Književne novine

|| пари ут РА НА

ТЛАВНИ УРЕДНИЦИ |

Танасије Младеновић и Ђуза. Радовић

РЕДАКЦИСКИ КОЛЕГИЈУМ

_ __Ото Бихаљи Мерин, Велибор

Тлигорић, Радомир Константи= ~ новић, Душан Матић и Ристо , | Тошовић

х УРЕДНИШТВО | Француска п, тел. 21-000 АДМИНИСТРАЦИЈА Теразије 27, пошт. фах' 133 . С4 ;

Претплата за годину 1954 Дин. 900., поједини примерак Дин. 20. Број чековног рачуна 102—7Т-—208

х Лист излази сваког четвртка РУКОПИСИ СЕ ВРАЋАЈУ

М. БАЈИЋ: ГЛАВА

|“

Народно позориште у Титовом Ужицу

Народно позориште у Титовом Ужицу почело је своју девету сезону „Сплетка и љубав“. Сезона је почела с већим бројем нових чланова но прошле године, с планираним репертоаром и доста · интензивно, али је још увек остао стари, нерешиви, проблем позоришне зграде који повлачи

за собом још много проблема убитачних за нормално напредовање овЕ

установе и за њен потпуни успех, новој згради говори се годинама, нешто се почне па се опет све утиша, а позоришни трудбеници улажу све своје снаге да би и под оваквим условима остварили што боље претставе, често пута и које прелазе објективне могућности, И све то чекајући нову зграду и боље услове рада.

У току ове сезоне репертоар је био разноврстан. Уз класичну Шилерову позоришну игру спремљена је Тенесијева „Стаклена менажерија“. За тим Кулунџићеви „Људи без вида“. који су на нашој позорници _ имали видан успех, и „Писмо“ Сомерсета Моама У режији апсолвента Академије за позоришну уметност Драги ше Ковачевића, Веселиновићев „Жајдук Станко“ дошао је као очигледна потреба да се прикаже један комад из народног живота који привлачи и ону публику која није редован посетилац. ,

У намери да се: домаћа драма форсира м да јој се да приоритет приказане су затим две домаће „комедије лаког жанра, »У среду се региструјем“ од Жака Конфина и „Клупко“ Пере Будака. Обе комедије привукле су пажњу публике. -

За прославу · стопедесетогодишњице Првог српског устанка позориште је спремило · „Станоја Главаша“, трагедију Ђуре Јакшића. Овом претставом не само да је достојно обележена прослава Првог устанка, него је и позоришни колектив са својим руководством дао видног доказа да, поред свих рђавих услова за рад, има снате за остварење тежих сценских реализација. Био ·

Прва половина сезоне прошла јелу интензивном раду с мање или више успеха, али резултат тога рада у сважом случају.је задовољавајући.

· Ф.

(Наставак са прве стране)

Књижевне

Пт в Ив

аномалије ДЕНИ: |

(ПОВОДОМ ПРЕВОДА ИЗ БЛОКА)

РИКАЗИ и критике књига служе читаоцима да се снађу. Поводом превода Блокових песама било их је без-

број, похвалних, негативних, строгих, мрзовољних, један чак врло објективан: онај у сарајевском Животу, од јануара 1954. А било је и наивних испада рђавог укуса и жучности, без којих се код нас не може и који су код многих ушли у ритам душевног израза. / , Тако је, например, један београдски дневник напао преводе Дванаесторице (Пешић—Винавер) без икаквих аргумената, а Винаверову књиту, са мојим предговором, и на месец дана пре но што се, она уопште појавила, Загребачки случај у јануарском Вјеснику такође је занимљив. Тамо је А. Шољан о Нопоковом Блоку без иједне наведене строфе оригинала и превода дао општу негативну оцену 9 целом делу. А што се тиче метра, закључио је да ту преводиоца не могу оправдати „никакове исприке“. Међутим, он није видео да су преводи Блока рађени баш на тонској основи. Наводећи стих, као рђав, „Није сАд човек тУ као стЕг“ он није запазио да је то метар оригинала, тј. анапест (два празна и један пун слог), најре-

Ђа стопа код нас, коју вештачки пра-

вимо. Али Шољану ту не помажу не један већ ни три узастопна. анапеста, како у изворном стиху тако и у преводу. у

Преко Шољана би се прешло, да се аномалија није поновила у Београду.

Код нас је у „Књижевним новинама“ |

(11-11-1954) у чланку „Два превода једне поеме“ узео у заштиту Блока од његових преводилаца Суреп. Занимљиво је истаћи да у његовом напису нема ниједног тврђења које не постоји и код Шољана. Разлика је у томе што он говори само о Дванаесторици.

Прелазећи преко Сурепових општих и произвољних закључака шта је све одузето оригиналу у оба превода поеме, треба се задржати на чињеницама. Мени није познато да Суреп познаје товорну проблематику рускога језика, мада знам да се њиме служи; још мање сам убеђен да уме постављати акценте, најмање да фонетски обележава текстове. А што се тиче експресије Блокове оркестриране симфоније, сматрам да о њој у Суреповој интерпретацији не може с" бити ни говора. Према томе, са целокупним својим знањем овог посла, он само уноси забуну и то У духу оне Милошеве „и з3-

"дванаесторице

Милан Панић-

мотавај се српски, ете ти руски". да докаже, како преводиоци „с поезијом тако ретко присно другују“, он овако наводи пример.

чЧернњти вечер, Белми снег. Ветер, ветер!

На ногах не стонт человек. Ветер, ветер —

На всем Божљем свете.

пешић: Црно вече, ' Бео снег. Ветри јече! Није сад човек ту као стег. Ветри јече — % Сав свет јека сече!

У оригиналу, као што се види, ниједна реч није непозната нашем ч0веку, коме се Суреп обраћа да сам просуди о верности превода, и под Суреповим руководством, читалац се заиста пита: „шта раде ово Пешић и Винавер, кад ту нема шта ни да се преводи“ Он, који се много заузима

· за Блоков ритам, не објашњава му да

су речи „снег—человек; ветер—вечерсвете“ у руском изговору најправилнији фонетски сликови; да су у преводу и риме („снег—стег; вече—јечесече и ритам на своме месту; да је постигнут анапост, који ни Шољан није запазио, и да то нису произвољна додавања; да сви страни преводи засновани на музици кудикамо су слободнији; да се ветру могу дати његове функције кад се иде за потпуним сликом, тим пре што се он у оригиналу понавља. Онда је могао поставити стопе, цезуру, упутити просечног човека на број слогова, на читање јамба, и рећи му да је ово код нас први покушај да се што верније да револуционарна

· поема ' заснована на музици.

Сасвим супротно, уместо сваког 06јашњења, Суреп тврди читаоцима да је ту само један „ветар симбол револуције и преврата“. Он. не запажа да кроз целу поему дувају сви ветрони на свету, који се на крају претварају у вејавицу, у снежну мећаву (пурга), У олујину (велога), најзад У хуку васионске стихије. С друге стране, он нетачно подвлачи да је песник замишљао револуцију само као ветар: ситно би то било овде. Револуција је, по Блоку, као што је сам објаснио поводом Дванаесторице„(у чланку „Интелитенција и: револуција“) бујица, праћена падавинама, громовима, орканима, елементар-

Са изложбе нове »Модерне галерије« у Марибору

3. КАЛИН: ДЕЧЈЕ ИГРЕ

· им палетима и потресима, који бри-

шу све испред себе, не само рђаво већ често и добро. То сам ветар не би могао да уради и Панић је у ово нетачно упућен, па и друге погрешно о-

: бавештава.

даље, Суреп замера и једном и друтом преводу извесне речи оригинала, које наводи и Шољан, „канат—плаи вели да је коментар непотре-

кат“, бан. Пешића „клатно—платно“, код Винавера „жица—реченица“ и нитде

не каже да су то сликови оригинала, већ објашњава Пешићу да је клатно — 'шеталица (док Шољан преводи: Уже, канап), а Винаверу тумачи како то изгледа. Морам рећи да овде разтоварамо са нашим критичарима на разним језицима, Један, У Загребу. тражи стих изворника а не види да је ту, други, у Београду „зна да је превод у метру оригинала, а не види да је смисао на своме месту. А што је главно, обојица захтевају преводе речи и реченица, чак буквално. међутим, у музичким интерпретацијама ове врсте, преводиоци дају не преводе речи, већ појмове засноване на искуству свих оних који су преживе“ ли догађаје које Блок евоцира. Ви: Ђено је ово о чему је реч: пароле на платну, које лепршају, или платно урамљено као слика коју ветар клати изнад улице, а све то причвршћено ужетом или жицом, или прикуцано за летву па пребачено преко улице да виси. Али критичари неће то, већ траже преводе речи које тобож преводиоци не знају, уместо смисла који је у преведеним текстовима свакако јасан. Онда на крају, у општој оцени, оглашавају поеме за нетачне по појмовима, неверне по осећајном тону и за вулгарне.

А. КИНЕРТ; ЗАВОДНИК +

ХРОНИКА

После овога, Суреп озбиљно разми- .

шља (тек садат како да се преведе Блокова поема, и предлаже разне начине: ритмовану прозу, буквално ('), музички, или друкчије. Није се сетио само да испита шта је досада на томе урађено. Тим пре, што имамо неколико превода дванаесторице: Винаверов, Бадалићев, Клопчићев, марије Александровић, Пешићев и најновији — Винаверов. Ако му је збиља стало да помогне нашој јавности, могао је још са неким да проучи и изнесе са колико процената који превод одговара оригиналу по форми и садржини, па да подвуче засада најбољи од њих. Онда би се знало где смо и шта треба радити, да ли и њета да одбацимо, или да. захтевамо исправке. Овако, он тражи без икаквих проучавања нове покушаје, заборављајући чак да постоји већ доста веран прозни превод у ритму Марије Александровић.

Најзад, после искустава са Шољаном, Сурепом и другима да закључимо, али са наравоученијем. Да би критике наших превода имале. свога смисла, критичари би требало да буду бар на нивоу најбољих преводилаца, а најидеалније би наравно било да су и изнад њих, Од таквих критичара имали би користи и преводиоци и публика. Зато је Сурепова критика о Блоку и Дванаесторици у „Књижевним новинама“ заиста сасвим беспредметна, М, М. ПЕШИЋ

циј е

РЕПРЕЗЕНТАТИВНА КЊИГА ПЕСАМА ДОБРИШЕ ЦЕСАРИЋА

У колекцији „Хрватски писци“, коју под уредништвом Густава Крклеца из“ даје Матица хрватска, излази ускоро књига песама Добрише Цесарића, једнот од наших најзначајнијих савремених лиричара.

У овој збирци сабране су готово све песме Цесарићеве. Матичино издање има претензију да песника претстави читалачкој публици потпуније но што је то учињено и — једном другом приликом досад. Књизи је додан краћи поговор о Цесарићевој лирици, који је написао Јуре Каштелан. Добриша Цесарић је данас један од најчитанијих песника у Хрватској. Ни једна од његових предратних односно послератних књига песама данас се више не може наћи у књижарама.

с.

ха

АНТОЛОГИЈА ПОСЛЕРАТНЕ ХРВАТСКЕ ЛИРИКЕ

Ових дана основан је у издавачком предузећу Хрватске „Зора“ редакциски одбор, у саставу: Добриша МЦесарић, Драгутин Тадијановић, Аугустин Стипчевић и Шиме Вучетић, који ће саставити прву антологију послератне савремене хрватске лирике.

с Фа

КЊИГА ЧЕДЕ ВУКОВИЋА ·

НА ШИПТАРСКОМ

Издавачко предузеће „Мустафа Бакија“ у Приштини недавно је објавило роман Чеда Вуковића „Рустем“ на шиптарском језику у преводу Вехап Шјите. Међу Шиптарима на Косову и Метохији, У Македонији и Далмацији (Задар), као и у иностранству, влада велико интересовање за ову књигу, за коју је аутор углавном црпео грађу из живота, из непрестане борбе и страдања косметовеких Шиптара.

Три нова филма према књижевним . делима

Три позната књижевна дела послужила су америчким филмским преду“ зећима као материјал за снимање филмова. То су „Жајди“ од Јохане Шпири, Моамова новела „Киша“, и дело швај« царског експедиције на Хималаје Мориса Хер-« пога — „Анапурна“.

„Киша“. жоју је енглески књижевник маписао пре тридесет и две тодине, | зваће се у тродимензионалном и колорисаном филму „Мис Седи Томпсон“, према имену главне јунакиње,

ену, а слијепи гуслар спотицао се низ за» снијежене кланце Србије.

ата

истраживача и организатора |

'сјетити: зашто их је донио, а он је далеко од Саве и Београда, у њедрима Србије чији путеви миришу.на хајдучке трагове и завјере. тек што су Турци пали на конак — ланци су зазвечали, а оковани кнезови гледали су Кроз тијесне пенџере не би ли препознали кога Бранковчанина да поруче за откуп, јер Фочић тражи гроше за главе, големе гроше. Још су дјевојчице скидале сребрне парице из ушију, а конци крви расли су им из лица, невјесте су тражиле амајлије по сандуцима, а мелати су "брусили сабље и огледали се у Колубару.

Ту гдје је данас нови мост и тдје ништа не» личи на оно вријеме осим јануарско небо и зашеђена ријека — кажу да је била трошна др. вена ћуприја, разапета нап водом, непријатна ока. Још је Јаков купио гроше по Бранковини и Грабовици када су кнезови преко ћуприје пренијели ланце и стали на залеђени поди“ њак, гледајући како катили замахују оштрим твожђем. Руке су биле окрвављене и ланци озебли, а кнезови су стајали усправно, поанто само усправно треба погинути за усправту земљу Србију!

танана : "Одковорњи уредник Танасије. Младеновић, Београд; Француска 7 Ф Издаје Издав

„прикупља откуп:

Из клина ће проникнути трава

Већ су бридови спремни да приме бјелину рана и да озубате на'закољцима, а Алекса се осврће ка Бранковини и дозива брата Јакова да му каже да не мучи сиротињу и да не

„Не дај, Јакове, не дај паре...“

Сабља је била у замаху, кочеве су Турци дјељали да натакну главе, а Алекса је звао брата да се не превари и да Турчину не да откуп, јер се плаши да ће му дјецу дуг удаБити. И док су Бирчанинове' и. Алексине главе мртвим очима купиле страву по Ваљеву и са агина чардака опомињале рају да подигне куку и мотику -— свињарски трговац из Тополе вјешалима је учио своје да не ваља изда“ вати земљу Србију. У Бранковини, испол сјеновитог осоја, уз дрвену цркву која је личила на остављену и заборављену колибу, неко је крадом донио Алексин труп без главе и журио се да га покрије земљом док не бп

пристигла поточ Фочићевих делија, а послије се осмјелио неки Јеротије, како то лијепо Карађорђев дипломата, прота Матија, каже: „Украде (главу) метне у недра, склопи гуњ око себе и тако главу у недрима нама донесе. Трећи дан одемо к цркви, поставимо страже около, гроб мога оца откопамо, главу на тело наместимо као што је на живом била и онда опет закопамо,“

А кад је из гробова и са стратишта „крвца

из земље проврела“ испод Рудника су ледено небо Србије стоплиле Карађорђеве ватре, зе-

лени зулумћари проплакали су по друмским,

механама, а по раскршћима остајали су коњи

без господара. Праштале су, кремењаче иза.

плотова. пи рањени устаници преварени влаНИМ барутом шкргутали су зубима иза бусија, висили су крвници о вратима колиба н . главе се котрљале по залеђеним ливадама, —

Мукло су одјекивале кремењаче, : тпрјанске главе достизале су једину и највећу

олово п.

Б БИЛА ВА А а | ачко предузеће „Знање“ фФ Штампа „Политика“, Цетињска 1 Па:

Пјесник који је уз опору коњску струну Умио казати „из клина ће проникнути трава“ плакао би од радости као Његошев игуман Стефан, али како се празним очима није могло плакати — можда је сва љубав за слобо“ ду проговорилаљепотом пјесмедаће друмо“ ви пожељет Турака, а да Турака нигдје бити неће, Ако би се ико икада усудио да том слијепом јунаку "пјесме замисли споменик:— чи“ ни се да ту, Као амблеми времена, не би до

шле у обзир о гусле, ни крив лук дренова гудала ни сиједи бркови, ни свело _ пјесниково чело, ни костријетна. торба са мало мрва хљеба — нечим би се морало .казати: и сјеча на Колуба-

ри, и украдени мртви, и упожарено небо Ср“ бије фебруара 1804 и погинуле чамџије и скелеџије Сави уз обалу, вријеме у ком је Србија родила једнога човјека и изабрала га за вођу говорећи му: | 2

„Што ти не знаш, ми ћемо ти казати, а што велиш да си груб и зао, па хоћеш одмах да убијеш, баш такви сад и треба“,

МИРКО ВУЈАЧИЋ |;

| |