Književne novine
А
књижевници код прЕТСЕДИИКА РЕПУБЛИКЕ Ф ЈРУЕПЛЕЈ ВЕЉЕКА ПЕТРОВИЋА
Приповедач |
Вељко Петровић |
у
ВЕЛИБОР ГЛИГОРИЋ КЕРЛИЋ је у Историји нове |
( ћи о поезији Вељка Петро-
вића рекао да Петровић по-| казује све веће интересовање за но- | велистику и заиста новелистика је и заузела централно место у даљем његовом _ књижевном стварању. Збирке приповедака које су се по- | времено појавиле нису сакупиле све | што је Вељко Петровић у прози на- | писао, Вељко Петровић спада у најплодније српске приповедаче. Када
је дао аутобиографски запис Народ |
ној енциклопедији забележио је да је до 1928 године, када је Енциклопедија издата, објавио око сто приповедака. Мотив о пропадању искорењених друштвених слојева у граду и о животној снази сељачке земље који јеђ био једно од главних обележја ње-| гове родољубиве поезије, се џи у његовој прози, Приповетка | „Буња“ речито говори о том моти- | ву. Дао је у њој веома проницљи- | вим критичким оком слику – распа- | дања имућних бачких — породица, живо опсервирану средину у којој!
изразио
се породица расточила, а у њој од- |
носи постали лицемерни, лажни и нељудски. Сељачки син, упропашћен лакомисленим _ расипним жи-
вотом угледне градске породице у| којој је увек био туђинац, на рубу пропасти враћа се буњевачком селу и сељачкој земљи која му је по овој приповеци једино могла срећу донети,
Приповетка „Сремачка шала“ такође је карактеристична за припове- | дачки став Вељка Петровића, за! једну од главних животних тема његовог уметничког ' стварања. Критичким духом у коме има једва при- | кривене жучне сатиричне оштрине насликана је у њој манастирска го- | зба на којој угледној господи из града на вршку гастрономских уживања архимандрит приређује специјалну забаву. Доводи старог сељака! који на свима таквим гозбама као | атракцију за увесељавање _ господе прича болну, интимну причу о сво“ јој женидби и пристаје да му се ловачки разузурени и поднапити гости ругају.
Но најпластичнији, вајрељефнији израз добио је овај мотив у приповеци „Салашар" у којој су се најпотпуније им најиздашније манифестовале и одлике приповедања Вељ- | ка Петровића, Необично је верно, | дубоко истинито приказан однос господе према: сељаку у тој приповеци. Господа прилазе сељаку срачу- | нато, вођена. саможивим ·интересом, | демагошким. лицемерством и при-| кривеним унутрашњим · презрењем које избија. на видело драстично ка- | да сељака хоће да употреби за сво- | ју играчку, Сељак са своје. стране | лукаво и притворно. угађа господи, | чини се пред њом мањи него што! је, препушта се њеним – каприцима, | смеху и поругама. Но када је нај својој земљи, у свом поседу, враћа | јој мило за драго, устаје на ногеј| пред њом у својој робустној, при- | родној величини и на свој начин! свети јој се за презрење које је она према њему испољила. Вељко Петровић је мајсторски, са изванредним познавањем карактера и психологије бачких људи изградио | ову игру господе са сељаком и реванш сељака господи, њихов међусобни. подземни сукоб. На крају приче ликује сељак над посрамљеном господом, а У његовом ликовању учествује са великим личним задовољством и сам писац,
(Наставак на друтој страни)
српске књижевности говоре- |
| тиру,
Ћ
Тод. 1 Бр. 4
ж Мена 20 дин.
. БЕОГРАД, ЧЕТВРТАК 4 ФЕБРУАР 1954
Лист
излази сваког четврти
ИЗМЕЂУ ДВЕ СТРАШНЕ ГОДИНЕ: 1914—1941
Вељко Петровић |
СПИСУЈЕМ то нме овако огољено, без икаквих атрибута и украсних придева који увек нужно сужавају
|
| а осиромашују значења и онда ка-
да их заоштреније опредељују: јер
| још од детињства, то име је, за ме-
не, и баш овако, препун, густ појам,
ји чврста, светла целина, Уредник до# душе тера своје и пише: нека је
моја данашња тема Вељкова јавна делатност. Али ко би међу нама поуздано и тачно одредио докле докада почињу и чиме се све исцрпљују поетске функције2 И шта
| би све ваљало знати да се о њима
поводом Вељка овако на брзину каже ма и оно најосновније, и иначе јасно-прејасног Зато се ни ја не усуђујем да као из рукава побадам овде границе и одређујем снаге им значења тих домета. Ево податакдва: чини ми се да и они казују не-
|што о мојој теми,
Први је из године 1914: врло давнашњи, У тадашње село рат је улазио к нама споро, нечујним кораком снебивања, још несвестан својих страшних права: људи су се споро опијали њима. Али је постепено и по-
| лако он уклањао све обзире, сме-
штао се и коначно удобно сместио и онде, за дуго остајање, — све видљивији, свудтрисутан. Рат је већ
| био почео, или тек што није; можда |већ подуже и трајао, Ја сам јошу
основној школи, сеоској. А сручило
| се све та ма нас. заправо свом те-
жином = добро тпамтим — једног
| недељног познолетњег предвечерја.
У кухињи букти за то доба године необична ватра; при том неприродном осветљењу које у рани сумрак
| више смрачује него осветљава, сред
збрканог и преплашеног сашаптавања, нестају у пламену углавном књиге: оне тако присне и напамет нам знане „Илустроване ратне хронике“, и ко зна шта још подозриво с њима. То спаљујемо најлетше што имамо у оном тренутку, кумановску Србију. Међу књигама се нашла и једна танка, белих корица, а с њоме нераздруживо спојена и фотографија, једна од оних из познате Цвијановићеве лепе серије живих српских писаца. На чистој празнини насловне
| стране, црвеним словима, две прко-
оне, тврде речи — Родољубиве чесме, При дну, једна једина, забрањена и страшна у својој самоћи:
| Београд. На фотопрафији, младић; ју црном жакету, 2 из оног неудобдно | високог, тада помодног тврдог око-
вратника, дугуљасто, бледо, бледо
| лице вапредне мушке лепоте, погле-
да некако себе загледаног, неса-
| тледљивог, Пе знам да ли сам књи“
жицу и слику тада угледао први пут; први пут сам их тада доживео, заувек.
Опасно сложену ствар казујем сада, знам, Да ли претерујем док све
| ово. причам» ЈШта је од свега овде
истина, шта тек накнадно схваћечо и логичније повезано Ништа не дописујем, међутим. И сам сумњичав, узлржавам се да кажем све: зби-
јам, не објашњавам, радије прећуткујем. Мора да су моја осећања онога тренутка била веома дубока и интензивна када су још и данас овако свежа и јасна,
Када је фотографија искрсла, као да је за тренутак све застало. Свн су се наднели над њу, у ћутању. У полутами, лелујале су се сенке, сабласно, заверенички слатко, Разговор, несређен, опрезан а усплахирен, зауставио се. А тада; — То је Вељко, — кажу сви одједном, одмах, некако ведро, са олакшањем. Полако, почињем да схватам. Знају му дакле оца, сестре, боље но њега самог. Та он је одавде, ето, из најближег суседства, а сада је ваљда и он у Србији; био је и у Босни. (МИ деца, знали смо шта је Босна). Има нешто увредљи“ во у томе како говоре о њему, како брзо прелазе преко њега, — тако осећа онај дечак који сам био ја. Говоре са очевидним празнинама, равнодушно неодређено и без узнемирености. А међутим: Он је написао ову књигу коју сада ваља спалити!
Не умем рећи зашто сам књигу сакрио, зашто чувао и сачувао, Разумео је нисам — узалуд сам се због тога једио. Шта заправо значи ово: типама селицама> Мора да је чешто ружно бити таква тица. Ово, Авали, мора да је дивно, Гле какав је, а песник! А ови-моји га знају, видели су га, можда разговарали с њим, ла ипак тако. о њему — као да је то обична _ ствар; књигу. написати, овакву!
И тако је књига потонула У оном углу одмах лево од улаза у дечју собу, под прозором, где су кликери и шарене коцке, дрвене сабље и калпаци, измешала се са ужасом Хофманове прозе, међу дечачким тајнама, сама тајна највећа, Не сећам се да ли сам после покушавао да књигу и прочитам.
Шта да надовежем на ово Само оволико: Буну је сејала ова књига. Онај дечаков здрави инстинкт извирао је из целокупне атмосфере онакве средине која је знала да је књижица једном заувек и коначно вратила песников завичај у крлло Србији и под закриље Београду. Бу: на се крила те плод морање спаљиване књижице,
Други податак је познаји, из друтога рата, из године 1941. (У неком далеком бољем времену дечаци н девојчице, срећни памтиће ове две године елегантним фачким | триком: простом – фриволном пермутацијом двеју последњих бројки; за нас, те две године. остаће усудно неизорисиве: страшне границе које омеђују предах тако потребан да бисмо издржали оно зло што се на све страпе прелива ван тога оквира).
Окупација. Не само овде, на постојбини Вељковој а поново без Вељка, него још једном н онде, у оном истом, сада поново забрањеном а некако туђем, не много привлачном Београду. Питамо се, често: шта је са Вељком.
ДИРЕКТОР НАРОДНОГ МУЗЕЈА ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ У ЈЕДНОЈ ОД ИЗЛОЖБЕНИХ ДВОРАНА
Претседник Републике примио делегате Савеза књижевника Југославије
Претседник Републике Јосић Броз Тито примио је делегацају Десетог пленума: Управе Савеза књижевника. Југославије коју. су сачињавали Јосић. Видмар, претседник Савеза књижев“ ника Југославије и третставних Друштва словеначких књижев»нижа, Душањ Матић, претседник Удружења књижевника Србије, Петар Шегедин, претседник Друштва књижевника Хрвалске, Димитар Митрев, претседник Друштва књижевника Мажедонтије, Марко Марковић, претседник Удружења књижевника, Босне и Херцеговине и Аљександар Вучо, генерални секретар
: Савеза књижевника Југославије. У име књижевника Југославије Јосић Видмар честитао је
другу Титу на поновном избору за Претседника, Републике и, #3јавио да су пленум м сву чланови Савеза књижевника Југославије примили његов избор с великим задовољством им осећањем, да је он гарантија за даљи развитак“ литературе и целокупне налше културе. Затим је третседник Удружења књижевника Ср| бије Душан Матић, предао Претседнику Титу.на поклон алманах с прозним и поетским радовима наших књижевника у 1952 20-
динљ.
Пошто се захвалио па честиткама и поклону, Претседник Тито задржава се два часа у срдачном разговору с књижевницима титтересујићи се за рад пленума ч проблеме књижевног стварања, а затим је своје госте задржао на вечери.
Био је у затвору, чујемо, и стрзхујемо. Пуштен је најзад: и та вест прелази две немогуће границе и два илузорна кордона. Са зембиљем, стоји у реду са осталима, одлази на лијацу, У береу. Одахнемо: неће укаљати ону чисту књижицу.
Једнога дана дође ми мали гимна-
зист, рођак. Преврћем по његовим ружним књигама, (Зашто се сви уџбеници света штампају тако неукусно, у најнеинвентивнијој типографској ругоби, када би баш те књиге, пре него икоје друге, требало да блистају лепотом ин. маштом, раскошно, _ расипвички _ безгранично скупоцено2) Књиге су штампане у туђој, сада поново непријатељској земљи, туђим, сада. поново наметаним нам језиком, оним пстим против кога се дигла и моја некадашња бела књижица. Одједном, нађе се у мојој руци и ђачка свеска — комкаста, лоша, ратна хартија —- пуна стихова, Дечак учињи онај гако добро ми знан покрет: ко није крио своје стихове2 Ра — Ти пишеш песме, — више контатујем но што питам, — Пишем, (Данас се стихови више пе скривају: то сам научио доцније). Али ове песме нису моје. Ја сам то преписао, у ан,
И одиста је преписао: преда мном
· је у не баш уредној ђачкој свесци,
преписана читава књижица Вељко. вих Родољубивих песама, од корице
· до корице, Нимало калитрафски, час
оловком час мастилом, како кад, као када преписујемо у хитњи нешта без чега не можемо,
–- Свиђају ти се ове песме2
-— Да. И не само мени. У нашем разреду има нас тројица који сма их преписали, све. Неке од њих хао данас да су писане, за нас. Напамет их знамо,
— Песме се зато и пишу да би се знале напамет, — правдам га и сам, сентенциозно.
Било је пролеће године 1943. Про= шао је већ био Стаљинград. · Некако тих дана изашла је, на мађарском, У Пешти, преписка Сентелекијева: за» машна књига од преко' 400 страна На страни 207-ој при дну, упирем прстом на одломак Сентелекијевог писма писаног 21 априла 1981. Место се односи на Вељка:
Занимљиво је -— пише ма. ђарски књижевник __ да се Вељко померно знатно ка ле» вици, а највећа му је брига ка• ко да дође до пасоша за Руч сију.
Овај дечак преда мном узима мт тада из руку књигу и чита текст то« лако још једном, само за себе, као потврду онога што и сам слути, што жели и што му треба, данас, године 1943 у пролеће, под окупацијом.
а # Меј %
Јавна делатност, друштвена улога писца» Ево. је.. Између две страшне године, 1914 и 1941, остати чист, да би могао бити извор надахнућима, човечним и чистим, Не укаљати се, да би помогао другима да се не каљају.
Нови Сад
МЛАДЕН ЛЕСКОВАЦ