Književne novine

ЖТЖДЕЈЕ НА ДЕЛУ _ |

Саида КО ет АИ ји

Боје Рима

Разговор оних који су доживели душу овога града и осетили његове лепоте и ужасе, надања и поразе

ф и л м

Нови успех редитеља Стојановића

Редитељ Велимир Стојановић, познат нашцој публици по многим одличним краткометражним филмовима („ЕЊегош“, „Мртви град“ и други), забележмо је још једен услех. У продукцији „Авала-филма“ остварио је као писац сценарија и редитељ документарни филм посвећен нашем великом песнику Јовану Јовановићу Змају.

Задатак је био веома тежак. На неколико стотина метара филмске траке требало је обухватити Змајеву многострану делатност на књижевном пољу и читав његов плодан и мукотрпан живот. Не залазећи у историчарску исцрпност Стојановић је као писац сценарија успео да створи утисак о Змајевом животу и раду. Ређајући и повезујући изванредно вешто дечју, лирску и сатиричну поезију са пресудним тренуцима у песникову животу остварио је целину која с једне стране приказује развој и стварање, а с друге објашњава живот и патњу песника и човека.

Велимир Стојановић као редитељ Ууспео је да оживи на филмскоме платну и да поетизира читав тај материјал који је у себи носио клицу нефилм-

скога и опасност да постане неинтересантан, Служећи се кадром као основним изражајним средством, Сто-

успео да из сасвим обичних ствари сигурно извуче неке симболичке вредности. Димњаци са родиним гњездима и кровови кућа престају да буду само та и постају успела слика једног далеког, тихог и срећног војвођанског детињства. Грање које пупи, замагљени прозор, усталасави пејсаж обухваћен широким покретом камере, суви лист који пада, све то постаје израз баш онога осећања које редитељ хоће да пружи гледаоцу. Старинска слова првих издања Змајевих песама и топли глас спикера (Рада Марковића, који је одлично прочитао неколико десетина стихова) дочарали су нам у потпуности лепоту песама јединствених у нашој књижевности. По свему судећи Велимир Стојановић сигурно ступа у редове 6ољих европских документариста.

Упечатљива музика Крешимира Барановића нашла је одговарајуће место У целини филма, доприносећи општем утиску. Камера Милета Марковића "успела је да створи јединство стила везујући разнородни материјал репродукција, ентеријера и пејсажа. свотографија је од почетка до краја носила у себи доследно топлоту толико важну за овај добар филм.

ДЕЈАН КОСАНОВИЋ

јановић је

БИБЛИОГРАФИЈА

Б. Л. Лазаревић: Акварели, песме. Штампане у Градској штампарији у Крушевцу.

Мартовски број сарајевског часописа „Живот“ доноси прилоге: Душан Ђуровић: Плач на пећинама; Меша Селимовић: Олујна ноћ; Мирко Вујачић: Намјерник; Никола Дреновац: Скица (песма); Синиша Пауновић: Лирске минијатуре; Бошко Новаковић: Уз 70-тодишњицу Вељка Петровића; Борис Зихерл: Неколико напомена о кашој критици; Јован Радуловић: Фра петар Бакула; Морис Жорди: Снаге им тенденције савремене француске књижевности; Славко Симић: Три писма Раде Драинца. У рубрици „Феврти и, оцјене“ прилози; Р. Рамића, М. Жугића и и. К.

Изашао је из штампе средњошколски лист за књижевност, науку и умјетност „полет“.

„Словеначки _ часопис »„Обзорпик“ доноси прилоге: Рудолф Кресал: Купили су колевку; Фрањо Рош: Шума и Растанак (песме); Иван Точко: На Медвеђем камену; миха Клинар: За растанак и Крашки мотиви (песме); Карел Чапек: Обичан живот; Јелен Џоже: Томанова Цила; Ј. Кадијан: Три ми-јнута; Вера Петкович: Смеј се, смеј.., (песма); Тернар Јоже: њене песме; Калтнека Здравко: Сред ноћи (песма); Станко Прек;: Музика и народ.

лео таи љаттттатини лит пати ти ликера

мемванининијенвамина мири и рии мвиииииаииамика

ФРИЗ ЖРТВЕНИКА ДОМИЦИЈУСА АХЕНОБАРБУСА (детаљ)

кове Шпаније Хуана Гар-

сија Алеман и Станко сје-

де за столом у једној малој ростичерији у виа дел Гамберо и разговарају. Простор у који су уроњени као рибе у воду акварија испуњен је мирисавим димом са роштиља у углу на коме се пече аррассћјо и бравља ребарца, а сви предмети око њих — столови без простирке, столице са сједиштима од свијетлих сламних плетеница и стијене локала — покривени су слојем златносмеђе патине сложеног постања, која буди осјећај домаће удобности и рустичнот благостања и некако спада, уз оронули барокни сјај тог дијела Рима између Корза и пјаца ди Спања, као превлака од паучине на боце скупоцјеног старог вина. У печењарници је осим то троје само један улични продавач кравата с индиферентним лицем старог глумца и благим очима. Младнћи и жена говоре између себе енглески, сваки од њих на начин: како се тај језик говори на његову полу“ отоку Европе.

„Данас сам био на дражби“, прича Скиен друговима, гледајући – испод накривљеног чуперка косе свијетле као лан плавим дјечачким очима чашу реског руменог азеншћо из Кастели Романи у својој руци. Изговор му је скандинавски глух, а док говори чини се као да гута зрак. „Продавале су се ствари неке изумрле породице. Хтио сам да купим колорисани енглески бакрорез из ХУП стољећа, не буде ли скуп. Чекајући да дође на њ ред, размишљао сам. Мислио сам како ја већ више година друго ш не радим него гледам и сликам Рим, а није ми никад пало на ум да размотрим које је Рим боје које је у основи он боје.“

„Из праксе се рађа теорија,“ насмијеши се Шпанкиња. „То је увијек тако. Да чујемо, Оле, јеси ли пронашао боју Рима.“

Норвежанин искапи чашу надушак потпуно без гутања.

„Мени се Рим приказује као да је боје тек убране брескве или, ако вам се та боја чини превећ њежна за град од камена, он је боје слаткиша од ананаса, мртворужичасте боје старих акведукта који сводовима пролазе кроз римску Кампању и зидина из доба царева кроз које усјеченим луковима пролази трамвај. То је боја усахле руже и опека које су двије хиљаде година лежале у земљи. Погледајте римске куће, старе римске палаче, виле и љетниковце по колима, палацо Венеција, палацо

ОРВЕШКИ сликар Оле Ски| | ен, емигранткиња из Фран-

Мадама, палацо Боргезе, страћаре уз.

Тибер, све су оне те исте боје... цијели град је те исте боје...“ : Хуана погледа сликара својим сјај“ ним црним очима.

„Та би се боја могла назвати ми бојом пути „сунџем опаљене пути једрих жена

које су се данас опростиле с Нијем“

цима да би сутра дочекале нове при“ јатеље у уским Хлачама који су се

римских жена,“ рече, |

коцкали за доларе сједећи на асфал-_

" ту раскршћа па су их струје војно“

промета морале да обилазе... римских жена којима је крижање крви свих крајева Италије- кроз једну генерацију поправило стас и ходи уз златне плетенице дало црне очи г љубичасте очи уз црне косе, То је боја класичног блуда п крви у арени и на плочама крова Анђеоске. тврђаве и крви на Скарпијином прслуку од бијелог дамаска Који је кроз скердетну ешарпу пробио Тоскин 60деж. .. То је и боја оне необичне ба-

«

Хранко Смодлака

рокне кулисе која се зове Порта Пиа и кроз коју су Пијемонтези седамдесете умарширали у папински Рим:..“

„Атаог у сапште и фанфаре које пјевају У мозгу — права си Шпанкиња,“ рече Хуани Станко. „Мене та боја више од свега сјећа духана, сухог духанског лишћа које је расло у малим црним пољцима мог краја окруженим сивим каменим брдима као што су она ваша... у Естремадури... Цијела пиаца ди Спања са Франковом амбасадом у палацо ди Спања, великим степеништем које одатле. води на Тринита ден Монти и Пивчо, са Антико Кафе Греко гдје су пили кафу Гете, Бајрон и Шели, мени: све то изгледа изрезано, на-

прављено, слијепљено од хаванских.

цигара... читави квартови, читав Рим од хаванских ичгара... А кад мало зажмурим очима, онда и ја видим на свему томе превлаку осушене крви — крви проливене од истих људи у твојој земљи, Хуана, и мојој...“ .

„То је сигурно једна, мислим главна, боја Рима,“ настави Скиен, коме

АУГУСТУС љети гонити ИРА -= =

СЛИКА

су се очи мећ јако цаклиле од вина, „боја, да се изразим технички, цечене сијене или печеног окра који се купују на кредит код трговаца у виа Маргута, боја штапића од кандираног шећера... боја километара сухог лишћа на стаблима дуж Тибера на јесенском сунцу... боја коју добије небо о западу кад се на њему оцрта низ гримизних пинија обасјаних сунцем које је већ зашло. ..“

„То све је горњи видљиви слој Рима,“ упадне Хуана. „Он лежи на доњем слоју боје сивожуте глине, римског туфа. Оно горе је обијесна разблудна жена, ово доље жена из пука истрошена радом и порођајима...“ „То је сирови окер, сирова сијена,“ рече сликар.

„Боја катакомба, боја трамонтане и прашине коју она. диже, боја Тибра који лагано тече између високих зиданих обала, боја блатног прљавог сухог лишћа на стаблима дуж Тибра у дане када пада киша, боја римске Кампање одакле се не види Рим него се из сухе прашњаве траме диже само мртвачка лубања куполе Светога Петра, боја Вне Апије и Скале Санте уз коју се степен по степен узлази на кољенима, боја Улица пучких четврти и продаваонина _ лота...“

„Друга боја Рима!“ сложише се са дјевојком Скиен и Станко, Ми смо исто тако мислили, А трећа боја2“

„Црна, Боја поповских мантија и доминиканских хаља и шешира везаних натегнутим _ конопцима а обод и црних лиму, зина са грбом на Виторио Венето и фашистичких кошуља и црних очију семинариста. Боја молитвеника и круница и љетних наочара и анархиста и Пропаганда Фиде и оног цилиндра којим је луди војник са првог америчког тенка који је ушао у Рим поздрављао грађане. Боја облачне ноћи на Пинчу испод стабала удвоје

и крипте под Светим Петром кад се .угаси свијетло... То су три

боје Рима,“

„А као шљива плава боја Савоје»г“

„Та је само лрохујала кроз Рим,“ одговори Норвежанину Станко.

Устаје продавач који је сједио у углу (слушајући што они говоре) и вади из свог асортимана три кравате: рђасту, жућкасту и црну.

На сату времена. ломе се векови...

„Беља трака тута тч боје јутарње.

На западу — назупчани врхови "Проклетија као да су загризли небо...

" Миле старинска кола... Дрвени точкови | трашином 2лавињају. Вочићи јутарњи терет вуку: рало и

У трегршт сена

и. њега с торбакож — смолаво жкече, 3 закрте на кошуљи

% бели лист новина у испруженим рукама...

За окуком тротутњао је трактор п у мимотред : _ два хечета су се јутром поздравила.

ЕБАД МЕКУЛИ (С оригинала превео аутор)

„Сињори, купите три кравате у три боје Ри-

ма од једног старог Уу-

мјетника... — коме кравате – једино жајно средство...“

Споља се чује свирка китаре и дрндање посљедњих фијакера свијета на плочнику виа дел Гамберо.,,

су изра-

ТУМАЧ

абђђасећјо __ (римски дијалект — јање; азешћо

(талијански) — врста вина; атог у запеге; (шпански) — љубав и крв; Апсога чип Назсо 41 азејшћо! (талиЈански) — Још флашу вина ашјуто!

АЛАНИ. "новине

ГЛАВНИ УРЕДНИЦИ Танасије Младеновић и Ђузг Радовић РЕДАКЦИСКИ КОЛЕГИЈУМ

Ото Бихаљи Мерин, Велибор

Глигорић, Радомир Константи.

новић, Душан Матић и Ристо Тошовић

х УРЕДНИШТВО Француска 7, тел, 21-000 АДМИНИСТРАЦИЈА Теразије 27, пошт. фах 138 Бич

Претплата за годину 1954 Дин.

900. поједини примерак Дин. 20.

Број чековног рачуна 1092—Т—208 х

Лист излази сваког четвртка

РУКОПИСИ СЕ НЕ ВРАЋАЈУ

Заштита културних вредности

у рату

(Наставак са прве стране)

вест човечанства, дало је до сада такве декларације. Нека је част тим

малим и мирољубивим државама но. .

нека се подвуче да велике нације, без обзира на табор у коме су биле у последњем рату, нису претече ове акције, Оне чекају једна другу да дође до једновременог давања такве декларације. А то чекање је доказ да се успех ове акције не може очекивати са сигурношћу.

Ипак има снаге код покретача ове акције. Постигло се то да је холандска влада сазвала за 22 април ове године једну дипломатску _ конференцију на којој треба проблем дефинитивно решити доношењем једне колективне конвенције која би заменила једностране декларације о осећању дужности и која би прогласила да је та дужност правна оба-

веза свих држава.

Ми се нећемо овде задржавати на садржају предлога, Предлог је по шао од идеје да свака држава уреди своју националну службу чува» ња уметничких ин историских реткости'и споменика и да се места где се ти споменици налазе имају оматрати двојаком неутралном културном зоном. С једне стране домаћа држава такву зону бљавати у војне сврхе и сврхе рат“ не индустрије, а с друге стране непријатељ је дужан да приликом воје них операција поштеди ту зону од уништења и пљачке. Национална служба чувања имала би бити неутрална у рату, изван армије и лосвећена чувању сти. Она би добила статус сличан статусу санитетског особља у рату, Разумљиво је да би се та национална служба одмах ставила у везу са непријатељском командом, али не зато да јој служи, него зато да за“ једнички чува културне споменике и реткости као колективно благо свих нација и целог човечанства. То су основне идеје које провејавају кроз цео пројекат.

Таква се идеја мора поздравите ако се пође од схватања да су културна добра заједничка својина човечанства и ако она могу да буду понос једне одређене нације. Али

искуство са конвенцијом о геноци-

ду, коју још нису ратификовале САД и Велика Британија и коју је ратификовао уз резерву СССР. искуства да велике силе нису хтеле да у ту

конвенцију укључе културни геноцид, искуство да главне војничке нације нису дале спонтане једно-

стране декларације о поштовању кулљ _

турних добара за случај рата, све то заједно показује нам да здраве идеје, као што је ова, иду напред, али да су кочнице прогреса озбиљне, Треба рачунати да ће се на тој дипломатској конференцији давати од срца топле изјаве, да ће се сагласити на један текст конвенције, али да ће тај текст пљуштати изразима „у“ колико је то могуће“, „до крајњих могућности“, „у највећој мери“, „ако то операције допуштају“, „уколико то не угрожава безбедност окупационих трупа“.итд. Сваки од ових из“ раза је нова количина воде која се сипа у пенушаво чисто вино, А кад све то буде разблажено, онда ће се годинама чекати да овај инструменат ратификују оне силе које претстављају главну војну снагу и које претендују да предњаче у култу“ ри данашњице. ,

Али поред свог практичног песимизма, сазрева једна здрава идеја, рођена из пепела попаљеног и покраденог 'огњишта. Место идеје 0= свете дошла је идеја „никада

више!“ МИЛАН БАРТОШ

„да

Одговорни уредник Танасије Младеновић, Београд, Француска 7 Ф Издаје Издавачко предузеће „Знање“ фФ Штампа „Политика", Цетињска 1. М ' У

не сме употре- ·

културних вредно“

, |