Književne novine

ни ЕРЕ

оци

ИН ИСА

И

·„ романа

ЕЊИГЕ ГОВОРЕ

Аугуст Цесарец О слободи и праву књижевника

(Непознат запис из књижевне заоставштиње)

(О толемој Цесарчевој књижевној оставштини први пут је исцрпно и врло опширно проговорено поводом шездесетогодишњице његова рођења (4 децембра 1953) на прослави у Друштву хњижевника Хрватске почетком децембра прошле године, и затим у „Републици“ бр. 12, 1953. Тада сазнасмо, да је у књижевној оставштини Аугуста Цесарца нађен врло вриједан књижевни материјал, Знамо, да Цесарчев књижевни рад пада између два рата, кад је од 1919 до 1940 издао 17 књига својих публицистичких и белетристичких радова, уређивао с М.

Крлежом »Пламен“, био главни сурадник у „Књижевној републици“, сурађивао у многим на-

предним часописима и новинама, сам издавао „заштиту човјека“, итд. Знамо, да је за живота издао три (Царева краљевина“, »"Златни младић“ и „Бјегунц и“), али нисмо знали, да су у књижевној оставштини нађена међу големом рпом рукописа и три нова опсежна текста, три романа, и то „Бије ли луталац“, написан у Србији за Првога свјетског рата, у Крушевцу, 197, „Марија Бистрица“, написан 1921—3 и најављен у „Књижевној републици“ (1923—24) им „Крист и Јуда, написан истих година, кад и „Марија Бистрица“, а са темом из митровачке казнионице, у којој је Цесарец провео непуне двије године, осуђен због судјеловања у Јукићеву атентату на бана Цуваја (8 јула 1912). Живот У казнионицама старе Југославије није прије Цесарца приказао нитко у умјетничком дјелу. Цесарец је о тој теми, како знадемо, објавио и велижи роман „Царева краљевина“ (о затвору У загребачком Судбеном столу“). Занимљиво је, да је Бијели луталац“" написао ијекавски, а „Марију Бистрицу“ иЈКрист и Јуда“ екавски. Послије повратка из Србије, према сачуваним рукописима у оставштини, Цесарец је писао велик дио својих радова екавштином, но штампао их је ијекавштином.

Послије Ослобођења изашло је 9 свезака Цесарчевих изабраних дјела" у мојој редакцији.

Осим великих текстова, Цесарец је оставио мноштво мањих, започетих радова, углавном фрагмената и недовршених приповиједака, новела и пјесама; ту налазимо и многе записе, ситне биљешке. чЧисто на различнихм комадићима папира, које нам говоре о Цесарчеву с записивању часовитих мисли, концепата и започетих радова, идеја и нацрта, нарочито у вези с основним правима радника и радничке класе. Готово сви записи одреда врло су занимљиви и за Цесарпа-борца врло карактеристични, које ће једнога дана требати објавити, како. би нам био што цјеловитији књижевни лик револуционара и борца.

Данас ћемо се задржати у такву једном концепту, који је врло карактеристичан праву књижевника и о улози књижжевпог радника у друштву. Ми знадемо за његову мисао о улози и дужности књижевника у народу, а коју је написао у првом броју свог листа ФЗаштита човјека“ (1928): „„„смије ли још данас итко у ком је мрва савјести, да шути на ту реакцију, смију ли то поготово књижевници, који, ако гдјекада и нису, а оно би требало да буду савјест земље, у чијем јавном животу судјелују својим радом“.

Свој концепт, који је написао негдје године 1918—19, цесарец започиње:

„ХЖисторија југославенске _умјетности и књижевности у најтјешњој је вези с хисторијом свих“ националних и културних покрета за ослобођење и уједињење југославенских народа. Јутославенска умјетност.и књижевност учинила је за то уједињење више заслуга него политика им шрква. Док је политика врло много пута, а мрква увијек наш народ дијелила, умјетност и књижевност га је постојано спајала и уједињавала.

Илирски препород, први разређенији југославенски покрет за уједињењем, започели су књижевници и пјесници, упропастили су га политичари.

Црква сједи на милијунима, политика је најуносније грађанско звање, а од књижевности и умјетности југоставенски књижевници и умјетници не живе, већ гладују и умиру, Ивани Крчитељи и Навјеститељи југославенског ускрснућа пропети су на криж м једина захвала им је бесплатан гроб.

Док је хисторија југославенске умјеткости и књижевности хисторија заносне борбе за живот народни, дотле је хисторија југославенских умјетника и књижевника хисторија њихова кри+ жног пута, епопеја очајничке борбе за живот властити, борба против црних оквира, болести, оскудице и смрти.

Лок је југославенска књижевност и умјетност имала, за има још и данас —- како то доказује и садашња југоелавенска изложба у Паризу — пред читавим свијетом да докаже вриједност наше расе, у самој тој раси наши умјетници џшм хкњижезници обдиљежени су вриједношћу парија. Из читаве културе југославенске цери се блиједи смијех и очај упропаштених, схрваџних њених стваралаца.

Живот њихов ланац је константних трагика и више од половице свих њих умрло је прерано, умрло је У младости, јотш прије успона стваралачких сната. Дуг је њихов низ, вуче се кроз хисторију и кроз садашњицу као црна процесија добронамјерних и схрваних жртви, углавном највећи порицатељи експлоатације, они су били и јесу троедмет експлоатације највеће“.

Након тих констатација Цесарец прелази на приједлог која права треба да уживају књижевници уопће, а ријеч је та била записана, кад је била основана лржава Срба, Хрвата и Словенаца. Разумије се, да је све то остало глас онога, који вапи у пустињи: 3

Из свих тих разлога потписани хрватски умјетници и књижевници, сви-

за Месарчеву концепцију 09.

јесни својега пролетарскот положаја, свијесни великог часа социјалних борби, свијесни човјечјег и културног позива — позивају све словенске и срлске другове на солидаран иступ, а на заједничку владу Срба, Хрвата и Словенаца, подастиру слиједећи захтјев: да се у најкраће вријеме из државних средстава утемељи новчана заклада југославенских "умјетника и књижевника, с којом ће да под евентуалном контролом државе располаже вијеће умјетника и књижевника самих, Сврха те закладе, висина које би мала да резултира из преговора поведених између владе и вијећа умјетника и књижевника, а надаље имала би да буде у извјесном омјеру спрам читавота државног буџета, била би: . .

ј да се свим југославенским умјетницима и књижевницима омогући живот достојан њихова позива,

2) да им се омогући што потпунији и свестранији студиј у земљи м ван земље, у

3) да их се обезбиједи за сваки случај незгоде и болести.

Хрватски књижевници и умјетници осјећајући се једним дијелом велике поробљиване војске интелигентног пролетаријата, дижу свој захтјев с потпуном вјером у његову праведност.

У сазнаји тешких губитака, што су их међу њиховим редовима проузрочиле и скривиле бивше државне власти и неортанизиране друштвене прилике, дижу они свој захтјев у жељи, да једном заувијек у садашњости и у будућности запријече појаву оваквих страшних губитака.

У сазнаји своје испуњене националне дужности упиру прстом и на своја човјечја права. Ништа не може идеализам екрхати тако јако као биједа и немогућност личног развитка...“

Надаље Цесарец говори о величини државних издатака за различне „суви-

МАКС ПЕХШТАЈН: ВО ИСКУШЕНИЈЕ“

кох

Рикарда Хух:

«Живот светог Вонебалда

Пика« (превела Марија Кон, „Сељачка књита“, Сарајево)

име савремене њемачке књижевнице Рикарле Хух није познато нашој ли талачкој публици. Аутор неколико романа, есеја из њемачке књижевне мсторије и низа приповједака, ова књижевница заузима видно мјесто у књижевности своје земље. Тек сада смо добили у преводу њену дужу приповијетку „Живот светог Вонебалда пика“.

Рикарда Хух јавља се у књижевности у времену када.натурализам и импресионизам губе свој значај. Изко по начину казивања _ неоромантичар, Рикарда Хух није била далеко од реалног живота и нових садржаја стварности. По схватању хуманиста. она је осјетила своје вријеме и дала га у својим дјелима у форми која поприма пуне тонове романтичног и сањарског. Међутим, то јој није сметало да увијек одржи и очува дух времена м тежину стварности. Рикарда Хух „првенствено посматра живот, али сагледану стварност преображава снагом своје фантазије у неку врсту нове пјесничке творевине и остаје увијек романтичар и мдеалиста“.

Приповијетка „Меивот светог Вонебалда Пика“ је дјело у којем је аутор захватио у проблем непросвјећености људи и утицаја цркве на развитак друштвеног живота. У ликовима Вонебалда Пика, надбискупа Г., судије ТЦцимелмана им других оцртани су елементи једног устајалог друштва које је већ у дегенерацији и које у себи садржи им здраве, али заостале им примитивне снаге људе из народа, Те двије стране друштва постављене су једна према другој са својим особинама и настојањима. Прва је учмала, друста заостала и без перспектива развитка. А бесперслективност је у супротностима м немогућности сједињавања. „Живот светог Вонебалда Пика“ је оптужба против. владајуће класе, без обзира да ли је казана хотимично и да ли је она став писца према ствар-

и ДУКА ПАВЛОВИЋ

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК, 18 МАРТ 1954

„И НЕ ВОВЕДИ НАС

шне функције“, према којима издацима је захтјев њихов само ситан разломак; они су, књижевници и умјетници, „културна 'војска. југославенског народа“. Рад њихов за идеале, народне и човјечанске био је одувијек моралне и душевне нарави, Они не могу да прогласе бојкот, да прогласе штрајк, они могу да апелирају само на моралне разлоге, „Као морални мементо сазивају они све своје мртве другове, што су пали као жртвена јагњад... ~ сазивају мученичке сјене Силвија Страхимир Крањчевића, Јанка Полић-Камова, Ђуре Јакшића, Ивана Цанкара, Проке Јовкића и Кетеа, све оне, што великим душама својим доказаше вриједност наше расе, а сами можда никада. не би пожељели да се још једном роде као југославенски . умјетници и кжњижевници — тако им живот бијаше горзк и толико веподносиво страшан, те умријеше с грчем и очајем у души“,

И завршава;

„У сазнаји, да држава има бити само средство културе, а самом животу човјечанства култура да је циљ... умјетници и књижевници као културни радници држе, да је њихов захтјев

потпуно у складу са самим циљем човјечанског _ развоја и друштвене правде...

Ако икада, то данас у доба великих друштвених преврата, да заувијек нестане те некултурне срамоте, да се култура гради на жртвама, боловима и понижењима њезиних стваралаца,

Из свих досадањих југославенских култура извири блиједи и тужни пријекор схрваних и упропаштених њихових стваралаца, просљедујући морални и велики циљ стварања заједничке будуће културе, хрватски умјетници и књижевници својим захтјевом не захтијевају ништа друго, него да том стварању даду што веби и смјелији замах и омогуће културу на радости им срећи, а не на болу им на очају њених ствараламџа.

Човјек не смије да буде средство културе, нето циљ њезин. Циљ културе човјечје не смије да буде чевјечји бол, него радост, радост свих људи, а међу њима и радост њезиних стваралаца.

За остварење и получење горњих захтјева, хрватски умјетници и књижевници спремни су ла уложе _ све своје моралне и борбене енергије. Цесарчеве пламене ријечи, написане прије три деценија и више, у име хрватских, а ујелно.и свих југославенских умјетника и књижевника, за слободу ствараоца, написане као мапифест, остале су глас у пустињи који вапи.

Потпуно оживотворење тих захтјева У манифесту могуће је било само у нашој социјалистичкој земљи, а за то

. оживотворење и Аугуст ЦПесарец, књижевник и првоборац наше слободе, положио је свој мукотрпни живот.

Л. ЖИМБРЕК

ВУК РАДОВИЋ: ИЗ СТАРОГ РИМА

Шекспир у Југославији

(Д. Х. Клајњ у Гласнику Шекспировог друштва Америке)

Гласник Шекспировог друштва Америке, Тће 5ћаКезреате 'Оџасфету, У своме броју од 1 јанузгра 1954 донео је чланак др. Хуга Клајна под насловом „Шекспир у Југославији“. Писац је несумњиво извршио један 060страно користан посао — користан и по америчку јавност и по нас ~ из» невши у врло јасном и сажетом 06лику сва главна шекспировека остварења код нас, — преводилачка, глумачка и редитељска — почев од првих покушаја упознавања А. Т. лЛинхарта (код Словенаца), Ивана Кризманића. (код Хрвата) и Лазе Костића (код Срба), па све до данашњих, најновијих. Амерички поштовгоци великога драматичара несумњиво ће се пријатно: изненадити кад из овога извештаја виде колико су бројна м рззноврсна ова остварења (премда, нажалост, још немамо целога Шекспира) и, у томе погледу, мислим, веома је занимљиво указивање др Клајна на промењени став према Шекспиру и према позоришту уопште који су код нас, после рата, изазвали економски, политички и друштвени преображаји. „Нове, до сала из позоришта искључене масе, похрлиле су у гледалишта, и настало је питање: Какве врсте претстава могу да задовоље културне и уметничке потребе њихове, шта би Шекспир могао да им каже, и како да њетово дело буде разумљиво тој челној и несофистицираОдговор ној позоришној публици“

на ово питање др Клајн млуструје У-

поређењем различног тумачења „Харео- млета“ у Народном позоришту У граду пре рата и после рата: носилац главне улоте био је исти глумац, Р. Плаовић, зли док је пред рат Хамлет „углавном изражавао немоћно гну-

тање које "је проазлазило, из плотиштујућих прилика из којих није

могао да се ислетља“, см сада, узеривши се у злочин свога стрица „приступа одлучној, промишљеној им хотимичној- акпији. "Раније, Хвмлетова освета била је изведена у „наступу плаховитости, а сада „Хамлет убија хладно ' али неумољиве, као изврши лац пресуде, или као хирург који обавља нужну операцију“. ·

Између многих занимљивих података које је др Клајн саопштио Америчком Шекспировом друштву, као например да је Шекспирова жомедија „Како вам драго“ први пут приказана на македонском језику, у Скопљу,

ДВЕ ПЕСМЕ

под

„Под мостом Мирабоа тече

Ммосто

М -МИРАБОА

Сена“, тече Сена

још: увек чако једам песник тије осив. Крај Сене листа у дам пролећњи осмеш младиг жена због којит би се опет неко опио тч људо заволео неку

ч био неком крив,

а свака од тих жена има очи које нешто хоће, телито траже у таласима модрим.

Једна крај мене тужна има кожу тахо белу и меку ц ломм трсте, и шета као ба чека

неког ко неће доћи.

Хтела бих да седнељ крај ње, м. ја сам бамас тупа,

и да јој кажем да све ми проносико вулше снова.

него што можемо прењети,

а. бојим се, рећи ће грубо: Пусти, ја могу сама

да мосим терет жене,

ја сам она која ти је зауставила метро

својим телом прошле ноћи,

ко зна, због које чаштце снова коју је грубо,

гурмуо неко из руку.

„Под мостом Мирабоа тече Сена“.

Тече Сена

мо никад краја шлетовимф мисли што се вуку. ж жок

ОГЛЕДАЛО

Тито сам једне вечери уронила у подочњажхе плаве још тише ми невињије открила прву седу влас.

Једне вечери ушла сам на трстима у огледало сећања.

На рубу се засребриле трп нити у снопу израсље три струка ледене траве доживљеног и досећања. три влати које су пожуриле да избију што тре.

Да нису то три љубави које се у љубав нису МИРА АЛЕЧКОВИЋ

третворилет

1949, под свакако је

(она је и штампана исте године насловом „Како што милувате“), штета што није забеле+ жено ла је и први Шекспир, и то „Хамлет“, преведен на шиптарски језик и штампан у Београду за Шиптарско издавачко предузеле У Приштини. Узгред напомињем да би било врло корисно им занимљиво ако би над неко од наших грбанолота обавестио, бар мало, о овоме преводу.

Б. НЕДИЋ жхох

Мало више бриге о књизи

Књига ће опет поскупити. Круг чи= талаца се смањује. У таквој ситуацији логично би било да се поклања пуна пажња опреми и популаризацији књиге. Међутим, баш у последње вријеме имао сам у рукама низ дје< ла, издатих од разних предузећа, ко-+ ја су приређена врло аљказо. Нијесам се зачудио када сам у штампарији ви+

дио налог за. роман на коме пише; „2500 комада брошуре „Лађа то не“ од којег броја“... итд. јер је тај

налог писао технички уредник штампареког предузећа, али је неразумљиво да коректор „Гаврана на звонику“ Ммока ЕВујачива досљедно пише „исчезне“, „шесдесет“, „исчаури", „ис чезао“ и томе слично. да је то коректорска омашка види се баш из те до+ сљецности. Остале грешке, као растављање „бе-спредметна“, преметање

слова („пронеђа“ место пронађе), испуштање редова као на страни, 136, погрјешна пагинација (46, 35, 47, 50),

„фантерицна“ мјесто фантеринца, безпризорно дијете“ (149), „неишта“ и остало могу се донекле опростити као недовољна пажња, али досљедност У писању 2" гдје мора доћи „ш“ говори о незнању. У књизи за дјецу, коју је Чедо РВуковић објавио у елицијама „Златне књиге“ пише у предговору да је он рођен 1910 у Авдријевици, „У приморском крају Џрне Горе“, мако је свакоме јасно гдје се налази Андријевица им колико је далеко од мора. Лалићев роман „Зло прољеће“ такође је пун трешат Кво неколико примјера. Тамо, пиш „Назебли су, покварили стомаке, кашљу и лица су им потамњела, необријани, неопрани“. Или: „Крајем љета украде се коњ Вучка Дјемића“. на јелном мјесту пи+ тле о положају о: Таре у Југосла-

а

вију“, „растварају у модре иплаве дрољке“. „кадкад“, ~ лађем“, упосље“, „јели“ итд, Пливијеова „Москва

мије поштеђена од омашака сваке врсте. Нарочито кад су у питању наводници. да не би и овај напис послужио као пропаганда против ктите, завршићу га. Само сам хтио рећи да не можемо тражити поштовање према књизи од стране техничких лица м. трговаца,

ако га сами немамо,

РАДОСЛАВ РОТКОВИЋ Хо

Словеначки и македонски писци У издању „Свјетлости“

Сарајевска „Свјетлост“ издаће ове тодине низ дела из словеначке м македонске књижевности. У најскорије време излазе из штампе „Словеначке народне приповетке“, затим „избор из дема најзначајнијих словеначких троч заместа прве половине овота века, чланпи с" Бориса Зихерла и приповетке Франца Бевка „Црна браћа“.

У току 1954 „Свјетлост“ припрема издања изабраних песама Отона Жупанчича у препеву Густава Крклеца и уз есеј о писцу Јосипа Видмара. Исто тако биће издане и „Тршћанске хумореске“ Владимира Бартола. У плану је и издавање по једне књиге иза-• браних приповедака Мишка Крањца и Владимира Бартола.

Из македонске књижевности у при преми. су „Македонске народне при поветке“ м „Антологија македонске поезије“.

5