Književne novine
КО ШУРО СЕ И
Проблем о
АДА
|
ригинал НОГ
·_ и национални патос
„КОСОВСКИ БО ј П:ТРА ЛУБАРДЕ
— „је меих ип аг| а'вашћ ће, де ригеје, ош плпашеје, мл те
%гошђје ...' “ ма ве
А ли је то Косово наших де дова, божура, патриотских
| говора у удружењу _милоордних _ сестара, Косово због кога наши очеви
шкрипе зубима и псују бога; девој"ке која је једне изуједане и изранављене ноћи тражила љубав и мушкост; Косово наше сопствене крви која жуди осветом Југовићевог плавог барјака и Муратовог крвавог учкура; Косово нашег херојства и на"лег пораза; Косово издаје. Поглед лута по Лубардиној слици им тражи прошлост које нема и пора-
за који не постоји; нема ни наших,
дедова ви нашег малограђанског патоса и херојства; нема ни божура ни девојке...
Све ово Лубарда није хтео да наслика, |
Зашто онда тражимо у тој слици и наше дедове и божуре и Југовиће и девојке — који ту не постоје! Зашто онда инсистирамо на нечем уско-малограђанском, уско-локалном што није карактеристично за то народно на које се позивамо! Шта онда да тражимо у тој слици! Народне песме "које су певале своје херојске минијатуре о поразу као победи! Или да тражимо оне успаване свести које су се пробудиле!
Све то Лубарда није насликао.
Лубарда се клонио тога, Он се клонио лажне националне сујете и базирао свој проблем на своју интунтивност, на свој психолошки доживљај,
Хоћу ли да будем заробљеник фабуле и анегдоте! Да опевам Косово где су моја чула најосетљивија, да буде победа сопствене крви, пабеда поноса, оног зито личи на наше дедове, на њихове псовке, божуре, девојке... Или да у поетском изразу подметнем лажну алузију, сумњичење да је по
кога се не може замисити истински ликовни. сензибилитет 'метника као "интерпретатора предмебно-садржајпог_ темата. Лубарда, поводећи се својим горштачким необзданим темпераментом, није мога! да остане заробљеник ситничавих конкретизовања ликова и фабуле. бог тога је он изгубио реалну декриптивност форме, одређени проста и историску предметност догађај, Он свесно везује своја емоционалн дејства за она подручја _ сазнајни искустава која му потенцирају и распаљују надахнућа. |
Његов „Косовски бој“ ја први по-
"глед даје утисак разуздае несређе-
ности, произвољности укомплексе сликарског изражавања. Ђ обележје изражава његов темперајент и латентно потенцира елемене-. линије, боје и површину слике. (т избегава литерарни мотив и помоћусвојих сазнајних искустава држи нг у размишљању 0 предметној оређености тог мотива који је за насбио само фолклорна творевина — инанш национални понос, Луарда хоће сликарски да нас импреаонира не апстрактним линијама и бодма већ утиском, Та жеља захтева | одређена средства, То су симболи.Као кондензовани и далеки асоцијанвни отсјај једне идеје, симболи немогу да остану у индивидуалном мменту У фабуларној одређености; ом захтевају асоцијативне комплексекоје посматрачева имагинација емомонално доживљава и везује за посмтрачеву, не произвољност, већодређену конкретну реализациу садржаја., И ту је избегнута неђигуралтна егзибиција. ју јен завршен магични троугао; метник, дело, посматрач.
Лубарда хоће посматрача љ ослободи од посредничке улоге предметне одређености, не теме, ерђ фабуле и да му евоцира утисак, свесни однос у грандиозној трансфоумацији одребеног догађаја. Зато | овој
Уа питали и б тата -или “да слици, човечији оик "није литјрарно
клонем на божурима и да шкрипим зубима због мојих дедова који увек мисле на Косово!..
Лубарда се одлучио на своја чума. Онје самовољно сликарски „_ субјективно пружио реалан догађај који је имплициран ло његовом схватању и Косова н божура и натих дедова.
Тај проблем реално-субјективног, тај конкретни и поетски метод због кога је преосетљиви Микеланђело на брзину паковао четкице и боје и
преко ноћи побегао из Рима да би остао веран свом субјективизму, због кога је психички изломљен Ван Гог испалио себи пиштољ у прса — прет· ставља свесно уопштавање конкретне садржине _ уметничког дела без
с
ситуран. Ту нема, ни Југовуђја, ни Лазара, ни Обилића, ни Мурда, ни Срба ни Турака. Човек са ојређеном физиономијом је потуно 1зст. бљен; то су маске, неодређене контуре токрета, изобличени стаови. Али, први пут у нашем сликајству Лубарда је исковао једну поему човековог херојства, и српског и турског и свих људи, у |ервном грчу, у невиђеној динамши, У оном свесном стању када људи бивају хероји, |
Чисто сликарски проблеми, соје Лубарда поставља у својој слици, извиру У његовој општој концетцији да тростор и пластика не послоје. Он је слику схватио и третирд у ритму дводимензионалне полуелит-
ПЕТАР ЛУБАРДА: КОСОВСКИ БОЈ
ЕЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ ЧЕТВРТАК, М ОКТОБАРСНЕА
је. асоттације не
се, супротно окренуте које се секу. Горњи део слике плавог фона, попривају копља, стреле и заставе. То делује наизглед хладно, ефектно прорачунато. Али то даје утисак кретања и тај динамизам није ничим ограничен. Он почиње из Лубардине кичице, боље речено у његовој снази и завршава се на глаткој површини зида. Али то није површина, ускодомаће схваћена. Лубарда продире у њу и отвара јој позадину, бескрајну, недокучиву и херојску. То продирање даје ширину и слика се ниће завршила моментом када је насликана. Форма маса није ничим спутана. Ни бојом.» ни линијом. Она је синтетисана и апстрактна. Она није изгубила сезибилност и фантазију. Апстрактно третирана она за тренутак изгуби своју форму, оде некуд лдалеко од гтосматрачевих очију; али привлачена његовом иматинацијом она се враћа, упија се у његове очи и надахњује га својом свежином и емоционално дејствујућом снагом. ТУ свежину Лубарда је оплеменио у колористичком проблему. Слику превла чи зеленом бојом и ту је снага слике. То није траво-жута-зелена боја већ отровна, метална зелена која уједа очи; то је чинилац који везује посматрачев потлед за слику као матнет, Та метална, отровно зелена је распоређена свуда около, у круг док су друге боје поставњене тако да угуше прејак интензитет зелене и да поставе једну колористичку равнотежу. Лубарда зеленој претставља жу“ ту, црвену, плаву и у том ритму 60ји своју композицију покиданих људ ских и коњских тлава, растурених удова и раскиданог одела, дајући без неке посредничке одређености, стварпост свесно доживљеног сукоба. То потенцијално, непосредно реализовање ликова, боје и композиције је само искрени ликовни продукт истинскот уметника који сугерира своје идеје и сво: о мнсистирајући на. сензацији, Елементарне трансформације визуелног код уметника у апстрактном оплемењавању односа бојених маса достигла је врхунац емотивне изражајности у овој Лубардиној слици. Нема ту ничег локализованот, што није карактеристично за конкретно уопштавање садржине уметничког дела. Лубарда је ослободно садржај произвољности, дао му предметно-одређену форму ну У словима савременог гледања реалних изражавања поткопао и пољу. љао ндеолошке инерције лажноемоционална дејства исконстру исаних уметничких дела,
МИЛАН ЈОВАНОВИЋ
ЛАЗАР ТРИФУНОВИЋ
„ зревања,
ПЕТАР ЛУБАРДА.
| =
Мате Балота:
ПРИКАЗИ
——
МАНЕ
КЊИГА
„Луна је Пула“
„ЗОРА“, БИБЛИОТЕКА САВРЕМЕНИ ПИСЦИ ХРВАТСКЕ, ЗАГРЕБ, 1954
ЕШКО је, немогуће је овоме дјелу одредити карактер: књижевни је или је на учниг Јер оно се помаже свима средствима, и књи-
жевним и научним, пн мемоарским и
документарним, и заносом пјесника, “"растјеваног родољуба и хроником савременика; а све то зато, да би остварило свој циљ: дало панораму Пуле у њеном хисторијском развитку од најдаљих почетака (римске ере), од њена настајања до новијих времена и пресудних догађаја у Првом свјетском рату, 1918 и 1919, кад смо, Пулу „добмвали“, па одмах и изгубили „на правди бога великога“ (великих сила)...
Упадљива је ту патриотска љубав и стрпљивост научног радника, а над свиме тиме упорност да се пронађу компоненте за стварање реалне, објективне истине о свему, што је прохујало над овим вјековно нашим, истарским и хрватским градом, али непризнато нашим, својатаним од туђина једнако као и Ријека, Задар и други градови, градићи и мјеста, на које се устремљују час млетачки, час аустро-мађарски, час таљијански империјализам иредентиста и фашиста. Опртавши у неколико првашњих поглавља (нажалост тешко прегледно и скоковито) вјековну хисторију, хисторијски развитак Пуле, писац се највећим дијелом задржао на приказу оних раздобља, која су важна и данас као доказ како је Италија дошла у посјед овога хрватскога града. Пластично је онртан развитак пулског Арсенала и сазревање (национално и класно) његова радништва, те стање у развитку своједобно моћне аустро-угарске морнарице са сједиштем у Пули, ИМ, сасвим правилно, писац је обратио нарочиту пажњу на доказивање процентуалног стања хрватског и славенског елемента У тим големим жариштима моћи и снаге Пуле, доказавши да је и у томе, успркос одбојној политици хабсбуршких власти, доминирао бројчано наш живаљ. Доба, у којем писац иступа мемоарски и коме је обратио највише пажње и заноса, јест доба његове младости: био је тада још младић, без школа, мануелац и морнар, на прагу свога политичког саизвједљив проматрач на рубу догађаја, но добар очевидац као сваки курир, који допире и до „врхова“, донекле ни сам помаже носити терет идеје и покрета. Тридесет и пет година послије он је и могао дати вјеродостојну ретроспективу, изграђен сада и као човјек, н као научни стваралац, послије Револуције кава је била Октобарска (по чувењу) и наша по учествовању,
_„ ва посљедња, њаша Револуција,
пружила му је не само нова, него и свестрана, најдубља искуства, спознаје и — слободу погледа и оцјене! Напокон, та је књига настала и послије помних архивских истраживања докумената, на првом мјесту у Ратном архиву (одјел морнарице) бивше Аустро-Угарске у Бечу, и штампе, што је излазила у Пули и другдје за оно вријеме, о којем је ријеч, и касније, те друге мемоарске и хисторијске литературе • предмету, који је узео у разматрање. Отуд и неједнакост, неједи ственокт, лавирање у методи, па чак и у систему, у којем је грађена ова књига: она је сад хисторијска кроника, сад документација и с нужним и с пренагомиланим наводима (на пр, у цитирању имена, статистичких.
података итД.), сад расправа и оцјена _ ситуације, сад литерарни мемоари којима је аутор нентар, итд.
Балотина је књига писана лежерно, лако, без претенциозне терминологије, у широким захватима, препуњена детаљним документацијама и гдје треба, и гдје то не треба. Можда је много тога могло ту остати, али тек у фусноти или.као додатак на крају књиге; свакако, тиме би редовни текст Био читкији, привлачивији. Па ипак, успркос опширности приповиједања, не ће бити да су ту изнесени сви догађаји, па према томе и поглед на суд“ боносне догађаје оцијењен увијек 6 најправије платформе; писцу се, за цијело, догодило, да је, полазећи У многоме с властитих позиција, исту рио на главне положаје оне и оно из позадине, а понешто од главног и најтлавнијег само овлашно додирнуо. На пр. летимична улога и карактер делегата Народног вијећа СХС из Затреба, дра Анте Тресића Павичића (познатог књижевника) оцртана је изванредно живо, а др. Матко Лагиња, велики _ истарски борац и Пуљанин приказан је мало и тек посредно; а тако и лист „Наша слога“, док је сва пажња обраћена само „Хрватском листу“, уз који писца вежу емотивне личне успомене. Нема ту, зачудо, ни спомена о великом истарском борцу, просвјетитељу и књижевнику Виктору Цару Емину, а, иначе „довољно је узети у руке само његове двије посљедње књиге („Удесни дани“ и. Моје успомене на Дружбу св. Ћирила и Метода за Истру“), па да се види, како поред многих (безимених и нехисторијских имена, без Цара Емина пула не може бити приказана!
Набачене примједбе никако не оспоравају важност и вриједност Балотине књиге „Пуна је Пула“, која је дјело патриотскот пјесника и неуморног истраживача, а у којој, уза све пјесничке заносе (они су овој књизи дали и наслов по популарној пуљској пјесмици: „Пуна Пула младих морнарића...“), доминира увјерљива аргументација о националној (хрватској) припадности 0вот истаквутота града стре. Остаје још необрађена грађа о Мули под И-
“
талијом, напосе под фашистичким те-
рором између два рата, затим обрада Лругог свјетског рата и послије тота англоамеричка окупација 1945 и разарање, те коначно ослобођење пуле. и
Пуле данас. Ма ' М. СЕЛАКОВИЋ