Književne novine

KRITIKA

. IZMEDJU DOBRA I ZLA

OVOM svom, po ređu

trećem, romanu. Mi-

hailo Lalič daje još jednu varijaciju duboke i ponorne melodije, započete u njegovim rapijim knjigama »Svadba« i »Zlo proljeće«. Sva u tamnim bojama, sva molska i prožeta jakim osećanjem tragike ljudskog bitisanja i ljudskog batrganja pod zvezdama, ova melodija izvire kao ponornica iz jedx mog gusto pisanog teksta, Obilno nafopljenog oporom poezijom smrti i stradanja. Čovek u Revoluciji i Revolucija u čoveku (njeno odjekivanje i prelamanje u ljudskoj psihi), rat i ratna divljanja kao takvi, — to je potka na kojoj Lalić gradi svoj, pledoaje za čoveka i čovečnost, za humane odnose, za minimum ljudskog ji u neljudskim uslovima i odnosima. Jedna neoubičajena nota u našoj ratnoj literaturi prožima prozu, Mihaila Lalića. Kažu za nju da je mračna, pesimistička, da je sva od ponavljanja, da je variranje večito iste lamentacije o iz-

gubljenosti u vrftlozima Vve-,

likog društvenog prevrafa i prevratničkih sudara, da je zasnovana (sva) na ličnom udesu pisca i da je, otprilike, sračunata da opravda taj udes. Izgleda kao da pisac polemiše, ne bi li ispravio nepravdu koja mu je svojevremeno učinjena. Po takvima, njegovo je delo isklju' čivo potčinjeno tom zahtevu. No, i kad bi sve ovo bilo tačno, a samo je delimično tako. materija koju Lalić obrađuje u svojim romanima, i naročito u ovom Doslednjem, mora da je uveliko prerasla početnu piščevu nameru i zamisao kad čitalac, tek tu i tamo, oseti ncravnine i rapavosti »leze«. Pisac kova Mihaila Laliča, koji je strasno angažovan u borbi za istinu, nije mogao da ne kaže surovo iskrenu več o svim svojim izmišljenim i neizmišljenim junacima, pa i o samom sebi, ukoliko se pretpostavi da je Niko Doselić, glavna ličnost u romanu »Raskid«, sam autor. 'Ali Doselić i jeste i nije pisac ove Knjige. Lični doživliaj ili autobiografski podatak, pa i više takvih doživljaja i podataka, pa i cela jedna ličnost. i niz ličnosti, pikada nisu, nili mogu biti, ako se radi o jstinskom. umetničkom transponovanju njihovog unufrašnjeg i spoljnog sklopa i izgleda, proste i fotografske kopije stvarnosti. Svako umetničko delo je, u ovom ili onom smislu, u krajnjoj liniji autobiografsko, pa tu staru istinu ne treba više ni dokazivati. Doselić nije ni ulepšan, ni idealizovan. Njegov »slučaje — pređaja četnicima u okolnostima kad je ostao potpuno bez veza, bez oružja, prepušten samom sebi na terenu kojim je neprijatelj sasvim ovladao, a lo će reći i bez ikakve podrške stanovništva i dojučerašnjih simpatizera oslobodilačkog pokreta, u atmosferi opšteg terora i straha — isto tako nije idealizovan, a ni izmišljen, ili »odbranaški« naknadno iskontzuisan. Kroz

Mihailo Lalić: »Raskid«, Narodna knjiga, Cetinje 1955

Doselića, mnaslikanog kompleksno i neuprošćeno, kroz njegova unutarnja sagledanja ljudi iz događaja u revoluciji i oko revolucije, sagledaju se i mnogi problemi dosad nefiksirani u našoj literaturi. :

Tragika čoveka, verujućeg čoveka — i čak dogmatičar– ski verujućeg čoveka, — koji je zbog takvog svog revo-= lucionarnog vaspitanja u stanju da idealizuje i svet svojih ideja i ljude-nosioce tih ideja, zahvaćena je u svoj svojoj punoći i slojevitosti u »Raskidu«. Pesimizam koji boji stranice ove knjige i daje ton svim reminiscencijama (pa i postupcima) glavnog junaka, samo reljefnije i plastičnije otkriva pra vu dubinu ljudskog pada u sukobu s nekim viđovima stvarnosti; međutim, on istovremeno otkriva, u punoj svetlosti, i problem čoveka u revoluciji, njegove sudbine, njegovih metamotrfoza i, ako nije banalno rečeno, njegove duše,

Uprošćena slika revolucije, kakva se često daje, teško da može stati u okvir mnogih odeljaka i poglavlja Lalićevog romana. Ni glavna ličnosi Doselić, ni Vujo Drenković koji od trinaestojulskog ustanika, iz inafa, postaje četnik i, kasnije, opet iz inadžiluka, pustog prkosa i Svog unutarnjeg osećanja pravde i poštenja, ponovo partizan; ni Crni, taj pusftolov po rođenju: ni Šumić,

OŽDA wije dđovoljno

poznato u kolikoj je

meri Rastko Petrov:ć bio slikar. Svakako da je on u sebi više voleo književnika i poetu — ali da je bio pošao ovim drugim. putem verovatno da ne bi mnogo zaostao iza svoje sestre Nadežde. Nadežda je imala školu i cela se angažovala u slikarstvu. Rastko slikarske škole nije imao (a za zanat je škola neophodna) niti se h'i-o. više angažovati u slikarstvu. Nikada nije imao slikarskog pribora, čak ni zaoštrene olovke — ali nikada mu ruka nije mirova= la: uz razgovor, bacao je male emocije mna hantiju. Nisu to bile skice, to su uVu... bile (makako ovlašne) studije. Konstrukciju (akta, mnredmeta) je mrzeo. Nikada fo nije bila ilustracija. Uvek ista emocija, koja se inače kristalizovala Wroz pi. sani oblik, a ovde je' transponovao grafički, Ali je emocija (velika ili mala svejedno) bila ono glavno: »Nije važna umetnost —

važna je emocija«.

ua

vedri, oprezni i okretni Šumićč, — nijedan od ovib likova Lalićevih nije neistinit i neživotan. Tu gotovih šema nema nigde. Likovi revolucionara, ljudi iz revolucije, dati su u ovom romanu u jednom drukčijem osvetljenju, u jednoj drukčijoj i neuobičajenoj projekciji. »Raskid« je istinita knjiga o jednom tragičnom udesu, ali i kritika svega onog što je bilo lažno i knjiško u redo-

%: -

Lalić

vima revolucionara. U mnogim delovima knjige oseća se da pisac govori alegorično. Kada, naprimer, piše o Zlu i o tome kako čeveka zlo zlu predaje, zatim o Carstvu Slobode, pa i o večitom snu Doselićevom, o susretu s Minjom Zataričem, tim idealom komuniste iz njegove mla-

dosti, o Planini koja svuda deluje kao nedohvatni simbol (valjda slobode i slobodnog života), — svuda izbija taj dah alegorije. Međutim, stvarnost je, ipak, probila sve okvire, snaga stvarnih činjenica iz života nadvlada-– la je i prevazišla potpuno i ovu auforovu ežnju. Jako jako naglašena i stavljena sasvim u prvi plan, Doselićeva ličnost se ne može izdvojiti iz opšteg zbivanja. Njegova tragika i sudbina utkivaju se u sudbinu i tra-

todološkom pogledu usvojio izvesne novine savremenog romana. U nekim partijama svoje knjige on je domašio one tekovine koje su već postale siguran put do otkrivanja novih dimenzija u svetu umetnosti, i bez kojih se moderan „prozni pisac ne može više ni zamisliti. Sama kompozicija romana, prelaz iz mirnog i skoro objektivističkog načina iznošenja događaja u prvom delu knjige na zadihano pripovedanje u prvom licu, u drugom delu,

Tanasije MLADENOVIĆ

giku čitavog jednog kolektiva zatočenika, prezrenih, uniženih i uvređenih ljudi, svedenih na animalno bitisanje. Poezija u romanu »Raskid« ne izvire isključivo iz već dobro poznatog Lalićevog jezika i njegove krepke rečenice, nego, još i više, iz vanredno uspelog slikanja ambijenta i pejzaža u kojem se zbivanje odigrava. Retko koji naš pisac nosi u sebi takvo osećanje prirode i smisao da ga, u jezgrovitim i slikovitim rečenicama, kaže kao Lalić. U njegovoj prozi priroda je funkcionalna. Ona je »lice« za sebe koje igra određenu ulogu u opšteljudskoj drami.

Lalić je u romanu »Ra-

skid« pokazao da je i u me-

zatim interpoliranje unutrašnjeg monologa na mnogim mestima — jasno pokazuje da je metod umnogome uticao na samu formu dela. To što kritika, izuzev dvairi napisa, mije ovo uočila i što je, uopšte govoreći, xglavnom previdela, i stvane i potencijalne vrednosti Lalićevog romana, pitanje je za sebe. Piscu je pri govoreno da mu je knjiga opterećena hroničarskim ele mentima i da boluje od botpunog otsustva humoy»a. Hro ničarski karakter nekih partija u romanu je nesumnjiv ali i to je. izgleda, više rezultat piščeve žurbe nego nemoći inspiracije. A što se liče humora, makako to zvučalo paradoksalno, u Lalićevoj prozi ga ima. Samo

1dkla jeo sli

((Z

Cenio je Rodenov crtež, povučem ovlaš linijom (cenio je samo liniju koja živi svojim sopstvenim životom i bez obzira ma ono šta bretstavlja — sam, pak, liniju ni konturu nije upotrebljavao) i Još više, takav ortež ovlaš preliven mrljom prozirne boje a ponajviše Sezanov akvarel. Celu svoju »Afriku« aluminirao je ma jednom primerku, preko slo_ va teksta, plavilom širokih reka, tamnim telima i mebom — gde je nebo, i medotaknufto, postajalo slikan deo slika u odnosu ma ostale delove. I sve to olovčicama u boji koje su mu se zađesile pod ıukom. Tako je i sve nepotpumo uokvireno i određemo (i baš time pofpuno određeno), ipak čvrsta »slika« (»slika ne fiksira đeo prirode, .ona je jedma nova realnost za sebe«). Tako je radio čak i Rad je hteo meŠto sasvim vemo da zabeleži — maprimer, anđela sa portreta Studemice.

Nije lako crtao, upravo »slikao«, jem je i mjegovia

“:

»Prosvetino«

Bastko Petrović

grafika sugerirala boju (kao što lako nije ni pisao). Nije bio Jako zadovoljan sobom.

Dva crteža Rastka Petrovića

.

izdanje »Afrike«)

(Snimio V. M. Jovanović)

Bilo je od mjega nekih čudnih „kompozicija srednjovekovnih anđela sa fresaka, koji wWleću sa svih strana kao Šagalovi, izbijajući i zkrupnih očiju jedam drugome; gusto protkanmi u ornamentalan ćilim. Ostavio je i drvoreze »Otkrovenje«, više finih portreta olovkom ili alkwarelom. bez olovke,

Eros SEKVI

Umetnička prekretnica

to nikako nije, niti bi mogao biti po samoj prirođi stvari, humor jednog Sremca ili Nušića. . ;

Na crnom platnu Lalićeve proze, nabijene ekrazitom. ljudske patnje, ocrtava se nešto čemu bi najbolje odgovarao naziv crni humor. Čovek i u patnji i u smyrtnoj opasnosti zna i ume da se šali. Ta šala sa smrću, te tamne igre ljudskog duha u trenucima kad bi im, po takozvanoj zdravoj logici, najmanje bilo mesta, daju vanrednu punoću romanu »Raskid«.,

Ovim romanom Mihailo Lalić je pokrenuo i mnoga moralna pitanja, ne zapađajući u izlišna i nepotrebna moralisanja koja obično ničemu ne vode. Lalić obrađuje materiju u nekoliko dimenzija. Čovek je prepolovljen, raspolućen između Dobra i Zla. Njegovi ideali i ideje često se, u sukobu sa silvarnim životom ili sa nastranostima i negativnim pojavama u životu, pretvaraju u doktrinarstvo. Gđe je granica između istinskog i hevolucionarnog idealizma (revolucionarne idejnosti) i dok trinarstva? Šta je razlog da do juče dobar komunist i revolucionar postaje, sticajem raznih okolnosti, okkoreli doktrinar koji se, objektiv no i bez obzira na svoje subjektivne želje, okreće protivu života? U čemu je mera čoveka i mera života? Sva ova pitanja, i još mnoga dru ga, pokušao je da razreši Ovaj roman.

Odlika dobre literature je, između ostalog, da navodi na razmišljanje. Da je Lalićev misaoni »Raskid« objavljen negde na ZŽapađu, dobio bi aplauz kritike već i zbog samog postavljanja dosad nepostavljenih i neobrađenih problema, akamoli zbog svo jih drugih nesumnjivih kva liteta. Kod nas je naišao, naj blaže rečeno, na nerazumevanje. Utoliko bolje i po delo i po pisca: budućnost je na njihovoj strani.

Nešto je rasturemo, mešto propalo u ratu.

Duhom je bio ekstrem»m (njegovo je parisko društvo crtalo Mona Lizi brkove i uz vikivalo »treba li wpaliti Luvr?«) Ali se divio velikim majstorima prošlosti. Ne svima, već veoma malom broju njih. Kada je po muzejima prolazio poređ ostalih zatvarao je oči. Možda je bio najbolji poznavalac pravih vrednosti 'aklikarstva uopšte, kod nas.

Pre iridesetak godima je je po selima tada mepristupačne Drenice i Rugove, &li'kao lica seljaka, a zatim im davao olovku i čebkicu nafopljenu bojom, i ekstazirao se kad bi oni pretstavili njegov profil, sa jedmim okom na mestu a sa drugim (pošto čovek mora imati dva oka) u vazduhu, ispred mosa,

Doživljavao je i kubizam i Pikaso-a i dadaizam ma samome izvoru, onda kada je to ključalo tamo. Da je živ, sasvim sigurno da bi za današnju »apstrakfifnoste rekao da je »p mpierizam«.

Uvek je bio daleko ispred

Svih. A. D.

Alberta Moravija

· Povodom knjige » Trenutak savesti«

ADA se čita obilam |} pripovedački rad Al-

hom kojim odđišu građamske ličnosti ostalih romana.

DO GLAVE U SMRTI...

Vojinu BAKIĆU I Do glave u smrti, i

do nokata u rastajanju, prisustvo tog života živoga.

-

Sagorjeli plamen vatre brat je dječacima, čistim i blijedim, smijeh rumen njegov odazivlje se obrazima.

Pakao snova, tamna ulica nerečenog, zdvojnost, što nijemim krikom na koljena pada, oznojeno čelo čovjeka, prepuno saznanja.

Svakoga trenutka pohode nes mrtvi, mrtvi, šlo su živi i oni mrtvi zauvijek, pružaju ruke lanene, pune modrila samoće.

Kuća očinska, zaboravljeni vrtovi djetinjstva, nijemi pogled riba, lelujavo lišće u drveću, zaprepašten noćni luk zaborava.

Do glave u smrti, do nokata u vječnom rastajanju, prisustvo tog života živoga.

Sve je to uvijek, sve toliko danas. Novo.

II

S ramena mu glava odletjela, ptice mu iskljuvale bijele, nježne ruke, tu je žudnju satvorio 12 XII 1950.

Obline. Obline. Kući kuću njeđara na suncu, u šaci se modro rastvorilo, tamne se vode razgorjele,

Cvjetovi se šapata zaljuljali u njemu, tko to glasno rida kraj njega? Taj šum. Ta nebeska tišina u čulima.

Tisuće očiju njegovih samo jedno vide, ponori, razlupani satovi, očekuju časal dlanova, jedini, radoznali trenutak sanjanja.

O, kako je bjelina modra, a rumen bijela! Crnina mu svjetlosti obavila vid, sve mu ptice poumirale na usnama.

Oto ŠOLC

Posle plamena

Moglo bi se pomenuti ono što je rekao Amfonio Gram_ ši o nacionalnom karakte~

; berta Moravije dobi)ja se jasam utisak da om, ·' koji je Rimljanin po rođe-

nju i živi u Rimu, nije odu- ru italijanske · buržoazije: !žio sinovlji dug ovom gra- citat bi odlično poslužio

kao opravdanje · za mevezivanje Moravijinih ličnosti za jedno mesto, Isto sko logična bi bila činjenica da je Moravija najzad stvorio čisto nimsku sredinu pošto se dao na sliksnje malog siromašnog čoveka piestonice, Ovo što smo rekli upravo važi za knjigu koju je pisac štampao prošle godine pod maslovom »Rimske

'du: ličnosti iz njegovih romana zagađuju svojom moralnom {ruleži kuće prestonice, kruže njenim ulicama, napuštaju ih i ponovo se u njih vraćaju. Ali Rim je za njih prigodna a ne .neophodna pozornica, Uosfalom, do sada je Moravija iznosio na videlo pokvatrenost buržoazije dok je svet iz naroda

Tragedija koja je neđavno zadesila zagrebačke umetnike Vojina Bakića, Kostu Angeli-Radovanija, ; Velibora Mačukatina, Rudolfa Ivankovića i Prana LO A:MOa

imao u njegovom pričanju . Š o OL PIVA AV Oea -) uzgredno i RGB! prisu- pripovetke« {izdavač Bom- O O ti 37 OU: nenadni OČE ao Je SE1Me y. PNE Ž : - piamni, Milano, 1954), Reč je u umelničkom ateljeu u ulici Gorana Kovačića u POVEJI stvo. Niti je pak ličnost 3 Zagrebu i tom prilikom je izgorelo blizu hiljadu va- E i“

o knjizi od 440 strana. koja sadrži 61 kratku priču, čije su sve ličnosti uzete iz siromašnih kvartova Rima, iz starih kuća s one stra-

(Nastavak na 4 strani)

Rimljanke, žeme iz naroda, dovoljan dokaz da dokaže suprotno od omoga što smo rekli, pre svega zato što je njeno iskonsko zdravlj« zapabhnuto istim okrovnim da=

jarskih i slikarskih radova, Među izgorelim radovima nalaze se i neka vrlo poznata umetnička dela. Samo je Vojin Bakić izgubio »Zmaja«, spomenik za Valjevo, koji je radio tri godine, i spomenik Marksu M Engelsu. (Na slici gore Vojin Bakić na zgarištu, Pred njim su ostaci njegovog »Zmaja«).

N

crnih naroda

| Mej iz plemena Baule tradi se da moj put bude ugodan

KNJIŽEVNE NOVINE.