Književne novine

(Наставак са стране 2)

ревија и листова. Док би можда број наше периодичне штампе био задовољавајући, то никако не можемо рећи о нивоу и нарочито не о одјеку те штампе у јавности. Место – часописа »Нови свет“, који је излазио од 1986 до 1952, прошле године је почео излазити часопис „Наша содобносл“ (Наша савременосту под уредништвом Феерда Козака и Бориса Зихерла. Ревија је почела годиште многим лепим обећањима, али их није одржала. Напрстив, имамо утисак, да су се јакс сузили како у погледу сарадника тако им у поглецу подручја које часопис о бухвата. Велики број наших књижевних имена у протеклој години није се уопште појавио на страницама „Наше содобности“ а смањио се и одзив јавности на часопис.

»Иова обзорја“, часопис који излази у Марибору, могла би и поред свог локалног карактера имати и веће значење него што га стварно имају кад се не би имао утисак да су прилози у овоме часопису долазили највише случајно и да према томе и ниво листа остаје низак и његово значење у словеначком културном животу ма лено, иако би то могло бити другачије. Многи живљи, шири и занимљивији од ова два часописа јесте лист „Нали разгледи“ који излази сваких 14 дана на 24 до 32 странице. Код „нНатих разгледа“ „које уређује груча младих публициста, осећа се настоја» ње уредништва да лист редовно прати све домаће културно збивање и да отвара перспективе у будућност помоЋу погледа у стране књижевности. ТО је настојање у току друге године излажења листа дало лепе успехе, који би могли бити још и већи, да није лист посвећен „политичким, господарским и културним“ питањима, па према томе често нема довољно места за културно подручје. Међу прилозима из овог годишта нека споменемо серију чланака „којом познати критичар Филип Калан даје многе нове погледе на повест словеначке књижевности.

Остали периодични _ листови имају више мање специјалан значај („Обзорник“, „Социалистична мисел“, „Борец“ итд... Уз њих, наравно, књижевним прилозима отварају своје странице и наши дневни листови, али су, изузев позоришну критику у томе доста оскудни. Музички живот јесте у Словенији она грана културног живота која је у последњим годинама постигла 3завидљиву висину чак и с међународног гледишта, Осим тога наш глазбени живот створио је своју сталну публи» ку која пажљиво прати све музичке манифестације и у великом броју посећује концерте. Тај изванредни успех углавном је постигнут неуморним радом с двају · установа, Словенске филхармоније и Концертне пословнице у Љубљани. Словенска филхармонија организује све концерте, код којих наступа њезин оркестар, самостално или у вези с гостима; сваки се редовити концерат понавља, будући да филхармонија има два абонмана, сваки са око 900 абонената (док је укупни број места за сваки концерат нешто преко 1100). С нарочитим успехом филхармонија почела је приређивати посебне концерте за младеж неке врете-увод у разумевање. глазбе за младе слушаоце. Све остале концерте приређује Концертна пословница чији се делокруг проширује на читаву Словенију, а посредује концерте и осталој држави и иноземству. Само у овој сезони, од септембра до децембра 1953 Пословница је дала у Љубљани 22 концерта, а 51 изван ње, дакле 73 концерта у 4 месеца. Зауставићемо се засада код ових бројева, а нешто више о глазбеном животу У Словенији проговоринемо ускоро У посебном чланку.

Ту је заправо требало додати још и љубљанску (и мариборску) оперу, чиме прелазимо на подручје позоришта. Како концертне приредбе тако и љубљанско оперно позориште има своју многобројну сталну публику која одушевљено прати његов рад.

Нешто мање срећне руке јесте друти део Народног позоришта, љубљанска Драма, Један део критике, нарочито млађи критичари, у последње две године с времена на време говори о „кризи“ у љубљанској драми, наводећи за ту тврдњу такве или онакве аргументе. Док су ти гласови пре били спорадички, у овој сезони критика је изражавала своје незадовољство од претставе до претставе, од Ммолиеровог „Грађанина-племића“ У режији Х. Лескошека преко Салакруовог „Човек као и други“ (режија Јамнику и домаћег новитета Игора Торкара) „Прича о смеху“ (режија Славко Јан) до четврте премијере, Хохвелдеровог „Јавног тужиоца“ (режија Братко Крефт), која је већ одмах после премијере доживела сасвим негативне оцене. Жучна полемика између рецензента Ј. Јаворшка и глумца Вл. Скрбиншка у дневнику „Слов. порочевалец“ око критике Салакруове драме, оштар полемички чланак Јосипа Видмара о истој драми, објављен најпре у ревији „На-

ша содобност“ и онда у „Словенском порочевалцу“ — све то је помогло да се створи једна нарочита атмосфера

неповерења у репертоарну политику љубљанске драме.

С мањим претензијама а с већим успехом ради друго љубљанско позориште, „Местно гледалишче“. У лањској, другој години свог опстанка младо се позориште довољно _афирмирало У јавности и створило је своју публику која му је остала верна и У овој сезони. Међу досадашњим премијерама била су два домаћа новитета — Васја Оцвирк: Кад би мртви оживели,

Јоже Земљан: Одлука — две комедије — Совајон: Биће их тринаест, Вилхар: Три. веселоигре — и две

драме: Тагоре: читра и Ј. Б. Пристли; Време у конвеју.

Треће љубљанско позориште, „шШентјакобско гледалишче“, у последње време нарочито гаји забавну и пучку игру. "

Уз љубљанска позоришта требало би узети у обзир и нека јача позоришта у осталој Словенији, нарочито она У Марибору (с драмом и опером), Крању, Цељу и Постојни. Но засад их можемо само споменути.

Исто тако и о ликовној уметности у Словенији остајемо дужни да вам говоримо идући пут. а

Ј. ГРАДИШНИК

|

ВРЕМЕ СВЕДОЧТИ

С ПУТА ПО ШВАЈЦАРСКОЈ И НЕМАЧКОЈ (ђ _ Угодне варијанте мушког митоса о жени

УЧЕ сам код неких циришких познаника

видео књигу коју су написали Успенски

и Лоски „О смислу икона“, а коју је издао Урс. Граф Ферлаг. И поред научног третмана материје и ограничености теме (која не обухвата драгоцене иконе Македоније и Србије) ова је књига доста читана и запажена. Код скупљача и љубитеља уметности, у друштву Матиса и Брака, сада често наилазимо на временом и чађу потамнеле портрете византиских мадона. И гдегод сам се на овом журном путовању срео са уметницима, они су распитивали о нашим иконама.

Откуда одједном ово. интересовање» Почетком ХТХ столећа уследио је, након декламаторског и крутог класицизма названог и Емпиром, преокрет ка романтичној. идеализацији католичког средњовековља.

У пролеће 1814 угледао је Гете, први пут свесно, у кругу романтичара, чудесне овоземаљске ликове источњачког кањона. Вероватно више зачуђену но узбуђен — ти ликови нису могли да одговарају винкелмановској претстави о лепом — распитивао се код петроградског научника Карамазина о дубљем смислу ове уметности. До одговора није дошло.

Може бити да данашња механизована цивилизација услед опустошености своје душе опет трага за метафизичком лепотом икона» Можда је судар техничких достигнућа са моралним дефицитом убрзао разумевање ирационалних духовних вредности»

Византиске с"мадоне нису жене и мајке у људском смислу. Њихова лица не одају блажену нежност љубави ни љупку срећу материнства, Пре трагично-свечано, у надљудско пројицирано апстрактно божанство. Саздане од елипса и кривуља, по тајним законима, на златној основи или опточене сребрним ковом, ове жене нас посматрају из гностичке даљине античко-оријенталне легенде, туђе као преисториски идоли или преколумбиски ликови.

Када се женственост уздиже у надземаљске висине са земаљским правима жене понајчешће нешто није у реду.

И разговор за време вожње на аутостради Цирих—Берн бави се овом старом темом. Откад је Орфеј сишао у подземље да подиже свој глас за Еуридику, свашта се изменило у друштвеним приликама. Али у Швајцарској мушкарци још увек инсистирају на томе да сами одлучују — као што је то било у доба Хелвеције, Гласање о бирачком праву жене у кантоналном парламенту у Женеви испало је негативно. Мако је од 36.000 жена колико је било упитано 30.000 изразило жељу да активно суделује у пословима државе, мушкарци су одбранили старе принципе свога туторства.

Недавно сам читао у кући циришког књижевника Р. Ј. Хума одломак из своје књиге путописа. Глава „Горке сузе — горко море“ говори о спољној и унутрашњој слободи жене. Том приликом дошло је до живе аналитичке дискусије. По закону, жена у Југославији данас је изједначена с мушкарцем. Није само да је пао егзотични вео харема. Жена је судија, директор фабрике и издавачког предузећа, хирург и падобранац. Али у односима између човека и жене још владају старе предрасуде, Иако жена данас учествује у законодавним телима, ипак се осећа да морални закони још увек потичу из једног мушког кодекса.

Ауто се креће брзином од сто километара. Пуцар-Стари говори о томе да није исто установити јуристичку равноправност и претворити је У друштвену стварност. ,

Можда зато што кола јуре великом брзином, мене мало узнемирује темпераментно уче: шће шофера:

„Равноправност“, каже с лаким – презиром, „што се тиче мене ја не подносим жену за воланом.“ „У томе и јесте ствар“, каже Стари, „што ти уствари још увек сматраш да је жени место у кухињи. Тебе ће једнога дана твоја организација да позове на одговорност,“

Шофер нам се окреће напета лица;

„У кухињи, дабоме. Пријатан ручак није за одбацивање.“

Ауто пролеће крај имућних, негованих села. Сочнозелени сагови поља, окерни стогови, беле. ниске куће и златносмеђи амбари. Слике џ ликови живота, једва примљени а већ изгубљени.

Стари прича о времену кад се у ' Сремској Митровици учио вештини кувања. Ја сам се похвалио својтм искуством иза заробљеничких жица где су од бедних ерзаца и фантазије компоноване драгоцене гозбе. Сложили смо се да су славни кувари у историји и садашњости увек били мушкарци...

„По мени жена може да буде и равноправна“, каже шофер. „Макар и претседник владе, То би још и могла. Али волана нека се окани. Када видим жену за волаћом најрадије бих је преко колена...

Сустигтли смо ауто што већ поодавно иде испред нас. На тренутак се чини као да су двоја кола замрла у месту. Тамо управља некакво љупко женско биће. На младом лицу титра осмех — као да је присуствовала нашем разговору.

ж

У Кафе ди Театр са бернским _ књижевни ком Брвином Хајманом, Увече он ће да каже

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ % ЧЕТВРТАК, 31 ЈАНУАР #86

_ 0. БИХАЉИ-МЕРИН

неколико речи као увод у моје предавање. То је човек уска прозрачна лица, продуховљен и нешто конзервативан. Његови рани романи били су идеалистичко-утопистичке природе, везани традицијом, али п прожети будном соди-

јалном савешћу. „„Андреас Антони“, роман који

стоји између грађанске идеје и револта, можда „би интересовао и наше читаоце.

Хајман прича о преовлађивању индустриских гиганата у Швајцарској и разарању природе због хидроцентрала. „Природне лепоте и духовне супстанце жртвују се због добити“, каже замишљено. „Звали су ме једном у Граубинден да бих писао о благослову електрицитета. Хтели су да граде централу и требало је раселити пет села. Отштета сељацима вије била мала. Нова земља била је плоднија. Гледао сам земљу и разговарао са сељецима. Живели су ту, уобичајеним животом предака. И нису хтели да га напусте. „И када бисте од нас направили кнежеве, ми не бисмо напуштали наша села“, казали су људи. Мени се то допало. И писао сам против хидроцентрала.“

„Машине гутају пејзаж“, каже Хајман, „морамо мислити и на будућност. А вир Зар се код вас не претерује са механизацијом и електрификацијом >“

БОГОРОДИЦА С ДЕТЕТОМ (ПРИПИСАНО БЕРЛИНГЕРИУ)

«

АНРИ МАТИС: ЖЕНА У ОГЛЕДАЛУ

„Када се ми овде у Швајцарској увече састајемо с добрим пријатељима онда палимо свеће: оне дебеле, црвене и жуте... А механизација, униформисање, нормирање угрожавају душе.“

„И ми ћемо палити свеће“, кажем, „када наша земља буде тако темељито електрифицирана као ваша...“

Сећам се једне вечери у кући старих знанаца у Цирих-Волисхофену где је индиска лампа паљена оригиналним фитиљем што га је добри, тачни, ваљда одвећ педантни архитекта донео. са пута по Азији. Замирисало је кокосово уље, и лампица је озарила бледо, нешто горко лице наше лепе домаћице Моник која је, врела и сањалачка срца, некад била чекала на велики живот а ево сад, крај све пријатности свог дома у стилу Мондријана и тихе баште, престала да га чека.

„Посматрајте модерну жену“, каже Хајман.

„Она сувише личи на мушкарца. Она све више

губи своју женственост. Њена одећа ...па чак и ципеле у излозима — често се ни по чему не разликују. Зато сам ипак, у крајњој линији, против тога да се женама да право гласа,“

х

Макс Фриш, виртуозни швајцарски драматичар, изнео је на позорницу своје варијанте женског лика. Сатурирани и у исти мах пуритански грађани слушају његове анархично-еротске сентенце с ужитком и запрепашћеношћу. Његов „Дон Жуан“, никакав рођак Казанове, пре нека врста Икара или Фауста (како су само узвишени ти мушки јунаци!) не иде од жене до

жене због сладострашћа или љубави; „пошто га нешто друго (например геометрија) _ више привлачи ош их увек изнова – напушта.“ _ Дон Жуан сачекује жену као Тореро свога бика,

Покреће га страст за побеђивањем и владањем. Жена је за њега напитак и антипод, друпи глас, попратна музика уз мушку вољу, — у својој основи нестваралачка и непродуховљена. У сваком Дон Жуану међутим, постоји досада духа који чезне за апсолутним. Тако говори драматичар Фриш, а тиме пуни срца и касе...

У времену када женски лик на златној основи постаје централним предметом обожавања коме се клањају ритери у служби узвишених дама, исти ти ритери-супружници закључавају Венерин појас обазривости када полазе на своја путовања. Божанска и демонска жена — то је угодан мушки митос који успешно заобилази једино праведно појимање: да је жена човек.

х

За Базел нисмо имали много времена. Чекали су нас у Франкфурту и Бону. Пошто смо се пели степеницама лепе старе грађанске куће правим старинским завојитим степеништем ушли смо кроз мали антре у гарсоњеру. Стан врло једноставан, уређен строгим укусом невидљивог луксуза. Да ли се променила мала нежна жена коју посећујемо2 То није више онај брзи живи глас, као цвркут птица, већ призвук меланхолије.

Жена која је остала сама, која је нешто изгубила и сад покушава да опет нађе своју равнотежу и хармонију. Још је обавијена шармом И грациозношћу прошлих година али и атмосфером патње и усамљености. „Овде се олма“ рају моји пријатељи“, казала је, „и ви сте увек добродошли,“ Ј

Она се ту уселила, духовно и географски, изнад кровова старога Базела, Еразмусовог гра» да, на тромеђи Француске, Немачке и Швајцарске. Нашла је себи задатак у превођењу дела племенитог мислиоца Ролана.

Депресија разочарења попушта лагано. „Ме“ сецима сам лежала болесна под овим кровом“, каже неодређено. „„Онда — када се рушио мој брак. Нека млађа, виталнија, нека безобзирна, рафинирана п брутална жена ми га је одузела.“

Храбри нови свет, каже Хаксли, храбра нова жена, мислим ја. Она га воли као и пре, остаје му пријатељ а ипак мора сама да проведе дуге дане и ноћи. Сублимисати, продуховити — тако се то обично каже, Она се бави филозофијом. Могло би се говорити о манастирској ћелији да у разговору с мушким пријатељима понекад не севне мала електрична варница. А и када љупким, вештим и женственим прстима намешта мали шешир им вео над високим широким че-

5