Književne novine

ф и

Л М

»бесна«

Мохеда је аутор „Ноћног лептира“ у неким моментима сценарија (који је сам прерадио) пронашао део себе и своје земље, града у коме је живео, и можда се тај елеменат неприметно спојио са амбијентом који је причи о „Весни“ требало да да позадину и да је обоји својственим колоритом. Толико је ту било додирних тачака и могућности идентификације да би то искушење стварно било тешко заобићи и одбранити се од њетове примамљиво~

ти.

Стара Љубљана са својим барокним кућама и порталима, са крововима и димњацима изнад којих златна купола сСтоне цркве царује, падине Старога града на којима) у пролеће цветају трешње и јабуке, да ли то није минијатура прашке Мале стране, оног старинског дела града који на Влтави — или Љубљаници — почиње м који се простире у уском појасу све до падина Цетшина и Храдчана на чијим ливадама у пролеће исто тако воћке цвату и по чијим стазама заљубљени парови шетају гледајући испод себе смарагдне куполе катедрале светота Микулаша7 да ли то није она визија, визија старинска и барокна која ипак није прошлост и која се са стварном прошлошћу, са њеним сновима и суровошћу, ни у чему не подудара, коју пратимо кроз Чапову „Весну", визија модернизована и типизована, али испуњена носталгијом романтизма (или мита о њему) која неприметно прелази у радост, па и у један дисонантан акорд раскалашености У покретима и у речима, визија ипак безазлена у сржи, невина и бескорисна што између земље и неба лебди окачена о беле облаке што изнад озеленелих шума и поља нечујно пловет7 и она три ђака — да лито нису типични. прашки „клуци“ са Смихова или са Височана који су се неким чудом У Љубљани нашли и у њој се аклиматизовалиг И она упадљива љубав за музику, за виолину чија се мелодија таласа у малом ђачком собичку и нестаје кроз прозор у пролећни дан и која с времена на време, у тренуцима када прети опасност да ће радња постати монотона, на ивицама кадрова нове, непознате светове открива не дозвољавајући збивању да буде сведено искључиво на оно што је приказаној“

И као што су људи „Весне“ и атмосфера у којој они живе између Прага и Љубљане разапети и постављени у једну доста неодређену средину, тако је неодређен им сам сценарио, пошто се његова проблематика на границама стварних проблема завршава. прозирност и лакокрилост збивања остају до краја прозирни, више арабеском него мишљу испуњена. ипак и упркос томе филм Франтишека Чапа није остварење на које бисмо формулу „савршено у бескорисном“ гли применити, пошто забавна страна његова дела то дело никада у пуку забаву не претвара и пошто тај лабилни и неухватљиви материјал ипак преплићу нити и вене које му дају одређени — можда искључиво дидактички — смисао и садржај. Ни Чапово занатско мајсторство тотово никад на голом занату не остаје; оно та стално превазилази у правцу уметности не достижући никада — самом логиком приказаног материјала, његовим карактером сликања површина — унутадњи напон и снагу, која је срж истинског стваралаштва. Гледајући „Весну“ ми зато нисмо ни разочарани ни одушевљени, нисмо ни равнодушни, и оно што у току гледања тога филма — упоређујући га са другим домаћим реализацијама — највише осећамо јесте пажња редитељева према гледаоцу, његово поштовање публике, којој неће да пружи све и свашта што му је случајно пало на-памет и што је аЧеџ5 ех тастпђа скрпио у целину. чапова брига за све проблеме од глуме до тона и од осветљења до маске, његова воља да о свакој ситници размисли и да је у детаље разради, његово дугогодишње искуство које полази од сазнања да уметничко дело не стварају само таленат и „инспирација“ већ и напоран, свакодневан, ситан рад и залагање, Уједно избегавање било каквих „синтеза“ наше уобичајене праксе и страних концепција могло би многима да служи за узор.

„Весна“ је неоспорно наш најскладнији играни филм. Знатан удео у том постигнућу има и хомогена глумачка екипа — на челу са симпатичном Метком Габријелчич — која је дала, у целини посматрано, најфилмскију глуму

досада код нас. ВОЈА РЕХАР

ПР ЕМ ИЈЕ Р

уМмЕТНИЧКИ ЖИВОТ

твара свету врата, спушта завесу ма прозору и седећи на столици блажене окупља око себе своје. Али Симина напомена да ипак, због деце, не може

МЕ ~ | живети ван света, изазива коначну

Са ; одују, која сада оправдано добија м

у ( «К | ј | јак спољни израз у гесту и тону при в "А Ш и а _ отварању врата и прозора широм

' | ( . свету и при финалном, болно исцрпље-

(Јубиларна претстава Салка Репака)

Од свих београдских позоришта Народно позориште поклања највине пажње домаћој драми. У том је недавно, поводом прославе Првог српског устанка, обновљен Јакшићев Станоје Главаш — са успешним дебијем једне младе глумице, У том знаку била је и премијера Нушићевог Света — као прослава тридесетпетогодишњице једне уметничке каријере...

живот на сцени која врви многим краткотрајним животима улога и око ње у ужареној атмосфери уметничких амбиција сагорева безброј пута појединце и поново их рађа из пепела. Колико је то пута морао осетити Салко Репак, док је од физичког радника на позорници, који иза кулиса пламтећим очима посматра шта се збива на њој, изградио зрелог уметника, који влада сценом пред жудним очима у замраченом гледалишту. Прво су га чаробне даске сиренски омамиле, онда је он, јер није клонуо на тешком путу тражења и развитка, освојио и њих, све тамо до рампе — и преко рампе освојио и публику. Али такво освајање може заробити и самог. умет-

ника, затворити та у посебни свет који |

се простире од сале за пробе, преко гардеробе, позорнице и гледалишта, до улаза у позоришну зграду. Има уметника, међутим, који се не затварају само у свој свет и не оглушују о немирне жаморе великог света. Такав уметник је и Салко Репак. Отуда је и њетов животни пут, на коме је Позориште народног ослобођења само један од светлих етапа, управо онакав каквог та знамо. Зар може једна јубиларна претстава бити довољни симбол свега тога2 .

ИМ зар је лако изабрати улогу за такву приликуг Није битно да она буде јубиларно ефектна, већ да, пре света, па ма и без особитих ефеката, покаже слављеника у ономе што је за њега типично, ону индивидуалну мрту по којој уметнике разликујемо, ценимо и волимо. Ако је најлепша црта У Репаковом стваралаштву, како нам изгледа, реалистичко, у сваком тренутку одмерено, непосредно тумачење лико-

С М

П И О

Једна за

Париз, крајем фебруара

- ЗУЗЕТНА хладноћа ове годи: „_не _није._могла. да. спречи. уо•

#44 ~ бичајену сезону изложби У Паризу. Излажу странци, излажу домаћи; сви они које други или који сами себе сматрају уметницима; сликари, вајари, кројачи, кувари, књижевници. Једва се стишало узбуђење од изложбе музеја из Сао Паола, а већ су отворене изложбе Венецијанаца, Проспера Меримеа, домаћинства, пролетњих костима и француске дипломатије за последња три века. За овим лепим (и уносним) обичајем није хтела да изостане ни француска полиција. Претставници Фмџај дез Огјеугез приредили су једну изложбу која није само занимљива већ и, авај!, врло поучна за мноте од нас: изложбу фалсификата, Просто је невероватно шта све људи нису покушали да филсификују, а још је невероватније колико су успели у томе, — од слика и скулптуре до марака, порцелана и старих докумената. Да би се видело до које мере иде вештина копирања или угледања, поред: неких фалсификата стављени су и оригинали. Треба имати оштро око па да се установи, — и то не увек, — шта је лажно а ' шта право.

Највише је заступљено сликарство. То су углавном дела оних скромних уметника који место свог имена потпишу радије неко туђе, и који снабдевају америчке музеје сликама Тинторета, Гоје или Реноара. На овој изложби (на чијем вернисажу аутори нису могли из посебних разлога присуствовати) приказани су фалсификати Ботичелија, Луке Кранаха и Рафаела, али највише ипак има Утрила и Пол Гогена, Не би се могло рећи да су сви ови фалсификати нарочито успели. Пред некима се просто чудите како су их могли музејски стручњаци купити, Цртеж и колорит су углавном погођени, — чак је дочарана и патина времена, — али су слике мртве и незанимљиве, као воштана лутка У упоређењу са живим човеком. Прича да неке од, фалсификата својих слика ни сам Утрило није могао разликовати на срећу је само прича.

Далеко су успелији фалсификати графике: бакрореза и литографије, јер је поступак фотомеханички, Но тек пред витринама са порцеланом и старим документима застанете збуњени; како су људи уопште приметили да се ради о превари, Понеки комади урбинске фајансе или нимфенбуршког порцелапа су толико лепи да су чак лепши од приложених

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВЕ

И З П

А Р И З А

нимљива изложба

и фалсификата _

ФАЛСИФИКАТ ЈЕДНЕ БРАКОВЕ СЛИКЕ

њаци. Лувра платили 1896 године

оригинала, Ништа мање веродостојни нису археолошки предмети: античка керамика и стари новац,

Озбиљност ове изложбе, — која на први поглед изгледа доста весела, јесте у чињеници да највећи део објеката долази из збирки великих музеја и библиотека, Неугодан мементо за музејске раднике и библиотекаре. Понекад се с правом чудимо нехату или брзоплетости ових људи. Национална библиотека је изложила једно Платоново писмо, написано средњевековним латинским, Најзанимљивији објекат изложбе јесте чувена круна скитског краља Сантафарнеса, коју је добио на поклон од становника грчке колоније Олбиос. Круна је од чистог злата, са ванредно лепим рељефима који приказују сцене из лова, Ову су круну струч-

„КЊИЖЕВНЕ новинк“ а овом

БРОЈУ ДОНОСЕ ИЗБОР САВРЕМЕнЕ ХРВАТСКЕ ЛИРИКЕ. У ИДУЋИМ БРОЈЕВИМА ДОНЕЋЕ СЛИЧНЕ ИЗБОРЕ ЛИРИКЕ ОСТАЛИХ НАШИХ НАРОДА.

ТАРБ, 71 МАГТ 1054.

200000 франака у злату. Једна од највећих сума издатих за музејске објекте. Десет година доцније један немачки археолог је доказао да је круна дело скулптора Исака Рухомовског из Одесе. Скандал је био некако заташкан а круна стављена у најдубљи мрак музејског депоа. Заједљива коментаторка Франс-соара, Кармен Тесије, тврди да Лувр има још пуно еличних ствари, и да снабдевање још није престало.

У сваком случају, ова изложба У казује на то да је фалсификовање уметничких и других објеката до» стигло такав ступањ да је потребна не само опрезмост већ и читав један научни метод, — са одговарајућим техничким средствима, — за утврђивађе аутентичности. А тешко да би оваква једна изложба била игде кориснија него овде у Паризу, где странци мисле да ће већ са станице пасти на какву комоду Луја ХУМ, прво издање Волтера или Дегаов цртеж. Уосталом, свака школа се плаћа.

М. КОЛАРИЋ

а'

ТОМА

САЛКО РЕПАК:

ва, са искреним осећањем њихових душевних распињања, тада улога Томе није била лоше изабрана, пошто је редитељ инсистирао на њеном реализму и на хумано драмским акцентима тог реализма. Али то није била једноставна ствар. Један критичар, пре скоро педесет година, поводом првог приказивања Света, тврдио је да тај комад има само три мане: да почиње досадно, да се развија неприродно, и да се свршава апсурдно. По њему је то мршав покушај комедије нарави и осакаћен скелет једног водвиља. Редитељ Раша Плаовић није пошао од тако лошег мишљења, већ је сматрао да Свет треба играти као драму и да Тому треба приказати као вишег државног чиновника у пензији, па да добијемо право тумачење овог Нушићевог комада! У томе је остао, са ретким изузецима, доследан и у спољњем изгледу претставе и у унутрашњем тумачењу ликова. По Нушићевом тексту (опису собе у првом чину и више података у дијалозима) Тома је скромни чиновник. По редитељевој замисли, о којој би се дало дискутовати, сценограф Миомир Денић приказад нам је Тому. у лепом, пространом стану, старомодно, али не чиновнички скромно намештеном, да би у другом чину, када Тома улази у свет, заменио велику гвоздену пећ зиданом, а намештај новим, богатијим. У четвртом чину враћа стари намештај, а оставља зидану пећ. Све делује веома аутентично, али због употребе богатих драперија уместо кулиса, и још много богатије, Милица Бабић-Јовановић обукла је јунаке комада, особито жене, у костиме богате сразмерно декору, понекад и веома достојанствене (Стана) или ванредно љупке (удавача Нада). У таквој а"мосфери кретали су се. ликови доследно дати као као јунаци драме, сем претерано карикиране личности учитеља музике (у интерпретацији Милана Пузића) и понеког, иначе ефектног, момента госпође Томићке: (дара Вукотић) и Јелкице (и то више у тумачењу Добриле Матић, него Вере Белогрлић). Ако је публика, ипак, примила комад више као комедију него као драму — и смејала се и тамо где то редитељ није очекивао или није бар очекивао у тој мери, а није се смејала или толико смејала колико је претпостављао на другом, подвученом

· месту — то само значи да публика има

изразиту наклоност да Нушића прима пре свега као комедиографа, а можла вез и развијено уво за његову вербалну комику која је најуспелија баш онда када не добија сувише потенци“

. Већина драмских ликова

рану (стана Лепосаве Ђорђевић, Нада Наде ЂБорозан, Сима Станка Буханца, жи-

вановићка Богославе Никшић, Марта Вуке Марковић, Каја Ивке Рутић) била је јасно издиференцирана, али не још и довољно изнијансирана, услед чега је наступала и монотонија коју је разбијао свесно постављени комични или трали-комични акценат или занемаре“ на, једва додирнута комична нијанса коју је тек публика открила до краја. Кроз такву претставу Тома Салка Репака живео је пред нама доследно као човек који воли свој затворени мали свет, поступа супротно својој природи под притиском спољњег света који продире лажју и клеветом у његов мир, покушава очајнички да се ослободи те море, и коначно болно капитулира. Ниједног тренутка, ни када се публика смеје претераности неких Томиних поступака, није склизнуо у спољну комику. Тома има, истина, свој патријархални идеал домаћег мира, који оправдано може бити објект наше осуде кроз смех, као и они који су накарадно пореметили његов мир. Али Репаков Тома пати више због мизерних поступака људи него због изгубљеног старог начина живота. Он би се тог начина, као што је одлично показао У другом чину, лишио са нешто нервозе и гунђања, али, због среће своје деце, ипак доста брзо. Али када у кућу улазе оговарања, прожета лажју, он туби равнотежу, греши, попушта притиску, мења одлуке, док све не превршује меру, а тада избија из њега бес који је више револт према свему томе нето жеља за старим начином живота. Када му се у кућу, ипак, не враћа мир, он губи још више равнотежу и тера од куће жену и кћери, налазећи и у таквим драматуршким пренатегнутим моментима једноставне спољне изразе за искрену унутрашњу буру. Када та пријатељ Сима пријатном простосрдачношћу умирује, он пасионирано за

ном срозавању у ону исту фотељу У којој је, у почетку претставе, удобне дремао. Отпало је оно директно обраЋћање публици као свету, које тражи. текст, а које маже изазвати смех. да ли је такав болни и симболични пад у фотељу оправдање Томиних — и Нушићевих — патријархалних схватања или осуда не света уопште, већ онога „света“ који уноем и живот ситне, подле и опасне малограђанске лажит У тумачењу Репака, који сав припада великом,

ком свету, који иде н ед без лажи, то је била пре свега осуда „света“ због чије малограђанске искривљености неоправдано пате појединци, а да при томе није престала бити и осуда, иако блаже изречена, Томине мапограђанштине у другом виду. Кроз такво тумачење, са богатом скалом уверљивих, непосредних израза 328 нијансирана преживљавања, Салко Репак не само да је достојно прославио свој јубилеј већ нас је нагнао и да се добро | замислимо да ли је Плаовићево тумачење Света само својевољни покушај да се прави ве лика драма тамо где је нема или су заиста збивања овог нетипичног Ну• шића више горка него ко+

мична. С. БАЈИЋ

сира

КЊИГА У ФРАНЦУСКОЈ

Прошле године у сФрранцуској је, како кажу статистике, објављена 11.351 књига. У том броју највећи удео има књижевност, на коју отпада 3.206 дела; на следеће место долазе историја и географија са 1.245 књиге, а затим техничка и спортска издања. са 1.148 књига.

Са страних језика 1953 преведено је на француски 1.058 дела. Највице превода — 664 — отпада на енглеску и америчку литературу, на немачку 152, а на италијанску 58. Са штан«

ског је преведено само 26 дела. но, с друге стране, прошле године У ФРранцуској се појавио знатан број

дела преведених са тибетанског, малгашкот, хебрејског, камбоџанског, као. и са словенских језика. . "

ИЗЛОЖБА БРАЗИЛИЈАНСКЕ АРХИТЕКТУРЕ

Пошто је већ обишла Лондон, Штутгарт и Лисабон, једна изложба фотографија савремених бразилијанских грађевина стигла је и у Беч, где је изазвала велику пажњу. Према писању аустриске штампе, ова изложба има посебну драж у томе што Бразилија спада међу оне јужноамеричке земље које су у најкраћем могу ћем времену прешле са традиционалне архитектуре на подизање ултрамодерних грађевина. После Беча, ова изложба је требало да оде још: У Рим.

36. НЕУСПЕХ ЕЛИОТОВЕ ДРАМЕ

У ЊУЈОРКУ 5

„Поверљиви _ чиновник“, најновија

драма енглеског писца Томаса Елиота, приказана је недавно у Њујорку. За разлику од „Коктел-партије“, коју је 1950 године поздравила као веома успео комад, њујоршка позоришна критика је прилично хладно дочекала последњи драматуршки · покушај

Елиотов. Она „Поверљивог чиновни+ ка“ назива „сасвим просечним делом талентованог човека“, и констатује

известан пад У настојањима Томаса Елиота, који је иначе еминентан песник, да се прилагоди захтевима драматуршке уметности.

_ Дијалог у „Поверљивом чиновнику" је у стиховима. Али они, како каже истакнути позоришни критичар Бруке Еткинсон, звуче пре „као нека врста ритмичке прозе, која делује као лек за ублажавање болова“. у

Исти критичар потсећа на Елиотова предавања одржана на Харвардском универзитету 1950 године, кад је овај енглески песник разматрао проблеме са којима се суочава у, за њега новом, драмском стваралаштву. Елиот је тада нарочите наглашавао тешкоће око изналажења специфично драмског израза. Сада је он „научио технику“, закључује Еткинсон, „али је изгубио уметност“,

ЕНГЛЕСКА БЕЗ МЛАДИХ ДРАМСКИХ ПИСАЦА

Позоришне људе у Енглеској све више забрињава чињеница да се најбољи међу писцима млађе генерације не баве стварањем позоришног комада. Криза у младим драматурзима тра= је у Енглеској већ преко десет годич на, али сада се већ налази у фази кал њен значај баца у засенак све остале позоришне проблеме, Према писању лондонске штампе, у току прошле го+ дине списак драмских писаца обога« ћен је само једним именом — Гра хамом Грином,.,који узгред буди ре-+ чено има већ 49 година (а за кога се претпоставља да је са својом „Дизв» ном собом“ уствари начинио мали из= лет у драматургију. Грин је, иначе, писац криминалних романа). У