Književne novine

„Јасно“ и „нејасно“

(Наставак с прве стране) пре РПЦ а пи и

.

већи квалитет приписује да „одражава, преокупације савременог човека“ провлачи много онога што није не само поезија нето ни лите-

ратура уопште, и да се ретко кад.

води рачуна о томе шта су преокупације нашег савременог човека, него се свака преокупација човека са Запада например, изједначава са преокупацијама нашег човека. Нечега заједничког ту свакако има, али је још важније, чини ми се, оно својствено само нашем човеку у овом нашем времену и простору. Исто тако добар део онога што заступа песник оријентисан на запад“ ну литературу не може да издржи ову нашу климу и ове наже животне услове. Према томе проблем наше поезије није у нејасности израза да се јасност често сматра као једини квалитет и довољан да поезија са таквим епитетом (буде боља од оне друге за коју се тврди да је нејасна.

Кад се овако поставља проблем наше савремене поезије, да он се баш тако или скоро тако и поставља, онда је сасвим разумљиво што се заборавља на садржај поезије, на оно што је песник казао, на идеје које он заступа и на то шта он афирмише кроз поезију. Јер ми данас имамо прилике да видимо да се кроз поезију којој се не може порећи јасност, али којој се не може приписати ни изворност, порет осталог испољавају нека схватања која немају никаквог ослонца у овом нашем животу а да се преко тога сасвим ћутке прелази, да се кроз поезију говори о нечему чега нема у свету нашег збивања и што можда У некој другој варијанти живи У већ давно штампаним књигама, а да се таквој поезији то апсолутно не приписује као недостатак. Ми данас такође имамо прилике да видимо како је један песник са неколико смелије постављених метафора, са већим кондезовањем стиха казао нешто што потпуно одговара нашем ставу и нашем схватању, па да се таквом песнику То не истакне као квалитет него да му се увек износе пред очи метафоре у чији је садржај мало теже продрети и ла му се порекне свака вредност, Још једном кажем: не заступам мишљење да је све што се код нас проглашава за савремену поезију заиста савремена поезија јер поједини наши преводиоци врло често делу: ју много боље него критичари“ кад преводима из стране лирике откривају не само узоре појединих песника него и теме који они позајмљују, али мислим да се кроз многе песме за које се говори да су јасне, врло често провлачи и оно што нема ничега заједничког са нашим савременим животом и нашим савремепим схватањем живота, па према томе ниуком случају таква поезија не може бити савремена.

Ако се једном поезијом открива ново, ново као ново сазнање 0 животу, ако се једном поезијом афирмише вредност живота са свим његовим квалитетима па макар Ту, што је сасвим неопходно по мом мишљењу, било ни неуобичајених и непознатих средстава којима се повтски изражава једна мисао, онда је то поезија која је у сваком случају савременија од оне која се креће на релацији између лишћа и поточића и за коју су још загонетка постанак облака и кише па ма колико она била јасна и схватљива. За такву поезију издвојену ол живота, света кога усне цепају на „ужас радости и на ужас патње“, неки песник (наравно не оним речима којима је рекао Ратковић) казаће сасвим оправдано: „Поезијо, срам те било!“

ДРАГОСЛАВ ГРБИЋ

Милтов Хиндус. Прустовска визија СОПБОМВТА ОМ. РКЕЗ55

Критичари сматрају да је ЖХиндус написао књигу недовољно уопштену за просечног читаоца, а недовољно спедијализовану за стручњаке. Нека поглавља читају се као низ занимљивих самосталних есеја који се баве Прустовом естетиком, филозофијом, пеихологијом, сопиологијом и етиком. Претерао је у оцени Вагнеровог утицаја на Пруста и дао неоригинално натегнуто поређење вагнеровске опере и Прустовог описа. Неубедљив је кад прецењује утицај Шопенхауера на Прустову филозофију. Прустову социјалну сатиру схвата као идеалан спој

„Прича из хиљаду и једне ноћи“ и Сен Симонових „Мемоара“. Непотребно инсистира на испитивању расног порекла Марсела Пруста а занемарује поезију Прустовог романа. Критика сматра да је ово дело фрагментарно. Оно сведочи о све живљем интересовању за овог великог француског роман“

сијера.

САВРВЕЖРВНА ЕС

БИСТИКА |

Забелешка уз књигу »Путовања по мојој соби« Ксавије де Местра

«други живот чисте инспи-

"о.

рације слободно одгајиван У души... мора се, раније или касније „суочити са хладном истином“.

Морџ Сантајана

„•.. вуче ме једна тајна сила; она ми каже да ми је потребан свеж ваздух, и да је самоћа

налик на смрт“. Ксавије де Местр

А ПУТ, господару мој, на пут! Та путовања између зида једне собе најдивнији су облик заборава. Она почињу ко зна када и завршавају се незнано куда, обилазећи светове, али увек остају у истој соби, иза затворених врата усамљености, Како је дивно рећи: стварност је и сувише груба за њих, Никада нисам помислио да би то могао да буде само један од лепих изговора за неплодност.

Та неплодност значила би пре свега немогућност живота а не неспособност стварања. Јер у свакоме тренутку свет маште принуђен је да своје вредности одмери и у једноме систему који називамо стварношћу. И ако је стварност само повод, као што је то овде случај, морамо бити спремни на то да је њена улога знатно већа и значајнија,

Постоји још једна стварност која се ствара зато да би била постављена насупрот машти — када нас опомену да смо у једноме тренутку водили гласан разговор са самим собом. Али ни она не излази изван затворених врата о којима је било речи, и остаје јој још увек да буде више или мање машта. Више или мање, уколико је то њему потребно.

Требало би можда бити безазлен и предати се чари „написане речи.

Веровати да је она стварност или бар дупликат стварности. Постајсмо свесни да је то сада немогуће. Онај задовољством

који са бескрајним

ЈОВАН ХРИСТИЋ

записује: идем од открића до открића поседује једну заборавност духа [ако је заборавност шпански зид који постављамо испред себе да

"би могли мирно да не мислимо на

оно што се иза њега налази] или потпуну самоћу, што ће рећи да ствари имају свој значај само уколико постоји, један одређени сплет мисли који се уз њих везује. Једну потпуну самоћу која се односи на дело „колико и на ствараоца. Јер они никада неће изаћи изван собе која за њих претставља највиши могући облик постојања, Принуђени смо да овде поставимо себи једно питање: тај сплет мисли у који се ствари претварају је ли у стању да понесе у себи и нешто од изванредног значаја за бића која се изван те собе радују и пате» „Најзад, шта значе сва та открићар Нови светг Највише ипак самога истраживача. А ако се све то руши при изласку из те собе, онда је само наша кривица што смо нарушили тај мир из кога је нестао дух који је све ствари повезивао у складну и потпуну целину.

Међутим, долазимо до једног другог питања: је ли тако што уопште могуће То би значило да се фикције о којима говоримо неизбежно распадају када изађу на дневно сунце, И не само то. Постоји у нама један изванредно хладан механизам коме се предајемо и дајемо му различита имена — као: глас стварности, Име овде није од прворазредне важности — довољно је да он опомиње. Можда је то страх или снебивање пред могућношћу да једна ствар мерена другим мерилима добије сасвим неочекиване облике. Ми смо У свакоме тренутку — било да смо на то принуђени, или не, — свесни тих веза, или те опомече, или тога неумољивог система у коме све

ЛИРИКА.

наше досадашње собне мере пзгледају безнадежно недовољне.. У извесном смислу то би нас спречавало да се на путовања о којима се говори уопште одважимо, или да се помисао на њих и роди у нама, јер нам се показује једно лице ствари које ми првобитно нисмо имали У

виду. Досад се говорило као да су координате тога — назовимо га —

спољнег система апсолутне, Не мислим на њихову промену у току времена, већ на њихову премоћ, у датоме тренутку, над светом собе и самоће, Постоји ли, међутим, међу њима такав однос за који би могли да кажемо да је безнадежан било по једну било по другу страну» Како да избегнемо да будемо човек коме један свет изгледа вештачки начињен само зато што му је стран и непознатр (То би, у сваком случају, био само један поларитет, једна крајност коју у коначном рачуну не би требало узимати у обзир.) У једноме тренутку ми не можемо да одрекнемо извесну веродостојност свету чистог надахнућа, али ми тада постајемо одмах свесни једног другог система који се пушта у покрет у нама, истовремено, Данас је немогуће да се тој двојности одупр=мо. Потребно је дакле проваћи један објективан критеријум који би одређивао однос између ова два система. Изгледа, У први мах, да њега нема и не може да буде. Ако је речено: људска кожа поделила је свет на два света, не постоји ништа што

У ПРЕВОДУ

Андре Бретон

АНДРЕ БРЕТОН, рођен у Орну 1896 године, песник је великот

ууторитета и угледа. На њега се може згодно применити позната мисао Жерара од Нервала: „Сан је други живот у нама“, јер је Бретон песник чудних сплетова снажних халуцинација.

Бретон је неоспорни вођа надреализма. Он је такође, ако оснивач (име „надреализам“ дали су други, Жак Риго и Жак Ваше, обојица завршили самоубиством), оно бар главни теоретичар тога књижевног покрета. Бретон је од најоштријих духова свога времена, нико од његових другова не може да се равна са њиме по снази његове дијалектике, солидно допуњене класичном филозофијом и марксистичким материјализмом. Пребацују му за његов ауторитативни дух, за његову непомирљивост Сен-Жиста, за његов став папе. Несумњиво да се по ту цену и одржао као савест своје школе и сачувао свој идеал непромењен без обзира на све олује, плиме и осеке. Његова је доктрина изражена у његовим теоретским делима: „Три манифеста“ (од којих је појединачно сваки био објављен 1924, 1980 и 1942 године), „Шта је надреализам7“ (1934) и „Политичка позиција надреализма“ (19835).

Написао је досада више збирки песама. Постоји и неколико антологија његових песама.

не

УВЕК КАО ПРВИ ПУТ...

Увек као први пут

И као да те једва познајем из виђења Ти се враћали у неко доба ноћи у скривечу кућу на моме

Кућу сасвим измилшљену

прозору

И ту од једне до друге секунде

У непрозирној тмини

.

Ја очекујем да се појави једном валше опсењујућа тутотита

Пукотина једина

На лицу куће и на моме срцу Уколико се више приближавам теби

У стварности

Утолико више кључ шкрипи на вратима непознате собе У којој ми се ти појављујеш сама Ту си се пре свега слила у блиставц

Краткотрајнџи угао завесе

То је поље јасмина које сам посматрао у зору на путу У

околини Граса

Са берачицама у косим редовима И иза којих је тамно крило точупаних младица

А пред њима засењујући исечак

Завеса невидљиво задигнута

И иза које гомилама навмру сва цвећа Ухватила си се у коштам, са овим сувише дугим часом

никад довољно мутним

да то иде до сна

И ти као да би могла да будеш

Готово иста таква да те никад можда нећу срести Ти се правиш да не знала да те посматрам |

И дивно је то да више нисам сигуран да ти то знаш Дож твоје залудничење пуни ми очи сузама, Гомила тумачења прати сваки твој покрет

Правц је то сладуњави лов

Једна столица-љуљалика је на мосту кога прети опасност

И у једном излогу у улици Богородице од Лорета

а ту је и грање од да се огребеш у шуми

Две су укрштене лете ноге утегнуте у високе чарате

аи аи

НА ЧЕТВРТОЈ СТРАНИ чиТАЈТЕ „ПОЛИНЕЖАНСКИ МИТ. О ЗАДОБИЈАЊУ БЕСМРТНОсти“. (Слика горе: Фигура са Источног Острва)

би једноме од њих давало предност над другим.

На самоме почетку говорило се Фд улози стварности и сада је чини ми се време да се она објасни. Ако критеријум о коме је реч и не постоји, ми се сусрећемо са једном ствари коју је немогуће порећи: да оно што називамо 'стварност увек има одлучујућу улогу у тој игри у двоје. Она је у стању да осуши мастило Које за нас још увек постоји као течност, и пожути неза"вршено писмо које је још увек пред нама као задатак који тек треба да извршимо, или сруши собу у којој се једно од путовања одигравало. Јер ма каква да је, самоћа није ни када потпуна. Када би била свет ствари морао би да престане да по• стојм. -

На тај начин наша се мала отсу“ ства увек прекидају. И можда би та одлучујућа улога која припада стварности била у стању да реши питање критеријума које се поста вило. Ако ми њој дајемо последњу реч — боље би било рећи: она нам узима последњу реч — У односу који смо разматрали то у извесној мери означава и премоћ која јој у томе односу припада.

Разврћу се усред великог белог детелининог листа А под њима талас свиле расут по бршљању

Остаје још само Да се нагнем "ад провалијом

Безнадежности стапања твоје присутности и твоје

Открио сам тајну Волетц те Увек као први пут.

# КАЖИ

Кажу ми да су тамо обале црне

Од лаве која клизи ка мору

отсутпости

(1934)

МИз.

" И да се све то пружа у подножју огромног виса задимљеног

Под једним другим сунцем дивљих славуја Која је дакле то земља далека

од снега

Која извлачњ сву светлост из твога живота

И трепери стварна на врховима твојих трепавица Елага трема твојој пути као неко нестварно рубље Тек извађено из отшкриљуте скриње векова

А иза тебе

Озарује последњим тамним пламеновима

Између твојих ногу Тле изгубљеног раја Лед тмина

Љубавно огледало

Па ниже још ка твојим раскриљеним рукама.

Као доказ пролећа.

Према

Нетостојању зла

Све морске јабуке у цвету.

(1934)

(Превео Никола Трајковић)

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Ж

ЧЕТВРТАК 2 СЕПТЕМБАР 1954