Književne novine
ТОД. 1 БР. 21 Х ЦЕНА 20 ДИН.
БЕОГРАД, ЧЕТВРТАК
пист излази сваког
3 ЈУН 1954
четвртка
МИРОСЛАВ КРЛЕЖА
"Богумилски мраморови
КИНИ |
ОГУМИЛСКИЈЕХ мраморова има свега око тридесет хиљада, разасутих на читавом јужнословенском рељефу између Јадранског _ Мора,
Уне и Мораве, јужно од Саве до Плашког под Капелом па све до Колубаре и Дубровника. У литератури први их је фиксипрао Словенац Бенедикт Курипешић у своме „Шпетаттштц“, најстаријем нашем канском путопису, штампаном године 1531, као тумач једне дипломатске мисије аустрискога цара и краља Фердинанда | која је са амбасадором Николом Јуришићем отпутовала у Цариград, да код Порте склопи мир.
Бенедикт Курипешић није кренуо са посланством преко Београда, Ниша и Софије, познатим стратешким „царским друмом“, већ преко Хрватске и Босне, Сарајева и Новог Пазара. Путујући Босном, Курипешић је примијетио тајанствене саркофаге и преписао неколико патетичних надгробних натписа. Неук ћирилици, он је те натписе објавио у слободним варијацијама, импресиониран, очито, локалним тумачима, Годину дана касније, године 1532, запутила се у Царипрад друга дипломатска аустријска мисија под воћством грофа Ламберта и Леонарда Ногароле, а у дипломатском извештају у коме се описује напоран пут „преко босанских гора ин долина“, спомињу се ови тајанствени надгробни споменици као си“ шоза типа. ј
Двјеста година касније далматинске надгробне споменике, ове мраморне богумилске „посмртне куће“, спомиње далматински фратар фра Гашпар _ Вињалић, у своме дјелу »Сотарепаћо зфотћсо дЧеЏе созе тетогарђш оссогве 21 рашпац е 5там ап РПаптажда е Стоадма е Вота«, штампаном у Венецији 1775. Паралелно са дјелом Гашпара Вињалића јавља се чувена књига опата Албер. та Фортиса „Ујавејо !п. Рајтала (1774), у којој је објављен познати опис некрополе на врелу Цетине код цркве св. Спаса. Опат Алберто Фортис посветио је међу првима културно-хисторијску пажњу овим загонетним барељефима, а позната је ствар, да је то сентиментално _ путописно дјело млетачкога опата послужило као основно врело инспирације за чувену младеначку поетску мистификацију Проспер _ Меримеа: Га вила, по чијем је „сомјецг 1осаје-м
западна Европа створила шематизо- ,
вану романтичну предоџбу о витешком народу Морлака, који живе на венецијанско-турско-аустријској граници, вјерујући у вампире, ратујући и хајдукујући, славећи крвну 0свету и пјевајући своје – хомерске поеме у познатом архајском, примитивном десетерцу.
Кругови западно-европске _ интелектуалне елите око Бајрона и Гетеа па све до Пушкина, Мицкијевића, Ничеа и Бакофена узели су меримеовске ингениозне поетске варијације као архајски куриозум разноврсних зцгујуаја-а, и тако се на темељу Меримеове поетске сугестије усталило мишљење о народу полуцивилизованом, примитивном, витешком и биједном, о народу неуком и заосталом, који је са својим сребром окованим оружјем, својом питорескном _ народном ~ ношњом, са својим слијепим рапсодима и фантастичним народним _ обичајима занимљив као што су занимљиве лутке у витринама етнографских музеја.
Полемичка реплика младог падованског доктора медицине, Ђовани Ловрића, који се већ годину-двије касније у својој књизи „Оззегуа2јопа! 5! мавео 11 Рајтада ФА. Ког15“ оборио на млетачког опата с намјером, ла објасни — западноевропком свијету како Фортисова књига врви _ елементарним _'непознавањем
„ факата, остала је, нажалост, нело-
зната. Аутор ове, у потпуном анонимитету нестале књиге, умро је годину дана касније од туберкулозе у двадесетшестој години, а књига угледала му је свјетлост. дана: у изда-
бал“
њу Југославенске академије, стотину седамдесет и пет година касније.
Ђовани Ловрић узнастојао је да скрене пажњу западноевропскоме свијету на богату _ хисторијску, у“ мјетничку и књижевну прошлост нашега народа и њему припада хисторијска заслуга да је међу првима почео објашњавати проблем наше народне хајдучије социјалним животним условима. Ђовани Ловрић упозорио је: западноевропски свијет на трагичне околности „вучјег живота“ — нашега народа у оквиру шестстогодишњих , млетачких и турских ратова, Ловрић је проговорио о у" мјетничкој вриједности. културно-хисторијских споменика и о богатој
„
књижевној _ традицији _ Јадранских Славена, која се већу ХУГи у ХУП стољећу развила до необичног интензитета лирске, епске, сценске, хисторпографске, политичке и научне активности, Да се у јужнословенском случају ради о елементима. једне богате цивилизације, која је пропала у вртлогу стољетних ратова, то из Ловрићеве перспективе – половином ХМШ стољећа није могло бити тако јасно као што је јасно данас нама, када стојимо на гробљу једне умјетности, која нам је на рушевинама између 1Х и ХУГ стољећа намрла неколико хиљада – квадрат“ них метара фресака, више од тридесет хиљада мраморних монолита (између двије ин тридесетидвије тоне тежине), и готово _ непрегледну масу профаних зграда, палата, двораца, летњиковаца, тврђава, храмова, задужбина, градова, звоника и споменика, систо тако големим 6огатством орнаменталне пластике. Тај архитектонски, сликарски и кипарски континуитет траје до ломабрдијско-равенатског и каролиншког периода па преко неохеленистичке, би-
зантијске фазе фреско-сликарства У
ХП, ХШ и ХТУ стољећу све до ду· бровачких, _ далматинских ни словеначких сликара, кипара и градитеља у Кватроченту и Чинквеченту. : њен | надгробни
Босански споменици
прате ток наше ликовне -цивилизаци“
/
СТЕЋАК ИЗ ОКОЛИНЕ СРЕБРНИЦЕ
%
· сличности с египатским
је од ХЕ стољећа па до пада Босне, земље патаренске, године 1463 Босна била је манихејска и богумилска вјековима, и она је то остала све до своје политичке катастрофе под папом Пиом П, хуманистичким лауреатом и тршћанским бискупом Енеом Силвијем Пиколоминијем. Босна је била „гебивишп ћаегеНсогшт“ западноевропског манихејског свијета, сједиште манихејскога Анти-папе и морално — интелектуални центар албигенског отпора послије пада. Провансе. Ови босански надгробни споменици, који нам погански пркосно говоре о животним радостима, о плесовима, о љепотама лова, животиња и биља, очит су доказ јаког артистичког и моралног нонконформизма, који је трајао стољећима, Први који је тим надгробним споменицима у ХГХ стољећу — посветио озбиљну пажњу, био је Александар Кнез Сапнеха, пропутовавши наше крајеве и посетивши Дубровачку – Републику године 1802—1803. У Варшави (године 1811) Кнез Сапнеха објавио је свој путопис: „Роадго% до Кгајом 5Зјамјарзкјећ 1802 1 1803 гоКци“, с опширвим описом некропола у Цисти, Ловречу и Радимљи. Александру Сапиехи пао је у очи и бизаран облик ових босанских споменика, који подсјећају на „кров посмртне куће“, и он је дао опис ових скулптура које нам симболично лредстављају — вјечност животнога ритма, свакој заглупљујућој мисли о смрти — упркос. Сапнеха осјетио је поетску инспирацију која нам с о0вих споменика говори о љепоти птица – сличних Ибису, о сабласним привиђењима фантастичних животиња, о _ ријекама које теку обасјане свјетлошћу звијезда, мјесеца и небеских сунаца, о оклопима _ витешким, о турнирима, о кацигама, о коњима и о оружју, о трци газела, – медвједа, паса и курјака кроз бескрајну множину шума,
пејзажа и даљина, уоквирених декоративним конопом _ славенских
мртвачких сандука.
Александар Сапнеха описао је некрополе око Столца п Радимље утврдивши најосновније елементе ове проблематике. Он је узнастојао објаснити симболичан смисао тих ликова, описао хералдичко — значење појединих детаља, успоредио те необичне облике са нордијским елементима сјеверњачке пластике на обалама Балтика, пронашавши — неке и партским декоративним погребним мотивима. ма.
Послије Каталинића, затим бечкога лијечника Француза Ами — Буса (1794—1881): »Ба Тигаше 4'Еигоре« и „Еесцеп а'Шлпегајтез дапз Ја Тигаше 4'Ецгоре« (1854), затим Франческа: Кузани: „ба Рајтала, ]е 150је Јоте е Ја Стесја, уз аво пе аппо 1840«' детаљнији опис некропола дао је чувени египтолог Сер И. Гардепер Вилкинсон године 1844, Са пер: спективом учена археолога, који вла да богатом ' материјом у простору између Хеладе ни Нила, Вилкинсон је описао некрополе код цркве 'ев. Спаса на врелу Цетине, код Врлике, код Дољана, Чапљине, Пољица и Имотског, и први је одредио да ти славенски споменици, спадају у · доба раног Средњег вијека, свакако прије
„провале Турака у ове крајеве у ХУ
стољећу. Од врела Цетине до Херцеговине. “ Вилкинсон је описао 0-
и
блик, величину, орнаментику и декоративне мотиве од неколико стотина саркофага, па као и њетови претходници Бенедикт Курипешић, фра Вињалић и А, Фортис и он је утврдио, да је локална народна предаја око појединих надгробних — мотива још увијек жива. (Приче о сватовском гробљу, о смрти појединих ју“ нака, о сукобу просаца, о смрти младе невјесте итд.),
Од Вилкинсона до Јиречека лнитература о стећцима нарасла је квантитативно. Компаративним проучавањем проширио се распон појединих хипотеза, а једна од. најувјерљивијих јесте, да се у тим саркофазима одражавају елементи оне древне праскулптуре, коју су Славени донијели са собом у своју нову балканску постојбину и која их по својим стилским _ елементима _ повезује са скулптуром _ Балтика и Кавказа и сцитско-сарматским мотивима у јелну шјелину.
С артнстичком вриједношћу ових рељефа није се систематски позабавио још нитко. Сви ти надгробни споменици су монолити, често груби, тако да већ својом суровошћу дјелују монументално као плоче којима је задатак да трају стољећима, симболиком своје пркосне грубости, која не признаје никаква стила осим свог властитог. Један дио тих саркофага, и то у омјеру 30 од сто, израђен је декоративно, у богатој рељефној орнаментици, усред. које се јављају фигуралне _ композиције често нејасног значења. Један од главних мотива те загонетне инструментације је људска рука
Људска рука јавља се од дордоњских спиља до Хеладе (као што је
познато) као важан реквизит надгробних споменика. Мирно, томнистички склопљена на средовјечним
саркофазима, људска рука живи од готике до сувремене париске школе као главно помоћно средство, да нам се људски лик протумачи и приближи управо помоћу овог, за: портре појединца често много важнијег детаља од осталих дијелова наше овоземаљске појаве. Ове витешке, феудалне руке _ непознатих и давних босанских барона у оклопу, руке бољара који се опраштају од нас на одласку за Ахеронт, у ритуалу римскога поздрава — уздигнутом десницом, с отвореним дланом као руке саобраћајаца када заустављају про“ мет у градовима, ове гломазне, те» шке деснице што нам се јављају с друге обале, да ли су знамен пријетње или поздрава — тко би то знао и могао да кажер Толико несразмјерне спрам самих мртвих ликова, оне су се испружиле преко ове демаркације која нас одваја од непознатих покојника, те. на тренутак изгледа као да те руке хоће да посвједоче пред покољењима како су биле гвоздене ни пркосне, јер нијесу хтјеле да се склопе пред инквизиторима, који _ проклињу и пале Босну вјековима.
"Нема ни једне људске појаве која би на. овим споменицима клечала _ склопљених _ руку У _ молитви пред смрћу, и нема ни једне. у проскинези пред — величанством бизантијских или римских богова т. божанских намјесника. Ове руке на оклопима и на грбовима, руке с мачевима и копљима, руке у празном пољу монолита говоре нам симбо личним | значењем витешких средо“ вјечних рукавица, као знамен смионог. изазова на двобој са свим мо: ралним ауторитетима свога времена, не признавајући никакве _ моралне хијерархије у много. радикалнијој форми од Виклифа или Хуса или Лутера двјеста и триста година) раније. Орнаментика и -натписи · (нарочито изванредан осјећај за хармонију распореда графичке масе текстова у ћирилици), хералдика или“ архитек“ тоника слијепих колонада, све су то ненспитани „проблеми, који очекују свбју анализу :
(Наставак на другој страни)
= -“ = “ = 7
па те.
„ВВЕТОЗАР МАРКОВИЋ“
ЗЕОГРАЈ,
У овом броју:
Ото Бихаљи-Мерин: Вараждимн, тамно ткиво светлости; Марко Ристић: Поводом изложбе француске кинотеке; Владимир Петрић: Кабуки некад и сад; Вјекослав Калеб: Село на земљи; Станислав Бајић: „Сањалица“ Елмера Џојса; Павле Стефано-
вић; Последњи концерти ове сезоне,
(Тел ел Авив) — На четвртој страни „Књижевне навине“ објављују староегипатску песму
ФНОВА НОФРЕТЕТА“"
Новог наше
епохе пре
„Говор љубавника“, из царства – (1600—1100 године ере). Песму је са немачког
превео Ото Бихаљи — Мерин,
превода
КАБУКИ ПОЗОРИШТЕ. — „Кабуки“ је врста позоришних приказа, заснованих ва уметности песме и игре, који се негују У Јапану. На ' седмој ' страни доносимо чланак Владимира Петрића о књизи „Кабуки драма“ од јапан-= ског театролога Шутаро Мијаке,
; [092 ЖАК. ПРЕВЕР; — Читајте на другој страни песму „Поема“ од Жака превера, познатог француског песника, У преводу Николе Трајковића. « %
отиде и ари
Ликовни прилози:
Слике младог загребачког спин | кара Миленка Станчића (уз чла-
нак Ота Бихаљија), м снимци староегипатске уметности (уз превод песме „Говор љубавника“).