Književne novine

ој ОД, |, БР, 31 % БЕОГРАД, ЧЕТЗРТАК. 12. АВГ УСТ 1954 ГОД,

ЛИСТ ИЗЛАЗИ ЧЕТВРТКОМ ж ПЕНА 20 ДИН.

к ,

умија 0 нњиневности..

Душан Матић |

АД ГОД се поведе теоретска дискусија о књижевности, увек постоји, чини ми, се, опасност да се она и нехотице изроди У „судски“ процес против књижевности. Већ с критичарима писицима није лако (с критичарима, разуме се, који, непоколе. бљиви, располажу неопозивим естетским таблицама; не с критичарима, који сматрају да је и критика саставни део стваралаштва, његово' напорно продубљивање). Окрените, обрните, увек испадне да. је однос између критичара и: писца однос судије према оптуженоме, сем ако се, благодарећи извесној „снисходљивости и хуманости“, он не претвори у професора или лекара, те писац постане или ђак у клупи који треба да пише задатке по укусу његовом, или пацијент коме треба дати лек или га подврћи операцији, : ' И ' Понекад то добија и савременији спортски изглед: постаје прави боксерски меч, у коме неком чудном чаролијом у току борбе критичар је увек „тешка категорија“ а писац „категорија перце“, те је заиста право чудо ако која песма или књига изађе из тог крвавог обрачуна какотако читава и здрава, али се писци увек нађу с модрицама и измрцварени, да каткад и подлегну ранама. : Читам пре неки дан у једном нашем великом листу некакву мр“ шаву и шкрофулозну белешку од нека три трећинска ступца поводом ре-

едиције две велике Крлежине књиге „Банкет у Блитви“ и „На рубу па- |

мети“, „Критичар“ (млад по ономе што знам, стар по ономе како пише), пошто је кроз зубе процедио устаљене баналне, комплименте Крлежи, на крају с висине примећује, и то је једино „његово“, да се оне „и данас још увек могу читати“. Зар заиста, само то! | " Али кад књижевност сама постане предмет дискусије, кад у дејство ступе и тежи калибри из филозофског“ арсенала онда она ретко изиђе читаве главе из тог обрачуна, Треба само потсетити на неколико од тих фамозних процеса против поезије и уметности. Е Најкарактеристичнији је пример Платонове осуде песника на челу с Хомером. Пошто. је поставио основе својој држави (у својој глави) и пошто је сместио све друштвене слојеве и професије у њој, дошавши до песника, застао је, и мало пребледео: шта ће с њима Покушао је да њихово „надахнуће“, подвгрне мери лима „разумних“ идеја, којима је изградио своју државу; није ишло. Па ипак пред том ватром маште, те необуздане, пустоловне људске способности, па ипак која је у корену свих „открића“, и коју је, не знам зашто, изједначио с лажју, а од које је и сем“ узео понешто; ако ништа друго а оно слику пећине и сенки на зиду где се проицирају његове. невидљиве идеалне „идеје и, ваљда, у име те захвалности, одао пошту песницима, али, непоколебљив, изагнао их

(Наставак на шестој страни)

Велики Хваранин

Четири века од смрти малџег трвог драматичара Ханибала Луцића и —

М. МАКСИМОВИЋ

АЈЕЗДА Османлија на Балканско Полуострво окончала је феудални период наше историје. ·Срећом тиме није, била поремећена на-

ша култура на јадранској обали ли иако је била упрожавана са копна и са мора, тако да смо у том делу наше земље имали хуманизам и ренесансу, сјајне и богате градове, људе европски образоване који су се као истакнути духови прославили у Италији и Европи, Хвар је у то време био под влашћу Млетака и од великог значаја као трговачка и ратна лука; утицај латинског, хуманистичког духа био је знатан и пресудан за' развој наше приморске културе.

У то доба живео је на Хвару Хрватски месник Ханибал Луцић, савраменик Петра Хекторовића, и са њим био најзначајнији-у хрватској групи књижевника који су са дубровачким и сплитским књижевницима сачињавали прву генерацију која је почела да ствара на свом народном језику, и тако обележила почетке наше оригиналне: књижевности. Као и његови савременици, Ханибал Луцић је био васпитан у класичном, хуманистичком и латинском духу. Био је један од последњих чланова старе властелинске породице, познате још У

(Наставак на седмој страни)

~ би тен у 1

НАСЛОВНА СТРАНА ДРАМЕ „РОБИЊА“ ХАНИБАЛА ЛУЦИЋА

ФОРМА И ПРОСТОР ХЕНРИ МУРА

САВРЕМЕНОЈ скулптури често доминирају разноврсни елементи по форми али не експлицитно садржајни, већ апстрактни и експрепокушаји та

времена модерна скулптура не задржава се само на експресивним и формалним покушајима. Она стапа идејни садржај са ; облицима у једну органску целину испод «Које се јасно осећа интензитет доживљаја у продубљавању конкретног значења Та значења И

снонистички, где сви

неког садржајног значења пониру

ционално-атилистичку реализ ацију.

апстрактним

друго до преображај стварности,

простора.

Последњи покушаји у том правцу, У органско-апстрактној пластици Бранкусија, Арпа и Мура нису без значаја, а нарочито у материјално продубљеној пластици Хенри Мура у којој потствесно стварање прелази до конкретног садржајног значења. Мурова скулптура продире у тродимензионалност у смислу органско-апстрактне креативности да би на тај начин израсла до једног снажног узбудљивог израза. Уствари његова и Арпова пластика воде своје формално уметничко порекло од пластике Бранкусија, иако се развијала у формама елементарне упрошћености. Арп, један од оснивача дадаистичког покрета и одани надреалиста, захваљујући прецизности реализације и оштрини извучених контура, постао је најфантастичнији од свих

(Наставак на шестој страни)

одерна пластика сене задржава на илузијама већ на органским транспозицијама димензија и

раса- ништа

ХЕНРИ МУР: ПОРОДИЦА

Чудан сусрет двојих писаца

с МА ДАНАС већ приличан број интернационалних часописа. Неки од њих штампају прилоге само на језику земље у којој

се уређују и издају. Чувени професор универзитета у Риму, Марио Праз, (уска струка му је енглеска књижевност, широка струка књижевности целе Западне Европе) кренуо је био пре неколико година такође интернационалну ревију, и У првом броју штампао белешку од уредништва, дакле своју белешку: „У оригиналу ће бити штампани радови Енглеза, Француза, Немаца Италијана и Шпанаца. Сваки културни човек на Западу чита тих пет језика. Остало ће се преводити, а преводи ће бити спремани у уредништву.“ — Знам позитивно да су неки наши писци умољени били за сарадњу, али нисам никада видела да ли су сарадили, нити данас знам да ли часопис још излази. Додајем,

| Исидора Секулић |

нако је овај текст сасвим узгредан, ово: Све што је професор Праз рекао, разумљиво је; дискриминацију су диктовале нужде и необорива факта. Али, има понос малог народа, и има понос писаца малих народа. Не смета тај бол у културним напорима, још ни помаже, али је бол... Међу најновијим; најмлађим интернационалним __ревијама помињемо часопис који уређује познати енглески књижевник и енглески репрезентант за културне везе и послове безмало у целом свету Стифн Спендер, и који се часопис зове Епсошпфег, дакле „сусрет““), дакле сусрети. писаца ИЗ разних земаља, од разних нација, са разним језицима. Израз „сусрет“ врло је сугестиван и док смо на националној бази, а тек кад се пребацимо на базу интернационалну. По тој сугестији од Спендерова часописа, (који топло препоручујемо нашим људима са знањем енглеског језика) па преко

"текста у француском часопису, до-

шло је до врло живог изроњавања једног сећања, и онда, тако, до сусрета између два писца који се никада нису видели, и неће.

Доиста, сусрети између писаца дешавају се некада волшебно, јер је литература волшебна. Сусрет бива топао, иако једностран; сусрет потпуно независан од локализованих и акредитованих посредништава и посредника, независан од контакта између писаца кроз. писма, независан и од бежичног контакта кроз простор. Тако баш десило се да је дошло до сусрета између овде потписанога писца малога српског

: народа, и америчког и светски по-

знатог писца који се зове Јобћпл фејпреск. Сусрет је врло занимљив; мало и дирљив по материји за релацију; мало и смешан можда, утолико дирљивији што деца ту носе главне улоге, а деца су, нарочито она мала и наивна, рај. на земљи. Ну, прилика је да се запитамо о изговору имена тога чувеног писца

који је и код нас прилично попу-

ларно' познат, преводи се, а под сигнумом неколико разних изговора његова имена, Породица пишчева је пореклом немачко јеврејска, и оригинално се морала звати Штајнбек. Данашњи њен члан је Амери“

· чанин по духу и слуху, и, мислимо

мора бити да своје име изговара по англосаксонски, Неки наши људњ и странци, изговарају Стајнбек, то. јест, не примају изговор Ст као Шт, Ми, лично, изговарамо и пишемо Стенбек. _ Један наш познаник, Америчанин, који се чврсто „држи англосаксонске графије

ми,

и изговора, вели да се писац мора

звати Стинбек. Наравно, писац сам зна како Хоће да се зове и како се зове, а наше је да директним путем

#) Сусрет за смерања, такмичења —

"(1585 год.) 8ли тако и ваља,

сазнамо право име човека који је међу нама познаник и пријатељ, Елем. Има доста година, дожи“ вела сам, ја лично, овде у Београду, па негде и забележила доживљај у јавности — једну пријатну и непријатну згодицу из живота. Пред краљевим двором, испред дрвене кућице за војника на стражи, стојао је гардист. Стројан и леп младић, чист, парадан по оделу и др“ жању, озбиљан, званичан, једном речју свестан свога достојанства, значаја, одговорности. Наишао је, долазећи од Славије, дечак, биће осам до десет година стар, Београд није у оно време био тако жив као данас, а уколико је на Теразијама увек био врло жив, од двора навише живост је нагло опадала, пролазници су се разређивали. Вероватно и због дворске страже на два места, ту је престајала гужва и гурање, Дечко је дакле сасвим јасно угледао војника, успорио корак и уперио поглед, а кад је дошао лицем у лице са гардистом, лик му «се благородно и мило озарио. Кога деца занимају, ко их види и кад их многи не виде, морао је застати, Шта, ће сад битир> Стражар, као да је од дрвета, није спазио, или није хтео да спази дечка, није га разумео, није га видео. Дечко међутим, како то бива у детињству, муњевито · је доспео под власт и вољу маште, постао војник. Затегао се, истурио прса, ставом и гестом мишице и руке прописно стегао пушку коју, наравно, ни у којем облику није имао. Рајски срећан, укопао се на месту, и стајао би тако ко зна колико времена, ван времена, чега код деце у игри уопште нема. Шта ли ће бити» — питала сам се, Стражар гардист је почео да се мршти, више и више, све јасније давао израза љутини, некој увређености, У један мах чак и врсти очајне беспомоћности, јер, . мислио је вероватно, нити „сме проговорити, · још мање дрекнути, најмање и за корак напустити место свога стојања, дочепати малога и протрести га да.би се пробудио: Шта ли ће бити» Наишле. су две жене, дубоко у разговору, не би виделе ни краља, а камоли његова гардисту и дечка,

(Наставак на другој страни)

·__У овом броју .

ПОРЕД ОСТАЛОГ: ПЕСМЕ РЕНЕ ШАРА, ЧЛАНАК „МАДАМ КОЛЕТ“ ОД СТАНИСЛАВА ВИНА|) ВЕРА, РАЗГОВОР СА сИиМОМ | | ПАНДУРОВИЋЕМ — ОД ЉУБИ( шЕЈОЦИЋА, пУТОПИС миоДРАТА ПАВЛОВИЋА, ПЕСМА. ) ДУШАНА МАТИЋА, РАЗГОВОР | ( сат. С. влиотом, од'м. и. ) БАНДИЋА, ЧЛАНАК О: ЧАРЛИ ,ћ ЧАПЛИНУ ОД ВЛАДИМИРА по. ( ГАЧИЋА. )