Književne novine

УмЕТПИЧКИ ЖИивОТ

Сањалица

НАРОДНОМ

ПРЕМИЈЕРА У

(Наставак са седме стране)

се није осећало да остајући сама на сцени, а под утиском оног што се пре тога догодило, она тек почиње да у својој машти доживљује недоживљено, већ је управо ускакала у сањарење. Такав скок је међутим оправдан само на месту када у афекту због Кларковог држања према њој, Џорџина замтшља како га убија, Вероватно да ће се на каснијим претставама постићи права мера тих прелаза. Исто тако је вероватно да ће нестати и грешке техничке екипе, које кваре утисак.

Народно позориште у Београду (и не само оно!) има мали број глумаца за које лаки, конверзациони говор није проблем. А у овој претстави требало је дати и тај тон у сценама из реалног живота ни његову пародију (у финој мери) у сценама снова. Идеал није постигнут, темпо претставе је успорен донекле и због тога, као и због техничке кКомпПлЛикованости, али је напредак у лакоћи товора, према ранијим претставама бвог позоришта, захваљујући напору и редитеља и глумаца, био ипак приметан. Нада Шкриљар као Џорџина у сценама из реалног живота није имала ону свежину коју би очекивали од Џорџине да је има, а била је понекад и сувише осећајна, али је ипак била знатно и ведрија и мење драматична него што би очекивали ол глумице која је сва прожета скоро болећивом емоционалпошћу, Веровали смо јој, међутим. да је ипнтелектуалка., ла жели да има успеха као писац романа, н да за њу Разлика између живота у коме не доживљује скоро ништа и снова у којима ложивљује свемогуће перипетпје, значи заиста значајан проблем. У сценама снова она би деловала паглашено драматично да није, како је то и требало, била огрнута у успели плашт пародије. Ако се ту п тамо тај плашт разгрне и указивала испод њега чиста драма, то су били само још остаци несавладаног отпора материје комада. која не одговара глумици, а коју је она ипак, захваљују ћи свом таленту и интелигенцији, углавном савладала. Мирослава Бобић унела је у тумачење Џорџине много једностване ведрине н наивности. без дубље емопионалности, те нам је девојка која пише промашене романе и сања разне доживљаје била једноставно смешна, а у самим сновима деловала је такође пријатно комично, али само као још наивније издање реалне Џорџнине. Њен проблем је тако једноставан да и није проблем. Али п при таквом тумачењу Џорџине да ли смо видели досада успелије остварење — ове младе глумице» Северин Бијелић као новинар Кларк од првог до последњег тренутка био је доследна антуитеза осећајној, сањалачкој, нереалној Џорџини Наде Шкрињар. Миодраг Лазаревић у истој улози у почетку мање оштар и подругљив од Бијелића, касније чак помало и сентименталан, није Рајсов Кларк, али је веома симпатично дат лик, који складно допуњује Џорџину Мирославе Бобић. Обојица си били, један у већој, други у мањој мери, животно дата реалност супротстављена бесмисленим сновима, али ниједном од њих двојице нисмо веровали оно, у што нас није много убедио ни Рајсов текст, а то је да Кларк познаје добро литературу и музику и још многе ствари. Бијелићевом Кларку смо веровали само да добро познаје спорт, а Лазаревићевом да пише критике књига које није прочитао. Владета Драгутиновић као ретко ди-

Т

скретан тумач шест разних — улога, Марица Поповић као уверљиво дата „типична америчка мајка“, Павле

Богатинчевић као бонвивански Џорл Хенд, Милан Пузић као Џим Лукас, изневерени јунак Џорџининих снова (ванредан у мери пародије у Џорџином сну о суђењу, када наступа као бранилац Џорџине, „убице“ Кларка), Вука Марковић као Џорџинина сестра, која не сања, н сви остали до најмањег епизодисте били су на висини свог текста, а не једном и изнад њега. .

Костими Милице Бабић-Јовановић већином сасвим одговарају и лицима иеситуацијама, али смета Џорџинина хаљина, која веома лака и не баш особито допадљива, не одговара тексту, ни годишњем времену, ни функцији коју јој је Џорџина намевила одлазећи на састанак са Хендом. .

И поред нешто успореног темпа за овакву комедију, ни поре тога што за логу Џорџине није било глумице која би сасвим одговарала, и поред неких ситнијих, лако "поправљивих недостатака, претстава Сањалице спада у најуспелија 0стварења _ Народног позоришта у

Београду. Она нам није донела, и-

стина, једно од репрезентативних

о ——————————_—_—

ПОЗОРИШТУ

дела савремене америчке драмске. књижевности, па ниједну од снажнијих, ранијих Рајсових експре-

сионистичких или реалистичких драма, већ само једну његову лаку комедију, писану за успех код публике, због које је једном раније напустио привремено _ позориште, _ Ами сама претстава је остварена са толико мере и укуса, солидном разрадом текста н богатством разних атмосфера, да таква поставка не пружа само пријатну забаву у летњим месецима, већ вероватно превазилази и амбиције које је сам аутор уложио у ово своје мало значајно дело.

СТАНИСЛАВ БАЈИЋ

П ОСЛ

Солистички концерт клавиристе. · Властимира Шкарке одликовао се, сав, начелом мере; разборито процењене мере у стилизацији избора дела за један реситал, укусно одређене мере у избору квантитета музике, брижљиво чуване мере у елану експресивности при тумачењу изабраног програма. Прва мера се зауставила на. оквирима музичког романтизма, друга је дала концертни програм који разум: но и трезвено води рачуна о потреби апсорбовања пуне пажње слушалаца тском целог концерта _— (само Шуманову Фантазију, опус 17 и јединствени Шопенов циклус прелулиума, опус 28), трећа мера је извирала из уметничке персоналности самог -свирача, који је предодређен за нашег претставника клавиристичког академизма у најбољем смислу те речи.

Шуманова троделна Фантазија, ин. тимна исповест о бурама, клонућима и вапајним крицима композиторове чежње за вољеном Кларом, коју су му грађанске предрасуде доба измицале и ускраћивале, синула би. можда, јаче и више, под прстима виртуоза који над техничким проблемима грдно опширне клавирске поеме не би морао бдити самокритичношћу и опрезом, — својствених поштеном и крајње савесном Шкаркином пнанизму. Међутим, овако дата (као пандан „мат“-фотокопије, уместо „гланца“), та получасовна. субјективистичка прича има и својих предности: она постаје својеврсна историја романтичарског мишљења и

осећања. дакле клавиристичка прича о причи, са свом нисториском дистанцом, са неким готово аналитич-

објективирањем крајсаљржине те сонатФантазије. Ипак, У Шопеновим прелилима Шкарка је био изразитији. слободнији, _ више склон ла временски (и, _ неумитно. психолошки) распон између нас и чаробно искреног. грозничавог, 60леснички заносног и неизмерно поетичног дела ублажи ако не н укине. Интерпретација ових прелида има своју историју: за фазом екстатичног уживљавања у романсипра“ но конципованог Шопена дошла је фаза рационалистичке механизације и објективистичког _ расхлађивања романтичарског митоса о Шопену. Шкарка, паметни заступник принципа мере, дао је златну средину, Апстрактно говорећи, боље да је дао синтезу поменутих ставова и метода тумачења, али ко зна каква бин морала бити аудијелна, чулна слика ог хегелијански исправног начела>2 имфониски концерт _Београдске филхармоније, са шведским диригентом Стен Фрикбергом и младим загребачким пианистом Дарком Лукићем (изван пл после завршене серије унапред испланираних претплатних концерата Филхармоније у сезони која је на измаку) био је, по претежном _ саставу програма, једна мала, сасвим · мала изложба северњачке музичке производње, делом познате, чак и врло популарне, и то у светским сразмерама _ (Григов клавирски концерт а-мол) а делом, бар нама на европском југу, сасвим непознате (Франц Бервалд: Увертира за оперу „Естрела ди Сорна"; Хуго Алфвен; Игра пастирке из балета „Краљ брда“; Ларс-Ерик Ларсон: Дивертименто за мали оркестар). Бервалдова увертира је опште познати, онај стари, класичарско-романтичарски _ тонски хибрид са формалном структуром Керубиниа и динамичким замахом и колоритним својствима инструментације коју је инаугурисао још Вебер. Таква карактеристика, уосталом, сасвим одговара добу композитора (рођен 1796, умро 1868). Алфвенову игру, међутим, карактеризира типич-

ки-критичким ње субјективне но-варијационе

МУЗИЧКИ

ТАИ

"новине

"ГЛАВНИ УРЕДНИЦИ Танасије Младеновић и Ђуза Радовић РЕДАКЦИСКИ КОЛЕГИЈУМ

"Ото Бихаљи: Мерин, Велибор

. _ Глигорић, Радомир Константи-

· новић, Душан Матић и Ристо 'Тошовић

УРЕДНИШТВО „ ФРранцуска 7, тел. 21-000 АДМИНИСТРАЦИЈА Теразије 27, пошт. фах 133 Х

Претплата за годину 1954 Дин. 900. поједини примерак Дин. 20. Број чековног рачуна 102—'7Т—208

х Лист излази сваког четвртка РУКОПИСИ СЕ НЕ ВРАЋАЈУ |

ла

ни новоромантичарски скерцозни брио граничних одељака једног троделног строја, док се у средњем делу, једној носталгичној песми фолклорних мелодиских контура, јавља, само за тренутак, дубоко интонирана

бордуна оргелпунктског баса, који је, сто тако, за тренутак, одбио да се повинује хармонским, модулаци-

оним покретима хармонија, иманентних мелодији, То је ситница, рећи ће можда неко, но она даје присну чар лепоте, чар неке мрке, интроверзно усмерене озбиљности, због које бих радо опет слушао овај непретенциозни фрагмент балетске музике. Кад се такав случај деси, човек #шчекује, вреба свој првобитни до живљај. Али, музика фосфоресцира

5

ГТЛУМАЦ КАБУКИ ПОЗОРИШТА те

своје микронске дозе флуида, своју

„Радиоактивну“, дубоко запретану суштину (своју потенцијалну мисаоност и подземно, понорнички зраче ћу емоционалност) тако особеним појавним силама (садејством мелоса, ритма, боје ни сазвучавања) да трошти потенцијал слушаоца увек може и оманути, минути неконцентрисан, смањене лажње и будности. А онда, авај, и тренут зрачења људске (композиторове) суштине из варљивих трептаја тонова, мимоишла нас је, у неповрат. „Од материје смо што сновнђења гради, и тај наш малени живот окружен је сном" (Шекспир у „Бури“ и надгробном — уместо гробном — епитафу Вестминстерске катедрале). Звучну феноменолошку оваплоћеност тог „сна“ теже је чути но нечути. — Ларсонов Дивертименто рефлектује већ осетније музичко-ритмичку изражајну спецификацију пулса епохе која целисходно идустријализира мноштво проналазака и напретка технике (композитор је рођен 1908, дело компоновано 1986). Мене је потсетио, лакоћом изражајног манира на нашег Бруна Бјелинског: _ слична' конверзациона кулантност и, ипак, стихијно циљање ка прерашћивању романтичарског индивидуализма.

У Григовом концерту Дарко Лукић је усхитио младе жене. Са естрадним патосом, извођачким нервом, врло добром (но не перфектном) техником, он је асимиловао и наставио традицију концертног показивања, стилизоване. егзибиције, поетизоване параде и клавиристички експресивне позе. За концертног: извођача то је још увек и биће још за дуго неопходна компонента успеха. ; Шведски диригент Фрикберг приказао је чувену „Оксфорд-симфонију“ Хајдна, са ' разумном – лакоћом

ЖИВОТ

ШУТЕВН.

_Десет година од смрти

Тихомира Борђевића

Са ТЕШКО пострадалом Београду, баш кад је доживљавао нова разарања од стране савезничке авијације која су, мада врло тешка,

наговештавала скори свршетак рата и ослобођење од окупатора, преминуо је пре десет година, 28 маја 1944, д-р Тихомир Р. Ђорђевић, професор универзитета у пензији и академик, тада у својој 77 години. Мако је то била лепа старост, поживео би он још да су била боља времена: хапшење 1941 од стране окупационих власти и болест која се у Београду 1944 тешко могла лечити скратили су

Клина

му живот.

едњи концерти сезоне

истинског музичара који је интуитивно продро у суштину овог прекрасног споменика симфониског класицизма. Карактерни контраст Мађоре и Миноре одељка у лаганом ставу дао је јасно и, одлучно, као живу конфесионалну реч. У Менуету, начинио је од генералне паузе. дужином целог једног такта, прави трзај, застој, прекид; изненадни осврт, на-

„гли гест човека, људског бића, које

има, носи и исказује своју садржину. У финалном Престу, можда највеселијем, најпенушавијем симфониском ставу који постоји, остварио је исти младалачки, хумористични гест — прекид фразе пре „тачке" са убедљивошћу која толико окрепљује живот слушалаца да ће овај, ко зна кад и где, бити одлучнији и отреситији у својој сопственој животној стварности пи активности, под латентним дејством ове интерпретације неизмерно хуманитарног Хајдна, и онда када буде сасвим заборавио да је икада игде слушао тог Хајдна у“ тумачењу милог, љубазног, усрдног и поштено добронамерног човека и диригента Стена Фрикберга.

Солистички концерт париске клавирсткиње Монике Хас био је истински манифест једног стила који се може _ сматрати негацијом начела експресивности путем тражења и одгонетања временског стила, извлачења из композиције свег оног временског и локалног крозашта се то локално п временско обично ла уопштавати у ванвременско, „вечно“,

гј. дуготрајно ни у универзално, „свечовечанско", тј. важеће и приступачно на читавом фронту једне

цивилизационе специфичности и једне културно-историски _ засноване, развијане и хуманитарно активне посебне (у овом случају музичке) традиције. Моник Хас као да је у Баховој Енглеској свити а-мол, у Моцартовој истотоналитетној – сонати, у Дебисневој свити „За клавир" (прелид, сарабанда, токата) тражила ону „нефигуралну“ тајну суштине, оно унутарње биће тонског устројства које толико надире кроз сопствену, специфичну сликовитост, да ову заборављамо, па чак и имедијатно одбацујемо, као што и у Хомеровој Одисеји, у Софокловој трагедији или Шекспировој поеми сместа отресамо фабулу, конкретност заплета, појединачност збивања, да бисмо застрепели и запептали над огледалом векова и народа, над собом и својим добом, и у Хомеру и у Софоклу и у Шекспиру. — Тек у баснословној _ сонати Прокофјева (чија је животна трагикомедија хтела да ропцем груди ваздух пара истих дана кад и Стаљин) Моник Хас Је нашла материју за свој тотално реални свет, свет утварно јасних одблесака робота у машини. Рат светски већ је топтао Европом када је ова соната настала. Совјетски 22 јуни 1941 још није био свануо, али га је Прокофјев чуо, са ухом Татарина на сувом тлу непрегледне пустаре. И арабеске првог става (челична симфонија механизоване немани), и псевдо-шумановска медитација школски _ прегледног спроводног _ дела сонатног става, и тема бригом угроженог Анданте-става, који се брани, одупире, супротставља, и оне упорне мале секунде које сигнално и злослуто опомињу приближавање челичног вихора, најзад и завршни престо, страшна токата доба, што меље и мрви луду лутку живота, У еластици федера машине, који не попушта — све је ту тотално истинито, верно, силно,и неумитно јасно. Моник Хас радила је ту — уместо нас, уместо милиона свести које су виделе трубу циклона, када је ова, горостасно нељудска, надолазила.

ПАВЛЕ СТЕФАНОВИЋ

Више од пола столећа радио је проф, Ђорђевић као средњешколски и универзитетски наставник и као научник. Широке културе и свестраног интересовања за народни живот, он је у току своје научничке каријере објавио неколико стотина радова разнога обима и значаја, међу којима и више књига. Већа таква дела била су му: Из Србије кнеза

Милоша 1—–1 (Београд 19221924), Наш народни живот 1—Х (Београд 1930—1934), Медицинске прилике за време

прве владе кнеза Милоша (Београд 1921), Зле очи у веровању Јужних Словена (Београд 1938), Деца у веров» њима и обичајима нашега народа (Београд 1941) и др. Својим етнолошким радовима допринео је веома много познавању народног живота код Срба, али је са много љубави проучавао и друге балканске народе који живе међу Србима или у суседству (Румуне, Турке, Јевреје, Арбанасе, Цигане и др.), показујући особите симпатије баш за Цигане, којима је посветио више својих радова и по којима је постао познат и у европској науци. огромним знањем и искуством, пред крај живота бавио се и питањима од општијег значаја, па је објавио поменуту књигу о веровању у зле очи, писао расправе о пореклу ношње уопште, о постанку _ обичаја куваде и др. У свом научном раду користио је обилато грађу коју је налазио по штампаним зборницима грађе, часописима и разним другим објављеним и необјављеним писаним изворима, али исто тако и грађу до које је долазио сам непосредним проматрањем и скупљањем у народу, ради чега је путовао по свим нашим областима не само у млађим годинама него и пред крај живота. Проф, Ђорђевић није се у свом раду ограничавао на своју ужу струку него се

интересовао и за суседна научна подручја и лично се бавио много проучавањем народне или усмене књижевности, и то не само српске

него и арбанашке и циганске,

Велик поштовалац Вука Караџића, Ђорђевић је своје ученике уводио у науку о народу и у самосталан научни рад крез Вукова дела, да их после својим предавањима и разговорима, излажући у њима своја ис= куства и доживљаје и скрећући пажњу на обиље појаваи проблема које треба проучавати, још више загреје за рад. Лично скроман и без претензија, проф. Ђорђевић ретко је улазио у решавање крупних научних проблема. Није био од оних научни ка и писаца чији рад и открића значе епоху, али је био научни радник који је ударао темеље науци о нашем народу и лавао дела не сензационална али од трајне вредности.

Сем овог врло значајног рада на Универзитету и у Српској академији наука, довољно је поменути да је он покренуо и четири године издржавао драгоцени часопис „Караџић“, затим његову дугогодишњу активност У Српској књижевној задрузи, у Друштву св. Саве, у Задужбини Николе Чупића, у Друштву за српски језик и књижевност, у сарајевској „Просвети“, у Скопском научном друштву (чији је био један од оснивача), У Српском књижевном гласнику, итд. Увек пун иницијативе, он не само да је покретао и подржавао колективне акције него је стекао особитих заслуга потстичући појединце на ради помажући их да истрају. Као добар патриота, проф. Ђорђевић је чинио велике услуге нашој националној ствари особито за време Првог светског рата, када је у Енглеској држао многа предавања и писао књиге и чланке, Ни у најтежим данима окупације он није губио веру у народ и у боље дане и радио је неуморно све до пред саму смрт, спремивши потпуно за штампу неколико већих дела,

Наша наука о народу данас броји велик број радника, који су већином ученици пок. професора Ђорђевића и његовог савременика проф. Ј. Ердељановића, и повећан је број установа које се баве проучавањем народног живота. Али та наша наука о народу још увек пати од удараца који су јој задани смрћу не само поменуте двојице истакнутих нау"ника него и читавог низа других који страдаше у борбама или услед патњи под окупацијом. Оно што наша наука о народу најтеже и сада осећа то је да нема човека чикаГике, личности великог ауторитета стеченог поштеним и истрајним радом, човека који је на све стране покретао и потстицао рад, подизао људе, својом сарадњом помагао и окупљао људе на сарадњу за напредак науке и културе,

МИЛ. С. ФИЛИПОВИЋ

Одговорни уредник Танасије Младеновић, Београд, Француска 7 ф Издаје Удружење књижевника Србије «ф Штампа „Политика“, Цетињска 1,

Располажући.