Mišića. U Svojoj samouverenosti, ili bolje reči gamouvređenosti, Mišić je pretpostavio da meni mora neizostavno da bude poznata svaka šala objavljena u Ježu u kojoj se i on spominje i drugo, da je takva šala, satira ili. bilo šta drugo, »hajka«, paskvila itd, sasvim dovoljna pa da se Ćopić proglasi za »nazovirealistu«! To je u najmanju ruku smešno, jer je Ćopić, mogao na ko zna još koliko načina, i bez veze sa li“eraturom, da povredi Mišićevo samoljublje, pa. mu to ništa neće smetati da ostane jedan od naših najboljih posleratnih realističkih pisaca. (Uostalom mi drugu proznu litera*uru sem realističke gotovo i nemamo, sem ako Mišić ne smatra da je odiomak iz Konstantinovićevog romana objavljen u prošlom broju Svedočanstava ucpšte književno). Da li je Ćopić jedan od najistaknutijih pisaca ili nije, sa Mišićem se neću prepirati, jer on to njemu i ne može da bude posle ushićavanja Matićevom bledom i malokrvnom ıiikom i napadanjem na široki tok razvoja naše poez:je, kao šlo je to činio u napisu o. smislu i
·besm#žs1lu.. Voleo bih samo da mi ·
se objasni, .da naučim i ja nešto, da se snađem, šta je Mišić mislio kad je napisao ove redove: »Takva vršta (Ćopićeve) regionalne, sitnorealističke (podvukao Z. G.):' literature u očitoj je dekadenciji prema našem realizmu XIX-og veka.«
Sitnorealističke? Znači postoji zašto da ne? — i krupnorealistička i srednjerealistička književnost, kad smo već pozajmili ferminologiju iz sociologije. I·prelaznorealistička, jer bi bilo šematski i grubo izostaviti ono što nije ni sitno, ni krupno, ni srednjerealističko. I prema kome to realisti iz našeg XIX-og veka koji je pisao seosku pripovetku, čije tradicije Ćopić po Mišiću nastavlja, prema kom to pripovedaču stoji Ćopićeva pripovetka u »očitoj dekademciji«? Prema Janku Veselinoviću? ili Glišiću? ili možda Dragulinu Iliču. Ali to je već određivanje Ćopićeve književne vrednosti koje je ovde manje važno, jer se ovim ne iscrpljuje diskusija o Mišićevom shvatanju realizma i racionalizma. Čak i ako se primi Mišićevo obja-
·se ne podaje
Šhjenje, da nije protivan ni Ćopićevom realizmu ni realizmu uopšte ,ostao je još uvek problem njegovog shvatanja realizma. U svome članku ja sam samo uzgred” napomenuo »magiju otkrovenja nadrealista« konstatujući. da će nam Mišić verovatno jednom objasniti u čemu se ta magija sastoji. Na tu uzgrednu napomenu, Mišić je odgovorio da neće udovoljiti mojoj želji da mi objasni »zašto su Fluard, Reverdy, Saint-John-Perse i Rastko Petrović veći pesnici od Valery Iarbauda, Blaise Cendrazša i Rada Drainca«,.., mada mu ja to nisam mi tražio. Međutim, taj mi se tekst sada u celini „ini mnogo važnijim: -
»Naravno, to je samo jedan polaritet modernog poefskog govora... Na druBoj su strani nadrealisti i svi ostali (koji to ostali, valjda ne prealisti?) za koje je poezija značila dublju stvar od kosmopolitskih bedekera, duhovitih kozerija, koktoovskih virtouziteta i obešenjakluka... Oni su učinili (tj. nadrealisti i ostali Z. G.) da je.poezija povra“ila svoje prevratničke inpulse i magiju otkrovenja, svoju dublju misaonu, moralnu saznajnu funkciju i iz današnje perspektive njihov značaj ukazuje nam se kao nesravnjeno VeCl.«
Nastranu pitanje o dubljoj· misaonoj i moralnoj funkciji poezije nadrealista i »ostalih« Zanimljivije je kako Zoran Mišić zamišlja »saznajnu funkciju« ove poezije automatizma koja nigde nije donela nijedno »saznajno« obrazloženje, a još manje neko ozbiljnije umetničko os“varenje. I kako je moguće tvrditi za «sebe: da »sam se uporno zalagao za savremene realističke tendencije« — a istovremeno govoriti o »magiji otkrovenja« nadrealista i njihovom »nesravnjeno većem značaju«? Ako Mišić *ako shvata realizam, onda se očigledno razmimoilazimo po školskom pitanju definicije realizma. A da on zbilja smatra da je moguće biti i reali< sta i oduševljavati se nadrealistima, dokazuju reči iz jednog pređašnjeg članka koje je on sam sa zadovoljstvom, kao nepobitan dokaz za svoju pripadnos*” realizmu, naveo: »mitovi koje je iracionalizam sagradio, sve više padaju pod udar podozrive, lucidne misli savremenog čoveka, koji iluzijama i varljivoj kantileni romantičarskih snova. Da. li je taj prodor realizma kroz pukotine metafizičkih pejzaža... da li je taj talas jednog svojevrsnog racionalizma mogućna osnova za nova Dputovanja, za smelije zalete?«
Sa “e tačke gledišta razume se da je moguće sebe smatrati i realistomi i racjionalistom. Radi se o očigledno proizvoljnom (što je sasvim u duhu Mišićevog »impresionizma«) brkanju pojmova: niti je romantičarska poezija bila »iracionalistički mit« niti se uopšte može znati šta je taj »svojevrsni racionalizam« i šta on uopšte znači. Ako postoje “i svojevrsni racionalizmi, onda je moguč i nadrealistiČki racionalizam i racionalni iracionalizam itd. Ali nažalost, i opet školski, još je Hegel u svom kategorijalnom svetu tačno odredio pojam ra-
gogvgeceevovoeooeeo ene eee Bee ebo. 99 Pe Bee PPP
\
| M a
Nada Doroški:
STARICA
Tako sve iroje pokazaše šta je kome na srcu.
~ KNIŽEVNE NOVINE ·
»BRANILAC« REALI
cionalnog, koji ima mnogo dublje i ı korenitije značenje od prostog razumskog i znači osnovnu funkciju čove·kovog delenja. »Svojevrsan« je u tom duhu Mišićev »racionalizam«, kome su cerebralni, ako su cerebralni, i halucinantni a ne racionalni a to zaista jesu eksperimenti nadrealista značili nov »prodor realizma«, Jer Mnšiću nasuprot i nažalost pre njih i u romantizmu poezija se i te kako i stvarno racionalno razvijala. A kod nadrealista i kod Mišića baš tom »svojevršnošću« bačene su u zapečak i racionalnost i poezija.
„Mažda je i ovo suviše školski i đački? Da je Mišić antirealista i antira“ cionalista dokazuje još nekoliko teksova, koji su toliko jasni da je prosto nerazumljivo kako je moguće tvrditi obratno. U trenutku kad je M. Bogdanović s pravom ustao protiv »ofanzive poetskog nesmisla« i proiv »svojevrsnog „racionalizma« Vaska Pope i naših »modernista«, Mišić je našao za shodno da brani ovaj »novi prodor« besmislica koji se njemu učinio verovatno kao neka svojevrsna forma »realizma«: »Ali sve i da ove pesme — pisao je tada Mišić — i niSu u celosti jasne i razumljive,.. šta znače sve te priče o smislu i besmislu, ne kao sadržaj, jer tako ništa ne znače već kao pojava? L šta zbilja hoće te smešne. gajde smisla (podvukao Z. G.), koje se periodično, evo već stotinama godina, kad god se javi neki nepoznat, disonantan, »neprijatan« zvuk... 'javljaju.« ·
Ko zna, možda je i ovo »svojevrsnost« koja se teško da razumeli iz đačkih i praunučkih perspektiva. Samo nije dovoljno jasno zbog čega Mišić upotrebliava argumente nadreali„sta, zašto ponavlja ono što je Marko Ristić pre dvadeset godina govorio, a pritom tvrdi da će »ostati večita tajna« kako sam uspeo da pronađem u negovim kritikama totalnu negaciju realizma. Jer ako je traženje sm isla u poetskoj slici smešno, alko su »gajde smisla« dosadne i amtiliterarne, onda je Mišić nepopravljiv esteti. čki iracionalista. Drugo nisam ni tvrdio i pored toga što moj metod »zasnovan na izmišljenim i nepostojećim dokazima može da obmane lakoverne čitaoce koji nema-
ju pri ruci tekstove o kojima je reč«.
Sada čitaoci imaju tekstove i kad ne bi bilo izlišno mogli bi imati i još nešto više, Treba·li da citiram, iz istog napisa, razmišljanje o modernoj poeziji u kojoj se »logičko-pojmovni integritet reči u sklopu metafore sve više sužuje« (valjda dok se sa svim ne izgubi), u kojoj se »reči proširuju van svih kanona... čak i u neskladne i disonantne sklopove« itd. To je sve stara pesma, ali to nije moderna poezija, već nemoderna i netalentova– na eksperimentisanja pred izbledelim senkama nušićevskih »mođdernističkih« prađedova
Mislim da je savršeno izlišno da se branim od optužbi za »neopragmatistički pozitivizam«, koji je Mišić dokazao jednom iz moga teksta iščupanom rečenicom, o poeziji Miodraga Pavlovića i Nikole Drenovca itd., kao što je neophodno i da priznam pogrešku o Valery Larbaudu. Da li je ona nastala iz neznanja ili iz nepažnje ostavljam Mišiću da procenjuje prema svom ukusu.
Ovim se završava moja »uloga tužioca u ovakvim sumnjivim procesima gde se ne raspolaže valjanim dokazima«, kako to zgodno i duhovito veli Z. Mišić! Dokaza im.. toliko da već postaje smešno iznositi ih na videlo i diskusija sa Mišićem je za mene završena, ukoliko se ne pojave neki bitno novi momen'i, u šta moram da sumnjam. Time mu unapred olakšavam: posao: moći će komotnije da se kreće po »smešnim gajdama smisla«, kojih, nadam se, ima u mom tekstu.
Zoran GAVRILOVIĆ
FRANC MERING:
jr o BROJ 65
»O ISTORISKOM MATERIJALIZMU«
(Preveli Stana Gerk i Vuko Paviće vić, Izdanje »Kultura« Beograd 1952)
Pre nepunih 60 zođina, 1893, kao dodatak prvom izdanju »Legende O Lesingu« objavio je Mering (1846 1919) svoj esej »O istoriskom materijalizmu«. Iste godine, 14 jula, zahvaljujući na poslatoj knjizi, izlažući svoje mišljenje o njoj, Engels je pisao Meringu: »Počinjem od kraja, veli on — od priloga o istoriskom materijalizmu. Glavne činjenice izložili ste odlično j ubedljivo za svakoga ko je bez predrasuda«.
Ali u ovom svom eseju, kako sam kaže (str, 89), Mering ne daje iscrpan prikaz istoriskog materijalizma, jer ga je, u prvom redu, pisao s ciljem da obori prigovore na marksističko shvatanje istorije; on polemiše sa Uglednijim aulorima tih prigovora: sa prof, Lujom Brentanom, Lavernj Pegilenom, sa prof. Krausom, prof. Diboa — Rejmonom i drugima, a naročito sa Paulom Bartom, docentom filozofije u Lajpcigu. Franc Mering, taj vatreni pobornik marksizma (renegati socijalizma zvali su ga »literarnim uskokom« jer je, kao literat i novinar, sedamdesetih godina prišao nemačkoj socijalnoj, demokraciji a onda postao renegat socijalizma da ubrzo, ovoga puta večno, napusti Lasalov' i Švajcerov fakozvani državni socijalizam i mačestarške teorije socialnih reformi i postane prijatelj Marksa i Engelsa, strastveni i stvaralački marksist taj »čarobnik pera« negirajući njihove prigovore islovremeno daje prikaz, ili kako kaže Engels, odlično i ubedljivo izlaže glavne činjenice: o istoriskom materijalizmu.
Pre svega, Mering utvrđuje diametralno oprečne odgovore idealizma i mafterijalizma na osnovo filozofsko pitanje o odnosu mišljenja i bića, o primarnosti duha odnosno prirode, tih kamena temeljaca svake filozofske koncepcije bilo kojeg pogleda na svet i društvo. Na osnovu Marksovog »Priloga kritici političke ekonomjje« i »Kapitala«, Engelsovog »Porekla porodice« :} »Ludviga. Fojerbaha« i drugih njihovih dela, on izlaže materijalističku osnovu njihovog shvatanja razvitka društva i pokazuje da način
.Proizvodnje. materijalnog života uslov-
ljava društveni, politički i duhovni životni proces uopšte, da je produkcija i reprodukcija stvarnog života u krajnjoj konsekvenci — odlučujuća. Razgraničivši istoriski sa prirodnonaučnim materijalizmom, on Upozorava« na zablude njihovog identifikovanja i zamenjivanja.
Kratko i, rekli bismo, vrlo popularno Mering objašnjava osnovne kategorije i probleme istoriskog materija-– lizma: objašnjava odnose svojine kao pravni izraz produkcionih odnosa;
Tazgraničava i izlaže mesto moralnih
merila u.istoriskom istraživanju i delovanje moralnih pokretačkih snaga u istoriji; objašnjava uticaj društvenog razvitka na prevrat u duhovnoj sadržini hrišćanske religije i o materijalnim osnovama novih religija; piše o kilimi i rasi — tim problemima koji izazivaju mnogo zbrke u glavama buržoaskih naučnika, o veku Reformacije, o prigovorima da istoriski materijalizam čovečanstvo pretvara u
' bezopomćnu igračku mehaničkog raz-
vitka itd.
Poklanjajući pažnju onom odlučujučem u društvenom razvitku, onom iz čega — u krajnjoj konsekvenci rezultira sva nadgradnja, Merin,, je, u izvesnoj meri, nedovoljno objasnio i odredio mesto tim, u krajnjoj liniji, posledicama koje imaju i svoju vlastitu istoriju razvitka i deluju povratno i na svoj uzrok, jer se one ne mogu svesti samo na ekonomski razvilak koji pretstavlja jedan, iako odlučujući, oblik ljudskog postojanja, U svojim delima, a naročito u svojim pismima, Marks i Engels često su naglašavali da su delimično i sami krivi što mnogi, a naročito mladi, marksisti ekonomskoj strani pridaju veću važnost nego šio joj pripada, U već pomenutom pismu Meringu, izražavajući se pozitivno o ovome eseju EngBels dodaje: »Inače nedostaje samo još jedn. tačka. (Naime, Engels zamera što mu pripisuje više zasluga
— Potop da Bog d4! Potonuo im, da Bog da, i
nego što mu, po njegovom vlastitom mišljenju, pripada), koja, međutim, ni u Marksovim ni u mojim spisima nije dovoljno istaknuta, i u fom pogledu
pada na sve nas jednaka krivica. Na.
smo spočelka polagali, i morali polagati, najveću Vvažnost na izvođenju političkih, pravnih i drugih ideoloških shvatanja — i lim shvatanjima, uslovljenih delanja iz ekonomskih osnovnih činjenica« Marks i Engels su, naime u borbi morali da ističu glavni princip u razvitku društva koji su osporavali prolivnici, fe nisu imali ni vremena ni prilike da u dovoljnoj meri uzmu u obzir i ostale momente »koji imaju udela u uzajamnom dejstvu« (vidi, na primer, i Emgelsovo pismo J. Blohu od 21 septembra 1890).
ime, mi
Ove nedostatke uslovio je, između
ostalog, i cilj Meringovog eseja: da opovrgne prigovore na istoriski materijalizam, koji su, s nekim izuzecima, upravo osporavali taj kamen temeljac — ekonomsku osnovu. Mering je fako došao u ulogu sličnu ulozi onoga čoveka za koga jedna arapska po: slovica veli da je pleveći korov povredio i cveće, odnosno zalevajući cveće zalevao i korov. Ali on je nesumnjivo pokazao da istoriski maferijalizam ima čvrst i nerazoriv temelj iako to ne znači, kako i sam kaže, »da su svi njegovi dosad postignufi rezultati neosporni, ni da više nema šta da se uradi« (str. 89) i da će upotrebljen kao metod kod različitih ljudi, s obzirom na njihove razlike u darovitosti i obrazovanju, kao i s obzirom na vrstu i obim izvornog materijala, istoriski materijalizam dovesti do mnogih razlika u shvatanju (str. 90), Tim pre možemo mi danas, 60 godina, bogatih i u praksi i u teoriji, posle pojave ovoga eseja, ponoviti to „Meringovo mišljenje, Prividne protivrečnosti ljudima bez predrasuda će pružiti povod za proveravanje ko je od njih temeljnije ušao .u stvar »pa će tako baš od
ovakvih »protivrečnosti« sam metod samo dobiti kako u pogledu jasnoće
i sigurnosti svog primenjivanja, tako.
i u pogledu svojih rezultata« (str. 90).
Onima koji hoće da temeljitije upoznaju istoriski materijalizam Mering: u ovome svome eseju preporučuje da studiraju dela Marksa, Engelsa, Morgana, Kauckog, Dicgena, Berkleja, Lafarga, Plehanova i godišta »Neue Zeit-a« (str. 89). Ali se isto tako, na osnovu ocena koje su dali istaknuti marksisti, pa, elo, i Engels koga smo citirali, — i za ovaj Meringov esej može reći da je jedno od tih dela, „koja se u tom cilju ne mogu mimoići. N. S.
eee veeoaoee Been Bee eee Be 98989? e 99
Danijel Ozmo: SPLAVOVI
tići, što učini da mu se obličje skroz izmijeni, I on
Simo MATAVULJ ~
; 2 išoptto 10
| Pošljednjeg dana
starinskih kuća padahu slapovi na strane voda je šuštila, tutnjila revala.
U krčmi »Kod Tri Zvijezde«, Ivana. Nikoga drugoga u krčmi
Jelena, nadimkom Momka nemađahu.
Pošto večeraše, Ivana uze raspremati sto, Mišo se stade protezati i zijehati ma stolici, Jejma dođe na
kuhinjska vrata i zapila: — Da zaprečem vatru?
. — Zapreći! reče brat preko zijeha. Da mi nije zbog Pipa, odmah bi zatvorio! Ovo je, brate, noć za spaožji dar! O-ho-ho, ala će se spavati! slatkom spavahju, koje će trajati dugačke kišovite noći, krčmar složi mišice na grudi i izvrati glavu. Ivana otide na vrata, da kroz pljusak posmalra pustu ulicu, Jejina se vrati u kuhi-
vanje! Ovo je I kao da načini uvod
nju i odmah započe grdnje na »Latine«.
o \ katoličke godine, kiša je pljuštila cijelog dana, pa i kad kroz tijesne i puste ulice gradske žmirnuše zapaljeni fenjeri. Sa oluka visokih kaldrmu. Na sve
pri dnu dugačkog Stola, večerahu krčmar Mišo Selaković i njegova kći i ne bješe. Iza njih, kiroz kuhinjska Vrata, plamen na ognjištu svjetlomrcaše, te se, na mahove, na stijeni, prikazivaše sijenka čupave, ženske glave, koja je takođe jela. To je bila Jejina, sestra i kuvarica Mišova,
Bogati, razmaženi krčmar, bješe željan jedino odmora i bezbrižnosit. Bio je jak, zdrav čovjek, od pe deset godina. Glatki i rumeni obrazi, tanki još orni brkovi, napominjahu one likove na bebernicama, te je on uvijek bio ideal ljepote prostijem ženskinju, a od kad ostade udovcem, prosto mu se nametfahu. Iz na= vike, iz časloljublja, a ne zbog zarade, držaše ofvorenu krčmu do ponoći. Njegovo dobro vino privlačilo je večerom zanatlije, podoficire, manje činovnike i mrnare. Tu se »briškulalo« i grajalo do po noći, ali na prvi otkucaj časovnika, kad pokazivaše dvanaest, Mišo vikne: — »Ol rajt, na noge, djeco! Svima i svakome laku noć!« I tome već ne bješe pogovora. Danju njih troje jedva mogahu odoljevati poslu, navali seljaka, koji dolaze u grad, na sud, ili zbog pazara. J ejima je gotovila, on je posluživao, a Ivana naplaćivala.
Brige velike bješe se Mišo oslobodio nedavno, kad še Toni 'Fabri ženi, To je bio drvodelja, ubojica i razmetnik, kakvima je obilato Primorje. Toni je ludo vao za Ivanom, a i ona za njim, te Mišo jedva spriječi, da je ma silu ne odvede. Nagađalo se da Mišo želi udati kćer za kakva činovnika, pa da će se i sam oženiti. '
Ivanma/asftasita djevojka od osamnaest godina, bjelolika, povijenih obrva i crnijeh očiju, dosta ličaše na
„oca, ali ćudi bješe sasvim suprotne, On, sebična mir-
njačina, stamen, u svemu sređen, a ona pod ličinom mirnoće bijaše fantastična, ponesena za neobičnijem. Gledajući s praga u jezivu moć, ona stvaraše jezive događaje, koji bi dolikovali tome okviru. .
Baba Jejina, starija od brata deset godina, udovica bez djece, sitna, sva čvorasta, islicaše se vjerskim pravoslavljačkim fanatizmom, koji se ne izražavaše toliko u Vršenju obreda, koliko u neutoljivoj mržnji na katolike. To je bila prava bolest ograničene a i obazrive babe, koja je mogla samo grditi. Ona je više mrzila Tonija Fabrija zbog. njegove vjere, nego zbog njegova razvratnog živola; ona bi, doista, radije zadavila Ivanu, nego što bi pristala da se uda za »Latihina«, Dok je bratinična stajala na vratima i maštala
mali Božić i njihova Tri Kralja. i njihov' sveti otac papa i sve njihove fandonije! Ah, nijedna vjero, da mi je doživjeti da te Rusi unište! Hoće, ako bog d&!... Svjat, svjat, svjat, Gospod Savaot! Udri po mozgu poganiju!... Ed
Okrugli časovnik na stijeni zakvrča i poče izbijati osam. Ivana se vrati k ocu i reče:
— Bto strika Pipa.
Pa donese karte, tablicu i kređu, pa' otide, da na-
toči kvartuč vina,
Pipo ribar stanovao je čak na obali, od prilike na kilometar daljine, a ipak, grmjelo, pucalo, Pipo ne izostane da po večeri s bratom ne odigra 'fri. partije briškule, i
Uđe i skide ogrtač od navoštenoga platna. Na glavi mu bješe kožna ribarska kapa,/nalik na šlem, Bio je omalen. Njegovo oštro, žuto lice, sa potkušenijem, sijedijem brkovima sa sitnijem smeđim očima, kao da se vječito potsmijevaše. Nikakve sličnosti ne bješe između ta dva rođena brata, a sličnost između Pipa i Jejine bješe u grbastom nosu i razvraćenim ustima. ;
Pošto nazva i sjede, Pipo dodadđe: . č
— Ode im stara godina plačući! Pa odmah uze miješati karte. ! ri
— Neka, valaj! prihvati Mišo, Ne bih dao ovu kišu za deset vijorina! Čim svršimo, leći ću! O-ho-ho! ala će se spavati! i
Jejina iz kuhinje doviknu:
— Je li, reče, da im ode godina plačući? Neka, brate, neka! Plakala im svaka, do vijeka! ! i
Ivana sjede prema stricu i nalakti se,.
Odigraše dvije partije bez riječi, kurnjaveći iz kusastijeh lula. Kad započeše treću, uđe Toni PFabri, sjede podalje od njih i zaiska polučak vina. Ivana, zbunjena, pogleda oca i strica, pa otide da ga posluži. Jejina se promoli, nakviri glavu i učini: »uh! uh!« Pipo zapita šapatom brata: · i
— Ama, zar dolazi ovamo!?
odgovori kroza zube:
— Do sada nije! Đavo bi ga znao!
Toni, mlad, snažan, neobično širokih leđa, plav bješe mila lica. ,
On uzdrhtalijen glasom zapita djevojku:
— Pa kako si, Ivana?
— Dobro, fala, odgovori ona, ba otide za tezgu, podnimi se i uprije oči u njega.
Mišo baci karte i uputi se k vratima rekavši:
— Vrijeme je da da se spava! O1 rajt!
Pipo se okrete ka Fabriju i reče:
— Ode stara godina plačući, sinovče!
Toni se irže. Na njegovu uzbuđenu licu vidje se. kao da u tijem riječima traži kakvu uredljivu nagoViješt, I skrstiv svoje silne mišiće, zapita oporo:
| _— Šta hoćeš da tijem kažeš, barba Pipo? :- PB, elOy.Bebo plače, — isko se kaže, veli žiba mirmo. i š
~ A kao za čim bi to plakala naša stara godina,
a? pita Toni i prkosno odiže glavu! Hoće li e BBB
smijati, razumije se našoj? Hoće lise ovdje, kod Sela-
kovića, uvijek vrijeđati naša viera?.., Koja j ija ovamo u našoj carevini, bila ja vas!.. i Tea — Kakavi su to razgovori? viknu Mišo, stavši prema njemu, držeći ruke za sobom. Pipo slemmu ramenima i zatrepta očima. IO iz kujne dreknu. —— ivazgovori luda čovjek4! Udri broich SO KI Toni ustade, baci krčmaru groš — Ol rajt!. Ol rajt! Vlasi! Jejina poteče na nj, kao bijesna; u ruci joj se odnekud obrete štapina. I viknu: . — Evo ti rajt! Pa lupi štapsm po stolu. | Toni ogrtačem ugasi i obali lampu. Začu se cilik, hJeno stenjanje, topot koraka, i pljaska na ulici... To je sve trajalo trenutak, A pošto Mišo zapali svijeću, ne bi ni Ivane!... Odjuriše oboje u kišovitu noć,
Svjat, svjat, Gospod!
i uzviknu:
Latini su, znate, ne samo Talijani, nego i Srbi ka- „| · toličke vjere. peu ko zna o čemu, dotle je tetka prala sudove i grdila:
Mišu še odiže gornja usna i bljesnuše vučji sjeku-
TT — | —. —– —•_ __________