Književne novine

(Naštavak | GSUNSKSUNUWNRNTUE UNIX} EL U 3 "501 NELE "To 0 0 a a La AU u O daaa

sa 3 str.) e O me Tibra, s periferije i iz kampanje TRomame.

U >»Rimskim pripovetkama« trujež buržoazije Osta– | je po strani zaudarajući kao leš koji živi izvan narodnih masa i pojavljuje se samo kao spoljni elemenat wuštine ovih priča. Građanske . ličnosti iz prethodnih romana i pripovedaka bile su sve, skoro bez odvratni nosioci' zi koje se ne nalazi samo u njihovom shvatanju morala, nego im se mneotklonjivo umpilo u srž kičmenog stuba. Ličmosti iz »Rimskih pripoveđaka« me teže, kao protagonisti, ni dobru ni zlu. To su silni ljudi i žene iz naroda u kojima se dobro i zlo doptunjuju u nagonskom smenjivanju dobrih i rđavih dela, kojma diktira. određena sklonost ili, što je važno, moralna pokvarenost, nego ih nameću prilike i borba za opslanak. To su žive i stvarne . ličnosti „narodski najčistijeg Rima.

Život siromašnog svela je protkan skromnim težnjama i vođen pre svega muždom koja skoro uvek ide do samih granica gladi. Vekovno praznoverje i stvarno bezverje, ljubav i mržnja, egoizam i ŠšiPokogrudost bez ikakvog računa (čak i bez želje da osigura sebi mesto u raju), skučene nade i razočarenja primljena s DOmirenošću fremiranom hilja_ dugođišnjim patnjama, me-= znamje i drevna mitska trezvemost, bezazlena „našilja, nezaslužene ništavne slave: to is građa od koje su sačinjene »Rimske pripovetke«,

VE priče su .uštvari brze i sočne ortice o životu majnižih slojeva Rima. Ulice, kuće, vrtovi, polja, krčme, stepeništa palata i vlažni podrumi, prepuni tramvaji, plaže, bezizrazno lice mase: svetlosti koje se sbalno menjaju, zore, podneva, noći i žege, omorine, i dosadne kiše čine neophođnu i potpunu pozadinu iz koje izbija silma i raznolika gomila Moravijinih ličnosti. Crtice feku s lakoćom bez padova ritma i bez preteranih ukrasa, — savršensitvom e “oljenog jezika — ma koji nas je Moravija navikao. To je tipično moravijinsko pričanje. Dovoljna su dva reda, dovolian je početak pripovetke da bismo otkrili, bez imalo dvoumljenja, poivr umelnika. mak ima tu nečeg novog i neuobičajenog: „očevidna simpatija prema tom bednom i široOkognmadom svetu sitnog aimskog: čoveka. Već je utvrđmo da prvobitne izvore Moravijine umetnosti: treba tražiti u realističkoj ittadiciji italijanske pripovedačke proza i da, ni u njegovom slučaju nije mogućno brekinuti onu jedinstvenu nit koja se pruža od verizma Đovani Verge sve do naših dama. Čak i Vergina »bezličnost« kao da se ponovo rodila u objektivnosti s kojom je Moravija stvarno nmemilosrdnu oštricu avoje ana– lize građanskog društva a đc pritom nikada mije.istakao svoj eksplicitam sud. Po svemu sudeći, A. Moravija izgleda da je brižljivo izbegavao Ttrefiranje tema iz kojih bi neizbežno mogla da izbije mjegova simpatija njegova soliđamost sa bilo kojim društvenim staležom. Moravija je, bočev od prvog svog romana iz muladosti (»Ravnodušni«, 1999) do poslednjih dela, iznosio na videlo najcrniu stranu jednog frulog društva. ne pok"?zna= jući nikada težniu za moralisamjem. TI »Rimliamka« (1947, iako je napisana 5 ožiglednom „piščevom simpatijom prema glavnoi ličnosti romana, devojci iz narođa, i osvetliavn krajičak građanskog društva, ne Dokazuje moralističke femđen_,

izuzetka, .

"cije. Ovaj roman zbunjuje manje pronicljive čitaoce i ostavlja ah u neizvesnosti o svom etičkom značenju. Često se čuju mišljenja puna gnušenja prema” nim delima, i to čak i odistra

ne dobronamernih koji, ma-=

da nisu svesni toga, tako samo podržavaju odbranu onih koji pripadaju društvenim slojevima osuđenim u knjigama ovog pisca. (Smemo li da zaboravimo da je Vatikan uvrstio Moravijina dela u »Spisak zabranjenih knijiga«?)

Ali, čitalac »Rimskih .„pri·povedaka« moći će da sretne ne samo junake zla, nego isto tako i protagoniste dobra. Ovde se čak nalaze otvoreno ijzražemn mišliemja o moralu, a 'knitika bogatog društva i samog vladajućeg sistema proisliče jasmo i iz protivstavljanja siromašnos sveta mretstavnicima mprivilegovanog društva.

TF RBNUTAK. nova vesti? Znači li

sato, možda. da je Moravija Kkrrenuo da fraži konstruktivnu

Alberto

savest da on, posle memilo-

srdnog ali objektivističkog iznošenja društvenog zla, najzad izgovara svoju reč

kritike? Bilo bi smelo ivrditi da postoji ovakva OlVOrena mnzmera Alberta Mora vije, utoliko više što on nikada mije porekao svoje tvrđenje da je umetmost imuna »ctčkom cilju. .

»Velika umetnost. — izjnvio je on još 1945, zahteva racionalan, tanani san O aD-– šolutnoj autonomiji same u_ metnosti«,

Ali, bez obzira ma ovaj program Alberta Moravije, ostaje činjenica đa iz svakog umetničkog dela izviru elememnti, dok apsolutni imunitet umetnosti prema takvim elememtima „oštaje samo »sanm« umefnika. A “tičke elemente Moravijine umetnosti mije teško uočiti. Dosad smo u njegovim Kknjigama mailazili,na čvrstu neumoljivu volju hirurga opakih tumora: sada. međutim. nailazimo na novu čovečnu soliđarnost, izrazitiju i fužniju, ali mamje sRkemtičmu: nailazimo na optimističkiii stav prema čoveku. koji izgleda da je potek»o iz Dpiščevog susreta sa Sširomnšnim rimskim svetom. Stav koil se. uostalom. ne menin i u posledniem Moravijinom romanu »Prezire koji »as vraća u gprađansku imfel-htualnu sređipu. »Pimske vri movetke« deluiu kao odluŠuiuči tremufpPk mogućnoz zaokreta u Morswiijmoi umefnosti. Tniiva koia je iznšla (Drva), sadrži 61 mvriču: svaka odđ njih bi sama po

oraviji~.

sebi bila Đo svojoi konciznosti savršen zaplet za roman. To su priče — scena=> riji koje bi lako mogle šire da se razviju: kada ih čitamo učestvujemo Živo u' celom jednom Kaleidoskopu ličnosti, prisustvujemo projekcijama veoma bogatog i raznolikog niza ljudi i događa– ja, povezanih istim , osećanjem' koje 'kao . da poriče etičku »ravnodušnost«, Hoćete li za to primer? Uzmimo pripovefku s maslovom »Upravo ftebi«, priču o ljubavi jednog čistača ulice koji• gubi svoju devojku zato Što se stidi da joj kaže svoje zahimanje. Navešću odiile. samo RkYratak pasus: Svašta se priča o đubretu i čistačima, Kažu da miko nije niži od čistača, čak ni prosjak. Neka je i tako. Ali da nema čistača šta bi b'lo? To naibolje vidimo za vreme štrajkova čistača: c?o grad je prliav, tužan, pun svakojalih. hatija, sa sanducima za đubre koji se presipaju. A. majlepše ulice su majprljavije, jer, zna &e, bogati prave više đulreta od siromašnih; a po đubre-

Moravia,

tu se može zaključiti kako ko živi. Tih dana, ponavljam, Vidi se šta mnači čistač i koliko ima važnosti u modernom životu«.

M OLGI bismo nastaviti u tom smislu, navodeći bezbroj primera te vrste! Romolo, Remo, Remiđo, Silvano, Vinčenco, Marineze i Atirio i Cezare, i Pina Emilija i Marčela, svi su ti protagonisti »Rimskih pripovedaka«, živi ljudi i žene, »Rimljani iz Rimać, čija se radnja · razvija od Trastevera do Garmadele, '"Tormaranča, Pratija, i Monteverda, duž ulice Del Muro Torto, ili ma ulicama Kasiji, Apiji, Salariji, i koja dopire do Lida di Ostija ili jezera Bračamo, zalazi u naselja u stemi Monte Marija. I. zaista, čini mam se da Uudišemo zdraviji vazduh i da nam se pluća šire makar i da prisustvujemo nevinim svađama kojima Rimljami, tužni i siti svega, završavaju u hladnoj atmosferi krčme dan za koji su mislili da če biti dan odmora i radosti. Možda se Albertu Moraviji, pošto je prešao četrdesebpetu godinu (1957 napuniće pola veka života) već pomalo smučilo. i možda je on, da bi popravio stomak. izašno iz sredine najpokvarenije buržoazije, sišao u Trastevere, pridružio se jednoj grupi pnčana i ušao u krčmu s njima, da bi tu za_ lio svoje pisanie dobrim litrom čistoga Fraskalija?

Eros SEKVI

ISEDORA SERULIĆ:

GOVOR, I JEZIK KULTURNA SMOTRA NARODA 1955) OSLMEDNJI odeljak nove

Knjige Isiđore Sekulić, . . sa naslovom »Nema kraja ftemi«, o jednom elementu koji je često svraćao njen pogled, o jeziku. A jezik, shvaćen kao večito živa i Večito metamorfina materija, i ne zahteva konačne ođređnice i maksime, U našim prilikama i našem vremenu ovaj u mnogočemu jeđinstven esmj svakako je početak diskusije, ak? je već osuđen đa raspravlja G stvarime kojima nema kraja, Početak je to razgovora koji otskače od uvrežene stupidnosti · moglo bi se reći stidnosti ionako retkih stručnih publikacija jeziku.

Knjiga je pođeljena u pet jedro smišljenih i iscrpnih celina, Drugi odeljak, objavljen već jednom u trećoj svesci »Analitičkih trenufaka i tema« osveftljava, nam Živim primerima feksta i govora, neverovatne mogućnosli srpskog leksičkog blaga. Jezik, poručuje Jsidora, nikako nije elemenat od sekunđarnog: značaja u progresu nacije, niti je, u najboljem slučaju, fundament umetničkog stvaranja: jezik jc muština etičke grupacije određa-

(„Prosveta“, Beograd,

nog torena, svestrana formula na

cionalnog duha i karaktera. Vrhunac moći ili nemoći jezika očitnje se u poeziji. Zbog togm je poetsko stvaranje Isidori čcslo dobrodošlo za prokušavanje zvuka i odđjekA govora, jezika.

Najveći đeo Knjige govori o problemima prevoda. Ako je jezik jednog narođa njegova neprevodljiva i nezamenljiva suština, kako se tek može prevoditi poezija toga narođa, gde jezik, prevazilazeći sebe, pretstavlja maksimum svih njegovih viđliivih i latentnih potencijala? Sa lepom merom objektivnosti, Isidora iznosi na viđelo bezbroj strana toga problema. No makoliko se ona, eksplicitno i razložno, truđi d& i poređ svepa dokaže mogućnost i smišao prevođilačkog altta nćotklonjiv je utisak o krainjoi uzajudđnosti toga posla. A zaključak te vrste proizilami iz onoga što Isiđora tako ubedljivo iznoši kac intonaciju govora nezamislivog van geografskih i drugih uslovnosii, onoga što se neođređenmo zove govorna izvornosšt i Živa obojenost poetske reči. Taj utisak malo blažuje primer Anice Savić Rebac. koji đeluie ohrabrujuće. Ovim se opet vraćamo na početak razgovora: Što je jezička nepobeđivost — u smislu prevođenia veća, to mu je i cena, udeo u poeziji veći. Ovo tim pre kad se misli na naš jezik, koji uporedb» sa višokim Kvalitetima i moguć“ nostim&a, nosi i jednu „mnesteću, fatalnu skoro, tan staru kob jezika malog naroda,

Ne ođ juče zapažena briljantinost Isidđorinih eseja učiniće ovu knjižicu traženom i proučavanom od Svib onih koji še inlćresuju sudbinom svoga jezika.

i M. DD,

MIRERO BOžIĆ:

NEISPLAKANI („Zora“, Zagreb, 1955)

VA zamašna i čvrsto gra-

đena romansijerska gra-

đevina pretstavlja vidljiv nastavak „»Kurlana«, nastavak istorije jednog kamenitog, Ooporog i ispošćenog raja seliačke Dalmacije, istorije mnjenih ljuđi kojima je tragika 51 romaštva i potlačenosti „oduzelm i onu poslednju lekovitu mogućnost, mogućnost plača. Istinu o neisplakanima. Za razliku od »Kurlana«4, čiji je gorki život bio jedno zaista novo svedočajstvo u literaturi, nepomućivano piščevim korekcijama o sutrašnjem hođu njih i njihovih potomaka. »Neisplakani« su umleli u svoje tkivo čitav niz drugih vremenski uslovijenih, ali neseljačkih motiva. Rađnja romana se r:d vija sređinom četrđesetih godina; fu su napredne snage sela i građa.: tu insistiranje na sukobljavnnju i prožimanju tih polarizovannih sređina; tu i pripreme mladil revolucionara u sonci oslohodilačkih podvigA špenšskih deynD2krata. Međutfim, najlepše i najistinitije stranice romana su, ipak, one koje nastavljaju YisoRkostepeno kreiranje tihe, strašne, kurlanske mukotrpnosti i lepote. Piščev iđejni stav u tretiranju mlađih revolucionara, intelektualaca i mlađih radnika, svakako je đaleko ođ famoznih cmobelih površina, ali danas, posle mnogih raščišćenih pitania, nije isuviše zanimljiv. „Božiću-prozaisti i 9sobenom sfilisti to nije smetalo đa ostvari i đo kraja sproveđe mapetu đramsku atmosferu, ali Božiću-umetniku je mnogo bliži onaj ambijent čijom kreacijom je pre nekoliko gođina i stao u ređ najboljih naših romansijera.

»Neisplakani« trepte u jednom

NAŠA KNJIHI U INOSTRANSTVU

00 Moskovski časopis »Inostra-

na literatura«, jeđan od organa Saveza pisaca SSSR-a, objavio je u Svojim gveBkama za prvn iri meseca ove godine prevod romanna Dobrice Ćosića »Daleko Je sunce«, Ovih đanik prevod Ćosićeva romana pojavio se u 6ovjetskim Kknjižarama i kao posebno izdanje (»Solnce daleko«. Jxđaftelistvo inostrannoj literaturi), Pojavi Ćosićeva dela u prevodu ma ruski prethodili su poslednjih meseci nekoliki maji prevodi iz naše savremene književnosti štam pani u časopisima »Novi sveta (O)Novij mir«), »Zastava«a (pZnamjać) i »Plamičak«e (OAganjoka). Preveđene su tri Ćosićeve i jedna, Jialebova priča, a dat je wu prevodu i jedan Lalićev odlomak, Tispeo prevod iz poezije Dušana Tiostića (pJesen stiže«ć) objavio je poznati pegnik Mihail Svjetlov. Zasad prevod Ćosićeva Yomama prefstavlja najvidniji znak interesovanja sovjetskih ređakcija i izdavačkih preduzeća za današnju jugoslovensku literaturu, i stoga je pofrebno istaći osnovne karakferistike tog prevoda, Poređenje originala s pbrevođom ". Popove i A. Romanjenkm upučuje na zaključak da su prevodioci uložili mnogo {ruda n oblikovan,e teksta, težeći da om bude što literarniji, čitkiji i tečniji. U isti mah, oseća se da u prevo

DALEKO |E SUVC

NA RUSKOM

dioci manje vodili računa o %spoecifičnim obeležjima Cosićeve Yečenice, o njenom dahu i boji, nego o svakoj pojedinačnoj reči. Za reči su u velikoj većini slučajeva data tačna značenja, što svedoči o solidnom snalaženju prevodilaca u Srpskohrvatskome, dok tečenice — kao izražajne i stilske komponente čitavog Ćosićevop pripoveđanja — „č/#natnim delom nisu dovoljno adekvatno prenete u sferu ruskog jezika.

W više mahova prevodioci bez naročite potrebe dele jednu ĆOo)sićevu rečenicu na dve ili tri, čime se njene emocionalne i ritmičke vrednosti zamenjuju drnkčijim vređnostima, svakako interesaninim, ali nedovoljno »ćosićevskimć, Naprimer, prva rečenica romama podeljena je čak na četiri. U originalu oma glasši: »U rani suton poslednjeg: đana decembra četrdeset druge, isfrzana Koloua od stotina partizana milela jue Ćavranovom hosom dJastrepca, duveći se u dubokom snegu i koviillneima vejavice.e Tad bismo preveli iz časopisa »Inostrana liferatura« prevod fe rečenice, fo bi izgledalo ovako: »Smyrkavaio 6e. Bližio se kyaju poslednji dan decembra četrdeset druge pgodine. Tonući u dubok sneg, đaveći se wu kovitlacima vejaviće, Ćavranovom kosom dastrepca milela Je

isfrzana kolona partizana, Bilo ih je stotinu, najviše toliko.ć

Još jedan primer — iz prevoda dvadeseto glave Čosićeva romhna. Ttečenica u originalu: »Lepota noći w njegovom zavičaju, koju ljut mraz kao da je učinio samo strožom „i čistijom, obli kecmesarovu nemirnu dušu radosnim treperenjem.« Da reprođukujemo preyod fe rečenice: »Ovo je njegov zavičaj. Ljuti mraz učinio je još strožom i čistijom lepotu ove noći. Nemirnu dušu komesarovu obuhvati radosno treperenje.«

Ima i slučajeva sažimanja dveju Ćosićevih rečenica u jednu. Po jedini epiteti su izostavljeni. Međutim, broj reči i delova rečenica koje prevodioci nisu vazumeli ili ih nisu razumeli potpuno — TE lativno je mali. Vidi se da su Popovoj i Romanjenku stvarali teškoće reči ispisnik, opasnik, rošav itd. Osvyb na greške prevodilaca mogao bi se nastaviti, ali je važnije islaći d- su neke glave romana, i poređ nedostataka prevođilačke koncepcije Popove ı Rtomanjenka, prenete a celini do· bro. Među {akve glave spađaju sedamnaesta i osammaesta, \nli nipošto i četrnaesta koju je čašopis »Inostrana literatura« donco n skraćenom obliku, pri čemu je skraćenje očigledno bilo prowzrokovano želiom đa se nn stranicama prcvoda Što manje viđi

učešće vojske bwgarskih Wkyislinga u okupaciji Brbije. Ukoliko se pretpostavlialo da bi fi „delovi Ćosićeva teksta (koji odražavaju jedan aspekt ratne stvarnosti i borbe partizana protiv okupatora — i koji, naravno, niukoliko ne pogađaju bugarski narod) ipak mogli izazvati zabunu kod onih manje obaveštenih sovjetskib čitalaca, moglo se dafi objašnjenje w uvođu ili »fušnofama, bez ikakva cepanja organske materije dela, Skraćenja su oduzela velisi deo mupečatljivosti i psihološke motivisanosti opisu Jevtina držanja, wu selu gde okupntor strelja i kolje.

Međutim nw posebnom izdanju prevođa Popove i Romanjenka odustalo se od skraćenja, tako dn je sovjetskom čifaocu pružen pntpwun {ekst, a dato je i više objaBnjenja wu »{usnotamans. izvršena je i naknadna redakcija koja je učinila ionako ivčnu naraciju ruskog teksfa još čitkijom, li joj mije dala izrazitije »ĆoNićevško« obeležje. J

/I pored nedostataka na koje ič oyđe ukazano, prevod Ćošićeva rD mana na ruški svakako zaslužnje da bude istaknut kao &vedočansivo o iome da še u Sovjetskom Savezu povećava ihferesovanje 78 dela naših savremenih pisach.

M. 72.

| YOL VALERI: DEGA, CRTEŽ, PLES

(»Zorać, Zagreb, 1956)

| BĐU mnogim egejima Po: la Valerija, francuskog pesnika i esejiske, Čiju ime je jedno od najznačajnijih

:; imena nove francuske duhovne ı

storije, ističe Se i ovaj njegov rađ o Degau, crtežu i plesu, Čitalac će tu naći zanimljive podatke o životu i delu Doega-a, ali Valeri, kako i sam kaže u uvođu Ove svoje male knjige, pisao Ja više o teoriskim problemima i za

: dacima savremene umćečtnosšti ne-

Mirko Božić

alttivističkom, životođajnom grču

afirmacije života, PŠ tvrdog, iskonskog, gorštačkog. Onog ljud Skog, biološkog skoro, Protago-

nisti romana, od nesvesnih seljaka do svesnih revolucionara, nose na svojim „plećima „ogroma.a teret borenja koje je život, koje će biti život, Objasni jednom ćistom, „udretsređenom „svetlošću, svetlošću kojoj je strano difuzno sagledanje stvari, oni su n& pravom putu da dođu do onoga što se zove prirodni, totalni žŽivot prirodnog čoveka.

Pisac ođ elementa, sav »sa ove straneć, pisac koga ne obesanjuju pitanja apsolutnih kategorija života, koji je borac života. Ovim ne imbpliciramo ni kvalitet ni manu, pošto građa »Neisplakanih« sama za š#ebe stoji van svega toga kao jedno zaista vredno i zanimljivo ostvavenje u vremenu procvata nacionalnog romana.

M. D.

DVA PREVODA ŠEKPIROVOG HAMLETA

(Sima Pandurović — Živojin Simić i d-r Milan Bogdanović)

ANDUROVIĆEMV i Simi-

ćev prevod izdala je »Na-

n rodna Nhnjiga« na Cetinju, a d-r Bogadovićev štampala je »Matica hrvatska« u Zagrebu. Oba prevođa izašla 8#8u u drugom izdanju što svedoči da „postoji stalan interes čitalaca za sugestivnu moć tragičnog šŠekspiroVOB junaka. RBekspirov Hamiet svakako je jeđan od malog broja pšiholoških i umetničkih problcma, koji je svojom pojavom u 8vetskoj literaturi izazvao bes broj polemika, rasprava i tumačenja. Delo je istovremeno do dana današnjeg ostalo predmet najrazličitijih shvatanja, vrlo često i skoro po pravilu, dijametralno suprotnih mišljenja. On5 je jeđnovremeno .snažno utficald na najrazličitije umove i izazvRlo rajrazličitija apercepiranja filosofske, psihološke, etičke i 6stetske prirođe, jednom rečju, u njemu je svaki čovek mogao naći jedan dđeo samoga sebe. Ofkuda ova moć Hamleta? Odgovor bi se mogao naći .jeđino u njegovoj psihološkoj strukturi: u sintetič-

. kom zahvatu ljudske psihe.

Oba prevođa imaju mnogo Više vrlina nego mana. Panđurovwić i Simić dali su poetičniji tekst, skoro muelođičan, muaeksimalno precizan u iznalaženju od-, govarajućih izraza. u našem jeziku. Prevođ Bogđanovićev je 14 1994 godine (sada ga je za štampu priređio dr. Josip Torbarina,) izražajno bogat'a manje poetičan, sa dosta krtih reči u koji ma smetaju nagomilani suglasnici. Glavna je mana oba prevoda što su prevodioci prilikom rada bili vrlo obazrivi prema ranijim našim prevođima: tamo gde bi izgleđalo đa su istovetni menjali su reči, a gđe bi se učinilo đa U slični pravili su inversiju u stihu, Prevod Panđurovića i Simića rađen je na osnovu prevođa Pandurovićevog koga je pre rata izdala Srpska književna zadruga. U poređenju sa onim pređratnim, ovaj prevod je mnogo bolji, sasvim veran Bekspirovom origina• lu i pesnički sročen. M. M.

ERIH KOŠ:

NAJLEPŠE GODINE (»Nolit«, 1955 g#.)

RUGA knjiga pripoveđa-

ka MHriha Koša, »Najlep-

še gođine«, poseduje jedan relativno širok i bogat ćijapazon tematskih interesovanja. Potstaknut sećanjima na minule događaje iz pređratnih i ratnih godina, zagleđan u neke savremene probleme, on je pošao ca jednog zaista raznovrsnog, raznorođnog i zanimljivog đokumentacionog materijala, ođ onoga što se zove bogato životno iskustvo, piscu neophodno. Za mrežu tih interesovanja, za obim i karakter tih samo ispričanih đogađaja ne može se reći da je oskudna, Ali, Koševa pažnja 2žadržana je isključivo na suvom pođatku, dok je đubljem, stvaralačkijem i prosanjanijem ostvari vanju nametnutih tema pretpostavljena osnovna pismenost i Rkorektnost. Uzbuđljive, savakodnevne i nesvakodnevne, teške i lake probleme pisac ne samo đa nije digao do najnužnijeg stepena umefničkog kazivanja, već ih je, i poređ ispovednog tonm di često upotrebljavanog DprVOE lića, učinio hladnim, Kknjiškim, neđovoljno ljuđskim čak i ako bi se na račun sadržajnosti mopli previđeti mnogi propusti ove Dproze, neđostatak tople, umetničke, liudske reči je ono Što čitaoca dovođi u neđoumicu, u neko skoro neprijatno, ođbojno Ta8p010ženje. U mnogočemu ove priče potsećaju na memoarsku građu bivših ratnika, pisanu za lično zađovolistvo, bez ikakvih drugih pretenzija. Neđostatak oštrijeg Writerijuma učinio je đa u Tonjigu uđu i meke reportaže koje smo svojevremeno čitali u đneVnoi Btampi a koje sa literaturom imaju malo zajedničkog.

U poređenju sa ranijom knji-.

gom Koševih pripoveđaka (Vr eme: ratno), ova Wkonjiga je svakako slabija. No Koš je pisac koji ima životnog iskustva, koji ima šta đa kaže. Poletnijim združenjem mašte, intelekta i zainteresovanijeg poniranja materiju on jeđino može izači iz neprijatne situacije u koju ga je dovela ova knjiga,

go o švome prijatelju Degau, Njegove stranice o crtežu, a

harmoniji, o ritmu, o psiholo-

škom značenju nekih pojava novd

; umetnosti i, uopšte, nove civiliza-

cije, vanredno su bogate agocijaćijama i mogu da pošluže, kana osnova, za šire razgovore o tim problemima. One su živa sveđočanstva o jednom finom đuhu i retkom misliocću.

Ipak, najprimetniji je Valerijev zahtev za »potpunom« uretnošću, za delom univerzalnog du. ha. Iđeal takve umetnosti Valeri pretstavlim. teoretski, kao Wrećnu šintezu volje, owWećajnosti i intelekta, ne određujući ga bliže kon kretnim ostvarenjima. Taj idenl. koji je — po njemu — ozbilino ugrožen delima novih pravacta i škola, Valeri nije precizirao u O voj knjizi, iako ga je suprotslavio snazi ostvarenih dela vremena, naprimer, kubizma, U delima mođerne umetnosti, koja su izr3 stala, iz epohe Valerijeve čuvene »Mlnđe parke« (1917), ovaj pesnik i esejist, koji je kođ klasi čara (najviše kod Malerba) i u matematici, našao svoje najsnažnije inspiracije, vidi izraz jednog rastrojenog doba koje je, istina, đonelo neke nove vređnosti, ali koje nije kadro za ostvarenje Veće, univerzalnije i rafinirane umetnosti. Po niemu, mođema umetnost se služi »žšokovima« i pretežno je upućena sensornoj osetljivošti koja je još ičđino oOstala novom vremenu. Ona im, dakle, samo neke elemente »potpPune« umetnošti, ali ne sve.

čitalac možđa neće da se Složi sa Valerijevom ocenom Kkubizma, sa njegovim tumačenjem promena Mme{nikovih interesovanja i proseđea, možđa se neće pomiriti sa njegovim Demonom menjanins vadi menjanja, koji je, kako mi. sli Valeri, osnovna inspiracija stvarania hroz vekove, — ne mno go motivisana, i prilično ćudljiva. — ali će, čitajući oVu njegovn izvrsno pisanu Knjigu, moći đa se suoči ša mnogim problemima i sa nekim pitanjima. Woja su ı đanas od aktuelnog intere8m.

RH. E. ri MIODRAG BULATOVIC:

ĐAVOLI DOLAZE

(„Nolit“, Beograd, 1956)

ULATOVIG %o počeo jav-

ljati pre tri

raznim listovima i čašsoyisima. Njegove priče, ponikle iz jedne svojstvene, čudne almosfere odmah su bile zapažene od čitalačke publike i kritike. Knjiga pripovedaka »Đavoli dolazeć koja je ovih đana izašla iz štampe, pretstavlja izbor iz uglavnom objavljenih „pripoveđaka DO beograđskim listovima i časopiima. Knjiga je sastavljena od osam pripovedaka, od kojih dve đuže čine veću polovinu knjige. Očito ranjen nekim preuranjenim saznanjem o životu, oVaj mladi prozaista insistira ma atmosferama i tipovima uglavnom čuđnim i nesvakiđašnjim. ReflektoF bposmeitranja kruži po dnu, po šljamu, po siluetama ostavljenim i promašenim. Izvornošt i spontanost »Izlaza iz kruga«, »riče O sreći i nesrećić, priče »Crn« i »Ljubavnika« mneđvosmislen *u dokaz jednog talentovanog, pra-

vog proznog pisća, pišca britko? š

i izgrađenog izraza. No put koji su označile te priče, put koji je ona stvarno, mnepatvorena istinnm yiščeva, taj revolt shvailjiv i pored prividne nerazum]ljivostii, kao đa je izneveren u ostalim pričama. "o prvobitno jezgro opterećenosti i uzaludnih pitanja,

tai prvorođeni kristal koji je suština piščeve poruke, nesrećno je, čini nam se, prerastao u ka-

Tikaturalnost i tenđencioznu, eklarativnu poremećenosi, u potenciranu ižopačenoMt svake ličnosti, Svakog ređa i svakog suRoba, u ludilo rađi ludila. To šu ieške preči, prva impresija posle čitanja knjige, ali ih ne treba. obilaziti, jer se ovđe radi O uistimi talehtovanom | mlađom pripoveđaču. Ali i najnebudnijenti čitaocu zasmetaće to po svaku

cenu koketiranja sa promašenim, »podzemnim genijima.*, »najvećim« pesnicima, slikarimn

i muzičarima, sa jednim ološem koji se vuče i umire, nežnano gde, nežnano kađ.

No i ovakva, Knjiga »Đaevoli dolane« lepo je osveženje naše posleratne proze. Nesumnjiva 9bđarenost Miodraga Bulatovića naći će »izlaz iz Kruga«. Jeđnog kruga o čijoi se sadržini može povoriti na razne načine, ali koja nama mnogo manje smeta 24, na izvestan način, sračunaftog poigravanja 88 njima. M. D.

MILIVOJE PEROVIĆ:

GOLEMAŠI („Minerva“, Beograd, 1956)

VO je hronika o prvim, O primitivnim koracima n3 še inđustriske buržoažije, o našim prvim fabrikantima — jučerašnjim seljaćima i sitnim trgovcima, Hronika o njihovom trvenju i propađdahju u jednom od građova pomoravske Srbije. (Taj građ nije označen, ali imamo puno razloga đa verujemo da se rađi o počecima tekstilne inđustrije u nekađašnjem Leškovcu). Nezajažljivi i đo apsurđa uprošćeni jednom jedinom strašću, pohlepom za bogaćenjem, dva glavna lika romana, Petar i Mtevča, ubrzo silaze sa pozornjce izjeđeni ođ te nezasitljivosti, ostavljajući sav svoj imetak na milost i nemilost advokatima, jeđnom umoholnom „nasledniku, jednoj poniženoi i ponižavanoj ženi, jeđnoj čaršiji. : Ovaltva fema, izoštrena sećanjem čoveke u kome je sve to odjeknulo kao đeo predanja O ondme što nismo viđeli ali što nam je prethodilo, našla, je: u Peroviću vežog slikara i upućenog prikazivača malograđanske stihijnosti i malovaroške učmalosti. Doduše, Diščev način prilaženja i umetničkog obrazovanjm đaleko je od toga đa buđe nov i originalan; njegova vizija prošlosti

gođin6 u

u i i + \a nije od, Onih Rra iznenađuju i Dr VOJISLAV ĐURIĆ: ikrivaju novo svetlosne putanje; | Ožostija rečeno, Perovićeva bpro- SRPSKOHRVATSKA za nije nikla iz unutrašnjih, đu-

boko ofwanjanih pobuda i nespohkojnih Rduštevnih atmosfera, Međutim, ve je to nadoknađeno ozbiljnim, stuđioznim i svestranim sagleđavanjem jednog, istorishki vrlo značajnog trenutka 1 mače bliže prošlosti. Sve obojeno posebnim jezikom, regionalnim dijalogom, koji je najinterešantnija smelost knjige. Zajedno. 53 smrću pazđa-Stevče Jankovića, »golemaša4a, | dinamika romana znatno popušta, đa bi se pretočila u ravnomerno, &poTrTo, katkod vrlo duhovito i sugestivno ponlranje u dušu irećeg junaka, 54me i ostavljene Dunje. Perovićev roman obrađuje jeđan kraj i jedno vreme koji dosađa nisu bili ozbiljnije osvetliavani u literaturi. I poređ očigledno skromnih piščevih pretenmija, on će ostati Gokumentom koji je za našu mlađu kulturnu i društvenu istoriju vrio značajan, ostaće sveđočanstvom ničanja i prvog rasta naše fabričke industrije, naše prve buržoazije.

VELJRO PETROVIĆ:

ZEMLJA

(„Matica srpska“, Novi Sad, 19555

ATICA srpska otpočela je sa izdavanjem sabranih dela ovog našeg istaknu-

tog pesnika i pripovedača. od ukupno osam, koliko je predviđeno, dosada su aiizašle četiri

knjige. Solidna tehnička oprema zajedno sa iscrpnom bibliografskom dokumentacijom dovoljan je razlog da pozdravimo OVO lepo oduženje piscu koga dje rođila Vojvodina i koji je za nju i O njoj sa ioliko ljubavi pišao. Motivi novela Veljka Petrovića, naočito iz treće i četvrie knjige sabranih dela, uzeti sm iz međuratnog života žitorodne Vojvodine, Vojvodine salašarske, kmetovške, ali i one bogaiaške, raspukle od pretovarenih kola i prepunjenin džakova. Ne bi se moglo reći da je tai kompleksan društveni život posmatran sa nekom jačonti pronicljivošću za previranja klasnih „suprotnosti, ali je zame· njeno saživljavanjem sa onim sto

je večno u ravnom panonskom ogledalu, sa mirisom zemlje ı trave, sa neprolamjim: piščeva

snaga je najblistavija baš u pojimanju i osećanju čulnosti, nevidljive i jače od smrti, kojom Jo rodna zemlja zauvek oplemenila i svezala paorsku đušu. Novelomn »Zemlja« otvorena su vrata objašŠnjavanju magike rodnili oranica sa grobliima svih pređaka u njoj. No i kad opisuje nevojvodanska podneblja, likovi Veljka Petrovića ostaju banatski, bački i sremski, poznati i upoznato njegovi.

O literarnim kvalitetima ovih novela neđozvoljeno je sudifi na ovako malom prostoru. Možđa

Veljko Petrović

je slobodna, raspojasana, »nadđugačita« konverzacija iz ovih novela upravo umetnički veran i dobro pogođen pečat ličnosti i situacija..., Ali, jeđnu osobitu, zemaljsku đraž, nešto kao hujanje uzrelog mora žita, osetiće svaki ljubitelj proze koja gOVOri o vojvođanskoj ravnici.

M. D.

Dr. MILOŠ N.

SOFOMLOVE TEBANSKE TRAGEDIJE

(»Narodna knjiga, Cetinje, 1955)

ĐURIĆ:

RI eseja, koja su pre ra• T ta objavljena u periođičnim publikacijama, sađe su izđata lujeđno: Stvarnost ı privid u Sofoklovu Caru E dipu, Tajna smrti i groba u Sofoklovu ŠOđipu Kolon8kom, Vladarska naređba i nepisani šakon u Sofoklovoi Antigoni. Po dr Đuriću »Car Bđip« nij3 »trageđija suđbine« u onom pravom smislu: da neko stoji prav i zdrav, a nevolja ga bije s đesna i s leva. U traženju etičke mus u ovoj trageđiji treba poći od uverenja hora, koji kaže »osionot rađa siledžiju«, Namera proroči šta, piše dr, Đurić, nije se šaatojala u tome đa se Bđip čuva da ne ubije nekoga ko bi mu mogao biti otac, nego u tome da se on dovine saznanja đa uopšte ne treba ubijati. Ali đo toga sa%nanja Fđip se nije dovinuo i za· to je ubijaoO...«

U đrugom eseju pisac ističe đa je, kao Gete u Paustu, takn i Sofokle u Edipu Kolonskom ostavio neku vrstu moralnog zaveštanja govoreći o zna. čaju patnje i o moralnim snagama kojima se ljuđsko društvo o. država. U trećem eseju razmatrano. je etičko učenje Sofoklovo u njegovoj Antigon i. »Svojom trageđijom ulazi Sofokle u problematičkog zeđatka đr žave ili, što je jedno te.isto, odnosa između politike i etik e, Svojim rešenjem on Je pripremio zemljište za Platona i Aristotela, u kojih se politika i etika nalaze veoma tesno vezane, i koji su državu smatrali kao »moralnu instituciju« te joj kao cilj ođređili — realizaciju prav de« M. M. i

NARODNA EPIKA

(Narodna prosvjetać, Sarajevo, 1955}

VA knjiga, ustvari, nešio je dopunjen predgovor »Antologiji narodnih ju-

hačkih pesama« koja je, pre dva godine, izašla u izđanju »Srpsxo

književne zadruge“,

Pisac je ı

mao izvanredno zahvalnu građu iz koje je trebalo pronaći karak-

teristične primere, naporan posao:

i umetnički najlepše ali i neobično složen i da razvrsta, ma-

učno obrađi i prokomentariše na-

šu

narodnu epiku. Za taj rad dr

Vojislav Đurić koristio je gotova

svu literaturu na našen i stra-

nim jezicima, a nizom

poređenja ,

naše cpike sa klasičnim VERO: dr.

stima drevne Inđije, Helađe i dao

SVE:

cima, sugestivan u a sve to na OBnOVU terijala iz

je dokaze svoje Oi stran je, precizan u zakijucTi đokazivanju, obilnog ma raznih književnosti ı+

razdoblja. EKvo MA{oDB zanimljivog ođlom-

ka:

ljudskih štva nad

»...herojgko prevazilažen)e moći rađi pobeđe čove” nečoveštvom, upravo, i

jeste najđublja suština i najviša lepota naše junačke poezije. Gete

rekao đa je tragična pesma

»Ziđanje Skađra« primer »varvarskih ošećanja“.

Sasvim tako mo-

že se reći 28 nekolike druge naše

pes

kapetana“, kći kralja arapskogać),

(naprimer, »Sestra Leke li aMarko Kraljević Š jer ja

naš narodni pesnik — u svirepim

uslovima Života, —

(sa. va

umeo, pokašto mo pokašto), da se oduševljai svirepim postupcima svojih

junaka, A »Zidanje Skadra« Je, ustvari najžešća osuda varvarskih

osećanja i sjajna

ple

tiče na, život i posle svoje

mrtvim očima 1 mrtvim đojkama.

afirmacija naJjpobuđan: đa čovek usmrii, oni napred. da ga upija RP i đa ga napaja Ista pobuđa EO

meniftijih

nila je smrtno ranjenog Momčila

moćnč, ljudske i junačke TOT

svome ubici uputi one nad-

niz neizgrađenosti i neđoterano”

/ KNJIŽEVNE NOVINE

TĐr, DUŠAN MILAČIĆ:

ESEJI IZ FRANCUSKE

KNJIŽEVNOSTI

(»Prosveta«, Beograd, 1956)

ESET eseja piščevih uži

su izbor iz obimnijez

broja napisa Btampanih pre i posle reta. Gospoda đe lLiafajet, Kriza evropske savesti, Ma> non Ieesko, Marivo, Laklo i njegove »Opasne veze, Benžamen Konstan, Hipolit Ten, Emil Zoin, Čista poezija i Trancuska književnost između dva rata — to sU zanimljivo pisani eseji sa dve vrline: čitaju se“Ssa zađovoljštvom i, takoreći, na đušak, a obilni pođacima. Tako se čitalac upućuje u neke pojave i ličnosti francuske književnosti skoro neosetno, Dr. Milačić je uspeo da pronađe šsvoj specifičan način Kazivanja, i ako je u svojim tezamž O Balzaku na francuskom jeziku pišao nezanimljivo značajnu naučnu gradu, ili ako je u svojim YO” mansiranim „biografijama „pisao slađunjavo romantičarski, u esejima je postigao sve što je DOD*. trebno đa privuče pažnju čitaoca

teriju. Među ovim esejima naro“ čito se ističe onasi o Zoli, stilski i sadržajno dat đinamično, u jeđnom đahu, sa finim efinitetom za pisca kao neobičnu stvaralačku ličnost. M. M.

MIRA ALEČKOVIĆ: ZAŠTO GRDIŠ REKU

(„fiosmos“, Beograđ, 1955) ·-

RI dana bola, smrtii

borbe u jeđnoj zabače-

noj, gluvoj palanci, tri besana, crna đana, sa tristapede» set ubijenih — to je okvir koji je pesnikinji Miri Alečković po: služio kao osnova u izgrađivanju njenog prvog romana »Zašto grđiš reku« U tim sudbonosniv, napetim trenucima opstanka se be i svoje zemlje ličnosti roma» na, sleđene od užasa, „zaustlavljene u tek zametnutom maršu slobođe, okamenjene između stre ljanih komunista i bDoliciskcg časa, pretresaju svoje Život, borbene, mučne, patničke, da ue budđe ni bola, ni patnji, ni iužerašnjeg mraka. Potstreknuta' onim humanim “·vitalitetom ji je najlepši kvalitet njene neuwjoc načene poezije, Mira Alečković je u ovom romanu, kroz dugotrajne monologe i strpljivo iznijansirane mituacije još jednom potvrđila svoj životni cređo, prae voliniski doduše ,ali realan, do» življen, pokretački, U ovom O manu najbolji đeo tereta „nose, ako se tako mogu nazvati, deskripcije situacija u kojoj se na• laze lica iz jeđne palanke i jed“ nog sela, Crnog Sela streljane mlađosti. Ne tako česti dijalozi prelaze u samorazgovorne iglive uzbuđenih rođoljuba kojima jea ekshumacija boraca mogla para• lizovati nađu u skori nastavak borbe za slobođu.

Ako je ta koncepcija romana originalna i smela, sa potenciranom simbolikom uprkos svemu živih komunista koji se, negđe U šumama, ipak bore, sa podtekstom narođne pesme »Srbija 80 umirit ne može&«, korenitim raz matranjem „samog proznog po stupka dao bi se utvrditi čitav.

sti. Kolikogođ nam roman ZboOš” svojstvenog sadržaja i aktivnog odnosa prema životu bio drag i blizak, toliko nam može smetati izvesna patetika, za koju se ni kako ne može reći da je izveštačena, ali, koja potseca krila onom pravom proznom učinku, čija snaga treba da govori sama

i pruži mu ožbilino tretiranu ma“ |

sebe. Ipak, i pored tog neđo“ statka, kome bi se mogla đođati mestimična tromost i mutna kom“ pozicija, Alečkovićeva je ovim romanom skrenula pažnju na se“ be, a on još jeđnom izneo n viđelo ljuđsku lepotu njene bori be za čoveka, za sutrašnjicu čOM. D.

vekovog života,

\ 3