Književne novine

С Књисжеђне о. И И

ТЛАВНИ УРЕДНИЦИ Танасије Младеновић и Ђуза Радовић РЕДАКЦИСКИ КОЛЕГИЈУМ

Ото Бихаљи Мерин, в

Тлиторић, Радомир Константи-

новић, Душан Матић и Ристо Тошовић

х

УРЕДНИШТВО и АдминиСТРАЦИЈА ·

Француска 7, тел. бр. 21.000, број чековног рачуна 102—'7—208

Х

Претплата за годину 1954 Дин. 900., поједини примерак Дин. 20.

х

Лист излази сваког четвртка

из „ВЕДРОГ УТОПЉЕНИКА“

ЈБиљани знају шта девојке снију. Велике воде шта девојке греше. И сад се неке из дубина, смеше

« својим муком слатке грехе крију.

Не треба нико више да се давњ, јер нема места 'у водама, света, кад плове браћа до задњег банкета на. Рајни, Одру, Дунаву и Савт,

Ја не знам реци име, алт слути да неће бити тако ведра слава, јер дављеници и њихова јава

слимни су каткад онима што трају под брестом шумним, ту, у завичају крчми, весеља, љубави ч. трава, с

За дављенике нема речи благе. Њихове сате знају само таме.

Ја сам сто пута побамао драге

и никог нећу да ми такне раме.

Умирим ноћ, па пођем да, се давим, ал на по пута станем, па се кајем због нечег што је остало у трави детињства дивног, коме се сав дајем.

А онда опет почне поћ злослутна. На дну бокала кижоће се, грозц ма да је љубим ко им сви матрози.

Она у мени траје тако мутна

ч све ми даје им не да ми ништа

џ страшној крчти, усред разбојишта!

Некуда. морам! Кудаг Ваљда 60292 Ономе богу што живи на 2л02у, на бику црном, на јелењем рогу! Некуда морам све ногу пред ногу!

Све што сам био снило је у слогу. Кад љутњу рекох не живех у

строгу

гласу себе, већ крикнух: не могу

ни звезди, ни води, на жраку, ни

029.

Можда тек неком свемогућем Г о2 у што може све те патње да наслика % да да боју ведрих дављеника,

на неком платну што још није чудо,

на неком платну што још није , људо, на неком платну што звижди на рогу!

СЛОБОДАН МАРКОВИЋ

МОТИВИ УСТАНКА У НАШОЈ ГРАФИЦИ

АНАСТАС ЈОВАНОВИЋ: „

6 БјЕТа ЗА илекошћ“ )) цм“ » 2 Џ 5 у. Ма АДА"

ФР

АГМЕНТИ

АНКЕТА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА; КЊИГА НИЈЕ САМО РОБА

НОВАК СИМИЋ

_ Умјетнички невриједна књига

непријатељ

Неопрезно је, у најмању руку, говорити м писати да постоји криза књиге код нас — јер у крајњој консеквенци то би био симптом опће културне кризе, што свакако није случај. Не требамо се стога заваравати привидностима, које неупућеног и површног, односно брзоплетог, проматрача могу навести на погрешне закључке а често и на звоњење на непотребну узбуну. Скок од књиге као друштвене наручбе са свим погодностима које има друштвена наручба (осигуран, унапријед продан тираж и сл.), на књигу као робу, за коју важи само закон лонуде и потражње, без икаквих посебних бенефиција — морао је свакако проузрочити трзавице и потресе који мако се још увијек понегдје одразују, могу се, до мојем мишљењу, лако савладати. Сада веле, да је књига све до прије три године била код нас нереално јефтина, а онда је постала опет нереално скупа, ради тога је пао тираж и књига се не купује јер не одговара платним могућностима потрошача. Међутим, то је само донекле точно. Уствари књига је код нас још увијек просјечно јефтинија него у другим земљама, али јој је цијена на унутарњем тржишту висока, обзиром на куповну моћ читаоца, те би можда извјесно појефтињење представљало неки начин рјешења проблема, Треба имати и то на уму, да велики тиражи књига у периоду између 1945—1950, нису значили да је књига долазила у руке онима којима је била намијењена; она се већином задржавала у рафовима и подрумима књижара, док се добрим дијелом данас опет задр-

жава у складиштима издавача. Из-.

давачка подузећа која су и послије поскупљења књига наставила с нереалним тиражама, разумљтто да су пала у кризу, али то не значи да је тиме настала и криза књиге, Напротив, требало је да дође до здравог и реалног третмана код издавања књига, то јест требало је издавати онолико колико стварно може тржиште у новим могућностима да апсорбира. Мислим, да су се ту међутим испољиле извјесне слабости и да је дошло до потешкоћа, које су се могле предвидјети и праводобно уклонити. Настала је, наиме, код многих издавачких подузећа утрка у издавању сензационалистичких, пустоловних, а умјетнички безвриједних књига, а све под паролом да публика тражи читку, забавну књигу; како би се тако покрили губици неолрезних калкулација односно издања такозваних пасивних књига. У што се је то извргло имали смо припику сви видјети: пријетила је опасност да добра, квалитетна књига буде потиснута оном, која је својом дневном употребљивошћу, лакоћом и површношћу правила концесије средњим и нижим инстинктима шире публике. Пријетила је надаље опасност, да се слобода на књижарском тржишту извргне у анархију, јер су мно-

БОЈ С ТУРЦИМА (детаљ литографије)

_ Одговорик уредник Танасије Младеновић, Београд, Француска 7 ф Издаје

га новинска, омладинска и друга подузећа настојала да се финанцијски санирају на рачун „књижевности издавањем шунд-литературе. По моме мишљењу м данас не угрожава књигу (овдје мислим добру књигу) толико висока цијена већ то, што се још увијек издаје несразмјерно много осредњих, лоших, слабих и непотребних књига, које глорификуЈу малограђанштину, лажни буржоаски хуманизам, криумчаре кршћанску хипокризију итд. заправо све оно против чега се требамо као припадници ове наше социјалистичке земље енергично борити, Лоша, умјетнички безвриједна књига је главни непријатељ сваке културе, па и наше, Ту, се поставља питање одговорности издавача, питање контроле јавности и питање одговорности самих умјетника — јер живот народа стоји и пада са његовим стваралачким снагама, а ако се оне потискују и искључују могу настати непроцјењиве штете, Не треба изгубити из вида да се књигом утјече и на духовни развој појединца, да се њоме често формирају његови погледи на свијет, да издавачи, књижевни савјети, књижари и штампа формирају суд оних који књигу купују — и зато не може и не смије бити свеједно да ли ће та публика добити у руке безвриједну, па чак и штетну Књигу или добро, умјетничко дјело. Служити умјетности, представљати је, давати оно из прошлости највредније, откривати нове стваралачке снаге, крчити путеве, не поводити се за мишљењем просјечности, не правити концесије ниским инстинктима, већ настојати придобити што ширу читалачку публику за квалитетно, развијати и подизати њен укус — то је сврха и циљ коме треба тежити,

Је ли потребно, да се овдје нагласи како су истицане само опћените поставке, које се односе на књигу у цјелини, не лучећи притом страну

ПЕЂА МИЛОСАВЉЕВИЋ: ЗА ПОЕМУ. ,,МАСТОДОНТИ“ А. ВУЧА

и домаћу књигу. Свакако да домаћој, нашој књизи треба поклонити посебну пажњу. Ако увидимо, да се на тржишту при једнаким условима домаћа књига не може борити са преведеном, јер нужно мора бити скупља услијед већих производних трошкова и мањег тиража, то се намеће само по себи, да код домаће књиге ако нам је на срцу квалитет и њен процват, морамо прибјећи систему материјалне помоћи, па звало се то субвенција, дотација или како год хоћете — име је споредно. Да се

разумијемо и то више с оним друго-'

вима из републичких савјета за просвјету, науку и културу, него из привреде, домаћа роба се осигурава заштитним царинама и извозним премијама па (на ту материјалну помоћ и домаћа књига чак и као роба има своје право, премда књига није само роба — како исправно гласи наслов ове анкете.

ххх

МОМЧИЛО ПОПОВИЋ, директор издавачког предузећа „Знање“

Издавачка предузећа морају да воде културну политику

Криза књига у односу на наш економски и културни ниво не постоји! Књига се купује, чак н више него што је нормално у условима садашњег распореда потрошног фонда наших радних људи, .

Постоји криза издавачке делатности у нашој земљи! Да се боље изРразим — издајемо много и потребних и нелотребних књига, не водећи рачуна о економским и културним потребама становника, мн тиме стварамо анархију у издавачкој: политици, 6

Не смета што је књига роба, што су издавачка предузећа привредна предузећа, Издавачи уживају извесне бенефиције. код привредних органа и банака, што није случај код друтих предузећа, и они ће, вероватно, и дање да их уживају. Правилном развоју издавачке делатности и вођењу корисне културне политике путем књиге смета груба често најгруља примена економских закона, као, например, закона конкуренције, Ако погледамо број издавачких _ предузећа, количину издатих књига и величину тиража разумљиво узимајући у обзир културни ниво натег народа, економске могућности купаца. ин број становника, _видећемо да се налазимо међу првима у свету. У тако великом броју излавача, броју издања н тиража ми водимо неинласрдну конкуренцију, и то — са преводном и лошом литературом. Обично се тврди да је тако било и пре рата код нас, а и данас у читавом

свету. Често се помињу имена људи, који су постали милионари захваљујући књизи. Ттачно! Али они су ту конкуренцију водили и данас је у свету воде солственим парама, са пуно обзира према своме капиталу. Ми, међутим, данас ту конкуренцију водимо са друштвеним новцем, и врло често заборављамо да будемо обазриви према друштвеној имовини. Да је тако, о томе јасно и убедљиво говоре огромни лагери (стварно дотације од државе) у издавачким и књижарским магацинима. Уосталом,

коме и чему служи конкуренција у

области културне делатности»

Илузорно је говорити о смањењу цене хартије и штампарских услуга, о разним рабатима и о потреби дотација (све то утиче на цену књиге) ако се претходно не реши основно питање; спречити да свакодневно ни-

чу издавачка предузећа као пиљар-

ске тезге, Тешко је објаснити, а још теже доказати потребу постојања 33 издавачка предузећа у Србији, а поред њих још низа листова # часописа који се узгред баве издавањем књига, Да ли се може, например, објаснити:

1) Зашто је ликвидирано издавачко предузеће „Задружна књига“, а наместо њега основана издавачка установа „Задружна књига“ и новинско-издавачко предузеће „Задруга“

2) Зашто је основано издавачко предузеће „Минерва“ у Суботици Какви су културни разлози диктирали његово оснивање2

3) Зашто и коме је било потребно да се оснује издавачко предузеће „Космос“ у Београду2

4) Ко има користи од оснивања „Џепне књиге“, чије је седиште у Сарајеву, а главни штаб У Београду» Да ли је тачно да је школа учења страних језика „Перфект“, која се анонимно под поштанским фахом број 45 јавља у јавности, власни= „Пепне књиге“, и чему то служи 5) Зашто се поједини листови, као

органи социјалистичких друштвених

организација, баве сумњивом изда= вачком делатношћу, која је у потпуној опречности са циљевима тих организацијар Например: „Дневник“ у Новом Саду (Мртве очи Лондона), „Задруга“ (Ребека), „Дуга“ (Дугин магазин) и др. ;

То умногоме „спречава реномпране издавачке куће, као што је, например, „Просвета“, да и даље одрже своју озбиљну културну линију. Стога ин та предузећа понекад прибегавају издавању неозбиљних едиција. Свакако да је то натерало „Ново поколење“ да се лати некорисног посла издавања романа у свескама (Гусари са Мисисипија, Грбоња — витез Лагардер),

Мислим да је то лолазна тачка „да се почне решавати то мучно културно и политичко питање“ (Мирко Божић), а да додам и мучно и тешко финансиско питање издавачке делатности, Верујем да нашој заједници може бити свеједно да ли на тржи= шту види ципеле са или без потпетица, али није јој свеједно да ли види добру или лошу књигу, Не сме се заборавити да издавачка предузећа морају да воде културну политику, да кроз своју делатност изграђују свест маса. У томе би се морала издавачка предузећа да разликују од осталих привредних предузећа, А то се може постићи једино стварањем великих издавачких кућа, са добрим кадровима и пуном дру“ штвеном контролом. Зато треба донети уредбу о оснивању и раду издавачких предузећа, па тек онда решавати питања као што су; цена хартије и графичких, услуга, разни рабати и дотације.

Ту је, по мом мишљењу, узрок тзв. кризе књиге и ако се тај узрок отклони књига ће, и поред тога што је роба, у садашњим економским условима заиста имзти улогу културног фактора.

3. МЏУМХУР: ЦРТЕЖ

Библиографија

Мато Ловрак: Дружба Пере Квржице. Издање „Матица хрватска“, Загреб 1953, латиницом, стр. 175, цена 2 ,

Др Јован Стефановић: Однос између цркве и државе. Издање „Матица хрватска“, Загреб 1953, латиницом, стр, 146, мена 7

Емил Зола: Трбух Париза. Превео Вјекослав Зрнц. Издање „Матица хрватска“, Загреб 1953, латиницом, стр. 293, цена 7 |

Достојевски: Браћа Карамазови, роман у четири дијела с епилогом. Превео Јакша Кушан, Издала „Матица хрватска“, Загреб 1958, латиницом, стр. 922, цена >

Оноре де Балзак: Банка Ничиген. | Превео. Винко Тецилазић. Издала „Култура“, Загреб 1953, латиницом, стр. 421, цена 7

А. А. Гвоздјев; Западноевролско позориште. Превела О. Миличевић. Мздање предузећа „Свјетлост“, Сарајево, 1953, латиницом, стр. 308, цена 550 дин,

сва

Удружење књижевника Србије, ф Штампа „Политика“, Цетињска 1,