Književne novine

СУСРЕТИ

ћ

Нова норвешка књижевност

(Наставак са прве стране)

тике, дубоког анализирања човека и његове психологије, а касније, кад се појавио Хитлер са својим нацизмом, образовали су снажан фронт против тог новог дискриминисања расе и уништења човечности.

Хул, под утицајем Сигмунда Фројда, покушавао је да радње зрелог човека повеже са добом младости и детињства. Пре Другог светског рата активно се борио против нацизма сваке врсте, а за време окупације морао је побећи у Шведску. Његов роман „Сусрет код километарског стуба" доживео је велики успех у Норвешкој и Енглеској. У тој књизи, он нам приказује како је психологија нацизма — свирепост, агресивна неодговорност и бестидност — настала из разарања и комплекса кривица у младости и детињству.

Хелге Крог и Нордал Григ имали су успеха на многим европским позорницама. Хелге Крог је Ибзенов ученик и његови позоришни комади имају у себи понешто од унутрашње снаге великог мајстора. Они обрађују социјалне, психолошке и полне проблеме.

Нордал Григ (1902—19435) био је још младић кад је написао свој први роман о животу помораца, Касније је писао лирске песме, романе и позоришне комаде високе вредности. Увек у немирној активности, пошао је у свет: био је у Кини, као репортер револуције, касније у Шпанији, где се борио ш писао, потом у Совјетској Русији, где је нашао тему за свој чувени роман „Свет још мора бити млад“. Он обрађује мноштво типова у сликама које се динамички мењају из земље у земљу. Налет нацизма је у том роману снажно приказан, али роман ипак садржава највећу наду и поверење у човечанство и његову будућност.

Најистакнутији песници ' "тиричари овог столећа су Хермал Вилденвеј, Олаф Бул и Арнулф Еверланд. Вилденвеј је превођен на енглески. Али грација и шарм његове поезије губе се у преводу. Олаф Бул је можда био већи песник. Дубока страственост прожима његове песме У којима је садржана снага, величанствена и пуна фантазије. Он је био боем који је многе године провео у Паризу и Риму. Доста је научио од Бодлера и Китса, али осећања, карактер песама, фантазија и визије су лично његови.

Лирски песник који је најближи норвешком народу је Арнулф Еверланд. Његово песништво носи снажан геније. Стихови овог песника имају чистоту и монументалност дотле непознате у Скандинавији. Неке његове песме говоре нашој социјалној и политичкој савести, друге су пуне дубоке усамљености и религиозних осећања у чудној супротности са његовим свесним атеизмом и снажним нападима на хришћанску цркву, За време рата, био је заробљевик у Немачкој, а сад станује У М/егвејапд-Наџа-у у Ослу, што је знак званичне почасти.

Још пет норвешких писаца заслу-

жују да се овде помену, Прво једна |

жена, Кора Сандел, која је, између осталог, написала три аутобиографска романа о Алберти, књиге пуне уметничке снаге и страствености, У

којима је приказан пут једне жене.

ка индивидуалној слободи и независности, Њен драматизовани роман „Кранова посластичарница“ имао је великог успеха на позорници. Следећи је Аксел Сандемозе, који је, како по начину излагања тако и по темпераменту, нарочито сродан Стриндбергу. Са живом фантазијом,

ВДЕ лежи

љен од ње — у једној увређеној, ћутљивој земљи.

Никада није био тако сам

ј као сада. Тек је стигао и лежи на светлу. Светло дана га обасјава, а он се копрца и мисли да у све-

му томе мора да има нечега за њега...

Нико му се не обраћа и не пита га за име. Зацело још и нема имена.

Он повуче лук над собом својим воштано-белим прстићем, То је само један мали покрет на дну нечега за шта се нико не брине.

Једног врелог дана две лепе сестре су се гледале немим погледима. То јест: једна је гледала, а друга Је само била гледана. А она није могла побећи од свега тога, није могла пропасти у земљу са целом њеном срамотом. Али није ниједном поникла очима, то није помагало. Да је 0оборила очи, осећала би још јаче неми, строги поглед уперен на њу. Она га је морала издржати, то је и сама знала. Стајала је она ту пред својом се-

безимен, остав-

он продире у дубоке и мрачне лабиринте људске душе, Многи његови романи осцилују између љубави и смрти.

Сигурл Кристиансен обрађује махом етичке проблеме. Његов уметнички стил пун је тананих диференцирања. '

Сигурда Евенсмо познају већ многи Југословени, како лично тако и по његовом узбудљивом, документарном роману „Хтели су у Енглеску“, како гласи наслов југословенског превода, Његови романи инспирисани су социјалистичким мислима, Он је написао многе чланке, о приликама у Југославији, који %: Норвешкој побудили велико интересовање. Његов рукопис за југословеч“ ско-норвешки филм „Крвави пут“ обећава успех. у

Као последњег, али не и као најнезнатнијег, помињемо Тарјеј Весоса. Његови епспресионистички _ романи воде корене како из старих норвешких традиција тако и из књижевног модернизма. О том генијалном писцу овде доносимо посебал чланак, а истовремено и једну новелу из његове књиге „Виндане“ (Бетрови), којој је, као „најбољем књи“ жевном делу Европе у 1952“, жири у Венецији доделио награду од пет милиона лира.

Природно, нови поратни проблеми извршили су снажан утиџај на норвешку књижевност. Нови огледи довели су до нових облика, Али још је рано за правичну оцену те нове књижевности. Духовна снага и продуктивна активност поменутих песника још су нетакнути, а нови нараштаји књижевника развијају се брзо. Мада се стремљења привидно раздвајају у разне правце, основно стремљење још увек је снажно и неразбијено. А оно се састоји из социјалне одговорности, психолошког интересовања, осећања правичности, верности према земљи и наде и вере у људе и човечност.

ФИН ОСЕН

(Преведено са одобрењем писца)

НОРВЕШКИ ПИСАЦ — „КЊИЖЕВНИМ НОВИНАМА“.

"Свако настојање зближења људи различитих земаља

на нашој измученој земаљској кугли сматрам за

непоходтпо.

нужно % Ваш ТАРЈЕЈ ВЕСОС

аробник из норвешких

шума -

РВА песма у првој збирци

песама Тарјеја _Весоса

„Кједепе" („Извори“) о-

пева јелу. И снег. Јела и

снег су прво што дете сагледа. Тле, основа. Та једноставна песма чиста је и строга као руне које „је бегунац Сигурд Јарл урезао на врата цркве у Вињеу.

Јеле. се тискају дуж пута, око ћутљивих језера п по обалама река чија вода хуји. Брегови су обрасли оштрим чекињама, као свиње, а на хрбатима носе тамне чешљеве: врхове јела,

Ту и тамо, за време вожње, кроз ждрело _ клисура п преко плавих брежуљака, указује се по који далеки брег, ваздушаст и блистав. А брег, сав у светлости, друкчије је природе од овог Телемарка, застртог црно-зеленим сагом.

Тарјеј Весос, рођен 1897 у Вињеу, провео је у свом родном месту целу младост. Са двадесетшест година, првипут се јавио приповетком „Човечја деца". Године 1924 изишао је његов роман „Синодски судија Хускулд“, а потом, скоро сваке године, следовао је нови роман.

Нарочиту пажњу побудили су „Врани коњи" (1928) п трилогија

„Очево путовање" (1930), „Сигрид Сталбрук" (1931), „Срце чује звуке домовине" (1988). Али – најзна-

чајнији од свих романа који су на-

ЕДВАРД МУНХ: ЦРВЕНО ВИНО

Го

стром, живот је употребио: носила је дете под срцем. Али позадина све. га тога је била тамна.

Тамна. Човек ништа више не зна, Шта човек зна о непознатом

Што сп му продала» Ми смо у рату с' њима. Мат

Одједном се лице сестре Које је било окренуто према њој згрчи препуно од боли, срџбе и јада: Хајде! — твоме Шваби —

Али ни реч не изађе из њених уста, Уместо тога она је отишла, јер је неко други дошао, мајка, а она није могла да издржи У присуству њихове мајке. «

Тако су тамо стајале њих две саме, мајка и несретница. Нешто чудно као да се одвијало међу њима. Потреба да се све одбаци. Јер то смо ти и ја, — Али то је био само један

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК, % АПРИЛ 1954

л И |

трептај. Тренутак који је пропао. То није било дозвољено. То се није могло. И мајка одлази погнуте главе. Она исто тако.

Мисли су јој се замрачиле, Зар није малопре постојала нека нада Али није се могло десити чудо, Она је разорила нешто што је било исувише скупоцено. Она је то и сама почела осећати. Побећи, побећи, она је мислила.

Он је седам пута го, он кога је она овде оставила. Што се ње тиче, све је сасвим мирно сада, Она није више овде. Али терет који је носила, остављен је у земљи.

Он лежи на земљи м праћака се ножицама, И пун је вере у оно што га окружује. Ветар дува према њему, не топао, његова танка кожа се

Тарјеј Весос

писани пре рата можда је „Велика

швра“, А романи који су Весосу одредили посебно место у норвелионица рубља" (1946), _„Кула"

(1940), „Кућа у тами" (1945), „Белионица _ рубља" (1946), Кула" (1948) им „Сигнал' (1950). Онда је дошла књига „Ветрови“, која је награђена првом наградом као „најбоље књижевно дело Европе у 1952 години". Име Тарјеј Весос постало је преко ноћи познато, кад је интернационални жири у Венецији доделио ономе који га носи

награду од пет милиона лира.

Тарјеј Весос није дошао хучно, као ветар са планине. Он је израстао као двортшно дрво. (У Норвешкој, по прастаром обичају, у средини дворишта, увек се налази једно дрво, веће од осталих, коме је поверена заштита свега и свакога.)

Весос, који је сазревао у тишини, никад „не учествује ни у каквим политичким или културним дискусијама. Написао је скоро двадесет књига, док је постао ближе познат. Од ослобођења, упутио је у свет, поред награђене књиге, и три романа, две збирке песама, једну драму. Време окупације довршило је сазревање његовог песништва, можда баш због тога што је писац, пре свих страшних збивања, обрађивао опасне загонетке рата и мира.

Весос је рано наслутио да ће, само чекајући у миру и проничући у будућност, у јасном огледалу воде језера у Вињеу, видети ликове људи нашег доба, људи који се по великим градовима журе ни гоне, п да ће их до оржи сагледати. Места, као што је Виње, крију остатке старе, унутарње, органске културе, народне душе.

Да би кроз Виње боље сагледао домовину, предузимао је многа путовања по Европи, чудно тиха путовања, која су у његовом стварању остављала тек лаке трагове, као што је једна тихо шаптана песма из Вероне.

Весос зацело није песник народног живота, у уобичајеном ·смислу тог израза. А у последњим књигама, све је шкртији У описивању природе и села. Утолико интензивније, скоро магијски, он слика уску средину у којој се радња обавља. Исто онако снажно и убедљиво као што то чини Д. Х. Лауренс у својим дугим приповеткама. „Клица", „Кућа у тами“ и „Белионица рубља" јасни примери су тог интензитета. Али, уколико Весос мање говори о свом Телемарку, утолико је он при-

сутнији иза завесе иза које се скри-

вају његова тешка природа и његова прошлост. Човек то наслућује, док још није видео Телемарк, а начисто је са тим, потпуно, ако је тамо био.

Такав је он мајстор, Не треба о

најежила. Али он му се обраћа пријатељски. Ветар у оваквој земљи боде од хладноће, али безимени само невино отвара уста и ветар фијуче преко њих.

Негде у даљини стоји нешто што он не разуме, али то га вуче. То је круг нечег живог што се не приближава. Изгледа као да и он тамо припада, он је томе наклоњен, али ипак то не долази ближе. Он то само види — кад га оштре бодље сухе траве и ситни каменчићи |његова лежаја боцкају У новорођена леђашца. Он је добро расположен и мирно лежи чекајући нешто непознато. |

Нека жута сумаглица се диже из грма. Вуче се по земљи. Прелази преко безименог. Он кашљуца у њу, опет пријатељски, јер она долази кК њему и он као да шкраба по њој прстићем, Пише једним језиком без речи. Сумаглица пузи по њему, али га не убија, Овде има толико ствари које се могу догодити у једној увређеној земљи, ето — она се сада превлачи дреко њега и дише му у лице,

ТАРЈЕЈ ВЕСОС

том тумачу дијалога У дубини душе говорити тако свечано, да се притом сасвим _ заборави да он, као уметник, личи на оне барде из норвешких бајки који су зачаравали људе и потчињавали их својој власти, чим би се латили своје виолине. Весос је прикривени приповедач, _ каткад, са тајанственим и опасним прохте» вима, Он, као чаробњак, познаје своја оруђа. Као стилист, виртуоз и фанатик је. Са својим оруђима стила седао је горе у јеловој шуми, док још Хемингвеј и Кафка нису постали славни. Дански књижевник Мартин А. Хансен мисли да данас тешко постоји још који норвешки _ писац који влада романом као Весос. У Норвешкој има романсијера, као што су Евинд Јонсон и Ларс Алин, који располажу богатијом _ инструментацијом, али Весосови романи ИЗ доцнијег доба јединствени су по своч јој унутарњој заобљености.

Важно је знати да је романе „Клицу“, „Белионицу рубља“ п „Куплу“ он прво написао у облику драма. Потом су подвргнути укрштању које је довело до облика чудног, чистог и снажног. Они припадају више „симболистичкој“ фази његовог стварања, у којој се за главно дело сматра „Кућа у тами“. У стварности, оно је само за себе, сасвим различито од осталих његових књига. „Кућа у тами" је велика алегорија у којој поједини потези озна чавају нешто одређено у историском положају, у времену окупације. Али се може промашити дух приповетке, чим се пређе на истраживање оног што „симболишу“ по“ једине личности и поједини потези у „Клици“, „Белионици рубља" и лепом роману „Кула“. И личности и радње падају у приповетку и и+ наче нигде више. Али, кад се човек сроди са тим приповеткама, са сићушном, уском средином, а у себи још носи тај унутарњи, снажни напон, приче почињу да нарастају и човек почиње осећати далеко дубље везе. Симболизам Тарјеја Ве+ соса не мистификује, већ је уметност једног великог барда и састоји се у томе што радње износи онако“ интензивно и лукаво како оне захтевају да буду испричане.

ЖЕ И Весосове књиге су већ превође не на дански, шведски, холандски, летски, чешки п немачки. Новела „Голи“, коју у овом броју доносимо, претставља први превод на српски. ' МАРТИН А, ХАНСЕН

И ЕДИТ МОН

Живот је жилав: алионније никада никога увредио.

Ноћ лагано силази на њега. Он не зна шта је она и само помало јечи, Није баш добро бити сам у њој, али она му долази и за њега је. Круг живих ствари такође нестаје кад се смрачује. То је мали губитак, али: ов је ни тако мало изгубио, он је увек био наклоњен према свему, а можда више ништа и не постоји»

Али постоји. Он живи. Сунце оде некуда долази као ватра, и за сва“ кога је. Он опет изроњава у неко обновљено, заслепљујуће — светло, Није издахнуо у ноћи. Он лежи на леђима и чека непознато. Он је се дам пута безимен, али он чека. Његов обамрли прстић чини обамрли покрет. Један сасвим мали лук У једном бескрајно великом небеском простору — али ипак то је био по-. крет од истока према западу.

ТАРЈЕЈ ВЕСОС

(Превели с норвешког Едит Мон и Војо Бравачић,)