Književne novine
ПЕН] .'у "=" 4» (_""
"
:
"се како се Ратковић са "стихова определио у једном време-
„сти. · Истовремено,
ГОД, |, БР
ДРАГОСЛАВ ГРБИЋ
Суштина, јасног ",„меасног" |“.
17 ЕСТО. СЕ СЕЋАМ стихова Ристе - Ратковића, тог на-
8 лег. песника који се увек
· борио између · поезије н
| живота и који, можла баш само због тога, није успео да заокругли своје поетско дело, да остави само још неколико песама са којима би изашао из круга добрих песника и стао у ред наших значајвих поета, али који је и поред тога литерата са сасвим јасно изргженим ставом и опредељењем. Сетим се његових стихова поготово онда када у први план нашег књижевног живота | избију дискусије о нашој савременој поезији и кад се најчешће расправља о, једном, стиху неког песника, о томе да ли је он јасан или нејасан, а кад се потпуно заборавља оно што је песник казао, кад се ниједном речју не помиње његова визија света и његова филозофија, И кал се прелази преко чињенице да су досада многи песни-
„ци били нејасни за своје доба, од-
носно за оне који у поезији најчешће траже анегдоту, а да нису никад ни хваљени ни нападани због
„нејасног стиха. или. строфе него на. против због јасно изражених мисли.
У таквим тренуцима, кад се не обраћа. пажња на функцију поезије, на њено деловање које није само политичко, како се то. код нас вулгарно, схватало, пего утолико политичко уколико је културно, сетим неколико
ну у коме многи песници нису видели живот због лишћа. У песми „Без пристаништа“, једној од песа-
"ма са изразито социјалним садржагјем по којима је бољи од многих
који су остали познати само по таквим песмама, Ратковић каже:
„Седе милиони беспослених по парковима светским. са увенулим · и. о "очима. Крај њих пролазе песници уздигнуте главе:
За њих је то олош у подножју света.
Поезијо. срам те било!“
Овом једном строфом Ратковић је прешао преко пољана са цвећем, заборавио на своју лесничку душу
— до које је многим песницима ње-
гове генерације било тако много стало да нису могли ла напишу песму без њеног присуства у облику речи, као да та једна реч открива велика узбуђења и низ стихова чини песмом. Он је поступним путем дошао до једног поетског опредељења, до једног . животног — става, дошао на основу свега онога што је написао до хиљадудеветстотридесетседме године, и зато ти стихови нису случајно баш тако уобличени и. баш тако написани, јер је пре тих стихова написао бар десет песама којима је јасно означио шта су њетове поетске преокупације и где. се налази његов свет поезије.
У време кад је Ратковић писао овакве стихове или нешто раније, живели су песници којима се пе може порећи извесна облареност да оно што виде кажу сликовито,, али који нису могли мисго да виде и, песници , који су опрелељујући се за надреализам тражили истину У животу без присуства Фељера свечитава једна генерација песника са ружом ка реверу капута заносила се пдтјом о чистој поезији и правила стихове демодиране за време у којем је живела. Наравно, било је ту песника који су се издвајали из те „покисле поворке“, који су, мако нису, били лево оријентисани у ствартости око себе, животу око себе, | откривали понекад вредности живота. Али они, који су мислили да нема истине ван њихових стихова, ван њихових преокупација, · афирмисали су поезију о себи и својој самоћи која није имала ни трунке хранљивости. ТаКо сам недавно, мислећи о Ратковићу и његовој поезији, наишао на
Миља 5
такве стихове врста поетског програма, животно; става потпуно супротног оном Рат ковићевом. Кад је хтео да себи, а наравно и другима, објасни шта је то поезија и. открије где се она налази, да тако вулграно Кажем пошто ни песник није рекао много боље, Сибе Миличић је без трунке двоумњења, сасвим недвосмислено рекао где настају стихови: у
„У души којом Бог влада, у души у којој се гради високи, светли, дивни храм, у души у којој је ' највећа стварност: сан!“
·После оваквих стихова о оваквој поезији не може се ништа друго рећи до оно што је једним стихом казао _ Риста Ратковић: „Поезијо, срам те било!“ Али, то је један период наше поезије, период који је иза нас, Како је данас» Чему је окренута данашња поезија»
Чини ми се да се о нашој савременој поезији врло често и говори и пише једнострано, да се о неким песмама, а што је још горе и о неким песницима суди веома погрешно, На основу онога става: „то ми се свиђа — то ми се не свиђа, то је јасно — то је нејасно“. Мислим да је и најобјективнија критика у извесном смислу само субјект-објективна; и да онај ко пише о поезији, ма колико се издигао изнад свог укуса, увек пише водећи рачуна и о свом укусу, па према томе не негирам потпуно то ограђивање, то апострофирање личног укуса. Уосталом таква критика не наноси толику штету нашем књижевном животу колику штету наноси она која се унапред ограђује од једног вида поезије. А ево зашто.
Сведоци смо да се током последњих неколико година код нас поезија дели. на ону за:коју се сматра да је приступачна читаоцу, инаону која се посматра као неразумљива, стим што се оној првој јасност приписује као највећи квалитет, а оној другој оспорава свака вредност. Не кажем да се под поезијом, којој се као нај-
(Наставак на другој страни)
а ми ФА ува а .. 42
који су опет једн;.
РИСТО РАТКОВИЋ (цртеж 3. Џумхурау
~
У овом броју:
ЕРОД СЕКВИ, МИОДРАГ ПАВЛОВИЋ, ДЕСИМИР БЛАТОЈЕВИЋ, МИОДРАГ КОЛАРИЋ, БРАНКО В. РАДИЧЕВИЋ,; ДРАГОСЛАВ ГРБИЋ, МИОДРАГ ЂУРЂЕВИЋ, БО-
ЖИДАР КОВАЧЕВИЋ,
ЈОЖЕФ ДЕБРЕЦЕНИ,
ЈОВАН
ХРИСТИЋ, РАДОМИР КОНСТАНТИНОВИЋ И ДРУГИ.
ЧИТАЈТЕ НА. ПЕТОЈ СТРАНИ ЧЛАНАК О КУБИЗМУ ОД М. КОЛАРИЋА, СЛИКА ГОРЕ: ШАРЛ-ЕДУАР ЖАНРЕ: СВЕТИОНИК
КОПАРСКИ ЗАПИС
ЕРОС СЕКВИ
ЕЧИМ СЕ Копрани диче. Можда зато што палата и лепих кућа имају на претек. Поносни су ваљда и зато што су свој град сместили на рт који се отиснуо у плаво море оивичено зеленим брежуљцима.
Све до пре неколико година, када бисте се нашли у Копру, украшеном готским извијеним луковима, морем и сунцем, изгледало вам је као да сте се обрели у неком дворишту старог племићког дворца са сенкама лукова и лођа и једва осетним запахом плесни који једва надјачава мирис трава које бујају из плочника, Ондашњи неки Копрани, огрезли у старовремености, да би се осећали поносним _ заборављали су садаш= њост и разметали су се легендама и звучним племићким именима. Витезови, заљубљени у царске традиције, увек су имали спремно неко звучно хералдичко име које би зачас потргнули,
А за онај свет чије су очи допирале даље од градских врата ни трга на Мосту, за обичну и свакодневну употребу постојало је име Копар, које је могло значити, према потреби, главни град Истре или пак рт истарског полуострва.
И грађани Пизе, када се отац Данте расрдио на њих због трагедије конте Уголина и пожелео да Капраја и Горгона зауставе Арно да би се подавио сваки онај ко отседне У граду, помислише да је неприличан Дантеов стих; „А, Реза, уцрегјо деЏе вепћ“, и извадише из неког њиховог тајног кодекса мање претећу варијанту: АЋ;, Реза, ујба е ппреџо деПе вепце. И неко се тиме утешио. Али они Копрани који се разумеју у посао И знају занат конзервирања рибе и воле Копар зато што су у њему рођени и што је леп, не заносе се никада тим привлачним химерама и нису се сматрали нарочито почаствованим што су мимо њиховог рта 1096 године дефиловале галије првих крсташа на путу за обеђану земљу.
Скромни и простосрдачни људи, чији су очеви, камен по камен, својим рукама подигли сваку зграду у Копру, волели су лепе ствари, али су знали да за живот ни"су довољне легенде и традиције и богата за» лудна господа по салонима палата, већ да им треба ведар дух и комад хлеба на дохват руке.
Данас је нетрагом нестала 'устајала плесан и у Копру се живи добро, јер свако има крв освежену чудотворном лимфом коју даје сигуран
ад.
У ж
Када стижете из Порторожа, прешавши љупки брежуљак и оставив-
ши далеко за собом плавкасти врх Савудрије навире вам жеља да запрлите ширину плавети из које избија Ижола, раширена по мору. За ведрих дана, далеко, над лаком копреном _ измаглице изнад Трста и Тржича, светлуцају, бели и ружичасти, снежни врхови моћних Алпа.
Пређете Ижолу, немате – времена да над потопљеним остацима „Рекса" помислите како се лако руши царска слава, а појави се из таласа Копар, црвен од старинских кровова, и запречн вам видик.
Оставите за собом прамен кућа и зелени на Семедели и уђете у луку, на гладак асфалт, слан од морских таласа, Десно, под старим кро-
"новима, заблиста рибарница и допре
до вас бука из Таверне.
Нешто даље, пошав уз море благом узбрдицом алеје, угледате мирни залив св, Николе. Море надире у плићаке да би уснуло и преливало се у бојама, од блиставо модре до небесно плаве боје песка.
(Наставак на шестој страни)
АД ГОД СЕ ПОВЕДЕ
оптуженичку клупу»
тежи од тежих и, истовремено,
моугрожености. Песник тобоже
бити,
ЗОРАН ГЛУШЧЕВИЋ Кад год, се поведе теоретска о књижевности
теоретска ности, песници су увек, чини ми се, спремни да са индигнацијом или срдитом немоћи, охолим потцењивањем или нарцисоидном самољубивошћу одбију сугестије Које не долазе из круга њихове професионалне стваралачке учаурености. Већ према склоности за иронију или карикатуру, Комику или нонвшалантне парадоксе, „лиценције“ или стваралачке „ширине“ С грудо искључе или унапред онемогуће у дискусији све оне који не припадају уском кругу стваралачке посвећености.
Нарочито кад су у питању тежи „калибри“ мисаоне акумулативности, кад се ради о философима. Уопште, песник, уколико је потенцијално већи мислилац и уколико се више и у лотеској фактури реализује као контемплативни философски дух, не трпи да му се „чисти“ мислиоци и философи „по струци“ мешају у проблеме уметности и стварања; остао је код њега романтични дух антифилистарства који презире педантерију баратања са проблемима, креације, али и јасна и чисто цеховска логика: сваки духовни еонаф за себе, а стручно мислилаштво може да иде упоредо са поезијом само потчињавајући јој се! Чим се претензије извитопере, отпада разлог за интимну дружбу.
Али, зашто би ма ко морао да се потчињава и зар философија и естетика не могу да формулишу и без претензија да потчине, сапну и угуше стваралачку клицу, да осуде или изведу на
Песник нас уверава да не могу. И онда следују докази, све
Али, како нас је учио стари декартовско-спинозински оштроумник · Малбранш, где је много духовитости доста је и сумњиве истине! Погледајмо онда ову песникову истину исконструисану само за свет. Јер, друго је песник за себе, а друго песник за свет. Погледајмо песника у нарцисоидном осињаку његове кафкинске са-
болно осетљиво страхује од мешања и задирања мисаоних и рационалних категорија у области стваралачке жудње, и то песник који је тако рационално ми у философском стремљењу, интониран као да је читавог века читао само Спинозу! Али песник који се много бави философијом и који располаже ретком философском жултуром, фројдовски је нарцисоидно љубоморан на „стручну“ философију. Тако је било и тако ће увек
(Наставак на трећој страни)
„ОВЕТОЗАР МАРАОВУ
Ла
или проблем копредукције ВОЈА РЕХАР
ИЛМСКА КОПОПРОДУКЦИ ЈА предузећа из различиу тих земаља поставља увек на дневни ред проблеме које иначе у кинематографији не сусрећемо и који овај вид међународне уметничке сарадње чине више или мање проблематичним. Док једна национална производња располаже са у одређеном смислу хомогеним извором тематике и са уједначеном уметничком екипом, копродукција тражи синтезу хетерогених елемената, који не потичу само из разлика у језику, већ и из контраста у психологији и у начину живота. Али највећи проблем су свакако заједничке теме, које би требало да очувају аутентичност Удела који свака земља уноси у 34једничко дело. Националне разлике и политичке контроверзије довеле су до тога да је такве теме врло тешко — ако не и немогућно — пронаћи, па стога већина копродукциских филмова које имамо прилике. да гледамо обрађују „општа“ питања која су обично не само далеко од савременог живота и заједничких проблема људи из одговарајућих земаља, већ, штавише, пројицирају радњу у далеку прошлост,
Предузеће „Босна филм“, које се одлучило за сарадњу са немачким фирмама, нашло се стога нужно пред проблемом садржине сценарија који је требало снимити, Ту су и искр• сле прве тешкоће. Пошто наша ве“ мља и Немачка имају заједничку углавном само једну историски аутентичну и велику тему; рат, и пошто заједничка обрада те проблематике тражи савлађивање готово вепремостивих препрека, копродук“ ција је логиком ствари морала да окрене леђа друштвеној стварности и животу и да се упусти на клизави терен безбојних конструкција. Радња у „Кући на обали“ била је зато конципирана _ искључиво као „југословенска“, и оно што је заједнички унесено у филм само су уметничке екипе и финансиска средства. И пошто је требало задовољити не сама наше жеље, већ и захтеве и потребе немачке послератне фабрике сноч ва и њеног великог тржишта, измишљена је некаква полукриминалу но-љубавна сторија са стандардним —_ овога пута троструким — љубав» ним троуглом; уз сваку од две жена у филму стоје по два мушкарна, а оне — у питању су мајка и кћи воле истог човека. Тај утростручени троугао — или, тачније, пентагон чини окосницу радње у чијој поза» дини је скривена још и једна не“
(Наставак на осмој страни) аи Фич
дискусија
дискусија о књижев-
они су готови да у име поетске и „широкогрудости“, уско-
пословно-цеховског
све духовитији од духовитијих.