Književne novine

Pohvala jednom lulan li

ILA je tonakaza, jedan adrapovac kome sam odgrizao levo uvo i ko-

ga sam skratio za stopalo deshe noge. Nakrivljen, on je stajao na stolu i kezio se, a kada bi odleteo prema zidu, uvek bi se nekako dočekao pa bi me ponovo pogledao, kroz noge ili između ruku, glave koja se bekeljila.

· Mislim o njemu najgore. Bio je to jedan lopov. Bio je neko sa kim nisi nikađa načisto, za koga nisi znao da li je rđav zaista ili se samo igra, lud za igrom, bog igre. Bio je to čovek kome ne bih uzajmio ni jedan jedini kliker. Kasnije, kađ sam- malo odrastao, gledao sam ga. uvek sa prezirom. Pokušavao sam da ga gurnem ispod hrpe nekih novina.' Hteo sam da ga ne gledam. A on me je privlačio. Hteo sam da znam već. jednom šta je i ko je. Proburaženog trbuha (ja sam mu zabio makaze u trbuh, da vidim šta je unufra), taj lutan je bio varalica i hohštapler, ličio mi je na jednog tipa koji je stanovao u žutoj kući prekoputa, uvek sam, i sa šeširom · nabijenim na oči. Kad sam saznao za hipnozu „nisam smeo da ga pogledam, a ipak sam pružao ruku da ga uzmem.

Bio je sve što je najgroznije. Pa ipak, bio je i još nešto, bio je fajanstven i svojom tajanstvenošću kao da mi se rugao. Bacao sam ga od sebe, sakrivao sam ga, ali uvek sam ga, ipak, zagledao. Okretao sam glavu od njega, od te varalice, od od fog svodljivca, tog paja-, ca koji se kreveljio i bekeljio u mome snu, koji mi se rugao kao niko drugi, koji kao da je znao moje tajne, pokušavao sam da zaboravim tu bitangu od vune, ali je nisam zaboravio.

Ko zna šta je sada sa mojim lutanom, sa tim hohštaplerom kome sam posle iskopao i drugo oko, ali Koji je svejedno ,iako sav isprljan i počupan, mlitavih ruku i bez jedne noge, ostajao prisutan i, što je najvažnije, uvek isti.

A stalno sam „pokušavao đa ga promenim. Pokušavao sam nešto da mu oduzmem. Da mu otkinem uvo. Mislio sam, ako mu ofkinem uvo jili otšrafim jednu nogu, da će on da se. promeni, Želeo sam da ga vidim poniženog, Želeo sam da ga vidim, posle folike borbe .sa njim, kako bedno leži-podamnom, jedna stvar. Želeo sam da ga se otarasim. Bacao sam ga o zid. Šutirao sam ga kao futbalsku lopiu.

On je uvek bio isti, on moe je izazivao da sve to činim što sam činio, i ja sam pred njim stajao, — i pored svega što sam znao o njemu, ipak kao pred jednom {iajnom. Iako sam znao njegov opaki karakter, nikada nisam. mogao da budem „siguran kako će u novoj okolnosti

našeg zajedničkog života da se ponaša.

Horacije, sin slobođnjaka iz Donje ItaWije, pošto je primio sjajno „obrazovanje u Himu | Atini, stehao je ime „ednog od mwajvećh rimskih pesnika, ne samo u „zlatnom veku" Augustovog doba već i mw potonjim vekovima. Već kao mladić našao Je u krug epikurejaea, gde se verovatno upoznao 5% Vergilijem, Za vreme građanskog ratn Brut ga je proizveo za narodnog iribuna, ali u bici kod Filipa mladi Horacije je bacio štit. (Dezerteri sm bili i veliki helenski „pesnici Arhilog, Alkej u Anakreont). Posle amnestije vraća se u Rim i počinje dua piše stihove, Mecena ga je primio u svoj Krug, sam August ga poziva nm carsku službu, ali Horacije odbija faj poziv mada je u stihovima propagirao Augustovu politiku.

Zirka „Epoda" je delo Ssnikove mladosti, veoma liska javnom Živoiu, RA

odražajima, burnih politič-

Bio sam obuzet njime, ali, mislim da je i on bio. obuzet mnome. Bila je to jedna neprestana igra, jedna . plemenita i svirepa igra, jedno dosađivanje, jedna šala, jedan kobajagi život koji, sa-

· da znam, bio je uvod u sve ono što će tek da dođe, i što sada jeste.

Valjda se raspao, valjda je nestao, postao je prašina, doživeo je metamorfozu u ništa. Ipak, ne mogu da zamislim njegovu smrt, ne mogu sebi da wpretfstavim kako bi izgledala ta njegova smrt. On je, fu, kao svaki drugi moj prijatelj... On je kao neki od živih ljudi oko mene i u meni, kao neki od junaka iz romana koje sam pročitao. Da li mi je nekada umro prijatelj? Činjenica da ga nema, da ne otvara vrata moje sobe, još uvek ne može da mi pruži pretstavu njegove smiti toga da je sad u mesto njega, njegovog pokreta. njegovog ponašanja, jedno veliko ništa. Činjenica đa je samo Servan–tes videe svog Don Kiholfa, i da nam je posle to ispričao, već sa nogom u »uzengiji smrfi«, nimalo mi ne pomaže da zamislim da bednog Don Kihota nema. Mogao bih da se kladim, kao svaki koji mu se smejao i koji mu se divio, da on još uvek juriša na neke vetrenjače, pognut na svojoj ubogoj i kljakavoj „Rosinanti, divno stvorenie i oličenje iluzije i sna. Vijon je umro davno, i njegova lepa Šlemarka umrla je još pre njega, ta iskopnela lepotica, ta rugoba koja se seća nekhadašnje svoje slave, 1 „normalno je, po svim zakonima jednog i drugog sveta, da se pretvorila u daleku senku u perspektivi, ali niko me neće ubediti, nikada, da ona još uvek, onako po vijonovski, ne žali dane svoje slave, i da ne kuka, odvratnica, nad svojim omlitavelim trbuhom i svojim propalim licem nekadašnje zavodnice. Mogu sebi đa ponavljam: mema je, nema je odavno, — ništa mi ne vredi. Njena fužbalica ioš je čujna, i ja „ogu da čujem i one reči koje ona nije rekla, mogu da je vidim kako pravi i one besramne pokrete koje nije učinila.

O VEČNA matora Šlemarko! O Don Kiho-

te! I ti, moja. bitango od vune, hohštapleru i varalice, mogao sam svakome od vas da oduzmem nešto ili da vam dodam, ne, nisam mogao nego sam morao to da činim, vi ste me ferali na te jeretičke, nedozvoljene stvari, a ipak vam se ništa nije dogodilo, ništa vam nisam naudio. Dopisujte, podmećite psovke, i žalopojke toj krezuboj ženturači, i ugurajte Don Kihota u neku novu avanturu, i uradite šta hoćete sa nekim od tih koji su vas izazivali da ih ugurate u novu avanturu, koji su vas

Lovac Kukec (iz filma »Sudbonosni pucanj«)

provocirali da im podmetnete nogu, da pokušate nešto da im podvalite, — šta će se dogoditi? Ništa. Kao i moj lutan što me je terao, uvek iznova, uvek kao prvi puf, da nešto pokušam sa njim, kao što me je nagonio sa, njim da se hrvem, i to toliko da njegovu smrt zaista ne „mogu da zamislim (sve mi se čini da sedi na krevetu iza mene), i kao što je, i pored toga, ostajao ftajna, tako će i oni ostati tajna, nedokučljivi, neuhvatljivi. "Tužni i ogavni, divni mono= log Vijonove Šlemarke, dovoljan je „da bi se njena stvarna jedmačina znala. Ali ta jednačina nije ništa Vveća, ništa preciznija od onoga što je meni pružao moj lutan, taj moj prijateli kao svaki drugi pravi prijatelj u mom životu: možete znati gde je on, i šta je, otprilike, ali nikada do kraja. Uvek će da vas izaziva, time što je tajna na njegovoj strani, da pokušate njegovu tajnu da rešite. I život da rešite, i smrt ako hoćete, vreme i prostor, kroz njega, igrajući se sa „njm. — Prevrtanju kraja nema.

Tu kao da je jedini ključ za razumevanje velikih ličnosti u životu i u poeziji, u romanu, u pesmama ovakvim kao što su ove vijonske:'velike su te ličnosti zaio što

nisu definitivne, što misu potpune, što jihova formula nije apsolutna. Zato

što, znajući osnovno o njima, nikad sa njima nisi načisto. Velike su zato što su

neizbežne. Neizbežne su zato što magijski privlače, što ne dozvoljavaju da glavu okrenete od njih, da ih zane= marifte, da ih bacite u neki ćošak zauvek.

One provociraju, kao i moj lutan od vune, na to da ih čovek savlada potpuno, da pronađe formulu u koju može da ih nabije (a da im iz Te formule ne viri ni glava ni rep!), provociraju na težnju za apsolutnim, definitivnim. Svaka velika lič nost izaziva želju da bude definisana. (Koliko li je samo interpretacija Hamleta). Ali, istovremeno, „nijedna velika ličnost ne omogućava takvu, „potpunu definiciju, koja bi značila njenu smrt, jer bi prekinula svu tajnu koju je ona dotle u sebi nosila.

SKORO to izgleda paradoksalno, ali tako je: da one izazivaiv, začikavaju sv-ju smrt, Ka sebe same sfalno stavliaiu na iskušenje, i da je baš u tome njihova veličina i njihova irainost. I sam zanat «pesnika, romansijera recimo, izgleda apsurdan: da on, ra-– deći protiv sebe, radeći Drotiv svojih ličnosti, „protiv večnosti svojih junaka (zato što prirodno i nužno feži apsolutnom), ustvari najbolje rađi i za njih i za sebe. Njegov zadatak ie da ne dostigne ono čemu {eži, čemu mora što je moguće više da teži. Kompası i merila tu nema, nikakvih. Kao što ni život ne može da otkrije koja li su to bila merila kojim še odmeravalo u stvaraniu nekog vašeg prijateljstva. Jer prijateli u životu, fo je kao pravi junak u roma– nu, večni junak. Vi znate osnovno o njemu. i to Osnovno izaziva vas da ga poptunite. Prijateli, to je formula sa strašno mnogo ožiglednih rupa. Kada biste pobunili fa rupe, kada bi vam nsmelio da ga potpuno shvaflite, ksda biste najzad dospeli u situaciju da tačno možete da predvidite svaku njegovu reakciju, svaki njesov gest, sa prijateljstvom bi bilo gotovo. Jer neizvesnost i nepoznato isto je tako mužmi element u prijatelistvn kao i ono što ie poznnto. Čoavek ne može da se druži sa Onim što mu je potpuno mnonznato, što je svojim isKustvom, svojim · saznpnjem apsolunto savladao. Čovek

Ako je nekađa iko bezbožnom rukom skrhao vrat starom roditelju neka pojede češnjak opasniji od, kukute! O, grube utrobe žetelaca! Kakav je to otrov što besni u mom telu? Zmisku krv sa ovim fravama Zar su mi krišom skuvali? Zar je Kanidij* spremila ovo pogubno jelo? Medeja zaljubljena u vođu Argonauta namazala je lepog Jasona i . ovim otrovom da bi užarmio bikove.

„Ovim je otrovcm Medeja :

| Natopila suparnici osvetničke darove

__i pobegla na krilatom zmaju. Nikada se nije uakva toplota spustila sa zvezda. na sušnu Apuliju, niti se žešće raspalio plameni ogrtač na ramenima snažno Herkula. Meceno, alto ikad tako nešto poželiš, molim se, da ivoja djevojka

rukom odbije tvoje na suprotnu stranu

Prevod i beleška:

poljubce i da legne postelje. | Katarina Antić-Rojčević

| < ozaeije

kih prilika onog doba. Ove jambove Horacije piše pod uticajem Arhiloha i, kao i u ostalim delima, i u mjima je duboko vezam za helenske izvore. U islo vreme napisao je i „Satire“. Poznafta su „Pesnička pisma“ kojima pripada čuvena poslanica o MKnjiževnosfi „Ays poetica“, Zbirke oda. ko'e su ga doećmnije ma,više proslavile, misu mu donele u speba kod savremenika. Napustio je liriku, i fek na Augustov nagovor ponovo Jo,j se vratio, službenom pesmom „Carmem *saeculare".

Bio je nenadmašan nmefnik pesničke forme, i više intelektunlan mnego emolivan pesnik. Svestan svoj" umetničke veličine, podicao je „sam sebi „spomenik trajniji od tuča“ i niie „shV umro" jer njegovo đelo jš preživelo rimsku imperiju: ostalo je sačuvano u „bDbek-

stvu vremena“,

ne bi mogao da se druži sa apsolutnim karakterom (iako sanja o njemu, iako je j»la „svetske literature lamen?scija za jednim takvim Kkarakterom koga nema, za fim. karakterom koji može da postoji u „stvarnosti samo kao automatski čovek koji na pritisak dugmeta pokazuJe određeno raspoloženje), isto kao što ne bi mogao istinski da živi-sa apsolufno ostvarenom ličnošću u #Đž\Wnomanu, dakle sa ličnošću koJa je do kraja prosvetljena, koja je lišena fajne.

OVEK je kao dete što

ne bi moglo da se igra sa lutkom koja nema nikakvu tajnu, koja te ne izaziva da joj nešto dodaš ili oduzmeš i da, tako, pokušaš da je saznaš sasvim, da je savladaš. On teži da pobedi tajnu. Ali jaoj njemu kada bi je stvarno pobedio. On fteži, kao leptirica noćnoj lampi, onome što bi ga uništilo, ako bi se ostvarilo. U licu pisca, on je onaj ko-

LIKOVNA UMETNOST

JI više ne zna nego što zna. Simuliraju, i sebi i drugima, oni koji kažu da pišu zato što znaju stvari. Pravi pisac uvek je pisao zato što ne zna stvari, zato što Ppokušava da ih sazna. On je tu vrlo sličan čitaocu · koji ne čita knjigu zato što je zna, nego zato što je ne zna. Razlika između njega i čitaoca ovde je samo u tome što pisac čita nenapisanu knji gu, a čitalac onu koja je na~

·pisana. Ali, i jedan i drugi

pošli su od težnje da stignu do dna, da uhvate stvari u njihovim apsolutnim dimenzijama, i jedan i drugi, zatim, imali su istu sreću: što su tome težili i što u 1ome nisu uspeli. Citalac je sačuvao za sebe sve šanse koje mu pruža igra sa junacima romana, kao sa prijateljima u životu, kao sa ljudima, a pisac je ostvario trajnost tim junacima. Napravio je od njih provokatore i varalice koje kao da stalno obećavaju saopštenje tajne, ali koje uvek otkažu u najsudbonosnijem frenutku. Napravio ih je ftakvima da zaista može za njih da se kaže da su živi. Oni su počeli đa deluju tek pošto je roman zaklopljen, postali su živi ti junaci, jer su kao svi živi: i poznati i nepoznati. Jer su kao moja bitanga od vune: rađi mu šta hoćeš, beži od njega, rvi se sa njim, bakći se od mila do nedraga, nikada nećeš otkriti njegovu tajnu, nikad se nećeš otarasiti tog tipa.

I tu, mislim, u jednom mesnovenom ali divnom trenutku, najpotpunije, mnajstvarnije se sastaju život i vizija jednog „romansijera: sastaju se u tom stvaralaštvu koje počinje od želje da se tajna razreši, od večne želje, večne zato što je neostvarljiva, i koje se produžava zahvaljujući sreći što razrešenja nema. Sve osfalo je simulacija kreacije i života. Sve ostalo su ili automatski ljudi, roboti u Žživotu, ili potpuno ocrtani karakteri u romanu, one perfektne, skupe lutke kojima sam uvek pretpostavljao mog davnog, i večnog, neumrlog lutana, onog cinika kome sam odgrizao jedno uvo i iskopao oči, i najzad mu zabio makaze u trbuh ne bih li video šta se krije »unutra«, ne bih li se, tako, oslobodio od njega, što mi nikada nije „pošlo za rukom. Jer i sad, dok „završavam redove ove beleške, kao da slutim da se on, čudo mog detinjstva, tajanstveno biće, pomešao sa svim onim hervojima i bitangama poezije i života, i čak bih mogao da se zakunem da se upravo ruga sirotoj lepoj Slemarki, dok ona već čitavu večnost, nariče nad svojom propalom: kožom. je

Radomir Konstantinović

Svejedno.

I da li će u nama ovo naprslo jutro

sa mrivih straža jave,

ostrvo jedno vrati napušteno i čedno, izmamiti smeh ili sure, Još jednom

vamirisati tvoje ielo kao reč grešno i nago

i blago pogledaš oko sebe, i sasvim mirno.

A da li ćeš onda, na ulicu da kročiš tužna ili vedro.

Svejedno.

Suđenoj Itaki,

makar i slomljeno, doploviće naše jedro.

zglobovi ko vrata škripe,

| IZ STARIH DANA E

| Svejedno

Da ujediniš s.etlost i senke, da zagospodariš zvezdama, da osvojiš ponovo i nebo i trave

kad poslednji put tvoj glas mi

na mojim usnama će, xnam,

i svelo iverje greha pašće u travu. Ostaču sim, I nebo. Nesrećna plico. Tad vreme je da se osmehneš tiho

Jer ima jedan izvor koji hrani i travu i mrava i zver i čoveka.

kad te i sunce još jeđnom neosetno

a O ONO SURUM SO O Nokfurno

Vazduh je lak i telo se na oči prazni,

postalo je vedro te buja mrak. Sađ zvezde sipe kroz odaju gde srce ne iuče i krv otstupa; u obrtanju rebara središte uvek kasni,

Oblici se sljube s Ničim u neprobojno tvrdo, zatim pesme suproinog „Dola pričuju se same: korenu se priviđi cveće, radostan šapat bolu, a led zablista na leđima sunca; tame

imaju svoj račun sa životom i sopstveno čudo.

Grlim se s dnom; preko nas se penje i beži, ko s grumena gde trava nikne; oblaci brode pod zemljom i ribar iu za kostima vikne. Hej, pa io je lobanja sveta u mreži! U njene duplje pritiču sve slane vode,

Devojke pevuše dok poslednja kaplja bode i stubovi vise. Dim pc stepeništu tone

u naopako središte bića, ka magnetnoj praznini; bez čula, motrimo zanetim pogledom žića,

svoj unutrašnji oblik i našu pojavu u daljini.

rani,

Risto Tošović

podzemlje čula

Miodrag Pavlović

SUDBINA KERAMIKE

AO što izvesni organiz-

K mi pokazuju veću ili manju otpornost, odolevajući procesima u kojima drugi naizgled savršeniji ne mogu da se održe, tako, i 2 poiedini oblici likovnog iz(ražavanja traju ili mestaju, Šo prema njihovom sastavu i prilikama koje ih uslovljaa VL

Odakle i u čemu je suština tih p»java u likovnoj umetnosti? Objašnjenje za to treba fražiti u dvostrukom poreklu i prirodi likovnih umetnosti uopšte.

Svako likovno delo, bilo slika, plastika. arhitektonski objekat, ili kakav koristan i ukrasni pređmet. rezultat je i sinteza dveju komponenata: iedne materijalne, a druge umetničko-kreativne prirode. Prva kombonentan materjja, Je posredno ili neposređno kosmičke prirođe. A druga, ona umetničko kreafivna, odnosno misaono osećajna, nemosredno je ljudsns porekla.

Sto se tiče same materije, ukoliko su njena svojstva mnogostranija, utoliko pruža i veće mogućnosti za njenu umetničku obradu i primenu. ,

Isti je slučaj i sa drugom, čisto liudskom „RWomponentom. Ukoliko ona sađrži više elemennta kreativne misli, osečanja i potreba, utoliko će nipna sfvarmlačka motencija i impuls biti snažniji. I obratno, njihova oskudnost, iednostvanofi omeraničiće moć i obim umetničkih ostvarenja. U različitim oblicima likovnog izražavanja i alinitet, između ovih dveju kom ponenata je različiti. Njega uslovljavaju svojstva materile i priroda i obim zamisli. Kođ nekih, priroda materjiie otežava ili sprečava taj afinitet, kođ drugih opet, sama zamisao đprevazilazi pranice izražajne moći ma-– -terije.

Tako naprimer, prirođa slikarske materije se ogra-

ničava na „dvodimenzionalnu površinu i boje, a prostor ukoliko je on obuhva-– ćen u samoj zamisli, može da: se prikaže samo posredno putem asocijativnih pret stava u obliku raznih perspektiva:; dok plastika i arhitektura mogu to već samom svojom trodimenziialnom materijom neposredno da izraze.

U pogledu boja opet, kao materija, slikarstvo ima prednost u izvesnom smislu nad vajarstvom i arhitekturom: a ukoliko bi kakva vajarska ili arhitektonska za-

misao zahtevala i boju kao izražajno sredstvo, ovi oblici likovnog izražavanja movali bi se dopuniti i slikarskom materijom. Ovakve simbioze međutim, u Kkrajnjim slučajevima mogu da dovedu do deformacije i degeneracije samog blastičnog ili arhitektonskog oblika. Takvih primera ima dosta u starijoj ' novijoj istoriji 1metnosti. Ako bismo posle svega ovo ga postavili pitanje koji od oblika likovnog izražavania pokazuje najviše otpornosti prema sličnim pojavama de~

Đorđe Rosić; keramika

KNJIŽEVMB NOVINE

geheracije i raspađa, onda bismo morali keramiku da spomenemo na prvom meslu. Keramika ima to svojstvo đa spoji u sebi najviše različitih misaonih i materijalnih komponenata a đa ne demanfuje samu sebe. Ona uključuje u sebi sve elemen te slikarstva, vajarstva pa i arhitekture, i može da ih izrazi svojim vlastitim sredstvima. Spajanje tih različitih oblika likovnog izražavanja u keramici, ne prefstavlja dakle neku vrstu likovne simbioze, već jedinstveni izraz kao organsku celinu,

"ako se keramika pojavljuje s odlikama slikarstva, plastike ili arhitekiure, bilo kao originalni ukrasi ili praktični predmet, kao individualni ručni rad ili Whao inđusiriski proizvod. Srećemo je kao skromnu zemljanu posudu primitivnog „čoveka ili igračku u dečijim rukama, kao božanstvo na oltarima, kao običnu opeku, ćeramidu ili posuđu za jelo, kao raskošni dekor na zidovima hramova i palata, kao blistave vaze, Kkeramoplastika ili makit, i u bezbroj korisnih i lepih predmeta, koje je čovek voleo i služio se njima od pećinskog doba do danas.

Baš zbog te svoje univerzalne prirođe, lepote i mnogostrane primene, istoričari, teoretičari ume{inosti, „ekonomisti, poslovni ljudi i industrijalci, shvatili · su je svaki na 5voj način i sa svOga gledišta. - i

Možda je ovo. vazlog što svi spomenuti do danas nisu mogli da nađu neku zajedničku ocenu u pogledu vrednosti, značaja i uloge keramike uopšte, A isto tako u već postojećoj hijerarhiji likovnih umetnosti, . keramika nije mogla da nađe svoje odgovarajuće mesto iz razloga, što se podela u njoj nije osnivala ni principima i zakonima na Kkojima umetnost u krajnjoj kon sekvenciji treba da počiva.

(Nastavak na šestoj strani) "