Književne novine

у

ЕЊИГЕ ГОВОРЕ

Четири нове књиге босанско-херцеговачке прозе

МАРКО МАРКОВИЋ:

„ОД СУМРАКА ДО ЗОРЕ“

(„Народна тросвјета“, 1954)

Умјетност је уствари = плодоноснији живот. Животна свакодневност је наизглед разливена и несажета. Умјетност је насупрот њој есенцијална. Од свакодневног трајања, битисања, вегетирања, она се разликује по згфенутости емоције, ударности и продорности сугестије, интензитету с доживљавања. Животна свакодневност је само богат податак који умјетност својом креативном снагом преображава и чини од њега нови свијет пупчаном врпцом везан за своју основу. Живот је за умјетника само полазна тачка. Снагом имагинације он дочарава трајније, монументалније, луцидније свјетове који нам се чине стварнији од стварности. У своју творевину он уноси своЈУ личност м своје властито осјећање за животне појаве. Умјетник је велижи пробирач. Он из сиве масе појава издваја драгоцјена златна зрнца увећавајући их стваралачком маштом. Он сугестивно преображава, _ разведрава, замагљује, изобличава. Једном рјечју: он је творац, Ако није творац, онда је обичан мајстор заната; а творац мора бити и савршен занатлија. Овдје негдје лежи и чвор читавог проблема. Јер, добар занатлија зна да буде наизглед и творац. Али само привидно. Па ипак, граница је негдје ту. Зато је врло тешко, ако не и немогуће, У први мах рећи за једног писца гдје престаје бити занатлија а почиње бити творац, креатор, преобразитељ.

Ове мисли нам се стихијно намећу читајући нове Марковићеве приповјетке. За час нам се учини: ово је оно право, ово је умјетност! Приповједање нас занесе, заборавимо се; приповједање нас прожме! Али само за часак! Опет се пред нама створи књита, реченица, пишчев напор да се изрази. Висина и пад, домет и просјек — тако наизмјенично. Ако анализира мо због чега је то тако, запазићемо да је Марковић као писац мисаоно не+ моћан и истовремено, као парадокс, мисаоно амбициозан. Тежи за рефлексијом, тражи је, хвата, намеће, али увијек некако одвојено од живог текста, од радње, од унутарње поетске везе. Та немоћ да.се мисаоно изрази условљава _ падове, С друге стране, Марковић је фин, истанчан, даровит опсерватор. Он зна да уочи детаљ, да га укусно сервира, да га прозрачи и обоји атмосфером, да га издигне из просјека обичности у надпросјек умјетности. На оваквим мјестима он разигра машту, распјева се, распојаса. Једном рјечју: постаје творац, умјетник. Оно што је за жалење, оно што претставља минус у начину Марковићевог приповједања, то је баш тај несразмјер између онота што би писац хтио и онога што може и што му лежи. Та унутарња подвојеност, та двострукост чини ове иначе вриједне и занимљиве и зреле приповјетке мање успјелим, мање завршенијим и са-

вршенијим. Мјестимично, писац, се отме, пусти поетској експресији на вољу, оде у ширину и дубину, зађе

ГТРЕЗ: ДЕВОЈКА С ГОЛУБОМ

Књижевност Босне, по традицији готово увијек значајнија у прози, У распону од свега мјесец дана обогатила се са четири нове прозне књиге, док је наговјештена и пета: збирка приповједака даровитог Мехмеда-Меше Селимовића. Без обзира на квалитет и вриједност сваке од ових књита, ипак је несумњива плодност босанско-херцеговачких савремених писаца значајна им карактеристична за овај

човјеку под кожу им у мисли, затрепери најфинијим осјећањима. И тада с правом кажемо: ово је прави Марковић! Минули рат је ову збирку приповједака обојио својим бојама: сумраком и зором. И ма колико те двије боје биле контрастне и антиподне, оне се густо испреплићу и некако извиру једна из друге. Ма колико мрачна били слика рата и окупације, писац „Криве дДрине“ никада не заборавља да кроз њу провуче бар зрачак свјетлости и наде. Сумрак губи оштрину и постаје некако људски сјетан. Чини нам се да Марковићу више леже ипак мрачније боје. Ту је некако у свом елементу, природнији, изворнији, оригиналнији. Свијетле боје га често одводе у идеализацију, у извјештаченост. То је нарочито дошло до изражаја у овећој приповјетци „Од сумрака _ до зоре“ У лику младог илегалца Дратана који је више шема и илустрација пишчевих стремљења него жива личност од крви и меса. Сувише је добар и племенит да би могао бити истинит, И не само то: иза њега стоји увијек присутна недореченост, несагледаност, нецјеловитост. Не узбуђује нас, не покреће, не саживљавамо се с њим и његовим поступцима зато што сумњамо у његову истинитост,

Марко Марковић је у своме омеђеном стваралачком распону начинио крупан корак од „Криве Дрине“ до ове нове збирке приповједака која. очигледно свједочи да се писац налази пред проблемом стварања веће, значајније композиције. Можда ће то бити роман, можда ће то бити синтеза свега онога што је већ до сада створио им онога што има тек да створи. Након ове збирке приповједака ми са поверењем и занимањем очекујемо то што има тек да се роди. А поверење у једног писца значи _ оно највише што може да задужи читаоца.

3 СЛАВКО МИЋАНОВИЋ:

„У ПРОЦИЈЕПУ“

(„Народна просвјета“, 1954)

Славко Мићановић, аутор партизанских записа „С Мајевице и Семберије“, учинио је покушај да кроз збирку приповједака „У процијепу“ афирмише _ свој приповједачки таленат. Треба рећи да је остао само на покушају. Не само да је тематски остао на истом подручју, као и у ранијим записима (што не мора, а може, бити негативно), него је и у поступку којим је остваривао и градио своје приповјетке готово остао на нивоу својих записа. Истина, писац је уложио знатан напор да приповједачки нађе и уобличи фабулу, да је отвори и заврши као приповједач, да јој нађе смисао, па чак да је поступно и разумно развије и доведе логичном крају, али и поред тога није успио да стваралачки оживотвори мртву материју и од записа који имају фактографску вриједност и драж учини живо и потресно умјетничко остварење. Мићановић прича, набраја детаље, биљежи податке, инвентарише, развија сцене, барата дијалозима, али све то некако одвише упрошћено, одвише познато и ненадахнуто, хладно и бестрасно, на мјестима суморно и чак досадно, а тек ријетко и мјестимице бљесне и разведри сувопарну једноличност причања понеком једром рјечју, ведром сликом, сугестивном опсервацијом; па ипак је ово све недовољно и мало да ову прозу учини бар занимљивијом ако не снажнијом и савременијом.

Изгледа да се Мићановић као писац круто држи виђене и лично доживљене стварности и да с напором успијева да у аутентични чињенични материјал

период општег бујања и превирања наше послијератне књижевности. Јављају се и надолазе нове свјеже снаге носећи нужно собом тежњу за новијим и савременијим изразом, стваралачки зрију старији. Једни дају тек да се наслути смисао њихових неуједначених напора и стремљења, други, завршавајући свој пут, обиљежавају своје коначне и логичне успоне и наслућене могућности, Сви заједно, разнород-

ШАРДЕН: АУТОПОРТРЕТ

унесе и нешто свога, индивидуалнога, субјективнога. Полазећи од животних истина које су неоспорне, он не успијева да их издигне изнад њих самих и кроз своју властиту личност креативном снагом умјетничког преображавања учини умјетничким истинама често стварнијим од стварности. Идући од приче до приче лако би се увјерили да је писац готово увијек стао тамо одакле би уствари требало да почне. Узмимо за примјер цртицу „Ватрено жрштење“. Ова цртица је толико обезличена да дјелује просто неугодно. Жада је човјек прочита чини му се да је пред њим сирова грађа коју тек треба књижевно уобличавати. У њој су блиједо наговјештена тек нека огшта (и зато банална) осјећања. нНема упечатљивих ликова, фабуле, поанте. Не осјећа се лични жиг писца. Намеће се утисак да би ову причу могао написати било ко, у бити се не би ништа измијенило, Истини за вољу, треба рећи да је. ова цртица најслабија од свих других, због чега су У њој основне слабости пишчевог поступка највидљивије и најмање _ маскиране привидном умјетничком формом. Наиме, неупућеног читаоца може често да завара спољни облик, декор, литерарно рухо, које ове приповјетке чини формално приповјеткама, док уствари то нису. Није ријетко да прочитамо сличну „причу“ и замислимо се над њом; шта јој недостаје Све је' наизглед ту: фабула, главна личност, сукоб, дијалози, радња — па ипак: осјећамо да јој нешто недостаје. Уствари, недостаје оно најосновније, крв и месо, умјетнички доживљај! То је један од утисака који обузме читаоца ове Мићановићеве збирке приповједака, која не значи остварење него само покушај писца да извјесне своје личне преокупације из ратног времена књижевно оформи.

И поред овог основног утиска, ова збирка ипак није сасвим промашила циљ из једног другог разлога. Наиме, У низу докумената о времену у којем живимо Мићановићеви записи о тпартизанском ратовању, међу које може с мањим изузецима, да се уврсти и ова књига, имају своје мјесто и"свој значај као истинити“и вјерни свједоци догађаја, који ће у нашој историји заузети посебно и истакнуто мјесто. И не само то. Приповјетка „Смрт Саве Тајића“ даје нам право да наслутимо да се негдје можда ипак крије јача надареност која још није нашла свој прави и коначни израз. На писцу је да то и покаже.

ни и нехомогени, својим реализација ма доприносе богаћењу и узрасту наше савремене књижевности. Стога, и поред релативне неуједначености ових остварења, треба поздравити њихову појаву и бар у најопштијим цртама упозорити југославенског читаоца на њих. Једино то инспирише ове редове и уједно оправдава њихову пригодну информативност.

ДУШАЊ ЂУРОВИЋ:

„ЖАРИЈЕЛО“

(„Народна просвјета“, 1954)

Одмах упочетку треба рећи: Душан Ђуровић, писац Дукљанске земље, каменштака и Цикотића, онај предратни душан Ђуровић, и у овој својој но вој књизи остаје доследан сам себи. Чак би се могло рећи, не превазилази сам себе нето, кроз нове садржаје и савременије теме, _ препричава мање више самог себе. Ђуровић је добар, зрео, сигуран реалистички приповједач старога кова. У времену када се на плану општејугославенске књижевности води борба за савременији израз, ове приповјетке по начину како су грађене могу изгледати анахроничсне. Тако и изгледају, све док се човјек не задуби у њих. Првобитна одбојност постепено пређе у жив интерес за личности и догађаје о којима нам Ђуровић убједљиво прича.

За ову збирку приповједака можда је најкарактеристичнија „Ждријело“. То је епски испричана повијест једног нашег, црногорског послератног села. У њој се и кроз њу огледа сав Ђуровић: тежак у изразу, избирљив у слици, јасан и шкрт у дијалогу, тијесно повезан с комадом родне труде и с људима који су никли на тој груди. Пред очима читаоца расте сељак средњак Брајан, који се, услед вјековне преоптерећености и глади за земљом, очајно отима да се одупре прогресу и новом времену. Он стоји сам У судару с неумитним. Привидно се покорава, али увијек остаје свој. Уједно, захваљујући реалистичком смислу писца и поштовању животне истине, Брајан остаје до краја онакав какав је — манијачки заљубљен у земљу, жилав и виталан, шкрт и радин. Брајан је због тога одређен тип нашеег човјека. Истинит и вјеран, посуђен из живота и пресађен вјештом руком у ову даровиту приповјетку.

нема готово ниједне Ђуровићеве књиге која није преоптерећена _фолжлором и мало познатим, архаичним ријечима. Оне донекле гуше јасност и пластичност ове прозе. Па ипак је читамо са занимањем из странице У страницу, осјећајући да се у њој крије један живот и један свијет онакав какав је и каквим га је доживио писац. Све приповијетке нису на висини насловне. Има их и слабијих. И 60ољих. Можда је неумјесно замјерати писцу што не усавршава свој начин приповиједања. Па. ипак се човјек тешко отима утиску да би ова књига прозе била далеко боља и снажнија да је сажетија, концизнија, збијенија.

ЛАТУР: ГОСПОЂИЦА ДАНЖЕВИЛ

ПОРТРЕТ МАРГАРЕТЕ СЛИКАРЕВЕ СЕСТРЕ

% ДЕРВИШ СУШИЋ:

„МОМЧЕ ИЗ ВРГОРЦА“

(„Народна тросвјета“, 1954)

ФРАТОНАР: ЖЕРАР,

Дервиш Сушић, изко млад, има већ за собом три књиге прозе (рачунајући као трећу овај роман—хронику „Момче из Вргорца“), али би се слободно мо+ тло рећи да су оне раније двије књите служиле само као увод, као пролог или увертира овој трећој која је коначно дошла и од које уствари почиње озбиљан Сушићев књижевни рад. Оно што ову књигу издваја од његових ранијих књига и чини озбиљним остварењем упркос разумљивих слабости и недостатака јесте смјелост захвата у наше горуће проблеме. Дру“ га позитивна вриједност је садржана у ликовима које писац зна да кроз занимљиву радњу окарактерише и издиференцира и учини увјерљивим,., Урош, партијски радник, јунак овог романа, има у себи све одлике живог човјека. Сушић је успио да се отргне од сумњиве социјалистичко-реалистичке конструкције која га је по самој сили ствари вукла на страну – блиједе шематизације, вулгаризације или примитивистичке "упрошћености. Његов Урош не лебди у зраку, није непогрешив и није светац, као што су то били многи наши папирнати, квазилитерарни партијски радници, пресађени из совјетских литерарних уџбеника. Кроз ликове и око њих, у судару и ломљави појединих судбина, преко личних катарзи у животу двије жене које се боре за љубав једног човјека, Сушић је успио да наслика нашу типичну касабалијску и сеоску поратну стварпост. Сушић је још од раније патио од репортерског стила, лежерности кази+ вања и недовољне мотивације поступака својих јунака. Није улазио дубље у њихов унутарњи свијет. Задовољавао се ситнореалистичким инвентарисањем, описом, спољним декором — свим оним што може сметати добром писцу који жели да свестрано м дубоко проникне у бит појава које га занимају. Па, иако је пребродио мноте раније слабости или их у овој књизи свео на најмању могућу мјеру, ипак му је промакло много тога што је могао избјећи. Композиција је лабава, и некомпактна, реченица крута и без. сјаја, једноставна до неписмености, поређења исфорсирана. Наравно, то је само мјестимично. Студиознијим радом и провјеравањем властитог текста то се лако могло избјећи.

Овако какво је, Сушићево „Момче из Вргорца“, као први замашнији продор у савременост, значи несумњиво обогаћење савремене босанско-херцетовачке књижевности. Па ипак, можда ће у перспективи, када једном дервиш Сушић буде имао тридесетак књига за собом, „Момче из Вргорца“ значити само први значајни корак ка даљим стваралачким успонима и ви-

синама. ГОЈКО ТРИФКОВИЋ.

АПАДАМО, _— нападамо... _ Опрезно смо се приближили. Тишина. „Ти== шина, пренеси“. „Тишина“. Нико

ми ништа није објаснио. Како ћемо . напасти» Куда» Где је непријатељ 2 Колико их има2 Мислила сам да борци све знају, газили су папрат, коприве, провлачили се шипражјем, а ја за њима...

Зашто јој нико ништа не кажер Приштсла је санитетску торбицу уза се. Одлучила је да пуца, пушку је добила. Поновила је У себи све стечено знање о руковању оружјем. Још увек тишина, Пренеси: тишина, Као да се пење: Тишина, тишина, тишина. Онда се спушта: Тишина, тишина,

Чула се река, Врбас је светлуцао. Добро ће нам доћи, угрејани смо. Као да се лартизанско коло бацило у таласе, руке су биле паспреплетене, сигурне, Поседали су у џбун. Шта је, шапнула је. „Чека се извидница“, Покрет. Привлачили су се граду, несметано, све до непријатељских утврђења. Праснуле су бомбе, митраљез је извио увис широку клавијатуру свог зова. Придружио се бацач. И топови. Помислила је: добро су осигурани. Са свих страна ватра. Била је збуњена. Лежала је међу борцима и гађала мрак испресецан светлостима, пратила је војнике и по-

б

ЈАРА РИБНИКАР

Ра

.

(Ф Р А Г

нављала њихове кретње слушајући њој несхватљиве законе.

„Што плупан»>“, чула је над главом. „Не знаш да треба прихватити рањенике»“ 35меник комесара батаљона одвео ју је на малу чистину заклоњену од метака. Дах јој се повратио. Две болничарке биле су већ у послу, Рањеници су пристизали. Намучила се с једним који је имао сломљену бутну кост. Руке нису биле још увежбане како би требало, Ко ју је повукао за рукавг, Она се још чудила како могу рањени борци да нађу њихову малу и скривену ледину у ноћи коју су експлозије и светлећи меци чинили још непровиднијом. Као да и нису лутали, долазили су им право у руке, Неко од њих повукао ју је за рукав да би се окренула. Ратко је, сагнуте главе, ишао према њој носећи у здравој руци другу, рањену. Приближавао

на

М Е Н Т)

се и застао поред борца плаве косе коме је испод увета шикљала крв као млаз из отворене славине, широк, бујан. Прихватила је бледог младића и осетила на рукама топан његов живот, младост, будућност, као да је на длану држала сваки његов дан, куцање његових ноћи, јутара, смеха. Његово било је падало на њене прсте.

Журила сам да зауставим ту крв. „Па то је Ратко“. дошапнуо ми је рањени боран, „твој...“ Болела ме је његова рана, нисам смела да подигнем очи. Морала сам да превијам редом, а имала сам у рукама онога, онога са страшном раном у врат, испод самог увета.., Шта је Раткуг Шта ли је тог На њега сам мислила док сам радила на туђим ранама, за туђе дане и ноћи. Нисам смела, инкако нисам смела друге да оставим. Ратко! „Отишао је“, опет ми је дошапнуо друг, „није хтео да чека“. Друга га је превила, срце

ми се стегло. Желео је завој из моје руке, мени је пришао, Сместила сам младића плаве косе на носила...

Курир је извео њену грулу рањеника, Иза шуме састали су се са осталима које је требало пребацити у позадину, Његов поглед се закачио за њу, упоран, повела се, срела је очи пуне прекора. „Срећна ти рана, Ратко“, рекла је, „јеси ли теже рањенр»“ „Јесам“, одговори осорно., Једва се држао на ногама,

Болело ме је његово раме, ах ужасно, сви репо ме је болело, свуда ме је болело то његово раме. Није више ни речи изговорио, ' нако сам, нема, чекајући нешто, ишла неколико корака поред њега. Морала сам га оста“ вити због тешких рањеника,., Зора је. Од•

бијени смо. Повлачимо се усусрет јутру. Го.

воримо о губицима. Добијамо кола с.волов= ском запрегом, лелујамо се, у мени тиња неко нејасно питање, не могу о њему да се ста-. рам, али примећујем да и њега смештају У кола, лакнуло мн је, рањени људи ћуте, кре“ нули смо мало брже...

Био је увек витак а стамен као у кору У-. тегнути јаблан, а сад као да су га сломили, рамена су му исувише тешка, висе, обориће. стабло као што га руши стара крошња. јаук је чула, Био је то збиља његов јаук.“ Још неколико сати овако уз воловска кола.

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК, % АПРИЛ 1954

5

ј Ме

Ху

Ми:

А