Književne novine
ут" ј
ФРАГ
МЕ
Ру 1
_ (Наставак са седме стране) | ровог стиха могу битк чак и сметња или бар немају своју пуну вредност Зато када Ромео тајно посматра израз њеног лица, док она стоји на балкону без речи, тај израз постиже поетичну лепоту највишег квалитита, али се овај смањује, истина не увек у истој мери, када емоција греба ла навире кроз бујицу страсних речи и устрептало тело младе жене. Али у сцени ноћне визије и она је нашла потребну драмску снагу речи да одушеви публику, Свакако да ћемо Ирену Колесар видети У улогама у којима ће њена ванредна прлродност и непосредност доћи више до свог правог израза. За Драгомира Фелбу, који има знатно веће предиспозиције 'за екран него за сцену, остварење Меркуција је частан резултат, али не и довоЉљан да у оквир друге поделе унесе ону ренесансну свежину, коју — је Лауренчић унео у оквир прве. Госпођа Капулет Блаженке Каталинић, са својим оригиналним тоном јаке емотивности, стајала би чврсто и у првој подели, у којој игра Монтегијеву, као што и Нада. Ризнић успело држи обе улоге у обрнутим поделама, Рахела Ферари као Дојкиња осетила је да је срж те улоте у ренесансној сочности, али још није открила сва места блештаве духовитости, пако би то, судећи по неким моментима, био за њу лак задатак, само кад би се ослободила непотребног баласта којим је оптеретила своје остварење (у начину хода и гестикулације,. повременој тонској _ префорсирзности и сличном). И њена п Параноскина креација _ очигледно ће доживети још свој даљи развој. Млади студенти, Академије за позоришну уметност Душан _ Јанићијевић као Тибалт и Војислав Мирић као Парис уверили су нас да стицајем потребног искуства и уклањањем недостатака (прерана самопоузданост једног и претерана рационална суздржаност другог) могу постати две прворазредне младе снаге. У низу тумача малих улога и статиста, који су дали лискретни фон за односе главних јунака, треба истаћи Мориса Левија као оданог Балтазара и Душана као беднот Апотека-
Стефановића ра, јер су у веома осетљивим сценама (на гробљу; куповање _ отрова) деловали сасвим складно,
Декор Миленка Шербана потсетио је у први мах на сличне енглеске конструкције, које чувајући принципе јелисаветанске оцене, омогућују брзе смене уз игру без завесе. Али Шербанова конструкција окреће се у паузама иза завесе, да би са или без додавања неких — елемената, претстављала разне амбијенте, Тако она даје богатије, разноврсније могућности у решавању простора, али није избегла (сем на неким местима која одударају од осталих) интервенцију завесе, која није у складу са основном конструкиијом _ позајмљеном из Шекспирове — сцене, Исто тако сам по себи најлепши ефекат претставе није био у складу са њеним основним стилом, У тренутку, када на игранци, Ромео ин Ђулијета угледају први пут једно лруго, светла се гасе, жамор играча престаје, и они су једино осветљени који тренутак, а онда се светла опет пале и игранка наставља. Објективни третман простора и времена заменило је, тренутно, субјективво осећање Ромеа и Ђулијете да сем њих самих више ништа не постоји, Ефектан скок из једног позоришног аспехта у сасвим други!
Костими Мире Глишић који, складних линија и пријатних боја, допуштају својом ненаметљивошћу _ да се концентришемо на лица' глумаца без уобичајено јаке позоришне шминке, спадају у највеће вредности ове претставе.
ФСкраћивање текста, по лравилу, са понеким, ретким изузетком, значи спромашење Шекспира, Било је доста _ скраћивања и овај пут, па ипак је у прологу морало бити речено да претстава траје три сата, а не два Како стоји у оригиналу. Промена декора и спор темпо говора продужују на нашим сценама и скраћеног Шекспира, Али и лоред окраћења текста ова претстава, праћена повремено час драмски дина мичном, час поетски емотивном музиком Станојла _ Рајичића, причала нам је узбудљиво, особито у првој подели, о трагичном сукобу језиве ускогрудости н вечне лепоте чежње.
СТАНИСЛАВ БАЈИЋ
% 7 1 Ро РАР тај
ШОТЕЈ ХОКУЈУ: ПРЕДЕО У ЦУКУДАЈИМА
ТРИДЕСЕТ ГОДИНА ОД СМРТИ ДУШАНА ВАСИЉЕВА
Жари жеђ живота
(Наставак с прве стране)
капи проливене крви — ове је то искрено људска, хумана, доживљена, торка, грозна, прозничава ламентација над разореним градом младалачких снова, над свирепим смислом стварности,
„О, место младости, те бескрајне, безмерне гадости!;
Тако је у „Визији из рата“ певао човек песник после рата, тако је ин тада је настала песма: „Човек пева после рата“. Све оне кобне море, зла искуства и искушења, падови, питања: да ли се уопште требало и родити у том добу, У тој гомили срамних дана, у том кошмару, у невољама, сиротињи, разврату, У том свету где су правда и доброта поражене и погажене, — сва та питања су се пропела, крикнула, јаукнула у тој песми, И све се то ломило, укрштало, контрадикторно пре плитало у Васиљеву, који је певао „Песму буне против бога“ и стихове помирења, револт пи резигнацију, наду и очај, буну и ћутњу! Песма „Човек пева- после рата“, једна од најзначајнијих о тој теми у нашој поезији, која као стравични мементо остаје трајан докуменат једног времена и Као уметничка реализација трисутна у прошлим и свим будућим антологијама наше поезије, открива целог песника, и његову душу, и његову интимву _ људску драму:,
„Ох, ја сам жељан зрака! И млека! И беле јутарње росе!“ ~
Душан Васиљев је: водио. кратку, али крвану и страсну борбу са животом. Носио је у себи, на рукама његово бреме, његов жар, и је, исконском жеђи песника, за даљином, за бескрајем, за бесконачним тространством росе, зрака, сло боде, за лепотом и тајном новог и неоткривеног. Он је дао „Песме о животу“ -- и међу првима пружио слику промењеног, послератног трада, осетио његову психологију, његове брлоге, богове, талоге, његове несреће, звуке фабричких сирена, осетио судбину човека-аутомата, и, такође, сасвим нешаблонски, дао визију села, војвођанског, банапског простора угде роди злато, страст и песма“, Из тих јарких Унутрашњих пожара хтео је да се о-
слободи у 'овемирском 'распињању.
и тражењу тстине, нове“ светлости п радости, вечно жедан и жељан аунца, смеха, живота, далеко негде, „с оне. стране сна“. Жудео је да «се приближи, примакне „Великој Визији“ живота, будућности. Даље ни-
је отишао, Наравно ла је у томе че-_
сто било и сувише реторичне екстазе, мн патетике у оном сталном Исписивању великих слова, н потере за' еезотиком у Сенегалу, Уганди,
,
жеднео_
Бразилији, Транавалу, и понављања ствари,. Он је морао да тражи, ин стога је лутао. — Одјеци поезије Војислава Илића, Ђуре Јакшића ин Мирослава Крлеже нису ипак зау-
ставили и заробили његов израз, његову индивидуалност. Када бисмо у поезији _ Душана
Васиљева потражили речи које би својом сеизмопрафском вибрантношћу најприближније лриказале унутрашњи, психолошки садржај и смисао његове лирике, онда би то биле ове две, кратке. јелносложне, и тако несложне и неспојиве у свом значењу: џин ни смрт! И ту, у речима, одражава се ето, она песникова двој“ ност, флексибилност, превирање, сушротности његове. Хтео је као џин да стане на ноге, ла грми, да се 60ри; а смрт је била над њим, око њега, у њему. Нежност је далека. Љубав — прчевита, безумна скоро, необуздана, љубав-грех, љубав-живот без које се не може нигде и никуда. Противљење, тежња за недокучним, за висином, и индигнирано враћање у свагдашњост, у вулгарност, та страст конраст а, промене, неподлегања правцу, правилу, крутом методу, основ» на је одлика и слабост песника Душана "Васиљева. Она је изражена и у карактеристичној песми „Каква је ноћ»“, у песниковим лиекретним тугама, јесењим расположењима, гнев вим конвулзијама, у демонски саркастичном, корозивном смеху, свугде, и у оним кристално бистрим, прозирним, пастелним стиховима песме „Септембар“: песник не може да се помири са спокојством, са идиличношћу природе, и он у ведрој
"ТОРИЈИ КИЈОНАГА: ЖЕНЕ КОЈЕ НОСЕ ВОДУ
(
ФОдговорни уредник Танасије Младеновић, Београд, Француска 7 ф Издаје издавачко предузеће „Знање“ 2 Штампа-„Политика“, Цетињска 1, ·
бларости сепгембарског дана, док преје сунце и све ћути, већ осећа немир ласте и његов слух хвата нечујно, безболно падање првог жутог листа у древној тишини шуме...
Све се Ту кидало, копнило,
нестајало, Без повратка,
На једној фотографији тесникове очи, чудне, дубоке, горе ужагреним, фебрилним сјајем. Од оног мартовског дана _ када су се коначно смириле, 'угасиле, охладиле у последњим сузама, прошло је тридесет година, А ипак, ето, песник живи, Не кроз легенду, ни кроз причу, ни кроз варљиви сјај анегдота, ни кроз велика, херојска дела; — живи својом судбином коју је песнички надахнуто стегао и зауставио у стиховима. Васиљев није био префињени, екстравагантни артист. Он је само збирао провале торчине и ретке капи радости, и немирно, плаховито, у ковитлацу живота давао одушка своме жару, љубави, жеђи, темпераменту, чежњи. Пригодни запис не може да обухвати и прикаже онај самониклни, еминентно даровити (напор Васиљева да смело и нпеконвенционално каже многе горке истине о свом времену, у стилу и структури песничког израза који је разбијао старо, градећи нове 0блике, одлуке, нова уметничка решења, дајући снажне, узбуркане, реске, комплексне поетске експресије. Било је ту наравно, и слабости,
примитивизма, сировости, Али је она клица модерног, савременог песника у Васиљеву далеко драгоценија и важнија. За живота Васиљев није издао књигу,
антологије. _ Данас, _ на његовог обимног дела, издвајамо песме као што су „Човек пева после рата“, „Плач Матере Чо. векове“, „Утопија“, „Поподне“ „У _ гробљу“, „Бесмисленост“, „Свете моје недеље“, „Домовина“, „Септембар“ и неке · друге, у којима се налази Васиљев -— човек « уметник. Њих, како је сам рекао, „пева један седи младић“, немирни, песмирени, узбуркани дух, човек који је патио м волео, мрзео ни жудео за животом над
његовим понорима, по-
оно желећи да га види лепшег, човечћијег, пле_ менитијег, и да га пије, "да та живи снажно, моћно, без краја. До груба.
| МИЛОШ БАНДИЋ
али је ушао у песничке.
жарима, гадостима, стра-.
главни УРЕДНИЦИ | 0 Танасије Младеновић и Ђуза ~
Радовић _ у РЕДАКЦИСКИ КОЛЕГИЈУМО Ото Бихаљи Мерин, Велибор | Глигорић, Радомир Константи-
новић, Душан Матић и Ристо Тошовић Њ 2
АЕ: Че Ма УРЕДНИШТВО,
"Француска 1, тел. 21-000
АДМИНИСТРАЦИЈА | Теразије 27, пошт. фах 19 х - |
Претплата за годину 1994 Дино 900... поједини примерак Дин. 20. "Број чековнот рачуна 102—Т—208 _
~
лист излази сваког четвртка РУКОПИСИ СЕ НЕ ВРАЋАЈУ
Словеначки превод »Мемоараз« проте.
У години прослављања 150-тодиШЊице Првог српског устанка Државна | заложба Словеније учинила је ван-. редно добар избор издавањем „Мемоара“ џроте Матије Ненадовића у словеначком преводу. „Мемоари“ су више од документа. Они су дах идух једнога времена, једног револуционаћног периода наше историје, и кристализовани израз јединствених упо редних снага ратника, дипломате, др жавника и писца проте Матије у дејству на врлетним стазама стварања нације и државе. Та проза, чије _ су одлике у нашој критици довољно наглашене, али која, ни поред тога, још није заузела одговарајуће место 45 У нашој књижевној историји, многострука је вредност и у данашњици, _
Издање је солидно од превода д техничке опреме. Преводилац Тоне Потокар успешно се понео са особеним тоном и анегдотски сажетим изразом Протиних речитих периода. Исти је случај и са топлом евокацијом „епске истине“ у данас већ тако широко познатом есеју Ђорђа Јовановића који је дат као предговор, Уз текст = иду и бројни коментари. Тоне Пото кар се није задовољио већ давно. примљеним објашњењима него је за словеначке _ читаоце дао и мноштво потресних културно-историских и је зичких коментара. Потокар је написао и биобиблиографску белешку о проти
Матији. 4
Словеначки превод „Мемоара“ прет- = ставља озбиљан резултат. Њиме је шира словеначка читалачка публика “5 добила једно од надасве оригиналних дела којима је нова Србија почињала 5:
свој ход у културу.
Б. Н. = мм
ДВЕ ПЕСМЕ
НОЋНО ЧИТАЊЕ
Ти сједиш крај пећи
И живиш у једној књизи,
Лист по лист носе те, , Као лаки удари весла,
На другу обалу.
Када је досегнеш,
Не ћеш моћи пристатн,
И вратит ћеш се —
Чинит ће се послије,
Да је нешто отлливало водом.
Х . ПОСЛИЈЕ БЕРБЕ
Тужан је сада виноград У обраним трсовима шушти јесен И шумна јата птица на одласку,
Остављамо угаре вечерњих
разговора) Нека их- махнити вјетар разносиу“ Као пјесму дјевојака, м Које ће послије нас пабирчити,
ФЕРДО ЛАДИКА |
БИБЛИОГРАФИЈА. Анђелко Крстић; Трајан, роман; | Издало издавачко' предузеће „Брате ство-јединство“, Нови Сад 1954, латиницом, стр, 520, ценат 3 тј Вилијам ,Фокнер; Светилиште, | роман, Превела Милица Михајло-| вић, Издало издавачко предузећеј „Вратетво-јединство“, Нови | "Сад 1954, ћирилицом, стр. 325, цена 7 Бошко Токин и Владета Лукић; Филмски лексикон. Издало изда-ј вачко предузеће _ „Братство-једин- | _
оство“ Нови Сад 1954, латиницом, | стр... 251, цена 7: "Ддобриша _ Цесарић: _ Освјетљени
пут, песме. Издање „Матице хрват- | ске“, Загреб 1954, латиницом, стр. 129, цена» А . Салих Алић:; Лирски дневник, песме. Издање „Матице хрватске“. Загреб 1954, латиницом, стр, — 108, цена