Književne novine

ГОСТОВАЊЕ АФРИЧКЕ ФОЛКОРНЕ ГРУПЕ КВИТЕ ФОДЕБЕ У БЕОГРАДУ

ЖАЊИТЕ! ПРОЋИ ВЕНА НЕБУ СУННЕ, А | КАЊИТЕ! ОВО ЈЕ П СТАРОГ АМАДИЈА.

ЗЖАЊИТЕ! УБРЗО ЋЕ НЕМИЛОСРДНА ЗЕМЉА ПРОГУТАТИ СУНЦЕ. ЖАЊИТЕ! ОСТАЛА ПОЉА У СЕЛУ ЧЕКАЈУ НА ВАС! ;

| КАУФМАНОВ | РОМАН ПРЕД

А ЛИ ЈЕ вас ко учио да

говорите, да ли вас је учио

да ходате и једете — да

ли су вас специјално У-

чили да распознајете ствари око себе» Тако ни нас нису Уучили да плешемо, ни да пјевамо, ни да ударамо там-там. Африка нема умјетности, Код нас не постоје пјевачи, ни плесачи, ни свирачи — јер то смо ми сви. Нема култа талената мако су неки можда у тим манифестацијама мање или више вјештији од других; никаква селекција не постоји. Можда не. би било сувишно чак рећи да нема ни плеса, ни пјесме, ни свирке, Јер. заиста они не постоје у неком вашем европском смислу...“

Све смо ми то мање више знали пи прије доласка Фодебе у нашу средину. Теоретски се то помиње У сваком гимназиском географском умбенику, о томе се пише у свакој путописној _ репортажи из земље Африке. А сад се сва та теорија пред нама развила у свој својој једноставној гологињи. „Африка“.

Камерун, Того, Гвинеја, _ Обала Слонове Кости.., појмови неке далеке и чудне црне екваторијалне

страхоте., Ријечи које су нам у младости допуњавале колекцију егзотичних појмова и ријеч, а доцније смо на њих потпуно заборавили. За Африку смо нашли нове синониме — Алжир, Мароко, Малан и Насер, А овај свијет што гута ватру у моментима пароксистичког ентузијазма, гдје и данас чаробњаци тјерају зле духове из тијела немирног пубертетлије, гдје се веслајући на пирогу опијева туга вјековног ропства и слави обрезивање — на тај смо свијет потпупо заборавили, На крају програма у глави је само једно питање: зар је могуће да Фодеба вози аутомобил и шета у беспрекорном европском одијелу, да је мали несташни Мароф (тако вјероватно изгледа афрички гамен) скоро готов инжењер електротехнике, а онај ванредни скакач Си Абдул студент једног од безброја европских факултета. Како је уопће било могуће изићи из те средине „људи пантера“, френетичне мистерије „плесова опсједнутих“, специфичности љубавне поетике „Макруа“, религиозне величанствености „игре орлова“ и ведре, безазлене и наивне радости „оијачар“ Оставити Нигар и сламне колибе, фетише и там-там и наћи се у Паризу» .

„Ако сте ви заиста почели размишљати о томе о чему сте ми сада говорили, онда сам ја занста сретан, Сретан сам јер мој је циљ постигнут. Да би успјели нама су потребни пријатељи, а да би их стекли морају нас упознати. Морамо им се претставити као проблем. Засада је ријеч само о умјетности, а умјетност је одувијек била глас напредне мисли. А ми умјетности немамо немамо је ни аутохтоне НИ импортиране. Прел два мјесеца саграђен је у Дакару први црначки театар, а

ПОРТРЕТИ ИГРАЧА КЕИТЕ ФОДЕВЕ ОД ДРАГАНА САВИЋА

кс МТ

де МАРКОВ и

јин нисте иитреиивинттг “у таетаните 22 27 Че 4 До

ВЕЛИКИ РИТАМ

године 1943 неколико пријатеља и ја почели смо да организујемо мале претставе по селима. Наравно, исти овај фолклор, али први пут дат као спектакл за друге, По које легендарно лице, чији се плесови плешу само у име њега као присутне идеје, одједном се појавило међу плесачима не као успомена, него као протагониста. Узмимо Бигола, напримјер. И то је имало свог ефекта. Код нас треба почети од самога почетка, Али и ми ћемо једнога дана играти Расина за публику која ће га разумијети“.

Напустио је право и посветио се умјетности, Донио Африку у нашу средину. ЈЉуде покривене леопардовим крзном у шареним уским хлачама до испод кољена — некадашње униформе португалског окупатора људе са којих висе перушке и шарене сламе, људе чије су кретње синозим. ритма и модерне америчкоевропске плесне експресије, Баш поводом тога један паришки критичар пише...

„Фодебину трупу треба гледати већ ако ни ради чега другог, а оно да би боље оцијенили колико бијелци могу бити инфернорни када вјерују да се они у вртлогу френетич-

них свингова и хистеричних буги-'

вугија из барова, могу мјерити са спонтаним ритмичким генијем црне Африке“.

Јер, заиста, када је ријеч о ритму онда смо сви дилетанти. Једна од први асоцијација поводом те кон-

7 = КЊИГА

ОМАС Ман је недавно прославио свој седамдесет и девети ро-

У СВЕТУ ђендан. Шездесет година пре

| тога био је објавио свој први

роман. Мало је писаца који би се мотли похвалити тако дугом и продуктивном каријером.

Неколико његових најбољих романа ненадмашни су као дела уметничке прозе, али исто тако и као дела у којима се износе занимљиве идеје. Међутим, многи његови романи значајни су само због свог интелектуалног потенцијала: аутор није чак ничим ни показивао да претендује на реалистичке карактеризације или уверљиво казивање. Нови Манов роман „Црни лабуд“, који је ових дана изишао у преводу у издању једне њујоршке издавачке куће, спада, према мишљењу критичара Орвила Прескота, управо у ту катеторију. Не намеравајући да се бави људима од крви и меса, писац „Црног лабуда“, каже Прескот, карикира личности свот малог романа.

Феормално, „Црни лабуд“ је историја о три лица у Диселдорфу, с пролећа

о–_______---Ј

статације јесте велики спектакл јужних плесова Катарине Данхам, Велика, богата, чак раскошна оперетна ревија — која ће вјероватно и нас посјетити — запањиће нас својим сјајем, отићи и оставити празнину толиких сценских ефеката које рачунамо у вечерњу разоноду уморног грађанина. Фодебини људи оставили су у нама отворена питања — питања о заборављеним људима са Екватора,

Бамбара — зове се језик који је најраспрострањенији у централној Африци. Бамбара је језик који се говори и пјева, али се не пише. Он се је биљежио некада давно у доба праотаца — данас је писмо уништено и бамбара се пише латиницом. Како су нестали знакови бамбара и зашто

„Говорећи с вама Југословенима једно је одмах очито — да ви нити сте када били колонизирани, нити сте били колонизатори, У првом случају имали би одговор на оно како, а у другоме зашто је нестало писмо бамбара“.

Али бамбара живи у пјесми, Фодеба је издао књигу афричких пјесама на француском језику. То су пјесме његове на народне теме. Јер усмена поезија варира од пјевача до пјевача. Постоји само тема. А пјесма, то је обично љубавна прича ил: слике из живота села. Кратка реченица, много импресионистичких слика о дјевојци Сони која плаче на прагу своје куће јер није добила о-

_ Њујоршка критика разочарана новим Мановим романом

1925 године. (Фрау Розалија фон Тимлер је педесетогодишња, наивна, раздрагана, љубазна и комуникативна удовица. Дубоко сентиментална. Она плаче од радости над мирисом цвећа. Природа јој је заменила бога и религију. Али је ужасава кад примети да је и сама подложна најобичнијим физичким променама природе.

њена кћи двадесетдеветотодишња Ана саката је у ногу. Она се бави апстрактним сликарством, поносна је интелектуалка и сушта противност својој досадној мајци. Добар део „Црног лабуда“ протиче у дијалозима између мајке и кћери. У почетку својих разговора Розалија оплакује своју незавидну судбину. У другом делу она је сва изван себе од радости јер се заљубљује и поново доживљује младост. Предмет њених наклоности је млади Американац Кен Китн.

Кен је двадесетчетворотодишњи ветеран из Првог светског рата. Он се издржава давањем часова из енглеског језика. Једноставан је и заљубљен је у европске обичаје, културу и историску прошлост, а пун презира према својој. земљи, на коју се, како каже

"корупција и трулеж,

Познанство с Африком

грлицу од амбре, _гриот (афрички трубадур који уз пратњу осталих ијева по селима о посљедњим догађајима)у Наман прича о мртвоме Балаки, дјевојке пљеском руку га прате, мјесец је велики над селом, жетеоци се враћају с поља...

Хоће ли Фодеба успјетир Хоће ли

знати да од хистерије ратничких и-

гара и креолске медитеранске мелодике створи афричку умјетностр Макар и у својим напорима он ће бити први, Јер и она напреднија А фрика — Сјеверна и Јужна — није се много бавила проблемима овог (особито плесног) умјетничког Иизраза. Она се бори другим средстви“ ма, Фодеба у својим људима (који још данас дјевојци која није као дје-

вица ушла у брак, сјеку уши) поку-.

шава да пробуди љубав за лијепо и племенито. Безгранично тежак задатак,.. За који мјесец он ће са својом групом на сеоском тргу екваторијалног појаса играти игру „повратка с раздраганим пријатељима и рођацима. И биће то исто или слично ономе што смо и ми видјели, Све природно: бронзани торзо набреклих Мишића, ломни женски кукови, страхоте ратничког израза и љупка љубавна пантомима. Сентиментална, меланхолична креолска мелодика пуног мјесеца и пирога што се љуља на језеру између палма...

Б, МАРИНКОВИЋ-РАКИЋ

Прескот, обрушава „уобичајеним клишеима антиамеричке критике“. Розалијина екстатична љубав према Кену испуњава њену кћи не само збуњеношћу него и сажаљењем. Лек овом заплету Ман налази у Розалијиној смрти: она подлеже раку.

„Највише што могу да закључим, каже њујоршки критичар, — јесте да Розалија претставља Немачку, а можда и Европу, док Кен симболише Америку. Иако лаковеран, он располаже младошћу и снагом који опчињавају остарелу Розалију. Али она се не може дуго користити том везом, јер 60лује од рака, јер јој тело разједају тако да ту не помаже ни најдрастичнији хируршки поступак. Али ова интерпретација изгледа тако проста и очигледна, тако мало вредна. саопштавања симболичним терминима, да доиста не сумњам у то да у основи „Црног лабуда“ леже и многе друге тананије и сложеније

идеје. Ако је тако, онда су оне скри- |

вене исувише добро да би се дале запазити голим оком“. В. 4.

ЛОНДОНСКИМ _ СУДОМ

У старој лондонској судници „Ота ваеу“ обављен је помало необичан претрес: тужиоштво је нашло да роман америчког књижевника Стенлија Кауфмана „удварач“, који су објавили лондонски издавачи Секер и Варбург, садржи и одвише порнографских елемената да би се могао некажњено

растурати, тим поводом сазвана је порота од

девет мушкараца и три жене, којој је предложено да прочита инкриминиса-

но дело, и саопшти свој суд. Порота је дошла до. закључка да се Секер и Варбург не могу сматрати кривим, и да је оптужба неоснозана.

Интересантан је говор који је на поменутом | претресу одржао судија Стејбл. према његовим речима, пресуда пороте у „Ота ВаПеу“ од огромног је значаја не само за писце и заједницу него'и за „будућност романа у цивилизованом свету, као и за пото ња · поколења која ће моћи да црпе своја знања о нашем начину живота, мишљења и поступања из одговарајуће литературе времена за које се буду ин"тересовала". О „пристојности“ једне књиге, рекао је даље Стејбл, данас се више не може судити према стандардима из 1888 године, јео би нас то довело дотле да "о: савпсменој књижевности у Енгле-

_____---

ској судимо према томе да ли се ова или опа. књига може без устезања дати четрилестогодишњој гимназијалки“. Судија Стејбл је изразио бојазан да би овакво третирање сексуглне про. блематике у литератури могло довести до негодовања које би коначно дис-= кредитовало и сам кривични закон,

За тему у Кауфмановом „Удварачу“ узет је савремени живот у Њујорку, Писац се бави историјом једног веома привлачног младог човека који је под сталном опсесијом жеље за женама,

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

УРЕЂУЈЕ РЕДАКЦИСКИ КОЛЕГИЈУМ Ото Бихаљи Мерин, Александар Вучо, Слободан Галогажа, Велибор Глигорић, Радомир Константиновић, Душан Матић, Танасиз Младеновић, Ђуза Радовић и Ристо Тошовић (одговорни уредник)

УРЕДНИШТВО Француска 7, тел. 21-000

АДМИНИСТРАЦИЈА Француска 7, пошт. фах 133

Претплата за годину Дик. 90). поједини примерак Дин. 20. Број чековногт рачуна 102—тТ—208

Лист излази сваког четвртка РУКОПИСИ СЕ НЕ ВРАЋАЈУ

У 5 у» ~

Тојновиј, Београд (раншусња 1 иФ Издоје Удружење нтиневника Србије (Ф. Штампа „Политика“ Цетињсна 1.