Književne novine

_»Rodoljupcie« na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta

< ooine “ ISeogra0a

IKADA se misam pitao N — od kdda znam Steri-

jin život i od kako sam m mogučnosti da sazmam i još poneku pojedinost više — zbog čega je on, već poznat pisac, advokat vršački i muagistrajfski fiškal, požuzio u Srbiju, Pa čak i bored loga što se oko Slerijina imena isplela legenda o sirotinji, siromaštvu {ieškom i skoro zastrašujućem, Nije bio siromašan Sterija u Io vreme (klijent mu je bio i grof Jovan Naka od SemimiRluša. u vreme kada je u Vršcu bilo advokata na prefek!), jer 1889 kupuje u ViIšcu kuću, vodi zbog mje i sudski. spor koji će doneti i milobruku KAKO JE VINKO LOZIĆ NASTRADAO OD ZLE ŽENE! 1

Šta “raži'u Kragujevci iaj pisac poznat i bripoznat, i mnogo voljeni? Svakako ne Jaku sreću! Ostaće u Stbiji nepunih osem godina. Biće #o, banalno rečeno, nOVO D:glavlje u njegovom Životu. Srbija će biti za njega maksimalna pređamost. Srbija će biti isto tako i teško razočarenje. Ne posledmje, to mora odmah da se doda radi istine i pravde, radi one isbme i pravde koje je on cenio iznad svega,

Dolazi Sterija u Srbiju sa ođređenom namerom i ciljem. Dovela ga je u tu Serbiju žeđ za kulturmom askciJom, raspaliena „osećanjem nacionalizma. Žeđ za kulfurmom akcijom onom i onakvom kakva je bila uskra ena našim ljudima u AU striji i Mađarskoj, ili u naj boljem slučaju podložna šikanama. Posle svega što je video i čuo u Pešti, Sterija, dobrj obaveštem o našim prilikama a poznavaojući dobro naše bidermajerske graždđdane i njihovu mprovincisku surevmjivost, osećao je da se kulturne ustamove, one i oma– kve koje obezbeđuju napredak jednom narodu. mogu i smeju zasnovati samo u svojoj zemlji. Neka je to malecna i šeljačka kneževina, poluvazalna i primitivma, bez intova i bontoma... Bolje je ovde, na tlu kamenitom, na zemljištu koje izgleda posno, saditi mladice, saditi ih sred trnja, nego se

Osnivačka skipštin

Milan TOKIN

zanositi Tim 'obožmjim šumama »tamo«. Jer tamo lomi mladice kako ko hoće i kako ko stigne.

Znao je Sterija vrlo dobro kako je osmovana Mahžica srpska u Pešti 1826, a još bolje, kako je devet godina kasnije peštanski Đoliciski kapetan Johan Ajnholc umeo i mao da birokratskim šlendrijanom ukoči rad ove jedine kultume „ustanove Srba u Mađarskoj. Jer Dpored svih tih ftobožnjih Ssloboda koje Srbi uživaju u foj zemlji (sloboda koje i jeda Stratimirović koči decenijama a mjegovi naslednici vero slede stopama mjegsSovim) oseća se i pritisak mađarskog plemstva. Atana sije Nikolić, koji u SYyvbiju dolazi sa bobudam:a sličnim kao i Steija, a svojim Uspomenaman zabeležio je šta ga je prvih dann boravka u Srbiji kneza Miloša najviše frapiralo: »... Meni dosta ?ĐO znat beše Ronštitucionalni život, jer imadoh prilike u Mađarskoj na varmeđsk'ei komgregacijama i na dijetama oflične govomike slušati, no svi fi #ovori motra«doše se sa titulaturama upravliati, Pravi demokratski govor gospodima mitropolita Pe tra kojim otvori skupštinu, i slovo od strame zemaljskog saveta skupštini čitano, gde se svuđa narod pozdrav'ija sa »ljubezna braćo!« »iako me dimu, da sam mislio da na zemlji .ne može biti Veće ravmopravnmosti, Naravno posle nadute madžarske aristokracije da se ovo stamje memi moralo dopasti; jer se ovde već ne morado (h) pla šiti, da će mi kazati, »be Daraszt,-ti prostaće...« Igstima, posle će se i A. Nikolić uveribi da nije sve tako u Miloševoj kneževini, ali ipak — mogudćmosti za rad na kulturi, a osobito osniva– nje Kkulturmih ustenova koje neće progoniti pol'ciski kapetami Pešte ili Beča bile su tu!

Osam godina predanog rada na stvaranju Kkultumih ustanova. Osam godina za koje vreme komediograf čuti. Jer sve ono što će Sterija napissti u Beogradu, u to vreme, kao komedija ne zrači mmogso. Rastrzali su ga svi ti projekti i nacrti

za osnivahje SRBSKE NAUKE AKADEMIJE, koja «e se ostvaritiu nešto skrommijem obliku kao DRUŽIVO SRBSKE SLOVESNOSTI, pa prvi prosvetni zakom USTROJENIJE, pa razni raspisi o zaštiti kulturnih spomenika, pisanje udžbenika, projekti uredaba, »nastavlenija«, nadzor mad štampom, staranje o mpitomcima koji studiraju u nostranmtvu,.. Preobilan rađ u Popečiteljstvu prosveštenija u kome je om načelnik, ali glavni motor svega, Jer ako ireba osnovati litografiju u Knjaževskoj tipografiji, on će to obrazložiti Sovjetu, isto kao ty će preporučiti i hnactt Dimitrija Avramovića da se zasnuje slikarska škola. I tolike druge kulturne alkcije, ko bi ih sve mabrojao,: koje on pokreće, kojima je on na počelku početaka,

TI onda je došao kraj tome boravku u Serbiji...

Makoliko to izgledalo pšradoksalno, Sterija nije na=pustio Beograd zbog ie Dprve peneracije srbijanskih im telektualaca školovanih na strani, svuh tih »Parizlija« koji su ustali protivu »Švaba«. Pored sve one polemike i svađe sa dr Milovatnom Spasićem, polemike preko štampe a, svađe preko administrativnih alkata, ipak Sterija napušta Beograd zbog svojih užih zemljaka, onih Srba iz Austxuije koji su mu zaigorča– vali. život. Zbog jednog Đure Daničića, Matije Bana, Petra Radovanovića. Mi loša Popovića, Vasilija Lazića pa i Branka Radičevića.

A --kraj krajeva, pomat, je,.. Godine 1848 Sterija želeći da stvara u miru,. jer nekako naslućuje da mu mije preosta:D još mnogo vremena, napušta Beograd, odlazi u Vršac, doživljuje “oš jedmu tr>»gediju više, onaj neprebol koji ničim nije mogao da madvladđa ni kompensira. Ali, da nije bilo toga — ne bi smo dobili RODOLJUPCTL- ne bi smo dobili to Ste rijimo mnajčudnije dramsko ostvarenje, u kome su 5S? komedije i tragedija približile jedna drugoj do polstovećenja. a Društva srbske slovešnosfi (1842), Ispod katedre vidi se Sterija

»Naslednik«

N ASLEDNIK, scenski pri kaz romana. D. Ćosića _ Koreni, bio je poslednja premijera Beogradskog Dramskog Pozorišta. Prilikom dramafizacije romana autor se našao pred problemom: kako iz kombplikovane konstrukcije romana izdvojiti jednu nit i od nje stvoriti osnovni dramski tok a. istovremeno ne uništiti niz dragocenih sudbina izukrštanih u epskoj priči. o naravima i društvenim prilikama u srpskom selu na kraju XIX" veka. Između mnogih teza svog dela pisac je izabrao tezu o ranom iscr pljivanju naše rase i pomoću nje pokušao je đa to postigne..D. Ćosić nije uspeo đa stvori dramu čvrste konstrukcije i najviše što je postigao bilo je stvaranje niza ilustracija, manje ili više pri lagođenih uslovima pozornice. Čvrsta linija dramskog zbivanja nedostaje njegovom pokušaju a niz pojedinačnih klimaksa, haotično rasutih dužinom trajanja pretstave, pojačavaju „fragmentarnost komada. Izraziti karakteri, iza kojih smo slutili u dnu mozga zaboravljenu Srbiju bundžija i šereta, a koji su u romanu nastajali u pDreseku mnogih psiholoških i socioloških komponenata. u scenskom prikazu su svedeni na gole karakteristike likova, ist"gnute iz razvoja i često mehanički suprostavljene jedna drugoj. Od toga je najviše stradala psihologi ja ličnosti čiie jie formiramje na sceni različito od načina njenog uobličavanja u litera turi a tekst, da bi postigao verodostojnost psihološke analize, na pozornici mora da poseduje dramafičnost naročite vrste. Ako je komad zamišlien kao niz permaneninih sukoba. tekst, poređ toga što svet određenog lika osvetljava pod određenim uglom, treba istovremeno da svakom sledećom reči đodaje akcenat u prodđubljavanju ili pripremanju dramskih sukoba. 'Umesto toga Ćosićeva reč, često narativna, nije pokazivala organsku povezanost sa radniom. Neuverljivosti duševnih pokreta.doprinosila je i stilizova– nosf, seljaka Ćosičevog »Naslednika u pravcu neke vrste gpordih usamljenika, što je neminovno dovođilo do njihove nmeprirodnosti. D. Ćo sić nije vodio računa o neumoljivoj konkretnosti scenske reči i o zakonu da. se psi hologija ljudi reflektuje u njihovoj sintaksi, žargonu i gestovima, kao ni o tome da je reversibilni proces naročito osetljiv u pozorištu. ~AMA pretstava bila je stilski heterogena. U njoj su se nespojivo mešala dva oprečna stila: stil živog, nrealističkog. dijalogailustracije porodičnih odnosa i stil monumentalnih lirskih monologa, pomoću Kkojih je pisac želeo da daš nekn više tumačenje ljudskoj sud bini. Društveni sukobi u romanu ostajali su u pozadini a izlazili su na površinu pre lamanjem kroz jake inđividualnosti. Taj način'je bio neprihvatljiv na sceni gde su sukobi u skladu sa Uuprošćenim likovima, morali biti očigledniji. Pokušaj da

gumu_– TT PUNI INDEMITOVA SYMPHON

OD nas — moram' to reći radi onih koji vapiju za obaveštenjima o tobož enigmatičnom tajanstvu jezika muzike — naj-

sadržajnija· muzička dela, koncentrati životnog (misaonog i emocionalnog) i-

skustva velikih savremenih kompozitora, njihove prelomne ispovesti posle mnogih fraženja i lutanja prolaze uglavnom nezapažemo, kao oblaci po mutnom pebu ovog nesigurnog proleća nađ ulicama, kojima grabe građani-prolaznici, „zaokupljeni obavezama, zaduženjima, brigama, velikim i malim nuždama, ne dižući glave prema plovnom parku pomenutih isparenja i gasovitih gustina. Takav je, čini mi se, slučaj i sa delom Paula Hindemita iz 1946 godine, nazvanim »Symphonia serena«, · koje je izvedeno 3.IV. ove 56. god,., dakle o desetogodišnjici njegova Ppostojanja, na desetom redovnom pretplatnom koncertu Beogradske filharmonije i O kojem je u običajno uvedenim „novinskim referatima rečeno taman “foliko koliko ie dovoljno da ne znaš ništa ili da znaš pogrešno, jevtino i sapeto.

• Prvu zabunu kao da stvara latinski naziv dela: »Sym-

se fa slabost otkloni jačim senčenjem Tole, pauperizovanog seljaka, nmije. uspeg zbog epizodne prirođe njegove uloge, a na bledoj pozadini socijalnih odnosa dobijao je meprijatne razmere Nikola, patetični hroničar epohe. . \

Režija se našla pred izuzetno teškim zadatkom. Razvučen scenski prikaz pun vremenski . skoro paralelnih fragmenata, sa udaljenim mestima radnje i sa nizom scena bogatih almosferom,

literararne prirode, trebalo je sredstvima režije dinamizovati i stopiti u celinu. Soja Jovanović je to postigla upo trebom multilokularne scejoj je omogućila

kondenzovanje

ne, ,koja” vremensko

PA : Cosićev roman «•«KNORENMWb na sceni

i postizanje izvesnog ritma, neophodnog za uspeh pretsta ve. Padanje napetosti ispod dozvoljene granice, režija je sprečavala dinamičnom mizanscenom. Pri tretiranju psihologije junaka S. Jovano vić se inventivno služila pretvaranjem višestruke scg ne u simultanu u trenucima kada je tekst zahtevao momenftanu reakciju lika, vremenski i prostorno udaljenog od mesta zbivanja. Osvetljenje je imalo tačno određenu ulogu u objašnjavanju psihologije ličnosti. Režiji se mora prebaciti što nije ništa učinila da se ubla ži stilska neujednačenost i idejna „nedoslednost pret-

stave.

Scena iz »Naslednika«

RIANIČAV

na \likhama MI.

OSLEDNJIH pet gođina

slikarstva u Jugosla-

viji obeleženo je znatnim promenama u pravcu svoga kretanja. Ako bi hteli biti precizniji, pa i pravedniji prema događajima i ljudima, morali bi konstatovafti da je rok još kraći, jer je pravi zaokret na pufanji umefničkih stremljenja naišao tek kasnije, ustvari pre dve do tri godine, i da je započeti proces još u punom frajanju. Tek tada su u izvesnom broju prikazana platna koja se po svojoj · osnovnoj koncepciji bitno razlikuju od značainih ostvarenja prethodnika. Među onima koji su u tome procesu umeli da postignu zavidan nivo svojih dela, iz-

phonia serena«. Ali, valja pogledati u latinsko-srpski rečnik, pa viđeti da se ovaj pridev prevodi sa: vedar, bistar, jasan, miran, Veseo, a nije na odmet znati ni da je mnogopominjani Hindemitov neoklasicizam „jedna rezultanta sinteze ekspresionističke bure i grozničave istraživačke smelosti muzičkog jezika ovog majstora 5 jedne strane i strašnog zapta samodiscipline, uzdržanosti i asketske strogosti njcgova đuha s druge strane. »Toliko znati pisao je Hindemit u svojim čuvenim »Uputstvima za građenje tonskog sftava«, teoretskom opusu koji se jedino sa »Muzičkom poetikom« Stravin-

ENO. naprimer, u drugom

stavu ove blistave simfonijske ornamentike, sasvim nezlobive, bistro i jasno osavremenjene i zato nužno preinačene slike Beftovenovog „»brzog marša«. Dva svetska rata odminula su (za monstr-duge . vozne kompozicije sa cisternama ljudske Krvi ko te pita!). vojske će se regenerisati i podmladiti, na podnevnom suncu (limenih duvačkih instrumenata, u simfoniji) na=-

nad trenutnih zahteva mode, pripada M. B. Protiću određeno i značajno mesto. Protićeva izložba počinje hronološki tamo gde su se problemi intelekta i sređenog bočeli jače nametati našoj likovnoj sredini. To je godina 1953 koju smo mi prilikom XVI izložbe ULUS-a, nazvali prelaznim dobom. Protićeva »Katedrala« kao najizrazitija slika te vrste stoji na mostu između jedne subjektivne, možda rudoovske atmosfere i objektivnog traženja. neprolaznog ritma linija. Čak i u boji osetila se izvesna želja za emancipacijom od doživljaja čulnog i prolaznog trenutka. Kao kakav nagoveštaj upotrebljeno je tada malo pozlate,

07 —C— A.

«e: =

skog po vrednosti mislilačke dubine •može moeriti — da zanat više ne smeta, da je mišljenju i osećanju nesputano slobođan put načinjen, to mora biti cilje (muzičkom stvaraocu, razume se). Jedno takvo znanje muzičkog zanata upravo Paul Hinđemit poseduje, a »vedrina« o ko·joj, je u naslovu njegovog dela reč nije ništa manje do ona apolinijska, bistra i jasna svest, svest posle svih mutnih trzavica i varljivih iluzija, koja se zna i ume volterijanski i hakslijevski pojgrati sa »večnim istinama« veka u čije smo jedinospasavajuće blokove svi

dobrano uklješteni.

~.” <

gizdane četice će bodro marširati, sa brkatim „tamburmažorom ba čelu, život će treštati i zveketati a dečurlija će opet trčkarati oko blještećih, žutih truba. Umetnik je uvek na jedan svojevrstan način vidovit, i Hindemit je nevoljno, neprogramski anticipirao, još pre desetak godina, ponovno naoružanje svoje potenftne zemlje, a uz to je taj »građanin sveta« još i savremenik onog nesrećnog, Oporog

U pogledu glume prikaz je imao dve izvanredne scene: Simkinu ispovest i scenu zvonjenja na uzbunu. Renata Ulmanska izgradila je ulogu Simke oko potresnog monologa, čija je metri ka, slična narodnoj pesmi, bila tragično suprostavljena svakodnevnoj dikciji mu-

dino u njenoj ulozi imala opravdanje. Jledeno-strasna, kristalno jasnog scenskog izraza R. Ulmanska budila je sećanje na divna vremena klasične tragedije.

Zavejan prašinom na pufevima obrenovićevske Srbije Đorđe V. Stojiljkovića bio je raspet između pečalenja dukata i neugasive, potsvesne težnje ka nekoj potpunijoj i lepšoj istini ljudskog života. Njegov gest i dikcija umnogome su otstupali ođ stilizacije ostalih ostvarenja i tu treba tražiti uzrok ravnomernoj ubedljivosti ove kreacije.

Ljuba Tadić, glumac izuzetne sugestivne snage, nije mogao da pronađe ravnotežu između hroničarskog i funkcionalnog u Nikolinoj ulozi. Divna tehnika reljefnih monologa pritiskivala je dušu ali je patos uloge zahtevao preterenost gesta koja je smetala, kao i maska.

Sima Janićijević našao se u feškom položaju da glumi ličnost pri dramatizaciji gotovo lišenu podteksta iz koga je u romanu izvirala njena tragičnost i Žživoftnost.

Drugi izvanređan doživljaj pružio nam je. B. Živojinović. U fragmentu uzbune pred bunu, u njegovoj glumi, Tolini golemi udovi izduživali su se u nekakvu očajnu afirmaciju života, i pod grmljavinom zvona, sugerirali pomisao na neizvesno sutra. Ostatak uloge, na žalost, nije bio na visini ovog detalja.

Vladimir Stamentović

IRI UL

Prolica

oprezno, gotovo neosetno, i svakako nedozvoljeno u odnosu na valersko rešavanje prostora u samoj slici, ali ipak, kao težnja, veoma karakteristično. Ono što je došlo zatim sve jasnije definiše jednu umetničku ličnost. »Akvarijum«, veliki pravougaoni paralelopiped, čija jednostavna silueta pret stavlja kompozicioni kostur slike, daje jasan dokaz o procesu kristalizovanja ideje na površini platna i njenoj dominantnoji Vlezi u Utisku. ·:Od sađa “xi čvrsta geometriska struktura kompozicije biti uočljiva na prvi pogled i svojim smirenim ritmom otkucavati takt, sa varijacijama, jednom sažetom orkestru boja. U ovoj

|A SERENA

satiričara Kurta Tuholskog, koji se, kao što je poznato, kađa su mu sve kalamburske šale sa užasom sveta dosadile, prosto-naprosto samousmrtio. :

TREĆI stav ove bistre simfonije zove se »Razgovor«. U orkestru, pleh i šuplje drvene cevi zamenjene su zategnutim životinjskim crevima i metalnim žicama za prevlačenje konjskim repovima. Jeđan kao da dovikujie (a ne dovikuje, nego ja to samo tako transponujem, pošto ne operišem tonom ' već rečima): Halo, neonska svetlosti, zdravo! Drugi odvraća: Zdravo nuklearni transformatore, kako si! — Hvala na pitanju, samotan, a ti? — Zakonito, takođe sam! — Ima li još koga? — Naravski, ogromne povorke sšamih, vrve, posluju. — Imaš li desno stopa16 < Imam i levi kuk. Samo mi je uho zgnječeno i probušeno. Vidim te kroz tu YUpUu. — T ja virim, ali slaba je vidljivost, zasenjen sam sopstvenim elektroenergetskim pogonom... Ja to sve, razume se, izmišljam (i kompozitor je izmislio određene simultane i

x i NEŽ| iz široku upotrebu škaraca. Stilizovanost je je boje, odbačehu od im? šran crtež sa

slici su tonovi mukli i njihov akofd uzan i zgusnut. Samo mestimično i to vrlo uzdržano zablesne koja ribica oivičena veselijom arabeskom. Docnije, kao na velikoj »Kompoziciji« iz 1955, akordi boje postaju zvonkiji, a njihova valerska uloga, u smislu tumača lokalne količine svetlosti i senke, sve sporednija. Tu se nalazimo pred onim neminovnim razvojem „savremenog Sslikarstva koje od ftonalne Uupotrebe boje ide ka njenoj nezavisnosti od atmosfere i udaljenja, ka njenom reskom odzvanjanju u ritmu trajanja, umesto trenutnog i vizuelnog „obuhvatanja predmeta u prostoru. Jedino tako možemo razumeti i

presionista, koja kod Protića dobija svoje puno zvučno „opravdanje. U tome pravcu koji moramo nazvati dekorativnim, bez ikakvog pejorativnog značenja, naprotiv, imajući u vidu najplemenitiju ulogu Sslikarstva da očima pruži vadost, jedna od najlepših kreacija na izložbi je »Mrtva prtica«.

OMPOZICIJA koja se

čvrsto drži jednostavnih geometriskih formi, boja zvučna i određena, linea= čestom Uupotrebom pravih a ređom krivih, pretstavljaju elemente Protićevih oblika. To su ujedno i činioci svake klasične kreacije. Ne samo u okviru mlađe generacije naših slikara, nego i u jednom apsolutnijem smislu, Protićeve stvari deluju klasično. One zadovoljavaju ovaj pojam u smislu definicije Pola

Valeria (Valćry), kao relativnu činjenicu za Koju je bitan momenat smirivanja

posle prethodnih nemira i odgovaraju mu u smislu aAp=solutnijem i istoriskom kao šlo ga je poimao Fosijon (Focillon), kao Rkariku u lancu događaja koji se ređaju u svakoj kulturi i svakom razdoblju od arhaiz=ma do kasnog baroka. Formalna lepota odražena u odmerenosti svih stvari, svih elemenata slikarstva, bitna je za Protića i pretstavlja njegov najlepši kvalitet. Do nje om ne dolazi bez unufrašnjeg sukoba. Ćini nam se da su pejzaži kao nosioci izvesnog lokalnog, pa i pro-

laznog štimunga, katkada manje čisti u koncepciji od svojih · sestrinskih mrtfvih

priroda. Klasično i racionalno, uzdržano i uzvišeno DO svojoj biti teško može da irpi romantični pojam šti- ' munga. To su kontrasti koje Protić ume da pomiri. Publici su oni privlačni, a krifika ih naziva poezijom, alı za jedinstvo i prođornost Protićeve koncepciie njihovo prisustvo može da odigra ulogu opterećenja.

Pored svoje arftitekturalne i dekorativne lepote, otmene i umne, Protićevo delo ima svoju moralnu lepotu. Baš kroz tu sređenosi, kroz purifikovani zvuk i matematički duh, ono deluje kao katalizator likovnih osećanja u našoj sređini. Bilo je već mnogo rastrešenosti, moralnih depresija i oduševljenja među prilozima naših izložbi. Jeđan deo slikarstva kod nas mora preuzeti svoje svesne odgovornosti. To je potreba sredine i imperativ umetničkog ioka, a u tome smislu, pored svojih konstaninih „formalnih #rlina Proftićevo slikarstvo ima svo ju posebnu i aktuelnu humanu vrednost.

Aleksa Čelebonović

sukcesivne odnose među itonovima sa određenim tonalnim ili polarmnim centrom njihovog gravitiranja ~ ili centrifugalnog otimanja): ali verujte, ko od vas, jednom, bude prošetao holovima internacionalnog sajma ortiopedske industrije, ko u dobro organizovanom kršu svetlucavih federa, vatiranih podmetača i utega, kožnato izveđenih psevdomuskulatur4, izvrsno uzglobljenih čeličnih kolen& i drugog čega korisnog, kompenzacio“ nog i surogatnog bude tamo, ugledao — ne ·.prenebregavajući truđ i staranje aran“. žera štandova oko lepote ukusno plasirane primerke saksija sa cvećem, nera” stopljivom glazurom prevučene vaze sa odmerenom količinom šumskog zelenila, zimzelena i kaktusa u njima,i ko na stabljici tog estetizirajućeg, razgaljiujućeB granja buđe zapazio člankovito skupljanje i istezanje slučajno prokrijumčarene gu senice ili crnim fufnama 0” rošenu jajastu „poluloptu mile, tihe i svakom sreću donoseće buba-mare, — faj će se, znam sigurno i verujte, setiti ovog pretposlednjeg stava vedre i bistre, doživljajnim iskustvom života i stvarnosti nafopljenčć Hindemitove simfonije.

Pavle Stefanović

KNJIŽEVNE XBVTND