Književne novine

СУСРЕТИ

Албер

АЛИ из зенита, таласи сунца

грубо: се одбијају о поље око нас: Све се притајило пред том буком и Либерон ; је тамо само огроман блок тишине коју ја слушам без предаха. Ослушнем, неко трчи према мени у даљини, непознати пријатељи ме дозивају, радост ми расте, иста радост као и пре толико година. Поново ми једна срећна загонетка помаже да све разумем,

Где је апсурдност светар Је ли она ово блистање или успомена на његову отсутностр Са толико сунпа у сећању, како ли сам могао настојати на бесмисљуг Чуде се ско мене; ја се такође чудим, понекад. Могао бих одговорити, и одговорити себи, да ме је баш сунце у томе помагало и да његова светлост својом густином згрушава "свет и његове облике у једну мрачну засењеност, Али то би се могло другачије рећи и ја бих хтео, пред овом белом н црном светлошћу ко ја је за мене увек била светлост истине, да просто објасним себи ту апсурдност коју сувише познајем да бих могао поднети да се о њој расправља (без нијанса. Уосталом

разговор 0 њој поново ће нас одвести сунцу. Ниједан _ човек не може рећи

шта је он. Али се догађа да може рећи шта није. За оног који тражи људи мисле да је донео закључак. Хиљаду гласова му већ јављају шта је нашао а ипак, он то зна, то није то. Тражити и пустити да се каже2 Наравно. Али се, с времена на време, треба бранити, Ја не знам шта тражим, ја то обазриво именујем, оповргавам се, понављам се, напредујем и повлачим се. ЈЉуди ми пак налажу да дајем имена, или име, једном засвагда. Побуним се тада, оно што је именовано, није ли већ изгубљеног Ево барем шта бих могао покушати да кажем. Човек има, ако ћу веровати једном своме пријатељу, увек два карактера, свој и онај који му њекова жена приписује. Заменимо жену друштвом и схватићемо да јед-

на формула коју писац ловезује са.

целим контекстом једне осећајности, може бити изолована коментаром који људи о њој направе и стављена пред њеног аутора увек када он жели да говори о другој ствари. Реч је као дело; „Јесте ли ви овоме детету дали живот2“ „Да“, „Оно је дакле ваш син“2 „То није тако просто, то није тако просто“, Тако се Нервал једне погане ћоћи два пута обесио, најпре за самога себе Који је био у невољи, а затим за легенду која неколицини људи помаже да живе, Нико не може писати о истинској несрећи, нити о извесним блаженствима, и ја то овде нећу покушати. Али се за легенду може описати, или замислити, барем један минут који је човек проћердао. Писац пише великим делом да би био читан (оне који супротно говоре поштујемо, али им не верујемо). Међутим, све више и више он пише да би. постигао оно последње освештање које значи не бити читан. Зансла, од тренутка када може прибавити материјал неког сликовитог чланка у нашој штампи, он има изгледа да „буде познат међу доста великим бројем људи који га никад неће читати јер ће се задовољити - тиме да му знају име и да читају оно аито ће се о њему писати, Он ће убудуће бити познат (и заборављен) не по томе што јесте, него по слици коју је неки ужурбани новинар о њему дао. Није дакле виШе неопходно писати књиге да би човек створио себи име у књижевности, Довољно је да људи сматрају да сте створили једно име о коме је вечерња штампа говорила и на коме ћете убудуће спавати. Та ће репутација, била она вели» ка или мала, бити без сумње порушена. Али шта ту учинити Боље признајмо да та неудобност мо же бити и благотворна. Лекари знају да су Неке болести пожељне: оне на свој начин изражавају један функционални неред који би се без њих изразио у већим неуравнотеженостима, _ Има тако блажених тврдих столица и Костобоља одре ђених провиђењем, Потоп речи и пренагљених судова који потапа данас сву јавну активност у један океан лакомислености учи барем француског писца једној скромности за којом он има сталну потргбу у једној нацији која, с друге стране, придаје његовом занату несразмерни значај, Видети своје име у два или три листа која познајемо је тако тешко искушење да оно нужно садржи неке добити за душу, Нека дакле буде хваљено друштво које нас с тако мало трошка, учи

Рођен 1913 у Алжиру, Албер Ками је започео своју јавну де»

лматност са литерарно-филозофским есејом који и касније заузима већи део његова стваралаштва, Његове прве штампане ствари су збирке

есеја „Свадба“ (1938) и „Лице и наличје" (1930), Литерарну слав

Камију роман „Странац“ који је изишао 1942 године и који је ино које је написао Хемингвеј, Камијеве илозофске преокупације крећу се стварно

окарактерисао као дело Ка неегзистенцијалне морално-

доноси Сартр

око једног од основних Кафкиних проблема који је истовремено и

проблем Камијевог учитеља Жана Грењса;

око проблема апсурда.

Том питању, његовој етичкој суштини и његовом превлађивању плосвећена су и два најбоља Камијева спекулативно-филозофска есеја: „бизифов мит“, и „Побуњени човек“, као и драма „Калигула“ и роман „Куга“, који је Ками и драматизовао под насловом „Опсадно стање“.

његова преостала дела су драме „Неспоразум“ и политичких и морализаторских

свеске „Актуелности“,

„Праведници“, две написа који

су углавном били штампани у листу „Комба“ (Ками је један од ње-

тових оснивача), „Писма,

једном немачком пријатељу“ и

најновије

„Лето“. Иаке се његовим делима са стручно-филозофског становишта може што-шта пребацити, Камијев етички став, који помало потсећа на став Паскалов и који је доследно спроведен кроз сва његова дела, изборио му је заслужено једно од првих места у културном животу

савремене Француске. а

свакога дана самим својим почасти“ ма да величине које оно поздравља нису ништа. Уколико бука коју оно чини снажније избије, утолико брже замре. Та бука потсећа на ватру кучина које је Александер М1 давао често да се спале пред њим, да не би заборавио да је сва сла ва овога света као дим који пролази. Алн оставимо овде иронију. Довољно је рећи за наш предмет да се уметник треба доброћудно помирити с тиме да пусти. да се по претсобљима _ зубара и берберина вуче једна слика о њему за коју он себе сматра недостојним. _Познавао сам тако једног писца у моди за кога се мислило да сваке ноћи претседава разузданим баханалијама на којима се нимфе облаче само у своју косу а фауни имају мртвачке нокте. Човек се без сумње могао питати када је он налазио времена да редигује једно дело које је заузимало више полица библиотеке, _ Тај писац, уствари, као многа његова сабраћа, спава ноћу, да би сатима свакога дана радио за својим столом, и пије минералну воду, да би поштедео своју јетру. То не спречава да се лпросечни Француз, чију сахарску трезвеност и подозриву чистоћу знамо, згражава на идеју да један наш писац учи да се треба опијати и да се не треба умивати. Примери не недостају. Ја лично могу да пру-

жим изврсно упутство како да се.

јевтино стекне репутација строгости. Ја замста носим терет те репутације која наводи на смех моје пријатеље, (што се мене тиче, ја бих због ње пре црвенео, толико је ја. нарушавам ни знам). Довољно је, например, одбити почаст да вечерате с директором неког листа којег не поштујете, Проста пристојност Не замишља се уствари без Неке мучне душевне немоћи, Нико неће, уосталом, ићи дотле да помисли да ако ви одбијате вечеру тог директора то је можда зато што се, више од свега на свету,

плашите да се не досађујете — а има ли чега досаднијег париске вечере2

Треба

од праве

се дакле помирити, Али

АНРИ МИШО француски је песник,

(рођен 1898 У Намиру, кога је тешко класирати У

треба покушати да се приликом овог исправљања понови да се не може увек бити сликар апсурднога и да нико не може веровати у једну безнадежну литературу. Наравно, увек је могућно да неко напише, или да је написао, један есеј о појму апсурдног. Али се, најзад, може такође писати о родоскрвњењу а да зато човек не насрне на своју несрећну сестру и ја нисам нигде прочитао да је Софокле икад уништио _ свога оца и обешчастио своју мајку. Идеја да сваки писац нужно пише о самоме себи и да

у својим књигама _ слика себе је једна од детињарија које нам је завештао романтизам, Није, напро-

тив/ уопште искључено да се уметвик прво интересује за друге, или за своју епоху, или за присне митове. Ако му се чак догоди да себе постави На сцену, може се сматрати изузетним ако говори о ономе што је он стварно. Дела једног човека често излажу повест његових чежња или искушења, скоро никад његову личну повест, нарочито Када та дела претендују да буду аутобиографска. Ниједан се човек није никад усудио да се спише онакав какав је, Уколико је То могућно желео да будем објективан писац. Називам објективним аутора који себи нуди теме а да никад не узме себе као предмет. Али савремена страст да се меша писац са њего-

ја бих

свом темом неће- да дозволи ову ре-

лативну слободу аутора. Тако се постаје пророк апсурда. Нисам ли ја, међутим, само размишљао о једној идејџц коју сам нашао на улицама свога времена; Да сам, са целом својом генерацијом, ту идеју гајио (и да је део мене још гаји), то је неоспорно. Просто, ја сам пред њом одмакао на нужно растојање, да бих о њој могао да расправљам и да одлучујем о њеној логици. Све што сам касније могао написати То довољно доказује, Али је удобније користити формулу него нијансу. Изабрали су формулу: ето ме апсурдног као и пре.

Чему још речи да се у искуству које ме је занимало и о коме сам писао, апсурд може посматрати са-

Белгија)

неку познату категорију модерниста. Он је у исто

време и симболиста, и дадаиста,

футуриста, и

надреалиста, али ко боље познаје његово дело осећа да он некако није ни једно од свега тога, да он иде поред њих, засебно својим путем, А то се запазило у тону, у мислима, у стилу његових кратких поема одмах после изласка његове прве књите 1927 године, Било је то све ново, За њега су добро казали да је он писац који „неће да се постави и дефинише“, да је он „човек без компаса, без географске карте и без штака“. М заиста, читав његов живот је такав. Он непрестано мења свој

поетски став.

Сваком књигом додаје нешто ново,

Спочетка дуже непознат и непризнат, Мишо је био запажен прво од Андре Жида, који га снажно ; подржава, Позната је агендота из времена Отпора, кад је Мишо као „странац“ био сумњив Вишију и стално под присмотром Гестапоа живео на једној

малој плажи Француског југа. У то се

време и

Андре Жид, као и многи други француски књи-

жевници и уметници,

склонио на Азурну обалу.

У најтеже време немачке окупације да би се пружило нешто разоноде избеглицама са Севера и ничанској омладини, приређивана су предавања од најистакнутијих људи из области уметности, књижевности и науке. Тако је по жељи француске омладине требало да Андре Жид говори о Мишоу, али Легија забрани то предавање, јер људи из Вишија нису волели песнике. Ипак, забрана је била подигнута, и Андре Жид се појавио У препуној сали, али да само изјави да се предавање неће одржати пошто предавач „не може казати све оно што мисли о поезији“, Публика је схватила те речи и дуго акламовала Жиду, Мишоу, поезији, сло-

боди духа и Француској.

Мишо-ове збирке песама иду овим редом „Ко сам био“ 1927, „Екватор“ 1929, „Моје својине“ 1930, „Неки извесни Плим“ 1930, „Ноћ трепери“ 1934, „пут у Велику Карабану“ 1936, „Далеки унутарњи тласо ви“ 1998, „Слике“ 1939, „У земљи магије“ 1941,

ами: Загонетка

мо као полазни став, чак и када успомена на њега, и његова емоција, прате касније делање. Управо тако, декартовска сумња, која је методична, није довољна да начини

"Декарта скептиком, У сваком слу-

чају како се ограничити на идеју да ништа нема смисла и да над свим треба очајавати. Не идући до дна ствари може се барем приметити да, као што нема апсолутног материјализма јер, да би се само фор мирала та реч потребно је већ рећи

да има на овом свету нешто више •

но материја, тако нема ни тоталног нихилизма, _Од тренутка када се каже да је све бесмисао, изражава се нешто што има н смисла. Одрећи свако значење свету своди се на уништење сваког суда од вред“

ности. Али живети, ни например умрети, је по себи један суд од вредности, Човек изабере трајање

од тренутка када не допусти да умре, и тада признаје животу бар једну релативну вредност, Шта нај: зад значи безнадежна литература 2 Безнадежност је тиха. Уосталом и сама тишина садржи један смисао ако очи говоре. Истинска безнадежност је агонија, гроб или провалија. Ако говори, ако размишља, нарочито ако пише, брат нам намах пружа руку, дрво је оправдано, љубав се рађа, Безнадежна литература је противречност у појмовима.

Наравно _ извесни оптимизам не лежи ми, Са овим људима мојих година одрастао сам уз звуке добоша првога рата и наша историја отада није престала да буде злочин, неправда или насиље, Али прави песимизам који се сусреће састоји се у повећавању толике 0крутности и срамоте, Са своје стране ја никад нисам престао да се борим против тог бешчашћа и ја мрзим само окрутне. На најцрњим странама нашег. нихилизма тражио сам само разлоге да се тај нихилизам превазиђе. И то, уосталом, никако не због врлине, нити због ретког узношења душе, него због инстинктивне верности једној светлости у којој сам рођен и у којој су људи хиљадама година учили да поздрављају живот и у патњи. Есхил је често безнадежан; он ипак зрачи и греје. У средишту. његовога света. не "налазимо. мршави бесмисао, него загонетку, то. значи смисао који се тешко одгонета јер засењује. Исто тако недостојним али упорно верним синовима Грчке који још живе у овом сувопарном столећу опекотина наше историје може изгледати неподношљива, али је они на крају крајева подносе јер желе да је разумеју. У средишту нашега дела, било оно и црно, зрачи једно немсцрпно сунце, исто сунце које данас кликће равницом и брежуљцима.

После тога ватра кучина може горети; шта марџи како ми можемо изгледати и шта ми уништавамо2

Оно што јесмо, оно што ми треба да будемо довољно је да нам испуни живот и да нам запосли напор.

АЛБЕР КАМИ

Париз је дивна пећина и његови

своје сопствене сенмичу на задњем зиду, једином _ стварношћу. Тако овај град располаже својом чудном и пролазном славом. Али ми смо, далеко од Париза, научили да нам је једна светлост за леђи“ ма, да, збацивши своје узде, треба да се окренемо, да бисмо је погле дали у лице, и да је наш задатак пре него што умремо да се постарамо да је, помоћу свих речи, име» нујемо. Сваки је уметник без сумње у потрази за својом истином, Ако је велик, свако га дело њој приближава, или барем кружи све ближе око тог средишта, избеглог сунца, куда све мора доћи да гори једног дана. Ако је осредњи, свако га дело удаљује од истине и средиште је тад свугде, светлост се расипа, Али у упорном трагању уметнику могу помоћи једино они који га воле и такође они, који, волећи или стварајући и сами, налазе У својој страсти меру сваке страсти, и тада умеју да суде.

Да, сва та бука... кад би мир значило волети и стварати у тиши~

људи, видећи ке како се

сматрају их

ни! Али треба умети стрпити се, Још један тренутак, сунце удара печат на уста.

(1950)

СФаустов завичајни град

Градић Книтлинтен у Виртембергу одлучио је да по сваку цену убеди свет да је он родно место легендарне и литерарне личности Фауста. У вези с довршавањем своје нове градске већнице, грађани Книтлингена су истовремено открили споменик посвећен Феусту, отворили Фаустов музеј и уредили кућу У којој се Фауст наводно родио. Книтлингтенски музеј треба да постане у најскорије време истраживачки центар о Фаусту. У њему се налазе, како се тврди, неки веома драгоцени документи везани за леген“ дарног некромансера,

ЛИРИКА У ПРЕВОДУ ХМ Днри Мишо

многих жудња

одјекују сводови;

тотустити неће.

неког рањеног одојчета,

(78

које нико никад утолити неће, то њеном уцвељеном срцу од дрвета које нико никад разумети неће.

ВЕЛИКА ВИОЛИНА

Моја виолина је једна велика виолина — жирафа;

ја свирам на њој са трескоцима

ч наваљујем на њене издисаје у галоту

то њеним осетљивим жицама м то њеном трбуху незаситном

Моја виолина — жирафа има дубоке и снажне уздахе, кво да

има сусталу и трезасићени дах гојазних и трождрљивих риба из великих дубина, |

и најзад, са призвуком одлучности ц наде,

има у њеном тону ш нечег полетног, размахнутог што никад

Док ме загњурује све више, разбешњеног, у своје јадиковке ц стлетове прозуклих грмљавина,

ја извлачим из ње случајно и нагло

такве изразе панике или оштре, раздируће крикове

да се често сам враћам њој брижан, обузет кајањем и очајањем,

ц још нечим трагичнијим што не знам шта је, а које нас у исто време ц спаја и раздваја. (

(Из збирке „Далеки унутрашњи рласови“, 1988. . Превео Никола Трајковић.)

3 КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК 4 ЈУН 1984