Književne novine

(Nastavak sa ređe sirane)

A knjiga Čamila Sijarića, svojim duhom pre svega, ali i merora kvaliteta, bila je gotovo predodređena da na druga–čiji, moglo bi se reći mamje šugeriran i bučam način uspostavi kontakt sa nama i uć> u sferu naše prisnosti pre svega po onome što ona jeste i što bi, samo po sebi, bilo dovoljno da joj pribavi izvesno briznanje. Sijarić je u našu literaturu uveo sredinu zaostalog muslimanskog sela, dajući je osobenim stilom koji posvedočuje originalan falemat u njenu jednu lirsku wprirodu koja boji sobom ličnosti i događaje i u svakom odnosu određuje autora. Viš3 zaljubljenik u život nego nje gov istraživač a u toj zaliub ljenosti pre žfihi lamentator nego nezadovoljnix, Sijarić u slikanju svojih Bihoraca ide stazama nostalgije prema izgubljenoj jednostavnosti, lirske evokacije detinjstv... subdbina koje su se o njega okrznule i vremena koje je ono upilo i gde samo sećanje, čak i kad je neorg.nizovano i neprodubljeno, nosi u Svojim ismaglicama čar dokumemta za pišca, u isto vreme kad i dokumenta o piscu. Veoma zavodljiv put. ali i opašna dil” ıa na kojoj su se lomila kola ne jc.ne naše književne Mkarijere i ambicije. Ali Sijarića jc od sličnih sudbina, spasavala mera koja je umela da ga održi na nivou inspiracije, čak i kad jetakva doslednost ugroživala mogućnosti knjige koje je pisac radije oslavio nciskorišćenim, nego da se prepusti riziku terena koji pelazs granice njegovog iskustva, Intimna tajna njegov stvaranja možda se j snastoji upravo u uzdržavanju od takvih iškušenja koja su, toliko puta, manje otporme pisce odvela u neuspeh. Tako je, i pored nek:h formalnih elemenata rom:imn, Sijarićeva Kkuojisga ostala u domenu hronike, moglo bi se reći lirskog svedočanstva, 2ž je baš takvom joslednošću postigla valer autentičnosti. Našoj zasićenosti intele%fualnim rafinmanom koji u mnogim fransmisijama ubi zmo prvobitne inspirecije, i našoj današnjoj odboinosti prema apriornim filozofema– ma i sociološkim ili bilo kojim drugim datamni koje svo de literaturu na ulogu ilustratora, ta draž izvornosti prikazuje se kao osveženje, katkad čak i kao poziv na vraćsmje svojoj zaboravljenoj čednosti koja se današnjem ukusu, u pomalo oporom i meuglađenom obliku, udvara, elementarnom snagom. Nešto od toga svakako

da ima u »Bihorcima« i to može da objasni i Do koje iskreno oduševljenje tom

ki iiggom,poniklo na m.aotivima takvog raspoloženja. Ali sa stanovišta shvatania koie u »podzemnim« tokovima lilerature — a pre svegn romana — traži dublii smisao koji će omeđiti neponovljemi : mt. po jednom takvom zahtevu od literature za koji je lirski ili bilo koji drugi kvalitet samo jedma od prezumpcija umetnosti ali ne i njen rezultat, ta ista izvornost postaje povod kritičkih razmatranja.

Sijarić je pisac koji svoje likove i sredinu fiksira iz »totala«, iz ugla iz koga se nešto pre svega »priknuie« i kojim je on usbeo da po&tiene reljefnost i kolorit i da svrem lirskim impulsom donese atmosfetu i čulne ukuse sredine, ali i da, zato, o~tavi romanu neka dubiozna potraživanja. Kođ manje darovitih pisaca ede ta iz.orna senzibilnost ne postoji, zaljubljenost u »narodni« život sama po sebi vo di u konstrukciju koja, kao proverenu i trađicijom Dosvedočenu književnu vrednost, nudi slađunjavu i po· vršnu jlustraciju života 428 etničke, folklome i leksičke podatku kao literarne, dok se piščev trud, iscrpljuje u naturalističkom fretiranju u kome se od fabule traži da

te elememte, u čiji se poetski

naboj unapred veruje, dovede do izražaja.

Ćamil Sijarić se od takvih pisaca odvaja svojim talentom i, moglo bi se još odmah reći, svojim književnim rezultatom. Kristalizacija književne materije obavlja se Rod njega oko jedmog sen zibilitota koji zrsči od pisca ka njegovim likovima i Ssituacijema i od njih natrag ka biscu, određujuću njegoVL inspiraciju i dubinu. i usmeravajući kretanja mnjegovih rađoznalosti. Domimnn Tan kao inspiracija. kao u kus i književna mera, taj sen"ibilitet je oplemenio nje gov jezik i nadahnuo ga sugestivnošću, izlomio i razmekšao njegovu frazu i sažeo je u poetski ritam, domeo mirise. boje i muziku fla, pretvorio se u tanani re-

gonator unutrešnjih treperenja., ? |

Ali taj isti senzibilitet doneo je i začetke nekih drugih namera koje su dovele pisca do neđoumice: roman #MH| hronika i, kako se čini,

svojih stvarnih „..

Sava Šumanović: Cveće u vazi

u toi ga neđoumici i ostavile. Zadovoljenu likovima i situacijama „kao »lirskim« podatkom i nosiocem piščeVog senzibilite' ., hronika se lon.i na unutrašnjoj Jogici romana koja nalaze piscu da obuhvati i one odnose prema kojima je njegov senzibil.:et neutralan i nezaimteresovan, koja ga primorava da u dramskim „tokovima potraži moćnije pogone nego šio je samo taj senzibilit-t, subliman i šarmamtan, ali.u osnovi krhk i kratkog drh5, male nosivosti i probojnosti. Sijarićeva Haltka je na primer. vrlo poetična partitura, otsvirana u molovima, ona je nalbvekla od života i moć na — kroz slabost, divno bezazlena isto koliko i luckasta, durašna i uporna, sama i izgubljena a ipak neumištiv., ukopana svim čulima u zemlju, ona i miriše na nju, na ovce i slamu, plodnost i zrelost. Ona je dar zemlje, sirov ali i nepatvore... Njena čulnost je krotka i mafterinska u istoj meri koliko i vučje užarema čulnost probuđ-nme ženke. Iz nekoliko finih poteza na tom lirelc m fonu napravljen je ječ ostavam i pun lik. jer je fo. bilo moguće. Preko granica takvog senzibiliteta Halimača je ispao poznati seoski gazdaš: lukav, snishodljiv prema jačima i tiranin u Kući, gramziv i pohotan, gladan zemlje i vlasti, a žandar bled kroki koji nije postao karikafura samo zato što je za hju potrebno nešto više ironije i oštrine, ali i ia mera ovlašnosti i jednostramosti. Između tih Kkrajnosti je jedan od glavnih likova romana, Hadžija kome više nedđostaje nejasnost nePp što mu smeta jednostranost i zbog toga je ostao nezgusnut do sudb'ne i simbola, ma đa je pisac mož”a imno takvu nameru, On je senka, dezerter života došljak neukopan u tle i nesiguran, slamka koju vetrovi uvek mogu da oduvaju, za=gonetka zatvorena u sebe i ograđena fizičkom prisutnošću i psihičkom otftsutnošB u, spavač koji se kreć? bezvolino i pozajmljenom ine”cijom. Asgocijac:ja na Kamijevog »Sfranca« i wmwoveštena i tek što čitalac počne da naslućuje u tom liku jedno odslikavanje sı 3jine i života u isto vre-

me kađ i jedmu niegovu negaciju, pisac neočekivano nametne tom liku biološ:u impbotenciju ; tako ga diskvalifikuje za ozbiliniju ulogu u tu mo-

romanu, žrtvujući »

tek še

i, isgubljenu f brđa, zamrlu i pritajenu uskome-

i finova, b ka, Ti likovi su tu kao jeđan sla-

IVAN DONČEVIĆ:

. »MIROTVORCI« OR ulturag, Zagreb, 1956)

Z malih DĐlanova, izđvoje nih pasaža, brojnih i prekobrojnih, sastavljen je no vi Dončevićev roman, roman u kome je akcija zamenjena atmo

)sferom i deskripcijom. Dončević

opisuje jeđan mali, zabačeni gra dić, prađić-selendru, Steanjeguvi između „prašnjavi

šanu u kovitlacu Hitlerovih priprema ža rat. Ta palankn i njeni ljuđi okosnica 8šu Dončevićeve

knjige. Odmah se može napome(Ć nuti dđa je opis samog malova-

TOŠKOE miljea, to sugeriranje o-

| BOg: nemuštog što čini palanku,

neuboredivo uspeliji ođ ličnovrii mnalogradđana-naseljeni-

ri i stalni začin, već poznat odnekuđa, već uvrežen u našoj sve-

{} sti, šablon već. Bez njih se jedđ-

na palanka, iskreno govoreći, na

) može zamisliti, ali na romanu je » da ih pronalazi nove i nove, za a nimljivije i

drukčije, Petokolonaš, žandar, apotekar, Nepomuk, seljaci — sve to pati ođ nekokve

a primitivne stilizacije i tipizacijv,

sve ine to isuviše pnpirnato đa bi moglo reći nešto novo i neočekivano.. Bez brzog nerva alcci-

(, je, bez ikakvih noviteta — maka i onjh regionalnih — bem insi-

stirania na duševnom životu čo-

pb vekovom, sa naturalističkim tret-

pisac koji

manom, Dončević se prestavljmu kao pisac koji ne stvara, već kao opisuje, obrađniec,

( »iznosi« Tromom tavorenju sre

gućnost užem cilju: đa na» njegovom biolcškom mrtvilu » jače izvuče Hatku, svoju» »lirsku« slabost. Nasuprot Ha išžiji. Zemko je budna sanjalica koja noši u sebi jednu razboljenu osećajnost i sl· mju, takođe nejasnu, nekog drugog sveta, jedan svoj tragični sam na kome se 1omi da bi se na kraju priklonio onome od čega je bežao. Uz Hatku to je najpuniji lik a

koji dopunjava piščev b'ilans likova: dve »lirske« preokupacije, dve njegove

imftimne slabosti uhvaćene iz senzibilnog ugla i u tom smislu pune, i ostali likovi nedorečeni, saputnici hronike koji su izneli piščev lirizam, poslužili reljefu i ko-

loritu »prikazanu« sredine ali ostali i neuključeni dublje u »filozofijue romnna

kojoj bi dali sebe i od koje bi pozajmili neku univerzalniju strast i dublji smis"o,

Sijarić se dovezao u naše književne prostore na tradicionalnim kočijama našeg re alizma i u njegovim davno prevranim domenima i čvrsto postavlienim gpramicama potražio sebe i uspeo da se, u tom smislu, čak i posebno obeleži. Njega na književni vaša taštine nije doveo intelektualni nemir ni istraživačka groznica, on nije došao kao prorok niti bumtar, on se nije, kao Andrić, zamišljeno nadvio n. 1] vreme i trajanje da bi potražio poetsko-filozofsku sintezu i uspo stavio u sebi, i oko sebe, .mtičku harmoniju, nije se kao Bora Stanković (s kojim ga upoređuju, podjednako nepravično i prema jednom i prema drugom) lomio na strastima nemirne i nečiste

krvi i slomio u seti prolaz-

nosti i žala za mlađošću. On je, po strani od književmih nemira i traženja našeg v'emena, pošao spokojnim staza ıa Ttradicije, i sa jednim autentičnim lirskim imbpulsom. semzibilnim ali i krhkim da na svojim temeljima izdrži veće književne volumene svojim romanom »Bihorci« počeo da otplaćuje dug svojoi odamosti, postojanoj i tihoj ljubavi prema životu i ljudima svoga zavičaja. Još na tim' prvim koracima on je nagovestio jedan autentičam talenat koji bi, opl;emenjen i prođubljen zrelošću, ragmahnut i oslobođen izvesnih zabluda i dilema mogao da realizuje knji ževne mogućnosti u koje nas uveravaju njegovi »Bihorci«. Stevan Majstorović )

din Pnjiu obelnmanjuie misnmc sx priđružio oporošću i prežasićeno~

bh 8ću svojih fotografski vernih ka-

đrovn, lroii sz snažniji i iači mamo onda kađa se i pođatak užzdigne iznađ proseka,

Drugo jeđno pitanje je bitno za ocenu »Mirotvoraca«. Naime, ta malovaroška sredina, taj kutak ostavljen bogu iza leđa, traje u jednom krainje nemotivisanom i besperspektivnom gledanju na sebe, sveti smisao svoga življenia. Traje, kao takva. Ali, kakav je efekat postignut njenim presli kavanjem, kakve su piščeve intenciie, kakve motivacije, kakav potsticaj koji ga je rukovodio i vođio? Odgovor dolazi sam Do sebi: ono što prozu Marinkovi-

Ivan Dončević

ća, Desnice i Božića čini umetničkom i novom, to sopstveno, čulima i životom plaćeno gledanje na svet, Dončeviću svakako neđostaje.

Prešavši preko te stepenice, obrećemo se u tekstu koji nij» lišen nekakvog tvrdog, kamenog sklada, izvesne oporosti i izbrušenosti, Dončevićeva ispisana završena fraza obiluje mnogim iznenađujućim „poređenjima. U opisima čaršiske atmosfere pisac pokazuje lep smisao da uhvati, đa nađe pravu gamu, da dočara. Tako su fi opisi parcijalni i sekunđarnog značaja, a poređenja nekiput zamirišu na sviknutosl, ipak je u njima ono najinteresantnije što je đonela ova knjiga.

M. D. :: |

FRANCUSKA LJUBAVNA LIRIKA

Vlađete Košutića, ca Srpska«, 1955)

(Izbor »Mati ·

VA Nnjižica obuhvata sto-

tinak strana prevođa lju-

bavnih pesama francusk:h pesnika XIX i XX veka i u njoj je retstavljeno cMo četrdeset pesnika; među njima: Igo, de Til, Bodler, Verlen, Rembo, Valeri i Apoliner. Pa ipak spisaš imena nam se čini slučajnim. proizvolinim i bez ikakvog plana ili koncepcije. neshvatljiv je kri terijum po kome su pojedine pšsme birane, kako se čini saslavljač ovog izbora se rukovodio ai-

zom slučajnih povođa, sentimen-

ili koncepcije neshvatljiv je kritalnim ukusom, pogodnošću Do jeđinih pesama za prevod, i sm?Šnim parnasovskim ukusom po kome se samo pesme u rimi! mogu smatrati lepim. Zbog toga je

XX vek tako slabo (nema, Mlijara, Bara, „Reverdija, ni tolikih đrugih), no s drugm strane prevodilac V, Košutić J3 pokazao izvanredno zastarelo baratanje rimom, kakvog bi mog'i da se postide i naši najlošiji pesnici prošlog veka, njegova jezička norma je neki starinski pseudoakađemizam, a, osećanje za lepotu poetske fraze, za zakone poetske ekspresije, nikakvo. Utisak koji na osnovu nve MKnjža čovek Stvara o francuskoj pceziji, jeste porazan, Takva kakva ji, šteta je~-što se ova knjiga pojavila. i neobjašnjivo je da io mašla izdavača. D. IT.

NINT OPAČIĆ T RANKO PERTKOVIĆ:

»PAJNE ŠPIJUNA BO-

RISA NJEŠKINA« OBtad«, 1956)

PBDAN sudski proces, odrJ žan u Beograđu pre osBa.a godina, rekao je posle

dnju reč o tima Bpecijalne

8, Gestapovcima, agen-

policije, među kojima se nalazilo i dosta ruskih emigranata. Mlađi ljudi, čijf j* gast istovetan sa rastom oslobođene i preporođene zemlje. sva· kako se mutno sećaju toga dogadaja. Ali, on će dugo, VIIO uugo ostati nezaboravljen od onih, preživelih, za koje je svaka cria Gubarevljevog lica budila novćč i mračne asocijacije Na tom procesu nije pomenuto ime Borisa Nješkina, nije suđeno ni njego voj maski, Otu Rtotmileru. A nije ga ni trebalo pomininti, Jer Nješkin je mrtva senka koju je

zastupljen

Beograd,

nedostojno · osuditi, Nješkin Je — pretpostavljamo — izmišljena ličnost. Ali ličnost u kojoj su

sjedinjene sve crte i sve osobine one nepregledne bujice petokolonaša, gestapovaca, konfiđenata, društveno dđeplasiranih fipova, ex-kneževa, ex-spahija, ex-Rusa.

Izbačen iz uljuškanosti jeđne bivše Rusije, psihikom „svojom pređisponiran „na pothkaživanje, zadužen i upućen „pretsmrtnom oporukom oca, Nješkin se našao u Nemačkoj, „izdao Inteliđžensservis i počeo sa rađom za Gestapo, prviput okrvavio ruke u Đečću, uhapšen u MRusiji, i niı kraju, posle svega, đošao u Beo' grad, na Balkan. Tu je, u E2dinama pređ sam rat, nastavi? sa nagtrizanjem jeđne ionako ra· zularene i rasklimane državna aparature, — "To je sadržaj OVOB izvanredno interesantnog i korektno napisanog romana To razume se —O nije umetnički roman, on to nije ni nameravao da bude. ali opisi atmosfere koja Je kužila naš građ neposredno pređ rat, atmosfere u vlađajućim, nevladajućim i policiskim Kkrusnvima, nimalo še ne mogu zaštideti pređ nekim delima o tom bpe riođu koja se tretiraju kao )Jzbiljna literatura,

Naša više nego oskuđna zabav' na literatura dobila je jednu knjigu koja sigurno može da stoji poređ svejedno kojeg preveđenog đela toga rođa. Sa jednom prednošću: za razliku od romana Koji obrađuju fajne šuplii igala, to je roman koji spretno govori o »javnim tajnama« našeg neba, naše prošlosti, o tajnama koje su nas skupo koštale. Dina mičan, odlično napisan, on. suđeći i po brzom iscrpljivanju ı knjižarama, „zaslužuje nnajle»Bšu ocenu. . D.

GAJO PETROVIĆ:

»BNGLRSKA EMPIRISTIČKA FILOZOFIJA« O)Matica Hrvatska«, Zagreb, 1955)

'Tekstovima iz dela Bekona., Hobsa, Loka, Berklija i Hjumi prethodi u ovoj knjizi studija O engleskoj filozofiji XVII i XVIII veka, odnosno niz stuđija O Dpomenutim filozofskim piscima. Ra zdoblje koje je obuhvaćeno ovom knjigom nesumnjivo je najznačaj niji period azvc/ma engleske . lozofiije, kada su se empirizam, nominalizam, skepticizam i MWil· litarizam fwndirali i afipmirali u evropskim (i svetskim, razmerama. Autor se u obrađi pojeđihiproblema upuštao u raspravu 34 izvesnim poznatim piscima istorije filozofije kao što su Ninđuvlbanđ, Hefđing. Aleksandrov. Petronijević i Rajt. Ovakav tretma: mw sličnim stuđijama nije uobičajen, ali je opravdan i potreban kod nas, kađa se izgrađuje „ugoslovenskn istorija filozofije, koja će često morati da se po· stavlja antitetički u odđnosu na tuđe i ranije usvojene Mriterije i vrednosti, kao i na konkretna ođređenja pojeđinih velikih mislilaca. Autor je svoja izlaganja vezživao uglavnom za tekstove Štnmpane u ovoj knjizi. To je oprav dano, jer njegove stuđije i imaju taj osnovni zadatak đa obezbeđe razumevanje tekstova. Zbog toga je autor težište izlaganja, bacio na ontološku i gnoseol)-

NAŠA KNJIGM U INOSTRANSTVU

(Detgiz, Lenjingrađ, 1955).

Interesuje nas u ovoj zbir ci, pre svega, naša poezija. A ovde zaista u najvećem broju slučajeva imamo retko uživanje da osetimo đuh svo ga jezika i njegove tonove u tuđem ruhu. I zato je trud koji su uložili sastavljači ove antologije bez svake sumnje plodan i Naročito šu prevodioci, sa izuzetkom Đuyinih jambova u »Otadžbini« i Njegoševog deseterca u »Gorskom vijencu«, savesno i sa puno razumevanja obavili svoj posao, Naši stihovi su u ovoj antološiji ne samo korektno pre veđeni, već. su sačuvani i njihovi specifični melodiski motivi, prenet je u ruski jezik naš poetski štimung, do-

nama dragč.,

POEZIJA JUŽNIH I ZAPADNIH SLOVENA

nekle i ritam i melodija naše rečenice i to čak i u tako muzikalnim stihovima kakvi su u Šantićevom »Večeru na školju«, Brankovom »Kolu«, nekim Zmajevim „pesmama,

Preradovićevom »Putniku«, nekim Aškerčevim stihovima itd. .

Da je samo bilo malo više širine u izboru pesama, koje su ušle u ovu antologiju, mogli bismo je bez rezerve pozdraviti. Pa ipak mi u ovoj antološiji ne možemo da prepoznamo svoju sopstvehu poeziju... Jer, od dvadeset dva naša pesnika koji su ovđe pretstavljeni na stotinu stravica jedva da bi petnaestak njih moglo ući. u iole reprezentativniju i ozbiljniju anio

Jogiju naše poezije. Opšta fizionomija naše poezije žrtvovana je u ovom izboru nekakvoj »panslovenskoj« te mi i to je prvo što pada u oči, I lirske, i patriotske i refleksivne i socijalne note u većini pesama ove zbirke su protkane slovenskom temom i okrenute ka Rusiji kao »pijemontu slovenstvać. Čini se kao da je taj slovenski ton bio osnovni kriterij izbora za ovu zbirku, a on se retko poklapao sa onim što je najbolje u našoj poeziji i bio je karakterisiičan samo za jedan, relativno vrlo kratak, period naše književnosti. Jedino taj kriterij je mogao omogućiti da u ovu zbirku v 9 maprimer, Mirko Bogović ili Ljudevit

;

Vukotinović. Ali se, zaista, ničim ne da objasniti otkud nadripoezija crnogorskog kralja Nikole na stranicama ove antologije koja pretenduje na to da prikaže patriotska i napredna stremljenja naših naroda! (Uzgred budi rečeno Nikola I PetrovićNjegoš se ovde naziva samo Nikola Njegoš). :

Inače, sastavljači ove antologije su svoj izbor snabdeli i kratkim beleškama o piscima, sa naročitim OŠSVTtom na onaj deo njihovoP stvaralaštva koji je u vezi sa temom „8antologije., i ha taj način su neke pisce (za koje je ta tematika bila sa-

svim sporedna) „neistimito prikazali (Zmaj, Santić).

šku problematiku, a etička i druga pitanja morala su da pređu u drugi i treći blan, Isti razlozi učinili su da je izlaganje više linearno koje prati probleme 60 filozofa do filozofa, a manje problematsko koje bi isticalo Iilijacije prošlih i buđućih misaonih koncepcija kao i intereak cije iđeja jednog filozofa sa idejama njegovih savremenika. Isticana je društveno-ekonom"'ku, đeterminacija filozofskih teorija, a zapostavljan uticaj umetnosti. morala, nauke i religije na njih, Zbog Svega toga ove Pettovićeve stuđije preistavijaju ozbiljnu pripremne rađove za jednu išto riju filozofije, .

Petrovićeva knjiga pretstavlja ozbiljan doprinos našoj literaturi iz istorije filozofije. Njene zaključne rečenice su značaine i ja ih ovđe ističem, Hjumov sMepfticizam pripada istoriji, ali ipak »kao sređstvo buđenja iz dGdogmatskog drijemeža on bi još uvijek mogao korisno poslužiti mnogviman“ (str. 14%, Zaista, dđen-

_ za skepse morala bi se nalaziti

u načinu mišlienja svakom rac'onaliste, innče njega očekuj: mrak dogmatizma u kome je s%0 jasno, đohazano i apsoluino istinito. M. 6.

SOMERSET MOM:

»LJUDSKI OKOVI« OMinerva«, Subotica, 1955)

A šest stotina štranica oOvoOga romana Somerseta Muoma, objavlienog prvi put

1915 gođine, ispričan je životni put Jednog mladog čoveka, koj, je iskonskim okovima ovošemaljskog života priključio i dva 5VOja, neželjena i bolna: rani gub'tak roditelja i sakatu nogu. Ta dva moliva, predušlov njegovo pojimanja i snalaženja n mi Života. svajknko su ljuđska, iako ne i opšteliuđska: Filip Keri nije ni Juđžin Gant, ni Martin Idn. Ali, ako napustimo, za tre. nutak makar, te mitove i briđemo knjizi sa zahtevima običnog kulturnog čitaoca, bićemo poneseni jasnim, razumljivim ivkstom, nenametljivom prozom koja oscilira izmeđm novm)n=nomi + neophofđinog stepena a&utentičnosti' Roman je, ušto, aulobiografsko,? karalttera, te mu interesantnosi jeđne druge vrste ne može bit: osporavana.,

! Šta Bu okovi u romanu Somerseta Moma? Obične, svakodnevh stvari ispričane pređ čovekom koji se formira, čovekom koji žudi, čovekom koji se lako zamara, čovekom pre onog osveBćilćeg sammanja „da se me jeđe sve što leti«. To su okovi mirno ta vorenja u praznim „svešteničkim sobama, iz kojih se Keri otiskuje u svet. Okovi jeđne etike u zemlji u kojoj se čuvanje svih i svakojakih trađicija „smatfra najvećom „građanskom #vrlinom. Filipova plioviđba kroz neprobojne spletove tih obruča nije nikakav podvig. Njegovi suđari su nedovoljno snažni i smišljeni da bi nas bpotstakli na uopštenije zaključke i nekontrolišana razmišljanja. Međutim. istina o indivuđui, precizno sagleđana, iznijansirana, sasvim dovoljno obrazložena tu je. Filip u Kralievskoj školi, u Nemačkoj. u

T,onđonu, promanšeni slikar, bež

Somerget Moni

voljni medicinar, boesposličar, akušer, maneken u izlogu trgovinske radnje,.. Filip koji ne Do: stavlja probleme života, nege probleme življenja, Filip koji ne želi đa bude krik junaka. neZo dovitljivost navigatora, I njegov kraj: logičan kraj. Ženiđba: 3v5 srećna pogleda na obasjane gradske ulice. / Roman lišen „velikih stras Okovi koji nisu nametnuti pobunjeniku, već običnom, „svakodnevnom nesrećniku. Na kraju. lektira koja je uvek imaln čita oce. A to je dobro. Jer, Somerset Mom, iako nije veliki pisac, svakako je jeđan od onih "OJ, se sa prijatnošću mogu OON PO

ŽAN ŽIRODU:

»IZ PROVINCIJE«

O)Prosveta«, Beograd, 1956)

ITALNOST ove, prve Ži-

roduove proze (objavlje•

na je 1911), dobrim delom je sačuvana, a njen osnovni kvalitet pleni i đanas: to je proza, atmosfere, jednog oživljenog sveta koji se nađahnjuje sobom i koji u sebi nalazi svoju najvišu inspiraciju.

Žirodu je svoje novele o deftinjstvu ličio teške problematike. On ne insistira na problemu, Jb ovde nije ni etičar ni filozof, nego mnogo više pesnik. Problem, istina, postoji u švakoj od ovih

. novela, on je ponekad socijalan

(kao u priči o svetoj Esteli koja prinudno „odlazi u manastir), drugiput on prođire u svet egzistencijalne problematike, Ali poetska klima ovih tekstova je Ono što je najbitnije.

Otuda nije slučajno što se za Žirodua, tog značajnog dramskog pisca, autora takvih đela kao što su »Ondina« ili »Trojanski rata, kaže da je u ovim pripovetkama pretežno impresioništa, Boja, zvuk i pokret — to Sšu osnovi elementi koje je Žirođu usvojio na svome povratku u đetinjstv", To je igra šumova i švetlosti, igra koja prikriva kompoziciju tekstova, vrlo vešto ostvarenu. Žirođu je Ovog puta sanjar, a nje govo pričanje je pokušaj da se stvari, sačarane proteklim vremenom, opet dožive ndposređno, kao aktuelne. Blagost i melanholija natapaju njegovu poetsku reč, ovo pomalo rasejano i nenmametljivo ispoveđanje,

Rkepticizam iz kasnijih Žirođuovih đela već je nagoveštem, ali je očigledno potisnut u drugi plan, Čitava knjiga se raspreda kao jeđno sasvim tanko, skoro neuhvatljivo pobetsko dočaravanje atmosfere, sačuvano i u našem jeziku, u veštom i ubedlivom ·prevođu Raška Ti itrijeViĆa-

I VEČNO RITAM

O)Narodna knjiga«, Cetinje, 1955)

VAJ izbor savremene francuške poezije, koji je naf činio i preveo Nikola Traj. ković, „spada u one publikacije prevođne poezije, koje su uopšte govoreći u poslednie vreme 'Žestale i koje znače obogaćenje naše prevodne poezije, inače prilično oskudne. Izbor imena obuhya– ta samo pesnike Dvađesetog Vveka, među kojima se oseća neđo. statak nekih imena (Klodel, SenDžon Pers, Valeri, „Fransiš Ponž), no, druga imena su dovoljno reprezentativna. Cela knjiga nema pretenzija đa buđe kom.

Žak

Prever

petentna antologija savremenu francuske poezije, više pretstavlja rezime rađa jeđnog prevodioca koji više gođina radi na prevođenju savremenih francuskih pesnika sa đosta uspeha,

Nikola Trajković je uspeo đa savlada francuski slobodni stil i naš do jedne „zađovoljavajućć mere koja đozvoljava đa naslute vrline savremene fran cuske poezije, koje razume se oOstaju očevidnije u originalu Zajeđno sa informativnim beleškama&a (čije opšte ocene treba ponekad uzimati sa rezervom) ova zbirka od svojih stopedeset sirana, odgovara, cilju koji joj je sam prevodilac namenio: Ona može i ovako nepotpuna da korisno pnsluži onim čitaocima koji ne mogu da uživaju u originnlima. a doprineće i boljem poznavanju francuske poezije kođ nas.

a.D. da

HERBERT HF. BEJTS: »PURPURNA DOLINA«

O»Minerva«, Suboliica, 1955)

OMAN „Purpurna dolina“

je jeđan Mblag, letimića;,

pogled bačen na trenuia života i ratovanja. Ličnosti dolila, engleski avijatičari koje su haos Drugog svetskog rata ı zahtev. vojevanja bacili u Burmu, nos onu finu i jeđnostavnu poeziju koja se zove lepota običnog čo· veka, lepota najosnovnijeg,. toplog i uprkos svemu smisleno ljudskog života, Antiratna utoliko što joj je težište na drugar skim, malim sukobima i velikim prijatelistvima ratnika, sva prošeta tropikom te daleke zemlje, ona je, svakako, knjiga bez i:lozofski koncipirane problemati ke, ali knjiga o ljuđima kojoj ni u jednom momentu nije neđo. stajalo srca i spontanosti. Beji= se spaeno od ievtine egzotike nı taj način što je Burmu., pre svega i posle svega ipak egzotičnu, opisao u skladu sa diiševnim šta nima ratnika i urođenika Maijstorsko pričanje, sa izvanrednoii! spontanošću u kazivanju lirski: doživliaja, đonelo je roman koj je sav prozračan i osunčan, obasjan jeuniim velikim tropskim guncem i drugim, ne manjim, ljudskim, rainičkim. Sve to čini ovu knjigu svežom i prijatnom

Društveni odnosi i nerašćišćeni dugovi između MHngleza i Bur'· manaca samo su ovlaš đodirnutii. Tejtsovim junacima nije stilo ni đo osvajanja ni do ratovanja, to su obični liuđi. ljudi sveta stvoreni za životi prirodnu smrt. Likovi Porestera, Blora i deokio, ra Harisa, obelođanjeni u ŽIVO, akciji i buđnom smun. liudski ı poetski sagleđani, najlepša su zaloga trajnije vrednosti »Purpur· ne doline«,

Insče, Bejtsov roman niie nikakvo. egzaltirano štivo kako bi 86 moglo preipostav:ti iZ Ono: što je gore rečeno. To je jedno: stavno pisan roman o liuđima ı krajevima. čiji je saputnik bio i sam pisac. (Po ovom romnnu šnimljen je i istoimeni film). Roman ratnika o ratnicima, roman čoveka o ljuđima. A lako dirnut i egrzaltiran biće čitalac, svaki ı svejedno koji, "ome ova kniga đođe u ruke, M. D.

. PRIDA FILIPOVIĆ:

»DO DANAS« („Prosvetn“, Beograd, 1956)

RIČM Friđe Pilipović, na-

pisane za poslednje četiri

godine i šakupljene u ovu le! opremljenu knjižicu, obrađuju motive i» gradskog Života, ratnog i ptcsleratnog, sa izužetkom prve, „Kao rosa“, koja je jeđan fini povratak u doživljaje dalekog detinjstva, i koina je najlepša priča u knjizi. Svet koji donosi njena proza je svet matih običnih, tužnih, većinom Žena, o kojima gmovcri sa lepom pretspremom ljubavi i razumeva nja. Mele, tihe, više nego tihe senzacije, otrgnute ođ zaboraya, koje zatrepere u čitaocu đa bi se ubrzo ugašile — to je pravi raSkon ove knjige. Bez zaoštrenosti sukobljavanja, bez jačeg, maštovitijeE zamaha, Pilipovićeva se javlja sa knjigom koja je

KNJIŽEVNE NOVINE

čitaocima,

pisana po zahtevima jednog spon tanog, izvornog diktata, pove. ravanja. Zapisivanje nemjra ma.

'o tužnih, malo ćutljivih i malo

izgubljenih ljudi jedine su Ppišče ve namere.

' Ono što bi se, ipak, moglo izvući iz sadržaja je jeđan lak i provetren utisak O prolaznosti, nestalnosti i običnosti ljudskiog života. Sve je to propraćeno s. sentimentalnom ~ nastrojen0šću, Ipak, o toj sentimentalnosti nemamo prava da govorim“ 5 nipođdaštavanjem, kako 56 to inače čini, jer je posređi njena #pontanost i urođenost. Nastavljajući jednu već obeleženu stazu knji. ževnosti koja se graniči sa felj, tonom, PFilipovićeva, na izvestan način, raspolaže nekakvom ljupkošću i bolećivošću, o koju še, iz nekih ljudskih, neliterarnih razloga, na možemo oglušiti. U. Poređo sa tim „ženskim“, no podnošljivim limzmom, proviri posmatrač čije budno oko po#naje čoveka, nametne S5ć Upečatijivost po koje pojedinosti, Poneki opis prirode probudi u nama raspoložanje, tiho, obično,

prosto. : L Ipak, ta proza oštaje na Era.

nici feljtona. Ostaje knjiga koja nas u dojlonmim časovima potse< ti na jedan vid gledanja na

ivoti POO M. D.

NARL MARKES:

„GOSPODIN FOGT«. 1955)

(„Hultura“, Zagreb, ADA je revolucija od 18481849 u Nemačkoj doživela poraz, onda su njeni učeemigrirali u šBvajcarsku Tinglesku. Među različitih grupa-

snici Jeancusku i njima je bilo cija. od komunističko-proleterskih đo radikalno-buržoaskih. Od mah su pukle razlike u stanovištima, i emigracija je upala u vrtlog: svađa, potkazivanja, kleveta i sudskih procesa. Marks se s pravom ogradio od „iluzija“ i „gluposti“ tadašnje nemačke emigracije i svoju ener ciju upotrebio na studiranje poližičke ekonomije i utvrđivanje zakonitosti društvenog razvoja, I baš kađa je kao rezultat tih studija izažao „Prilog kritici političke ekonomije“ (1859) — taj #značajni prolog Marksovog „Kapitala“ — došao je gospodin Karl Pogt đa se baci blatom i da diskređituje Marksovu ličnost. Fogtov pamf{let protiv Marksa, kipti lašnim cptužbama da je Marksa organizovao „družinu palikuća“, da je u njoj sprovodio tiransku disciplinu, da je ta družina od ljudi u Nemačkoj pretnjama im nuđavala novac, da su emigranti postajali agenti pruske policije i da se bave falsifikovanjem nov ca. Na pamflet Marks je odgovorio pamflettm. Posle „Otkrića o procesu protiv komunista ı Kelnu“ (1853, došao je „GOSp din Fogt" (18601), u kome 'W Marks doduše morao “a „otkrije sramno poglavlje istcerije emi gracije“, ali i da spere sa sebdđ, ljagu koju je pokušao da mu nalepi Karl Fogt. Pošto su mu pruski sudovi uskratili svako pravo na sudsku satisfakciju, Matks je morao, i pored oybiljnih naučnih studija i pored saveta nekih prijatelja da se ne

svih

uznemirava zbog lažnih optužbi,

da se odluči na „literarno pobi-

janje“ Fogtovih skandaloznih kleveta. Uz pomoć legiona pisanih dokumenata, pisama i iz-

java Karl Marks je pobio navodđe Karla MFogta, tog „materijaliste samo odozd„“, za koga šu misao i mozak u istoj relaciji kao mokraća%»i bubrezi.

„Gospođim Fogt“ od jeđne stra nice do druge postepno uklanja Fogtova podmetanja, nagoveštava sumnjive mahinacije liberalne :buržoazije i najzad pobijanje paklenih kleveta pretvara u podizanje „istinite cptužbe. Taj „pseći-besraman klevetnik“, kako ga Marks naziva, Fogt iskrsava kao agent malog Napoleona. Fogt je ođista bio upleten u bonapartističke planove ratova, aneksija i diplomatskih kombinacija o prekrajanju evropske karte za račun Francuske i Rusije Fogtove menom položaju Evrope“ (1859), njegova agitacija i podmićivanje novinara i listova otkrivaju pravo lice Fogta, koji je primao novac iz Bonapartine kuče.

Izobličavajući „lovačke priče“ gospodina Fogta Marks je ovom knjigom pokazao i svoje izrazito literarne sposobnosti, Ova knji ga ima pre svega islorisi značaj, pošto obelođanjuje Marksove borbe i peripetije razvoja radđničkog pokreta, a zatim i literarnu vrednost, pošto nam đozvoljava da sagleđamo jednu manje poznatu stranu Marksove duhovne „aktivnosti. »Gospodin

Karl Marks

Fogt« đaje uviđ u jeđan novi profil Marksove ličnosti: Marks nije samo tvorac jedne nove ekonomske «teorije i začetnik materijalističkog shvatanja istovije, već i pamfletist prvog reda, nastavljač borbene francuske

pamfletske literature XVIII Vve- ·

ka, posebno Voltera, M. C.

„Stuđije o savre~