Književne novine

' тОИМИ КИВИХАРЈУ: СВАДБА

Бранков борбени став

(Наставак са прве стране)

Њему је стало било да по сваку цену избегне учмалост и укоченост поезије свога времена, да разбије окове које су песници на њу ставили, и он је то учинио на исто тако револуционаран начин. И највеће претераности, само ако су задовољавале те захтеве, добро. су му долазиле, Он је хтео да покаже јасно све

растојање између новога, свога схватања поезије и ранијега, назаднога. И еротизам, и анакреонтизам,

_ и одушевљени патриотизам у вези са епским излагањем, изванредно лепо осећање природе и нежни лиризам = све се то узајамно преплетало и допуњавало. Али је било главно да се свакако разгоне мутни облаци који су се нахватали над нашом књижевношћу, — и то је успешно учињено, Истина, Бранко се угледао ми на књижевност других народа (Немаца, Енглеза, Француза), али МУ је било главно да његова поезија не изгуби везе са народном и да се не клони онога чега се не стиди песма у народу. Наравно, Бранко је био млад, пун животне снаге, презирање противника и уздизања свега што је национално, — о чему треба такође водити рачуна кад се о њему гово“ ри. Идући за тим он се окушао и у епској песми иако није стигао да и ту утврди однос између народне и уметничке песме, што би он према своме таленту, у другим приликама; могао учинити,

Бранко је прави песник, У његову таленту било је несумњиво одлика које су му давале могућности да с успехом ради у различним родовима поетским. Али да се све праве искре његове поезије разбукте у велики пламен, није било услова. Као борац за нову књижевност, као бодесник који се борио са тешком :60лешћу, Бранко је ишао за победом не бирајући средства и не гледајући какав ће изаћи из те борбе. И тек онда када је главни посао свршио, он је имао да примени све дарове које је у себи носио за коначни творачки, смишљен и уравнотежен рад. Али то му није било суђено. Па ппак због тога његове заслуге нису мање. Јер је он, сем извојеване победе народне књижевности над извештаченом и неприродном старијом књижевношћу, дао могућности да се наша поезија с успехом -даље развија на основима које је поставио. Колико отклика његових стихова налазимо код песника наших који су после њега дошли! То значи да је у њима проблем наше уметничке поезије постављен здраво и разумно, а то је крупна и непролазна заслуга. Али ће он остати исто тако за сва времена и славни борац извојевач народне уметничке КЊИжевности _ напоредо са Вуком, Њетошем и Даничићем.

у.

сав растурен, као праж оног облака изнад Сене,

тежак од сумора којег истих у једној кафани (бјеше ноћ

астаћу се од тебе, пријатељу,

ц ноћ п ноћ) —

· јер у мен су тјевале ливаде ч сијена су носила мене са мискривљеним мјесецом неким који је,

сав зелењ,

жеваћући самог себе;

адио, мој пријатељу: изгледам птице већ — ја ћу с њима

тамо гдје обале њишу се меко, гдје је бјелопјена плима, друмове посим у себи, друмове из себе,

док слушам како истод коре вриштаво трољеће гребе. Проклет сам ја да блудим, да жудим, и бјежим рано, да лутам мени је речено, да патим менм је дано.

И ево: као лишће тловим преко улица, као санта откимтута тловим, као небо пловим, тразан, по тросториљма, кроз мреже сви трокота, кроз маглу што ме свија, самотат крај катија, отсутамн, одбјегао од свега, од овога. Па шта ћу ја овдје, збиља. шта Ћу ја овдје, с тежином својих балканскит стота, без паучина, заборављених и глувих манастира; Не покрећу мене ови сунчани витлови “ овај сјај ч ова историја, ни фокус свих кола звјезданил, палит, свиг свемира; за другог се, видим, ово грање мокро преко дугиж паркова извија и за друге су очи овт бескрајни кровови, овц мостови. Не нађох себе ја на трговима тод којим рже и кота сулудо метро; са тежином тврдих балканских стопа шта Ћу ја кад у мени не дријемају више манастири, ту гдје из сваког излога по једна гола жена вири ц трамови вате (тупо) п сва су тшлмета светаг Ја се ведрини враћам да шумор безмјерни плаћам, новорођени, трепорођент, крај хумки свелих чета; а то није ни мрак, па сумња, на невјера. што ме са буктавих Поља Јелисејских прогони, што ме тјера, већ само љубав, псећа, безимена, жрваво клупко успомена! Ат једна жеља, једна мисо рођена плавилом блага кеја. чстод платана гранатих, бјелокорит, испод стреја, одвући ће ме до обала грбаве Саве, до твојит ритова звјезданих, смирени мој Дунаве; једна једина мисо, велим, једна жеља 5 да тразник- триђе већи од свихж православних слава п недјеља у ком ћу угледат, најзад, ријеке оне моје жако међ стаблима витим ч, међ кејовима стоје, како се роје птице, како звоне над таласима њиним, млажим, како роне заслијепљене од трава, од таласа, од слијеха, над бијелим, од снова, трозрачним мостовима. И зато не сретам себе на трговима овим, ту сам облак, ту сам сјена згрчена која тузи од реклама сва шарена, та вичем вјетру, па машем куполама, ала мишта. Алљ зид голен; прљава тлима; тама, тама, тама, треко тлочтика, преко рамена...

небесима

Не вјерујеш миг Сада сам свој. И до костију искрен сада

више но онај аскет што избезумљењ тред рајским дверима тада

ч у жовитлацу облака смирења узалуд тражи,

роб људе заблуде, роб лажи;

отворенији од поштара што печате само удара,

и тек токоју ријеч, ичљ покоји поглед, кроз шалтер свој протјера;

од бакалина; од „лекаљлије који кроз воду тјера

млијеко; од такси-офера; од лугара.

То: не дам нилшта. за тај гејзерски млаз гвожђа, изнад мокрог грања, изнад вода, високо,

нит за те излоге (зашто ме раличешљавајуг), ни за то око

што сваже ноћи сјаји, кроз маглу; које бдије.

Шта је мени за колонаде, шта ми је

за катедрале, за обелиске, за капије

које около града стоје

џч патњу градску бројег

Због чега, због чега то мене обузима туга

безмјерна тод тебом, ружним, које гушт

звијезде, једну по једну, у души,

које их свлачи % сврстава преко мокриж поњава

у дрвореде улица, трговима без трава2

Зилшто овц мостови, ови жути, ови бијели,

сву ноћ у мени језде,

сву ноћ се разатели7.

Па кад начас заћутим док пролазе газељле-жене, тјевам ливаду једну м сијено што замириса мене под мукљлим мјесецом кад зељен шушталше изнад лишћа, тјевам радосну љуку, врискаво коло младића, виловито-тлатовито-накићено-павезено,

од устанка, до устанка м с кољена на кољено задојено љутом крвљу,

у мукама измучено; у

пјевам земљу у којој је пјесма старе:

све Косово до Косова, све Козара,

све модрице, све тамнице, тама бола

пробушена куршумима ко застава,

с Вучјег Дола — У

сва крвава, сва крвава;

земљу тјевам водоплавну, земљу травну ч камену,

шауштао изнад лилића

Балада мене

крај мостова

Душан Костић

јер знам да ће и с тргова њених,

нестат трава ч са њена, неба плава нестат смрти људог бола!

Пјевам, блудим. Пјевам, скитам. 2

Истод грања грк се питам: због чега ме ова коља јелисејска сада муче,

због чега ме небо туче

ово туђе што звијезде

све поједе,

док у мени сву ноћ језде

у менц се разапелм

мостови из сна бијели, мостови што вити блиједе7..

Пјевам тужат ја ливаду, токрај Лима,,траве њене,

тразниг шака, за врбаком. Ћутим, мраком.

Иду жене.

Издимитћуј. Издимљен сам.

Мутном ријеком санте тлове. Ноћ, је, ноћ је, ноћ је гола,

као да је попадало;

уловљено, тече, тече

док платани осуде сунце п чекају осмјег лишћа

у којима дријемају извори зелен-боје —

а ја мислим на Подбилића, на мостове мислим своје који тужно ц убого у прњама муклти стоје,

ако стоје, ако нису кроз: прољећа, кроз јесени

поплавама оттпљављенит ...

Ја не велим. Ја осјећам, пријатељу,

какве мене маме мреже:

има "шта да бол разгали, чиме да се бољ одвеже ч кад горки жрвњи мељу из недјеље у педјељу.

Ја сам пијан. Ја сам ломат. Ноћ ме жваће.

Ноћ па ноћ. Нека жваће ч жвакаће

још, ме млада. Не вјерујеш2

До костију сад сам мскрен, сасвим искрен, тежак сада,

трајан као водопада микља тука водопада.

Не вјерујеш»2

Знам ја себе! Знам постоји неко други у дну мене: вратићу се, можда, опет за кровове тек скровљене.

Крај мостова ових ћутим

док протичу низ ријеку сјенке грања,

док пролазе...

на ливаду мислим једну, на сијена ч на стазе,

на мезграња

% на коло виловито-тлаховито-накићенонавезено-разатето. Па да, ето:

крај мостова ових жутим, лудо жутим

жрај прозора, слушам снено дозив друма. Пријатељу, пријатељу —

растаћу се ја од тебе рад забитиг неких шума, рад равница пјесме дуге, рад плавила оног мора куд лепови моји јуре. за тјенама Монитора !..

ПАРИЗ, ФЕБРУАРА 1954

Во ВАЉЕ

ДЕСЕТОГОДИШЊИЦА СМРТИ МАКСА ЖАКОБА

· Пре десет година, на ден 5 марта 1944, умро је у нацистичком концентрационом логору француски песник Маке Жакоб. да би сачували његову успомену и стално освежавали сећање на његову личност и његово дело, пријатељи песникови су се сваке године састајали на његовом гробу, а затим и на заједничком ручку у ресторану, у коме је Жакоб проводио дане и дане за време свог живота, Овогодишња комеморативва свечаност била је посећена боље него икада пре, с обзиром на то да се ради о десетогодишњици песникове смрти. Тим поводом, у галерији Дрот, организована је и изложба гвашева које је Жакоб, заједно са својим поетским делом, оставио за собом.

Ма Фе КЊИГА ЛАНСКОГ ПИСЦА | ФРОЈХЕНА ~ У Амстердаму је објављена књита петера (Фројхена под насловом „ВиМАКС ЖАКОВ: АУТОПОРТРЕ кинт Луталица“, књита је

6 - ЈЕ

мешавина романа, бележнице, а

путописа и лирске њену грађу сачињавају пишчева безбројна искуства из жи-

вота и о животу Ескима.

пре него што је почео да пише, петер Фројхен је био арктички истраживач. Године 1906 први пут је као члан једне експедиције боравио на североисточном Гренланду. У току две деценије, с прекидима, живео је са Ескимима. Био је публициста и радио као обичан фармер на једном острву далеко испред данске обале.

35.

ТОЛСТОЈЕВО „ВАСКРСЕЊЕ“ НА ФИЛМУ

Француски филмски радници Жорж Лампен и Шарл Спак, који су раније заједнички остварили филм „Идиот“ према роману (Фјодора Достојевског, сада врше припреме за снимање још једног дела руске класичне литературе — Толстојевог „Вастреења“. Улога Каћуше Маслове у том филму, чије ће свимање почети најесен, биће поверена, како кажу Лампен и Слпак, »„једној међународној ведети“,

Разбољен сам од метро. 5 Магље ће ме растурити, изнијети на кровове.

ноћ је бритка, ноћ је пола, а ја блудим, пријатељу, а ја гледам на мостове:

џ јатима мјесечине то жомађе

жао да су сива ребра сиве лађе

оглодане; ко да млијеко тихо тече

залеђено; у стаклима модро вече

ПОЕЗИЈА

цртеж 3. Џумхура

једном,

НАГРАДА ГЕОРГА ТРАКЛА ЗА ЛИРИКУ

Ове године у новембру месецу, поводом четрдесетогодишњице смрти истакнутог аустриског песника Георга Тракла, биће додељена двострука књижевна награда Георга Тракла за лирику. Ова награда додељена је пр“ ви пут прошле године.

Избор двојице најбољих песника У овој години извршиће савезно аустрисно ЦНИ Тар сво просвете и просветне

ласти алцбурга ко: ј ћ био рођен. Е име је ОИ

»РОМАН У АМЕРИЦИ«

Пре неколико година историчар књижевности Максвел Гајсмар отпочео је рад на студији У пет књига „Роман У Америци“. Прве две књиге из те серије већ су изишле у Лондону под насловима „Писци за време кризе“ и „Последњи провинцијалци“, Сада је изишла и трећа књига „Побуњеници и преци“, у којој је обрађен период од 1890 до 1915 године. Тај период различитих струјања и погледа у америчком роману Гајсмар је илустровао 8нализама дела Франка Нориса, Стивена Жрејна, Џека Лондона, Елен ГТлазгоу и Теодора Драјзера.

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК, 18 МАРТ 1954