Književne novine
· Књижеђне _
ТОД. 1. БР. 5 А ЦЕНА 20 ДИН.
БЕОГРАД, ЧЕТВРТАК |! ФЕБРУАР 1954
Лист излази сваког четвртке
СТО ПЕДЕСЕТ ГОДИНА ОД ПРВОГ СРПСКОГ УСТАНКА
Посталгија вољене књиге
»ја сам служио и господарио, поповао и војводовао; путовао по народном послу далеке путове и код куће мирно седео и у мојој башти воће калемио; војевао сам опасне ратове и уживао благодет општег мира; с царевима говорио сам слободно, каткад збунио ме је говор простог кмета; гонио сам непријатеље и бежао од њих, живео У сваком благу и изобиљу и опет долазио до сиротиње;
ЕДНА од ретких књига што стоји на "мом столу! И не знам зашто, кад (! год ме неспокојство обавије својим прозрачним маглама, ја пружам ру= _ ку према њој. Зашто Никада нисам успео да одговорим на то. Можда, стога што •то никада нисам ни покушавао, јер би, чини ми се, и сам покушај значио оскрнављење свега онога што ми је дала ова књига и свега онога што ме веже за њу. А довољно је да прочитам две три странице њене — на почетку, у средини, где било — да тек ослушнем мелодију њених речи, мелодију чудесних, далеких простора „живота и народних збитија , па да нови, још немилосрднији таласи неспокојства навале на мене: не могу даље! Јер пре него и ухватим смисао једноставних речи, слике их гуше, слике што наваљују, без реда, једна за другом. Онда књигу поново заклапам, и док ми руке почивају на њеним корицама, што уоквирују један чудесни, готово нестварни свет, осећам како се, упоредо са узвитланим сликама рањавих и узвишених простора тог света, појављује и онај други — мој, свет мога сећања који је, ето, неким чудним случајем постао нераздвојан од овога,
И сада не знам, никада то уосталом нисам ни знао, нити сам икада, чини ми се, и поку> шавао да дознам, да ли ме мисао на ову књигу прати кроз живот због оних неизбрисивих
слика што су их једноставне, шкрте речи усадиле У моју свест: оно штуро српско
школовање манастирско; или Алексино болно кнезовање, или разговор његов са царем аустријским, или погибија његова и крађа отсечене главе му са Фочићевог чардака, или протино оно путовање у далеку, у непознату Русију, или стравични онај, паклени онај протин сан који ни у једној песми још не нађох, —— све оно, дакле, што је у овој књизи речено о животу од кога нас дели тек стотину и педесет година; или, напротив, пре
· због оних других доживљаја који су пра-
тили сазнавање његово из далеких ових, опсенарских Протиних причања»
Не могу да то објасним, али је извесно да се та два света мешају један с другим као две крви и да чине, опет један свој, нови свет са свим оним што је време донело и са свим оним што није могло да уништи..,
~
ИТАЈ ОВО“, рекао је отац оне ноћи,
а то је било давно, толико давно
"да ми се сада чини да се то десило управо онда када се и ова књита рађала, Рекао је то, знам, оне давне ноћи у нашој малој собици где је, када је имао доста нарубина, до касно везао нежне шаре по џемаданима, великим антеријама и јелецима. Седео сам, крај лампе, на поду до очевих "ногу са заклопљеним уџбеником историје у рукама. _А и сада се јасно сећам његових очију када ми је, одложивши свој рад крај себе на црвено шилте, узео уџбеник из руку и почео да проверава да. ли сам научио лекцију! И, после, када сам га задовољио одговором, оних његових речи: „Сад иди па легви.“ И оне шутње се сећам када сам му
рекао да ми се не спава, а сећам се и да се
ЛЕ-КУЛА, СНИМЉЕНА ПОСЛЕ ОСлоБОВА НИША (1876). ПОШТО СУ ИЗВАЂЕНЕ И САХРАЊЕНЕ ЛОБАЊЕ ИЗ њЕНИХ зидоВА, НАД ОСТАЦИМА ЈЕ ПОДИГНУТ КРОВ.
-вере и оптимизма,
(Мемоари проте Матије Ненадовића)
имао сам лепе куће и гледао их из шуме спаљене м срушене; под мојим шатором вриштали су у сребро окићени арапски атови и возио сам се у својим неокованим таљитама; војводе ишчекивали су заповести из мојих уста и опет судба ме је доводила да моји пандури на ноге устајем:“
пред онима што су били
М. НЕНАДОВИЋ
ПЕЧАТ ПРАВИТЕЉСТВУЈУШЧЕГ СОВЈЕТА СЕРБСКОГ
чуо ветар и да је завијала мачка напољу као да је плакало разбуђено дете у комшилуку. И лаганих покрета очевих руку (биле су то нежне, увек беле руке!) када је скупио свој рад и ставио га иза својих леђа, и како се дизао сећам се, споро, уморно (кости су ситно пуцкетале!); и, после, свих опих шумова се сећам што су пратили његове кораке до старог ормана у коме је држао своје ствари, библију, читуљу и неколико књига; сећам се и да је тамо дуго нешто тражио, и да се онда, погрбљен, отуда вратио с неком плавом књигом у руци; и, пре него што је сео на своје место, сећам се кад ми је пружио књигу и рекао: „Кад ти се не спава, а ти узми па ово читај“, а онда, — ја сам већ био прочитао оно „Као што многогодишњи раст, кога нису громови и ветрови срушили, почне сам од себе венути, и грану по грану губити, и све ближе свом се крају клонити...“, = сећам се, отац је рекао: „Добро је да увек пре спавања понешто из ње. прочиташ..“ х
АКО је било онда, 23 тако је, чини
ми се, и данас. Да ли се ипак не-
што изменилор Можда само године, можда само искуство: оно што је некада било искра наслућивања, године и живот учиниле су јаснијим! И не знам зашто, када се из ове данашње удаљености осврћем да погледам иза себе, — сећање ми трепери у лелујавој носталгији маште, изко ништа сетно, ништа тужно у овој књизи нема; све је у њој ведро, прозрачно, чисто, пуно упркос патњи, упркос смрти из које се родила да би била песма живота. Не знам зашто! Можда због оне давне ноћи када је отац одложио свој рад и устао да ми из свог ормана донесе ову књигу, или због оне чудесно лепе, као у сну, У тој давној ноћи, виђене Протине слике (,,...тако, драга децо моја, и ја, ког су непријатељске пушке и сабље промашиле...“) која је од оне ноћи остала у мојој свести као и тек наслућена визија Србије, мале, далеке, окрвављене ратовима Србије, али и некако сетне, онако сетне као што сета може бити прозрачна и поразна у очима детета које је нешто већ наслутило од живота...
ж
ЊИГУ ову, ипак, после оних ђачких
дана дуго нисам узимао у руке,
иако ми се чини да је никада ни сам испуштао из руку, можда све до онога сунчаног јунског дана када сам је, — после лутања обалама Дрине, бежећи од сама себе, понижен, згађен оним што сам на улицама свог града виђао после доласка Немаца и усташа, поново нашао, отворену, на столу у кворишту, испод расцвале јабуке, где ју је тац оставио заједно с његовим старим наогарима када је, понесен неком својом мишиљу, зашао у швеће у другом делу дворишта. Док сам седао за сто, сећам се, (отац с прекинуо читање на оном месту где се писује борба с" Турцима на Топчидерском Грду: „пешаци оставише кућу и побегоше ви за брдо, а наша војска за њима, (а на вом брду пшеница већ влатала).“), отац је рекао: „Ноћас су га мачке изгазиле“; џи мену би некако чудно како се подударају ове очеве асоцијације о цвећу с оним из књиге о пшеници, а све се то опет брзо измеша са
„
'несу, који је Узун-Ме-
да би освануо код куће
сликама које нагрнуше из даљина, оживљавајући наједанпут пред очима све оно што је годинама било запретано под пепелом заборава: она давна ноћ из детињства, нечујни очев вез на црвеној чохи (сада већ дуто ни дању није ништа радио), шум ветра и завијање мачака напољу, онда онај очев добродушни поглед кад ми је пружио књигу, и на њеним сивим корицама његове нежне, увек беле руке! Она ноћ! Она ноћ! Чуо сам, отац је још нешто говорио о цвећу џи о мачкама; али ја га више нисам слушао, читао сам заборављене странице, читао сам их тога дана, и идућег, и неколико дана после носио сам ову књигу у руци у својим лутањима обалама Дрине, и — онако у ходу, или лежећи на некој стени — читао сам увек само по неколико реченица, тако као да читам стихове или као да слушам музику... ~
Сада џ не знам како су прошли они дани (у сећању остали су само неки нејасни звуци и немирни _кружићи на зеленој. површини Дрине у коју сам бацао каменчиће са стене). Али, онога јутра се јасно сећам, онога јутра када је брат мога друга, блед, унезвереног погледа, утрчао у двориште и рекао: „Бежи... ето их, иду по тебе“. И само то. Јер сада не знам ни како сам навукао ципеле на ноге (руке су дрхтале), како се обрео капуг на мени, а још мање како се ова књига нашла у мојим рукама. И не знам како се де-
сило па сам је, истрчавшн.- из собе, гурнуо,
мајци у руке која је, онемела, стајала окамењена на средини дворишта. И не-знам како сам и зашто сам се, када сам већ био на вратима, окренуо угледавши мајку, ,„сметену, како у недра скрива књигу (истог часа сам се сетио сељака што је са Фочићевог чардака украо отсечену Алексину главу коју је, после, у недрима кришом однео у Бранковину). · Не знам ни зашто сам =— тога се добро сећам — дуго стајао на вратима пре
"И ПОЕН Ман" ен
ју
КУЛА НЕБОЈША
По Филипу Вишњићу, са ове куле. дахије су хватале звезде у тепсију, уочи устанка, да би предвиделе своју судбину. ·
Кад се ћаше по земљи Србији, По Србији земљи да преврне И да друга постане судија,
Ту кнезови нису ради кавзаи, Нилт' су радц Турци изјељлице, Ал: је рада сиротиња раја, Која, глоба давати“ не може, Ни трпети турскога зулума,
И ради су Божји угодништ, Јер је крвца из земље проврела, Земан дошго, ваља војеватт,
За крст часни крвцу тпрољевати, Сваки своје да покаје старе. („Почетак буне: против дахија“)
него што сам отишао (да ли стога што ме је
запањило оно сећање на отсечену главу У
сељаковим недрима, или стога што сам хтео
да се вратим и узмем књигу ол мајке2). Али
мајка је тада потрчала према мени
кроз плач: „Иди, иди., ухватиће те... иди!“ х
После две године, када ме је једнога дана пут навео на кућу, мајка ме одвела у цветњак где је закопала моје ђачке свеске. Међу иструлелим свескама нашао сам и ову књигу Протиних мемоара...
РИСТО ТОШОВИЋ
ЈАНИЋИЈЕ ЂУРИЋ, ПРВИ СЕКРЕТАР КАРАЂОРЂЕВ
Сеча
Други пут одреде дааје опет истога УзуНМемеда, кабадаију, да пође да убије Карађорђа и главу му осеку ну Београд данпјама да од-
ИЗ У
У РА 72 5 АЛА Ме АУС
ма ~
У М
« ~
мед сву ноћ ишао како
Карађорђеве. Но Карађорђе ту ноћ тревивши се у Крћевцу у планини, а не код куће, и лође 79 Ма рано да иде до куће и
кад буде на реку Кубршницу близу његове воденице да пређе преко друма, а (Турци) Узун-Мемед, идући друмом, стане са својих 12 Турака и рекне; „Море, оно је Карађорђе, видите ли гди из шуме само са једним другом иде рано и наш пут пређе» Но сад ко је јунак нека трчи за њим, јер он из једне шуме Крћевца у другу шуму Загорице ити, где има ајдука своји друга доста. Ово је његова ајдучка кућа“, И тако се ниједан није смео
ИЗ ПРИЧАЊА ПЕТРА
Му
— Браћо, рече Карађорђе, хајдемо сад доле до Београда нека нас виде Турци да и ми смемо изићи на Врачар! Кренемо се преко Макиша, па на Топчидер и преко Врачара онамо ка Кумодражи. Чим смо се помолили на Топчидерско Брдо, пазише нас Турци из Београда. Ми горе преко Врачара, а на јендеку се појави неколико коњаника, па за овим опет други, како је који стизао. Ми идемо ка Кумодражи а они све брже к нама. Нас бејаше око 500 људи.
Илустрације _ (вињете) уз старе тексто-
кнезова
(Одломак)
усудити да Карађорђа гони. И тако Узун-Мемед отиде у Тополу у ан им анџију Ибраима упита; „Море, камо ти Карађорђе, нисмо ли ти наручили да га убијеш, а ти се њега бојиш или му атар држиш>»“ Анџија Ибраим на то одговори да га будто он и не види, и ко ће уватити ветра на планини, а особито он — Карађорђе — има у свакој великој планини по 10 н по 20 ајдука. А особито одкако је он дознао да га даије траже да убију, тако да се чува да, ако и кад ноћу кући дође, по 20 и по 30 ајдука са њим дођу и само ако би ноћио, а он би дознао да ти њега тражиш, не би ни ти ни ја главе узнели, но бежи куд знаш, јер он се сам 10 нас не боји, и он сам — Кара» ђорђе — на кога по пушки својој погледи, онај ти даље не живи, И то чујући, Узун Мемед уплаши се, побегне срамотно у Београд даијама и јави им све случивше се. Даије, определивши куд ће који даимја или кабадаија поћи да секу кнезове и поглаваре серб• ске...
ЈОКИЋА, БУЉУБАШЕ
ви сукоб
Из гомиле коњаника одвоји се један Турчин и полете на коњу к нама, Дошавши близу, избаци на нас пиштољ, али смо ми за пиштољ још били далеко.
Гаврило Ђурић из Тополе н Мило“ ван Ђурковић из Јагњила заседоше У једну међицу, а Турчин натера коња баш лоред међе, док они сложише: „Пљас! Пљас:!“, а' коњ се поведе и паде. ;
"Гаврило припаде да му ножем одсече главу. Турчин скреса пиштољем, али му пиштољ не упали. Турчин метну на чело пиштољ, а Милован ножем по пиштољу, те нож прште на два комада. Милован припаде те му оном по-
(Наставак на другој страни)
»
вичући ;