Književne novine

—_ (наставак са хрве стране) | ли је за мушкиње идеална жена: маја родитељка, а да ли је за женски-

ње идеал: бити мајка, родитељка и | васпитачица здраве и честите децер |

Мати је својој деци први, најуспешнији и, када је у реду кућа, најбољи учитељ. Њена наука је највећа наука. Од ње се дете учи језику, да-

кле мишљењу, и познавању животе.

них појава и вредности. За етички и душевни развој деце мајке дају апсолутну основу. Од матере учи дете и да се ослободи од претеране саможивости јер им она даје браћу и сестре с којима се има да дели добро и зло, учи их и да чине уступке, али

и да храбро расту јер имају на кога да се ослоне у тежим временима.

Од ње више но од, икога деца се у-.

пућују и у остале везе, у породичне, пријатељске, па с узрастом одатле се развија у младој души и покрајинско, народно и патриогско осећање, И мајке припростога народа умеју, не идеолошки и теориски, већ речима срца и здраве памети, да улију у младе, као восак још меке душе, љубав према своме роду, народној речи, народним предањима и обичајима, према народним изразима лепота у свету, у радиности и љубави, Питоми и храбри пок. Људевит Вуличевић, велики Србин Дубровчанин, казује: — „Памтимо материне наставе; живот су: крепчијех од њих “нема,. Држао их се човјек или не држао, ипак ће му оне бивати у срцу, и кадгод ће га потакнути на добро. Материне наставе стварају у сину савјест, и стога су нам потка, темељ мислима и осјећајима, знању ин ћудоредби (моралу)“. — Бити мати то је бити свакодневни и неприметни јунак и апостол. А у животу народа наилазе велики и трагични дани кад материнско _ херојство превазилази сама себе и диже се у епске, митске висине. Оне, родитељке и заштитнице живота, дале су узоре као што су оне спартанске и римске матере које су, пружајући штит синовима, при поласку и битку рекле; без влаге У очима: == „Или с њим или на њему" — као што је наша Југовића Мајка, која каже: — „Нијесам их зато отхранила да ми леже на меких душе» ци, Већ да гину на пољу Косову, За крст. часни и слободу златну“. Или, опет, она Кујунџића мајка, која пред Турцима неће да препозна мртвога сина Лазара само да би спасла од турске освете задругу и село. То су ти узвишени моменти, узори, када поједине мајке осете у срцу ин У утроби својој да су у том трагичном тренутку престале бити само једноставне мајке синова које су родиле, већ постају, дижу се до општег материнства, постају мајке целом своме роду, подносе крваве душе одговорност, за будућност целе јед-

не нације. Док је таквих мајки, или, бар, лок су такве мајке идеали и кћерима ни

синовима једнога народа, не треба очајавати о будућности тога народа ни у његовим најцрњим данима,

(Из необјављених рукописа) ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ омета нео етаенвмнниц ЛАИЦИ

222:

МАРИО МАСКАРЕЛИ: АУТОПОРТРЕТ

1 "Ж 7

АНКА КРИЗМАНИЋ: ИГРАЧИЦА

Набедиће ме можда когод да збијам шалу када кажем да је станбени проблем — музички проблем. Не, заиста, о том питању, о тој крвавој живој рани савременог друштвеног живота У читавој толико мрцвареној Европи па и код нас, о том узрочнику развода бракова, склапања бракова, прираштаја не бих могао збијати шалу, јер би таква шала личила на оне бљутаве вицеве какве понеко. хоће да начини на рачун нечије грбе или ћопања или неуропатског замуцкивања, а вицеви те врсте нису по мом личном укусу, нису својствени оној мојој индивидуалној варијанти општељудског комплексног стања и става свести који називамо укусом а који је управо она категорија свесне делатности и мисаоне, етичке и естетичке оријентације човекове која повезује, као чудотворни и невидљиви мост, две толико разнолике зоне наших људских проблема као што су то, на први ,поглед, област социјалних пите-а (међу којима је станбено на вид золном месту) и област уметничког стварања (у којој је и музичко на једном каквом-таквом ма и спореднијем, перифернијем месту).

Реч је, разуме се, само о савременој уметности, при сваком покушају откривања скривене везе између двеју тако удаљених сфера људске проблематике као што су једно друштвено-организационо, материјално-продуњционо питање и једна духовна, мисаоно-емоционална активност човека, која није ништа друго д» својеврсна, специфично сликовита форма одражавања врло разноврсних појава и законитости света, па и самих материјалних услова живота људи уопште и живота људи по комфорнијим или некомфорнијим јаслима напосе. Јер, да у време Хендлових ораторијума и Бахових кантата физичка тескоба, а са њом у вези и душевна, или данас тако општа и актуелна девастација људског мира, камерна тишина живљења,

није претстављала никакав |проблем, ,

на којем би ницала и израстала нека посебна мисаоно-емоционална оријентација човекове свести па и њетове неуништиве тежње да се изрази, о томе нам сведочи и оно поглавље из славног романа опата Превоз о историји љубави витеза Де Грије-а и Маноне Леско у којем се говори о „бедној колиби“ од три собе и тавана ових љубавника у прогонству, у Њу-Орлеансу. Ипак, мени не пада ни на памет да сада говорим о Уредби о станбеним зградама чији је принцип категорисања станова као грађевинских објеката установљен без обзира на здудане, збијене, натрпане и нагруване неколике породице од којих ни једна не ужива ни потпуне ни. непотпуне комфоре у целини, а да ипак свака улази глатко и експедитивно у вишемање апстрактне категорије грађевинских објеката као станбених јединица. Нећу, дакле, ни у уста узети питање једног друштвеног прописа у којем се живи људи новчано сврставају и распоређују, дакле економски оптерећу| ју према плочицама или масним 60јама у купатилима у којима се никада | неће окупати, према кухињама у које неће ни завирити, уместо да се те комфорне и полуконфорне мртве и

; | хладне зидине процењују и новчано

жатегоризују према томе да ли их и

| уколико их живи људи, грађани, со6) цијалистички трудбеници уживају, по-

| лу-уживају или само прижељкују, само у уморним својим тешким ноћним сновима узалудно призивају. Не, о свему томе заиста нећу говорити. А| пи, о одјекивању једне социјалне реалности у читавој емоционалној диспозицији им оријентацији композитора који им чује м види ту стварност, било да е њој размишља или не размишља,

А Далеко и блиск

(Скица за музичко-социолошку студију)

било да у свом евентузлном разми-,

шљању правилно или неправилно про

цењује узроке њених стања и појава, о томе као музички естетичар управо хоћу и по унутарњој субјективној свести и савести морам говорити.

Ево, дакле, по чему је и како је баш онај поменути комплексни феномен људске свесности који називамо укусом — спојна карика, посредничка категорија, метафорично речено, нека особена врста везивног ткива психизма између двеју тако удаљених сфе« ра друштвеног живота и друштвене делатности људи као што су то, посматрани У својој изолованој специфичности, станбени проблем и проблем музичког стварања. Композитор ствара своје дело, компонује на темељу друштвено-историски савладаних, тј. откривених и усвојених; изражајних средстава музичког језика и, разуме се, на темељу своје личне стручне усавршености у владању постојећим и већ освојеним законитостима музичког

| језика. Он ствара, по речима Енгелса

у „Лудвигу Фојербаху“, „надовезујући се на дати материјал претстава“, јер, коначно, и музика је особени вид идеологије, тј. „бављење мислима као самосталним суштаствима, која се независно развијају и потчињавају само својим сопственим законима“, Он, композитор, не мора при томе имати и најчешће, он заиста и нема — никојих и никаквих идејних тенденција из сфере дискурзивно-логичких облика одражавања света и стварности; он чак не мора имати нити ма каквих а-+ приори одређених расположења или емоционалних стања, уколико то нису само м једино она која апостериорно, тј. из саме функције компоновања као специфичне делатности, настају, као његов субјективни емоционални однос према сопственој активности, напрезању и реализовању изабраног поду= хвата. Али композитор, мислећи тако апсолутно и специфично музички при компоновању, тражи и изналази, одабира и усваја одређене формуле изражајних средстава музичког језика (обрасце мелодија, ритмова, темпа, динамике, полифоније, хармонског, кретања акордике, тонског колорита, који остварује „хемијском синтезом“ ком-

Л ПИ Р И КА

„питања,

бинаторичких могућности инструмен-

тације). Он се, дакле, опредељује за.

извесно мотивско језгро, за један одређени ритам, за темпо, за одређени. лествични тип или за одређену комбинацију тонова чију гравитациону силу једних према другима уочава и поштује као основни закон музичког изражавања. под дејством којег стимулуса, по којем критеријуму композитор то све чини: — Рекао бих, јелноставно, — по свом личном. естетском опредељењу, по томе шта му се свиђа и допада или не свиђа и не допада, дакле по свом личном укусу (који је, наравно, јоште како условљен мисаоним и емоционалним статусом друштвене свести епохе и средине у којој он живи и ради, ствара, компонује). Одабирајући, тако, што му је блиско и драго, што му се допада, што његовом укусу одговара, он заузима

· Павле Стефановић

став, има емоционални однос према трађи, макар и као однос тренутног расположења (које је, међутим, увек, и одблесак трајног емоционалног става према одређеним естетичким категоријама изражајних образаца његовог уметничког језика, музике). А тај однос, поникао и узрастао у самој композиторској делатности, нераздвојан је од његових погледа на свет, идејних тековина, животних искустава и сазнања. Нема емоционалних покрета у човеку изван безбројних тананих нити мисаоног одражавања објективне реалности. с Савремен је, зато, онај композитор који успе да унесе у своје дело емоционални тонус епохе и социјалног амбијента, у којима живи и ствара. Друштвени проблеми, тешкоће, напори, успеси и неуспеси у решавању која се самој егзистенцији људи под датим општим условима намећу као актуелна, — све то напаја мрежу живаца, која доставља примљене податке о стварности _ будној свести уметника-композитора, Иако је. дакле, једина свесна тежња композитора у томе да изгради само одређени музички облик, процес његових те-

У п Р

Т. С. Елиот

ПУТОВАЊЕ МУДРАЦА

„Хладно пам богње беше,

Бал: најгоре доба године

За пут, ч овако још далек тут: Друмови запали % време стегло, Пуста. цича зима“

И камиле ожуљањне, рањавит ногу, тврдоглаве,

Лежу у расквалцен снег. Понекад смо и жалилм

За летњим палатама на падинама, за терасама, И свиластим девојкама што служе шербет.

Па онда гоничи, псују, гунђају И беже, траже пиће ч жене,

И ноћне ватре се гасе, пц немаш где да се склониш, И градови нељубазни ш вароши нама склоне И села прљава ч цене за нас свуд више:

Није нам било балљ лако.

Најзад смо решили да за тут користимо ноћ,

И ставасмо на махове, А у ушмилма тад нам глас, како Чиста лмудост је све то.

Опда у зору сиђосмо ц нешто топлију долмљуј, Мокру, без снега, мирисну од биља;

У којсј поток беше ц воденица разгоњаше мрах, И стабла три на небу беху ниско,

И коњ нек бео и стар јурнуо је ливадом.

Онда стигосмо до крчње с улазом у лози,

Шест до врата руку се коцкало у сребро

И ноге биле празне мешмине винске. Ал никажво обавештење не добисмо ту, ч зато тродужисмо тут И стигосмо увече, џ готово одмах '

Нађосмо место; па добро је, (можда ћете рећи).

Давно, сећам се, бејалце све то,

И исто бих опет поступио, али затлашт

Ово запилшм

Ово: да љ читав пређосмо тај пут због

Рођења шли Смрти Сигурно, било је Рођење ту,

Доказ имасмо ч нема у то сумње. Виђао сам м пре рођење ц смрт, Ала мислимо сам да су друкчији; ово Рођење беше

Тешка % горка агонија за нас, к'о Смрт, наша смрт.

Вратили смо се у наше земље, у Краљевства ова,

Аљ не беше нам више лако при души, у старом поретку ствари, Са туђим светом што држалше се богова својих.

Била би ми драга још једна смрт.

(ПРЕВЕО С. БРКИЋ)

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Ж ЧЕТВРТАГ, М

сСУС

РЕТИ

хничких поступака обавља се и одвија, по личном укусу композитора, а ла тентна база тог укуса увек је субјективно-емоционална природа, ментали+ тет, темперамент, карактер тог живог човека, везаног безбројним везама за Џ стварност која га опкољава. Међутим, база тог емоционалног тонуса компо-. зиторове субјективности јесте његов идејни свет, његово свеукупно животно искуство, сазнање, све тежње, сва стремљења, сва уверења и сва разочарења. На видовима сазнајних искустава развили су се осећајни односи, али сложени свет осећајних релација према појавама које постају предметом наших сазнања делује, затим, повратно, и на саму област мисаоних одражаја. Ширкулус свести тече непрекинуто. у

Свест савременог човека натопљена је, већ и по пуком квантитету чулних сензација, мноштвом емоционалних релација према социјалним питањима „стварности. Било би управо неприродно, монструозно, лажно, укратко неуметнички, да композитор, У својој б интимној _ субјективности, не реагује ; емоционално баш и на — станбено питање, питање које жамори, струји, као прегажени пас на трамвајским шинама подрхтава око сваког његовог људског корака. Ако би, сад, композитор, баш о том питању хтео тонски „расправљати“, он би упао у клопку најинфериорније вулгарности дескриптивног, натегнутог програматизма, или што је још: одурније, у колотечину а+ гитационе потчињености неком вануметничком, ванмузичком прагматизмул Стравински је, недавно, У једном чланку, рекао да је „музика и сувише узвишена, и сувише поносита уметност да би пристала да служи којој било другој уметности“. Била би она, свакако, још више декласирана,,ако би пристала да служи чему било изван њених сопствених закона. Али, служећи само тим законима, композитор гради по свом укусу, а тај укус је њетов емоционални однос према тонским комбинацијама, а те тонске комбинације су натопљене утисцима слуха из самог живог звучног фонда стварности, а тај звучни фонд стварности једне епохе и социјалне средине везује се у свести тонског уметника са емоцијама и идејама, са проблемима и потребама које сама та стварност из себе избацује. Тако је и станбени проблем данашњице, посредно, психолошки и естетички, потенцијално и латентна присутан у личном укусу композитора за теме, ритмове, акордске сплетове и. тембризационе мешавине тона у компонованом музичком, ставу.

в О ДО У

Т. С. ЕЛИОТ

ЕСНИЧКО дело Т. С. Елиота

(рођ. 1888) познато је и висо-

ко цењено данас широм чи-

тавог света. Модеран по сензибилитету, велик зналац античких и савремених књижевности као и религија, он је једном новом техником, ритмички упрошћеном, али у основи врло строгом, и сликама, на изглед неповезаним и испретураним, успео у ранијим својим делима („Пруфрок“, 1917 и „Пуста земља“, 1922) да уобличи и пренесе стање личности која се дез“ интегрише у друштву. После безнаде- =. жности, и поред тапкања и слутње, изражене у поеми „Шупљи људи“ (1926 г., код Елиота долази до извесних у- , |

' нутарњих и формалних промена, које · га воде преко његове можда најцело~. |.

витије песме „Велика среда“ до његових личних, и савремених уопште, нај“ виших мисаоних и формалних оства-= | рења у делу „Четири квартета“, поеми

у којој су моралне кризе и растрза- | ј ност модерног човека нашле своје разрешење, по Елиоту, кроз индивидуал„ни напор и савладале проблем времена, Савршенство облика, свесно изабран ритам и гибање говорног језика ослобађа нас затрпаности свакодневним и ефемерним збивањима и омогућава човеку да свој живот и говор осети као потенцијалну поезију и лепшу мо» гућност живота.

Песму „Путовање мудраца“ многи (поред осталих Јејђз и Еамп мјшу сматрају једном од најуспелијих Ели отових краћих песама, како због јединствености осећања тако и због једноставности израза и композиције, при чему основни елементи Елистови ми+ саони и версификациони нису занемарени, Говорни идиом у првом делу песоме, прецизност описа у другом ставу им велика тема живота и смрти у тре+ Ћћем делу дају да се наслути остварење овог песника у већим и развијемијим делима,

миљи = п = _ "о ашњ, -

МАРТ 1954 | и |