Književne novine
ТОД. 1. БР. 12 Ж ЦЕНА 20 ДИН. ,
БЕОГРАД, ЧЕТВРТАК | АПРИЛ 1954
Лист излази сваког четвртка
Заштита културних
С Пп У ТА
РАУЛ ДИФИ:
НИЦА
по Н
Е М А 4
вредности рату
А ДАН 22 априла 1954 састаје се у Хагу дипломатска конференција, чији је задатак да изради текст и донесе једну међународну конвенцију о заштити културних добара на случај оружаног сукоба. Дуго је
= требало човечанству да дође до тога степена да се
у код. међународно ратно право унесе и један инструменат
ове врсте,
Ратови су увек били један од главних начина уништења
културних споменика. Али оно што
рија доказује, ратови су били и прилика да се један народ лиши својих културних тековина. Завојевач је често с планом уништавао културне споменике на окупираној територији или је просто присвајао и односио као свој ратни трофеј оно што је сматрао као најважније у култури нације чију је домовину поробио, Често су завојевачки народи те пренесене трофеје
нам чак и новија исто.
сматрали поносом своје нације и доказом своје културности, доказом о своме поштовању туђе културе,
Кад смо у палати Паризу дискутовали проблем културних реституција, француски делегат је уз опште одобравање критиковао немачки апарат за културне пљачке у окупираним државама у
Луксембург у
к о Ј
Литерарни разговор у кавани „Код ибрика«
АКО је с литературом У
Немачкојг — питао сам
се, питају ме, а да на то,
дабоме, не могу да дам ни
кратак, ни одређен одговор, па чак ни одговор. Утисак то је све, поготову кад се зна о како је сложеном предмету реч. Он претпоставља __ извесно _ претходно познавање, да би склизнуо у историју литерарних додира, ла тек онда испливао на површину актуелног. Али какво је наше просечно познавање немачке књижевности» Уопште, оно је уџбенички мртво знање неких имена. Јер, почев од Гетеа, Доситејева вршњака, Немци утичу на нас углавном својим малим, заборављеним писцима, а никада ни изблиза тако као Руси или Францу зи, Главна имена немачке књижевности минула су код нас управо без одјека, за многа значајна није се никад ни чуло, већина дела није преведена — а при том смо тако близу, и тако, вековима, сплетено повезани, у ратовима и миру, и толики се број наших људи школовао у Немачкој. Једино је време после првог рата добило, преко Нолита, Бинозе, Минерве, нешто нових немачких писаца; но одмах затим дошао је Хитлер и емиграција, и сад се поставља питање да ли се и у овом случају није продужила традиција старих односа.
За све то, сумарно речено, разлози су у друкчијој нашој духовној и
политичкој оријентацији, тако да се
и лично интересовање нашег света, чак и кад му је бављење немачком литературом студиј и дужност, тешко пробија у њене слојевите и тамне наслаге, тешко их и споро усваја из наклоности И афинитета. Али није само то, Чак Томас „Ман говори негде како су му главни Уучитељи били Руси, Французи и Енглези, и тек се под старост, вели, заправо упознао са тако капиталним вредностима као што су Келеров Зелени Хајнрих или Штифтерове приповетке.
И сад, одговорифи шта је с литературом у Немачкој данас, па и разговарати о њој данас онде, значи не водити рачуна једино о новим именима и стремљењима, него свакако дотаћи цео комплекс и видети шта је и са старијим. Пре свега са самим Томасом Маном, чије име и дело сугестивно доминира кад је. реч о Немачкој.
Али Томаса Мана — да ли је то стварно могућнор — тамо као и да
нема. Иако сад живи у Швајцарској, а дела му поново излазе код издавача у Франкфурту, иако је не сама најснажније него и- најобухватније, и најактуелније оцртао трагику Немачке, њега у савременој немачкој вреви као да нема и као да се не чује, „Ах“, вели једна културна жена, севнув оком, „Томас Ман! Он је за време рата држао тако огорчене говоре.“ „Томас Манз“ — каже један књижевник — „то је врло далеко“. То је, изгледа, у висинама чија струјања тек врло споредно утичу на ниско поднебље текућега.
Бошко Петровић
Један други млади писац, спазив У мене нову Манову приповетку, и данас већ доста ретку, једину његову Песму о детенцету, замолио је бр3зо: „Хоћете ли ми дати то да прочитам“ Али у његовој соби, кад сам га посетио, било је врло мало књига из немачке књижевности. „Томас Ман пише лепо“, рекао је он, „само му је причање врло дуго, врло споро. Чини ми се да то данас не иде.“ Исто ми то каже још један књижевник, чија се библиотека, пружена уз два зида, састоји од самих нових и најновијих књига, превода и оригинала, тако рећи истргнута из излога.
Рекао сам младићу: „Ви имате одличних приповедача — узмите.Шторма, да не кажем Штифтера, — имате, рецимо, Хајнеа, али не оног. из измалтретираних љубавних стихова —- говори ли вам то нешто, полази ли ко одатле“ Њему је то било страно, као и полупрошло модернс раздобље између ратова, које пој пуно не познаје.
Најзад сам ипак чуо. „Ако узме. велика имена која светле пред“ мном: Достојевског, Џојса, Штифте ра.. Томаса Мана...“ Први и једин) пут, Али, имена су неопажено про пала у празној дискусији масе по сетилаца келнских „разговора сре лом“, овај пут организованој на те му шта публика тражи од писци; (испало је: нико то не зна, најмањ» публика). Књижевник који их је 13 говорио, док су изнад чекаонице П класе келнске станице бректале ло комотиве и мутаво тупкали вагону седећи, изузетно ћутљив, поред дру га с којим је имао да одговара и отурујући микрофон, био је Хајнрих
Бел, једно од озбиљнијих пових 1
мена у првом плану послератне немачке белетристике,
,
После месец дана, у ресторану Код ибрика, у близини минхенских аркада, један други писац лоздравља се и вели: „Та био сам да гледам Жижи (он каже Гиги) у позоришту. Молим вас, Колета у преради Вики Баум. Шта да кажем» Свет све више тражи само забаву: лепо смо, провели вече, хајдемо спавати. Немојте нас узнемиравати. Толико“.
— Наша нова литература» То је опширна тема. Уосталом, могли бисте доћи код нас на вечеру, Да» Позваћемо још неке књижевнике, из разговора ћете стећи најбољи утисак... Али, боже, па сад у граду никог нема! Зар не Да, чекајте, заиста нико није ту, сви су отпу-
товали. Нико ту и не живи. Ах, Берлин, Берлин, како је то било друкчије... ово је провинција и спавање,
— Читао сам у новинама Кестенову критику,
— Даз Јесте ли разумели То је, молим, колективан напад на групу 47. То је објава рата!
Кестен је критиковао једну радиодраму: лепо је што хоћете модерно, али треба написати добро, А то је, вели саговорник, објава рата новој генерацији, која расте без обзира на стару, ону која је остала У Немачкој, као и ону што је имигрирала и која сад, после првог разо-
(Наставак на петој страни)
Европи и тражио да се прогласи општи закон о враћању свега. онога што претставља културну · тековину једног народа и да се право, на реституције културних објеката сматра незастаривим. До мене је седео мој египатски колега. Устао је да поздрави излагање француског делегата, нарочито захтев да право на културне реституције буде незастариво додајући томе и свој амандман ла се то правило протегне и на она одношења културних споменика ко-
за су и до сада извршена. Саркастич- |
но је питао да ли се то односи и на обелиск, који краси Трг Конкорд у Паризу и да ли Егинат може рачунати да ће му Француска вратити тај споменик, Измешали су се кратак потсмех и дуги тајац. Ипак створено је једно ново правило међународног права, правило о праву на културне реституције и обавезе давања рампласмана у културним вред» ностима исте врсте за она добра од културне и историске важности, за која је утврђено да су однета. али за која није успело да буду враћена.
Створено је репресивно право. Правило да се кажњава онај који однесе и да се натера на враћање, Али је и даље остало отворено питање о правилима „превентивног карактера. Како спречити да се. не од-
| Милан Бартош
носи и не уништава» Како регулиса-, ти заштиту културних вредности У току самога рата и ратних операцијаг Последњи рат указао је да је хитлеровска немачка машина у редове позадинске организације · укључила и: нарочити апарат за пљачку уметничких и историских вредности, Са колико рафинираности, естетског у: куса и научног и културног позна» вања је радила та машина показали су пред целим светом француски музејски стручњаци приређујући у Паризу неколико _ изложби оних француских уметничких _ дела која су била однета од Немаца и реституисана после рата. Један критичар
| ЖОРЖ БРАК; МРТВА ПРИРОДА
. рујем да боље градске народне библиотеке, штровићевих споменика у Сплиту, и одно-.
" шење у Софију летописа и старих записа из
“ Немањинских задужбина. Ја можда лакше разумем него сами Словенци заплену свих словеначких књига по блиотекама и читаоницама. ла се деградира једна нација лишавањем свих крупних и ситних трагова њене културе.
Ђ. ДЕ КИРИКО:
„птовати туђе културне
печу ~
„Лично сећање из 1916 о ломачи српских књига у Прокупљу зарезало се тако дубоко У _моју потсвест да ми се та слика поновно увек јавља жива и јасна кад год мислим 9 овом проблему или по својој професионалној дужности улазим у то питање. Зато ве-
уништење Бео- |
разумем и. и рушење Ме-
малим сеоским биТо је покушај
(из чланка М, Бартоша)
Хи
СЛИКАР КОЊА »
рекао је да се треба дивити Герингу или његовим саветодавиима са како сигурним критеријумом је одабирано оно што је било опљачкано у намери да обогатц његову личну га» лерију.
С друге стране, било је довољно посматрати оно што је учињено код нас да се утврди рушилачки план уништења културних споменика једнога народа. Не знамо који се од окупатора више истакао у ревности уништавања. Не знамо да ли је више уништавано и покрадено у | или у 11 светском рату, бар кол нас У Србији. Систематско званично пљаче кање и уништавање било је комби новано са пострекавањем _ на при“ ватно уништавање ин просте крађе. Лично _ сећање из 1916 о ломачи српских књига у Прокупљу зарезало се тако дубоко у моју потствест да ми се та слика поновно увек јавља жива и" јасна кад год мислим 0 о вом проблему или по својој профе» сионалној дужности улазим у то питање. Зато верујем да боље разумем и уништење Београдске народне. библиотеке, рушење Мештровићевих споменика у Сплиту, и одноше» ње у Софију летописа и старих за» писа из Немањинских задужбина, Ја можда лакше разумем него сами Словенци заплену свих словеначких књига по малим сеоским библиотекама и читаоницама. То је покушај да се. деградира једна нација лишавањем свих крупних и ситних трагова њене културе.
Под таквим околностима још пре пет година УНЕСКО је дао иницијативу да се пређе на превентивну забрану уништења културних _ споменика у току рата и. ратних опера ција, Само треба бити искрен. Не треба се заносити. Та иницијативи није била самоникла. Можемо је на звати да је то утешна трка. Кад је у централном _ органу „Уједињених Нација пропала идеја о спречавању и кажњавању културних теноцида, тј. акција које су усмерене на то да
се једна нација лиши. својих култур“ них тековина и да дође у положај
који спречава ту нацију. да чува своје. културне. споменике и да се културно развија, —
на себе улогу да покрене такву ак“ цију. | ; у
Идејж која је преовладала У УНЕСКУ била је врло скромних размера и бојажљива. Место акције
"да се дође до једне. колективне кон-
зенције која би уништење културних
"споменика прогласила за ратни зло“
чин, дошло се на мисао да саме др“ жаве дају једностране декларације У којима се оне обавезују да ће поспоменике ако њихове трупе уђу у оружану акцију, Значи, прешло се на систем појединачних декларација о савести држава и о преузимању добровољне обавезе поштовања културних споменика у рату. Скупштина УНЕСКА је додуше утврдила текст модела такве декларације и учинила апел на све државе да давањем такве
| декларације докажу своју култур-
ност. Међутим, резултати су до да» нас врло штури. Петнаестак држа» ва, које ни по снази ни по култур“ ном наслеђу нису све заједно са-
(Наставак на осмој страни)
– УНЕСКО као · специјализовани орган У. Н. узео је