Književne novine
ЛИЦЕ ДР ЕЛРЕ 3 о ЕЕ ПРЊ,
СВЕТИ ТРИФУН ЛЕЧИ БОЛЕСНИКЕ, СЦЕМА ИЗ РОМАНСКО-ТОТСКОГ циБОРИЈА. КАТЕДРАЛА У КОТОРУ (око 1362 године)
(Наставак 2 1 стране)
Тахити, песници у Африку. Извори надахнућа траже се у самом језгру камена. Је ли то само потреба за непосредношћу и саживљавањем с природом коју асфалт није у стању да пружи» Или је то тражење исконског и сталног насупрот пролазности која данас чини битан део и смисаонашег живота 2 ЈУ—извесцом тв смислу то би онда била и једна немоћ, враћање у ста-
«НЕ УЕО НИ САЊА СИ РОЗА
Тра јект
Копенхаген, октобра
АПЕТАН је рекао да је све
у реду, и сви, који су се
нашли У близини, поми-
"слили су да ће се нешто
крупно догодити, Али он је само кратко погледао лево и десно око себе, и са хрпом службених папира у рукама изгубио се у својој кабини. Путници су и даље неодређето чекали м гледали право испред себе, у ноћ. Изненада је престало стругање, шкрипање, звекет ланаца, звиждуци, команде. псовке. _ Изнад свега тога прелила се тишина, и трајект = огромна челична гуска облика половине џиновског ораха, почео је нечујно да се бори с мраком, с таласима, с ветром, грлећи, чувајући У себи свој сањиви терет. људи и гвожђа.
Путници су се разишли, јер више није имало шта да привуче њихове очи, у тим првим послепоноћним часовима једино склоне сну, Три спрата трајекта, три воза у подножју, два реда путничких аутомобила, све то оковано ланцима, везано, стегнуто, закључано, као да се од неког брани, од неког чува. Можда од мора, од таласар Узалуд. Путници су се кроз те масе гвожђа растурили и опет скупили у средишту брода, У ресторану, у салону или у својим вагонима, тражећи топле, меке, тапетима обложене, угодне просторе и углове, Остали су само појединци који, раштркани, лутају, блуде, пипају по ситном им густом маку мрака дуж ограда палубе, закопчани до грла, увијени 1шаловима, с натученим шеширима, озбиљних, свечаних лица, и Мало с висине посматрају расветљена _ округла окна на која
Разго ори о савремености
говорено, а није ни намена једне овакве књиге да на та судбинска питања одговара.
Један други вид добија ово питање у нашој земљи. Нови Титоград и библиотекарка из Котора, (Ма колико та прича и не само та била и сентиментална). У томе је ова књига отворена и недвосмислена: поред хидроџшентрала_ треба изградити м човека, "безлични облик глагола требати“ дивна је фраза и још летши изговор. Јер упркос свему прошлост још увек
Али тај,
тичност деветнаестог века. Ово питање остаје неод-
2 ; 5 ОПСКЕ СЛ. ТОРЕ: АНУИЧКЕ ОЧИ ЈЕДНЕ ФРЕСКЕ ЕПИСКЕ! БАЗИЛИКЕ У СТОБИМА, МАКЕДОНИЈА (ут век). сл: ЛОЛЕ: ОЧИ. ОСЛОБОЂЕНЕ ЗАРА Ма (Прилози на овој страни из књите О. и Лл. Бихаљи ер
;
живи, и ми смо свесни једне митологије која није изгубила сасвим своје дејство на наше духове. Мора се гледати истини у очи н признати да један нови хуманизам и један нови морал, нако већ рођени, нако већ својина многих, припадају још увек будућности. Тако је ова књига окренута у два смера: у прошлост и будућност, Само понекад је прошлост у томе односу принуђена да уступи место будућности, Међутим, то не значи да је ова књига једна меланхолична тужбалица за прошлим временима. Све оно што је о прошлости у њој речено звучи као опомена да се све не састоји у механизму и машинама, и да постоје извесне људске и уметничке вредности чији се проблеми не могу решити бр= зим темпом индустријализације. Ма колико нам ова последња била потребна и насушно потребна, ми не смемо, у њено име, запустити оне прве. У томе је смисао ове књиге и њен прави значај.
Споменуло се на почетку да ова књига има и нечег песмичког у својој природи. То не значи, међутим, да предмети из стварности трпе извесне деформације под утицајем личне метафизике самих писаца. Постоји једна врло строга објективност н једна својеврсна објективација предела, којој би сасвим пристајао
назив контемплативне. Ја бих то назвао одређивањем смисла пејсажу, продирање у њега и тражење значења свакој ствари. (Колико ту мо“ же да се претера, и стварима прида већи значај но што га оне заиста имају, то је друго питање.) Врло често нађемо се и на граници симболичког пејсажа. Али треба бити начисто с једним; та симболика искључиво је у функцији, Сам предео остаје стваран и нетакнут. Међутим, далеки одјеци гласова самих писаца ипак су чујни. Јер разговори — бар већина = само су назначења, док је остало продужетак једног тока мисли који је ново поглавље започело. То тексту даје једно сасвим лично обележје. И утолико се овде може роворити о песницима којима све ствари говоре њиховим сопственим
овима, б је 0 ЈОВАН ХРИСТИЋ
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ ж ЧЕТВРТАК, М ОКТОБАР 1994
СЛ. ТОРЕ: ЗЛАТНА. ПОСМРТНА МАСКА ИЗ ГРОБА код ТРЕБЕВИШТА, . МАКЕДОНИЈА (УТ век пре н. ДОЛЕ: САВРЕМЕНА
ПИСМО ИЗ ДАНСКЕ
случајно наиђу, набасају: ту је кухиња, и „ено, кувари с великим ножевима расецају месо, одвајају комаде, бацају кости, и доносе нове бутове, ребра, вратове из сивих, масивних хладњача, припремајући тако, у дубини ноћи, у дубини брода, материјал за сутрашњу хајку безбројних уста у којој ће можда, ко то зна, учествовати баш и овај високи човек, овај путник без кишобрана што има У лику нешто чемберленско, што с дискретним омаловажавањем гдеда кроз оно окно, мршти се, опушта усну и слеже раменима, Одлази. Пратим га као сенка (дрхтим као сенка У кратком капуту који ветар хоће да стргне с мене) до једне равни на паљуби, испод командног моста. Он се шета врло званично, гледа испод себе, у воду, око себе, у ноћ, корача, застајкује, мало се обрће, показује, лагано маше руком (можда мисли да он сада управља бродом) и нешто мрмља. Али речи разноси ветар. Ја се полако пењем неким уским, клизавим, стрмим степеницама, шетам другом страном, и видим — његов мир је повређен, поремећен, руке које су дотад за њега нешто — симболично — значиле, тог тренутка журно улећу, бивају прогутане у џеповима, куле илузија су срушене, он нестаје. -
Али сад више нећу да идем за њим. И нећу више ни да мислим на њега као што сам престао да се у себи смејем оном пару што је загрљен стајао негде доле у углу, подаље, као скривен, грлећи нешто међу собом и престајући чим би неко наншао, — тада, са тобож пуно усрдног интересовања гледају у море и начин на који све то изводе прилично је комичан и бесмислен, и заборављам чак и на плач оног четворогодишњег детета из једног вагона које су родитељи, мислећи да чврсто спава, оставили тражећи за себе мало забаве, или богзна шта друго, на његове паничне крике и грцање „мама, мама!“ (та реч иста на свим језицима света), на тај његов плач, на ситне, светле сузе, и на његов праведнички бес којим је на прљави под вагона бацао све што му је дашло под руку — своје по-
еј Сл. МАСКА МЛАДЕ БЕОГРАДСКЕ БАЉЕРИНЕ
криваче, играчке, мантиле, и на речи моје сапутнице Зориславе; „Можла су дете намерно оставили,“ Не, нису га намерно оставили“ (она је отишла ипак да се увери, да помогне), родитељи су се убрзо вратили, умирили дете, тешили га, грдили, сва-
ђали се, па је онда нагло настао мир,
и призори су поново почели да се мењају...
Ветра више није било, одјурио је, изгубио се негде у својој вратоломној и несмањеној брзини-и хитњи. Трајала је само кратка вечност Ноћи и несмирени бескрај мора. Песници. су, од једног старогрчког рапсода пре више од две хиљаде годи-
на, до Душана Матића, недавно; у-
ливали људима _ поштовање према мору, према његовој моћи, и у његовом кретању, пропињању, борењу видели судбину човека пе рНи неуморног. „Спава море и Наш бесконачни јад“, каже стари грчки лиричар. И данас, у нашем времену, један проседи, достојанствени песник поново _ доживљава тај „амбис до амбиса, амбис у амбнису“, и бунтов= ни, необуздани, неукроћени човеков „сан преко свих правди и неправди“,
Тај стваралачки, витални немир и доброта су две најдубље и најдрагоценије вредности које песници поклањају људима. Ти се дарови никад не заборављају, не — застаревају, пред лицем мора они наново оживе.
Даљине повуку, привуку човека, и он не може знати шта ће се с њим догодити; он воли, чезне, нада се, стрепи, и препушта се игри док траЈу бритки, опојни, заносни призори новог и тајанственог, После тога се повлачи, враћа. То је једина извесност, потстрек и охрабрење. Увек. И сада, у овом истрзаном бдељу између мрака и мора, у тој светковини таме и таласа, док чудни, бели трајект одмиче ка обалама Данске, и док влада ноћ, огромна, баснословна ноћ од црног кристала, са леђима од звезда, са огромним оком месеца оивичена белим кругом, са телом од мрке, гипке воде и једним ородом у даљини који, осветљен, личи на блештави златни брош на сомоту мора, и са крилима зоре, свитања, која су лебдела, летела, махала, одвајала се од воде; освајала неоо, сав простор на. неког незнаног, неслућеног бескраја, и далеког црног пространства,
МИЛОШ И. БАНДИЋ
Лесинг естетичар
Г. Е. Лесинг: „Лаокоон“, Култура, 1954
АКО само торзо једног
недовршеног _ рада, који
је имао да обухвати све У-
метности на врху са драм-
ском уметношћу, Лесингово дело „Лаокоон или о границама сликарства и песништва“ (1766) има непроцењиву _ историску _ вредност за развој естетике и уметности. Све До Лесинга постојале су две струје у схватању односа ликовних уметности и песништва: једна којој су, од Симонида Кејанина, припадали они који су их Углавном и3једначавали, држећи се погрешно интерпретиране формуле коју је Хорације у „Песничкој вештини“ сажето изразио речима 6 рјебига рое:15 (Долче, Спенсе, Бате, Веб, Келиг, Баумгартен, _Винкелман), а друга, којој су, од Софокла, припадали они који су истицали разлику између сликарства и песништва _ (Аристотел, Плутарх, Лукијан, Леонарло, Дибо, Харис, Дидро, Менделсон). Али од појаве „Лаокоона“ постоји само једна струја, Лесингова, јер је он у основи тај проблем правилно и необориво решно.
Повод за Лесингово схватање ризлика између ликовних уметности и песништва. је Винкелманово – тврђе-= ње да је грчки геније узвишенији и племенитији од латинског, јер грчка скулптура „Лаокоон“ пе при“ казује тројанског свештеника како урла од бола, већ уздржаног у ње“ говој патњи, насупрот опоме како је омену његове смрти описао Вергилије У својој „Енејиди“, Лесине у томе није видео разлику нлино= налних карактера, пошто п Хомерови јунаци урлају без устезања, већ разлику два уметничка израза, две уметности. Песништво и ликовне уметности се по њему служе различитим _ „знацима“, који су у "песништву постављени у времецу,
(Маставак на 7 страни)
те
4