Književne novine

ИДЕЈЕ НА ДЕЛУ |

7"

ПРОТАГОНИСТ МОДЕРНИХ ПЈЕСНИЧКИХ И КРИТИЧКИХ ИДЕЈА

“ Крити чар Матош

. [7 АТОШЦ је могао постати једним од највећих писаца у хрватској књижевности, по свому _ критичком нагону, да ту књижевност, каква

је до њега, проучи колико је год могуће више. Тако му је постала искуством, па га он обликовао као критику о њој постојећој, и том критиком потицао и оплођавао књижевност нову и на њезино стабло „калемио је своја искуства о свјетској књижевности; поспјешио тако природни јој развитак боље и ви-

него итко- прије њега и послије њега. Шта је у књижевности језик, шта критика, шта карактер, шта тенденција, шта стил и шта народ, шта социјалност, и шта је у њој силесија других ствари — и данданас и већ десетљећа у нас актуелних и прилично нејасно објашњаваних —, о тому је Матош већ давно изрекао толикд паметнога да би од те паметности, ако се она и данас паметно употребљава, _ хрватска књижевност могла живјети боље, а било би јој још боље, да се том паметношћу _ користила _ паметно ми више него се њоме користила у последњих двадесет година.

Рећи ће се, можда, да су социјалне пи економске прилшке у нас између два рата, сличне онима прије Првога свјетског рата, у то доба Матошева живовања и књижевниковања, па да су у оба та раздобља због тога слични и културни проблеми. Онда би и мишљење о тим сличним културним проблемима требало да умношћу и културношћу буде налик на Матошево мишљење о њима, а да не буде, чешће, опречно тому смислом, дакле и вреноћом облика. Штошта, о чему је Матош расправио, постојало је нерасправљено у нас и прије њега, па нитко не бијаше о тому казао толико исправно као он. Није било талента и карактера какви су у њега; талента срчано критичког и карактера неуморно борбеног, непопустљивог у свом самоодрицању. Изопћио се из друштва, згражајући се над његовим културним неподопштинама и социјалним · опачинама, да би написао величајну пјесничку сатиру „Мора“, што је својим језиком гађења и ужасавања, достојна да буде у Шекспировој драматичкој мизантропологији. „Тимон Атењанин“:; одалечио <е од представника друштва у своје доба, и од њихових недјела, да би те грдобе од карактера и њихове грдобштине од непамети могао прозрети што јасније, па и презрети што срдитије, и тим прозирањем и презирањем, израженим у критичком језику који је у њега, у већини случајева био пјеснички, омогућивати да се назре како би требало да буде у животу љепшем и у култури вреднијој. Од страсти да сагледа што се збива и како се збива, и да о тому збивању искаже своју мисао — да се бори против њега ако је неподобно, и да се бори за њ ако је вриједно — Матош је равнодушан и према властитим пријатељима, према свакому ближњем и даљем, па и према читавој нацији, увиђа ли критички: необзирно креше у лице шта

му се у њих не свиђа, па нека му буду непријатељи.

Гледа ли се равнодушно, то јест непристрано и непристрасно, највећма је могуће да се види точно, Матошева се критичка равнодушност распламсаваше у полемичку срџбу и расмијаваше се у сатиричку шалу, н у исмијавање, па и у сурову поругу, навластито када би чувао своје мишљење, дакле када би се критизирани субјект покушао бранити од његове критике, или кад је тај његову критику неизазвано нападао. Равнодушан према појединцима и према друштву, па и према самоме себи у томе друштву, када би критизирао, разбјешњело је необзиран у полемици. Понекад се искаљује просташтвом; али точношћу расуђивања п хумором, афористичком _изреком и незлонамјерношћу и удесом, што је сам против свију, приморава читаоца да му то заборави.

Ако људе, који су неспособни мислити, нетко упозори на ту њихову неспособност, онда они, баш због те своје неспособности, не могу да се домисле зашто су неспособни мислити, па ће, можда, заћи у препирку с оним тко их упозорава да за њу нису сподобни; ако им је збиља стало само до тога, да се нешто расправи, расправљати ће мишљењима. Јер мисао се може омаловажити само важнијом мишљу, мишљу 6ољом; неточна точном. Матош се борио само мишљењем; средства су му у послу талент пи карактер при-

стао смислу културе, тако, да се талент таквим _ карактером — није извргао против себе, против културе. Жртве се Матошеве критике опираху тој критици мржњом неспособника и духовних мањевриједника, мржњом што се, готово увијек, искаљиваше увредама н клеветама, малоумношћу и ударцима гладом У трбух; одаваше се дакле манама памети и карактера. Менталитет, у којега су врлине такве, љутито се узнемири и од саме помисли што се супроти његову мтшљењу; не мисли га од идеалних побуда, да спозна истину, па било то спознавање и с помоћу приговора од туђих мишљења, _ жртвовањем своје таштине и прегарањем нечега што му је особно драго ми корисно; такав мисли и чини само ради властиТИХ интереса, па ради тога циља, он зна мислити лоше, и мислити – лажи, и чинити криво. Јер је творио културну атмосферу, у каквој такав сој човјека не би смио т не би могао постојати, Матош је, наравно, морао бити омражен као злотвор. Понеки људи споменутог _користољубачкога соја декорирани су учењаштвом, па им се друштво диви као свом украсу. Учењаштво је у неких оклоп нејаку духу, па снатре да су витезови културе. Такав оклоп у полемпци вриједи колико му носилац има духа. '

Критички осјећај и критичка сви“ јест у Матоша, његов критички нагон био је јачи од свију му других. Критизирајући и — полемизирајући строго и окрутно, он би ипак посли-

је таквих крешева знао о поражени“, цима, 0 својим жртвама, говорити човјекољубиво, помиритћ се с њима, према противницима се понашати витешки; његова неслога с нечијим мишљењима „није се напокон извргавала у особно му непријатељство према, неком који мисли другачије од њега, а уживао је од драгости ако му је несумишљеник постао сумишљеником. Био је за слогу, али није за слугу; за. слугана глупости. Тко пише, прсти му се замажу од тинте. Пише ли савјестан критик, критизирани несавјесник одвраћа да су му прсти прљави. Критика је споменик _ својим жртвама као и својим слављеницима. Тко чита Матошеве критике и полемике, разгледа изложбу споменика мноштву медиокритета и смушењака и покварењака, али и многим вреним · хрватским и српским писцима, Критичар у Хрватској је творничар властитих · непријатеља; што је бољи, та му је производња то већа; што му је та производња боља и већа, гори му је социјални и економски просперитет.

Матошеви прикази, "како је силесија његових књижевних сувре» меника малоумно и смијешно, како се, у његово вријеме „у нас управо систематски подупире неспособност против способности, евидентно културно паразитство против усамљеној, немоћној, гоњеној, непознатој, скромној и прешућиваној способпости“, — његови чланци и критике, есеји и студије, сатире и полемике у збиљи су готово једини _критички и пјеснички документи о збивањима у хрватској култури,. па дјеломице и у опћем националном животу У Хрватској, при свршетку ХЛХ стољећа и у првом десетљећу ХХ, у вријеме дакле кад је њега била запала срећа и несрећа да живује и да се бори. Ти су документи својим смислом поуздани путокази хрватској књижевности у будућност.

А.Г.М. срицало се с боем. Лош срок, већ по звуку; и баш том нескладношћу звука је пристао да се њиме изрази како му је нескладан унутарњи смисао, Тко је заокупљен својим унутарњим, духовним, животом, често заборавља свој вањски, тјелесни, и сав остали живот, Очи-

ЛАТУР: АУТОПОРТРЕТ

гућавати

то сиромашног и незабринутог због свога сиромаштва и небрижног 33 видљиву друштвену уредност, јер се брига само за ред у своме култур. номе послу — за ту уредност КОЈУ примјећује _ мало њих, — таквога човјека _ обичавају У грађанском друштву _ називати боемом. Извањским животом, наочице, боем, Матош у духовном животу бијаше уредан и успостављаше ред у култури. Једино по тој вањштини, што се зваше боемство, Матош бијаше десетљећа познат малограђанима, па и углед понеким литератима. Господи, што господоваше културом у Загребу, па и неким моћницима У Београду, такво његово боемство бијаше исприком што он на њих псује и пљује и што га они умију само вријеђати и клеветати, онемому егзистенцију,. уколико га не презиру. Године и године, док је Матош књижевно радио, па и десетак година послије његове смрти — заправо све до смртију појединаца од којих се састојаху та господа —-, то вређање и клеветање и презирање _бијаше њиховом грађанском и културтрегерском ДУжношћу, и настојаху тај свој презир укорјенити у свему друштву, да буде књижевном традицијом. Бијаше Матошевих сувременика, писаца, који се те дужности прихваћаху и окањиваху према томе како би се Матош критички изразио 0 њихову списатељству. С тиме, да тај презир буде у нас књижевном традицијом, вије се слагало сијасет и млађих и старијих писаца — макар му неки од њих не бијаху сумишљеницима; а мноштво га интелигенције обожаваше, поготову неколицина тада млађих пјесника, његових ученика, познатих под надимком „матошевци“, Али нажалост ниједан се тај ученик не научи да буде неизбјеживим и непоколебљивим критиком, насљедоватељем свога учитеља књижевности, Коју годину прије своје смрти, мржен и вољен као никада ниједан писац у нас, Матош бијаше најпознатија књижевна личност у хрватској књижевности. И најважнија. Као највећи критик. Не слутише његови сувременици да он тада бијаше и највећи пјесник, и да ће данданас бити један од најбољих и најважнијих. Неки наши сувременици не докучују то ни данас. Замисливо је да је било и полутана што су се у Матошево доба од зависти гризли баш због те његове популарности: бијаху свијесни о његовој културној снази и У тому како је неподкупљив и истиноносан; бијаху толико свијесни о тому да, у страху од њега, страшећи се за своју списатељску главу и грађанску удобност, химбено га и прорачунано не признаваху јавно. Као и'неки политикантско журналистички клипани, подмећаху му клипове, и наочиглед и кришом; подбациваху му клипове под ноге, јер му не могаху дохватити до главе,

Такво понашање интерешџија, кукавних у својој нискости, па завидних узвишености великога талента п борбенога карактера; узвишености с које он на нискоћу своје околице може гледати само презирно, ако не може самилосно; узвишености с које се такав талент и карактер не може спуштати до нискости, па је осамљен, и баш стога невласт У друштву, невласт која је одбојна користољубцима и попречнима уопће; — користољубиво и завидно понашање _ интерешџија према узвишеном таленту и карактеру, и зато им недохватљивом и зато им неискористљивом, и зато њима матери-

ЛАТУР: ГОСПОЂА ПОМПАДУР

јално и морално некорисном, м зато им антинационалном и антисоцијалном, и зато по њиховој непамети штетном, и зато њима интерешџијама мрском, — такво понашање интерешџија понос је малоумних кука“ веља. И, нажалост, традиција у ма» лограђанштини _ хрватске – културе. Па се такво интерешџијско понаша» ње према Матошу, док активно књижевниковаше, наставило и послије смрти му према његову дјелу; много му непријатеља надживјело га па, и послије Првога свјетскога рата, господарило у Загребу социјално и културно; а његових особних пријатеља бијаше, с помоћу смрти, све мање и мање, па тако и поштовала ца његова књижевнога. дјела. _Нештићено критиком и њоме непромицано, колико је било потребно, да би на њ био упозорен млађи нараштај и накладницима била улијевана нада да морално н материјално неће пропасти, ако га објелодане У књигама, Матошево велико дјело, углавном, остаде у неприступним књижевним смотрама и новинама затурено више од двадесет година након његове смрти. Од неколико књига, изданих му док он још бијаше жив, тек се понека, између два рата, могла наћи у којему антиквари-

јату. Успркос господи — културе и њихових каријеристичким _ П0клоницима У антикултурном _не-

хају од Матоша се зачиње "И већ педесет година развија понајвреднија модерна хрватска књижевност; настаје од њега, непосредно или посредно, и оним књижевним из данцима што су другачији од његова дијела и смислом и обликом, Ни књижевносне родбинске свезе не мо рају се очитовати извањском сличношћу књижевносних рођака. Умах се не опази како су књижевна унучад слична књижевном дједу. Премда унук није дјед. Истражује ли се развитак књижевноснога језика и У његовим облицима уочавају пјеснич= ке и критичке идеје, пронаћи ће се и угледати одакле оне потјечу. Ако ли се не види да извиру непо« средно из становитога извора, онда, вјеројатно, истјечу из њега тако што негдје увру па другдје извиру,

Појаве ли се у некога становите идеје независно о · другом У кога су настале прије, |) првенство је у тога у кога су оне биле прво, У кога су касније, заостаје за њим, слиједи га; није вођа, него сљедбеник; хтио он или не хтио, иде утртом пртином.

Главне пјесничке и критичке идеје у модерној хрватској књижевности прво су од Матоша; стога је он у њој првак.

СТАНИСЛАВ ШИМИЋ

И –—__—_––––——_—_—_—_—_—_—_—_—_—=—<—

(Наставак са треће- стране)

сно, па засука десни рукав и пружи ми савијену руку скоро под сам нос.

Ево, па читај! Је л то прегоњење или је највећа брука на овој кугли земљаној2

На Стојановој подлактици било је крупним словима истетовирано: „Живио краљ Петар“.

— Откуда ти тор — насмијем се ја.

— Од ђавола, ето ти! Пред овај рат био сам примљен у краљеву гарду, па ме тамо неки обрлатише: ајде, вели, ајде, ми смо сви то написали, Тер ти ја, шта сам знао, даднем "да и мени тако нашарају, Откуд сам ја онда знао за ову данашњу борбу и за социјализам. Појма нијесам имао,

Момак спусти рукав и резигнирано закључи: У

— Ето ти види сад, нагрдише ме буржови за читав живот.

Није то ништа, буразере. ; — Да је на теби ово чудо, питао бих те ја је ли ништа или није... Болан, земљаче, кад је почела ова наша борба и кад су мени људи објаснили све како то иде, ја сам свим и свачим пробао да ово избришем, па није ишло. Удри трљај, стружи, мажи, полијевај, аја! Не иде, па не иде.

Ту се момак замисли, па се нагну к мени и настави с болном искреношћу:

— Да ти само знаш, мој земљаче, како сам ја ово у чети крио, како сам страховао да ми се не напипа ова моја срамота, Дошла ми мрска моја рођена рука, гледам је као најцрњег душманина и мисљим се:

4.

„Издајнице _ једна, _ кадли-тадли, ти ћеш мени главе доћи!“ . ка

Најтеже ми је било на каквој-четној конференцији кад се почне говорити о краљу издајнику, Слушам ја, слушам, а рука ми трпе и хлади се, долази ми све тежа као да ми о рамену виси највећа ћускија, ,

„Ето моје среће — мислим се у себи да ми је сјутра прва кугла одбије“. Е

Ни у сну она мени вије давала мира. Пренем се изненада и чини ми се, неко ми се туђи увукао под ћебе, кад оно тамо, шта је — рука моја, проклетница, хвата се' за Мој револвер, о глави ми ради.

„Е, нећемо, велим, тако!“ — па се окренем на другу страну и легнем на њу, притиснем је крвнички, мрднути јој не дам.

— Па зар си тако далеко дотјер'о%

— Не питај, земљаче, А што ти је још најгоре: ником не смијем да повјерим ту своју муку. Смијаће се људи, рећи ће да сам

луд. Најгоре ти је, брате, то кад се сам сам-

цит носиш с каквим злом: не знаш границе кад те почне остављати памет, а кад људост освајати.

— Па како најзад изиђе накрај сам са собом2 — Чућеш ти само — наставља момак. Идем ја тако и мислим се: боље и да руку

изгубим, него да овако нагрдан ходам по,

свијету. Из борбе у борбу тако, звижди око мене зрно, али не погађа. Док једанпут, брате мој мили, превлада у мени она луда странка. _ = Како тог — пренух се ја.

— Сад ћеш ти чути, Повели ми борбу с четницима, Ударио гад изненада, а чуо сам да им командује један мој колега из краљеве гарде. Запрашта одједном са свију страна ко град небески, а ми таман сјели да ручамо. Бацим ја порцију, ла се пружим иза некакве кладе. Мислим се: ту ли си, Вуксане, ти си ме у гарди наговаро да ово од себе урадим!

— Баш онр

— Он, он главом! Ускипи ти нешто у мени, паде ми на ум сва моја мука и смрче ми се пред очима. и ја само што дигох ову руку и повиках:

„Мајку ли вам вашу, тамо њима, пуцајте у свога краља! Распали, Вуксане!“

— Па шта би»

— Чућеш ти, Свира пусто зрно, а ја онако обезнањен, луд, само држим руку. Док одједном — прас! — састави гром из ведра неба; неста мене Ко да ме није ни било,

= Мина2!

— Мина! Повукли се, па засули минама.

— Па шта би даље»

— О, да ти видиш посла! Наши већ били изнашли закључак да сам ја мртав, кад тамо — опет ништа. Онесвијестило ме само и стресло ми сваку кошчицу да недељу дана писам

"био ни за какав задатак. ИМ ето ти видиш,

од оне минс у мени одједном нешто · препуче. . | -– Како то, Стојане%

КЊИЖЕВНЕ

— Не знам ни ја сам. Дошло ми нешто жао ове моје руке. Ето, мислим се, износим је душманима на нишан, а што је она, сиро= тица, крива. Чемерна моја сељачка рука, хранила ме од малих ногу, сваку невољу видјела, а сад, ево, ратује с фашизмом, па ја опет као с пасторчетом. Е, не ваља ти то, Стојане, не ваља,

— Па и не ваља, право кажеш,

— Знам ја то, земљаче — снуждено при“

"знаде чворновата момчина — зато ја њу

овако и кријем да се ови моји ђаволи из бригаде не би исмијавали и спрдњу правили, Знаш ти што ти је младост: насмијаће ти се то па да издаш не знам какву директиву.

— Хоће, хоће.

— Па да, брате. А мени. видиш, често није до смијања. Растужи ми се понекад међу овом нашом дјечурлијом, па се сакријем гдјегод горе у љескар, заврнем рукав, па сунчам ову своју унакажену руку и плачем над њом као над живим чељадетом. Шта ћу, ве“ лим, с тобом, јадо моја нагрђена!

Ту Стојан као да се одједном прену, па диже главу и омјери ме искоса, надурено и неповјерљиво. ~

— Ето, па сад и ти напиши некакву комедију као и онај са Стојаном „Јастребом“, И ви што пишете баш сте као и ова дјеца: кад је најозбиљније, вама је опет до игре и смијања, Стојан „Јастреб“, пази ти, молим те! Кењчијање!

НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК, 8 АПРИШ 7954

" ~

,