Književne novine

LIST ZA WNJIŽEVNOST, UMETNOST I DEDŠ

TVENA PITAWJA

e ;

BEOGRAD, 2 SEPTEMBAR 195 |

M = < te Cotinao MARODN|| — —__-

TEMIMAR

U broju 15 pozorišnog čusopisa „Thćatre populaire", koji izlazi svakog drugog meseca u Parizu, objavljen je ovaj razgovor o teatru između Žan-Pol Sartra i Ber nara Dorta, člana redakciskog komiteta. MDonosimo ga zbog njegove aktuelnosti i zanimljivosti uz neznatna skraćenja.,

Coding VIE Nova seriju, | br. 2

Brehtova ma |B Cite

Pismo udruženju knjijewnika Nemačke

A VREME oporavka od bolesti na Bledu stigla

je vest o Brehtovoj smrti, koja nas je duboko i poftesla. Kada smo u maju napustili Berlin, bili smo puni nade da će bolesni pesnik još jednom ozdraviti. j

Gubitak koji su preirpeli umetnost i život našeg doba je prevelik, i pitamo se da li će neka nova generacija biti u stanju da, posle smrfi Tomasa Mana i Berta Brehta ispuni ovu prazninu.

Kada se posle ove tužne vesti — koja potvrđuje svaku nepovrafnost — okrećemo unazad uviđamo da su Breht i njegovo delo stalno pratili naš svestan život: Od »Bubnjeva u noći«, drame o završetku raia, do »Hauspostille« i »Nezaboravnih Balada«, od »Opere triju groša«, koju još danas pevamo, do pretfstave »Mahagonija« sa završnim horom o propasti sveta i gorko-ciničkom songom „»kako se mamestiš tako i

'Bna 40 din.

ležiša, do pesama emigracije koje nam je recitovao Breht, dok je Ajsler u maloj hotelskoj sobi u Parizu

na klaviru pratio tvrđim ritmom — do tih pesama,

te poezije pune kritičke oštrine i dalekovide slutnje. Do povratka u Nemačku 1953, kađa nam je posle dvadeset godina Frankfurtski ansambi prikazao legendu o »Dobrom čoveku iz Sečuana« i do stupanja u Kavkaski Kkrug, fog magičnog spoja daljine i blizine, umetnosti i borbe. Do poslednje posete bolesnom pesniku, koji je već jedva mogao da, iznemoglog srca, upravlja svojim snažnim duhom.

Poetska i socijalna istina Brehtove umetnosti premostile su unutrašnji rascep Nemačke ovog vremena. Samo je ta umetnost bila dovolino jaka da progovori i s ove i s one strane, a valjda će i u ovom trenutku u zajedničkoj žalosti, okupiti celu Nemačku.

Daleko preko granica Nemačke prodire Brehtov ugled. Pre nekoliko nedelja rekao je Sartre, kada sam ga upitao o značajnim pesnicima, i piscima, sadašnjosti: svakako 'Bert Breht. Pa i meni se čini da u prostoru ljudskog pesništva od Sofokla do Klajsta, od Vijona do MHelderiina svakako treba navesti i Brehlovo ime.

Smrt je prekinnla stvaralačku nit Brehtovog pe: sništva. Ali, mi se nađamo da pozorište na Šifbauerdamu, koje če možda oisad mositi ime svoga fvorca, i njegovi prijatelji:i učenici meće samo nastaviti. đelo majstora u čistom obliku njegove volje, već i dalje

| razviti njegovu stvaralaćku zamisao.

| Vidđici širokog razmaha ume{iničkog pogleda, spojeni s budnom savešću jedne kritičke humanosti — to su karakteristične crte koje mi se čine vrednim pomena kada je reč o Brehtovoj školi.

Breht je umeo da ostvari svoje delo uprkos svakoj uskosti doktrinarnog i kliširanog shvatanja umetinosti s jedne, i jedne asocijalnog, dehumanizovanoj, artističkoj i izveštačenoj virtuoznosti s druge strane — delo koje je postalo i svakidašnjica i najdublja trajnost naše epohe. Najjači odraz svih naših problema, oštroumna formulacija, a iza toga — zračna ma-– gija pesničke reči, koja je uvek našla neobičan i uvek svoj izraz.

lako nismo mogli da prisustvujemo posledniem putu pesnika, pozdravljamo pisee Nemačke i Brehtove prijatelje u celom svetu. U mislima spuštamo u

Brehtov grob pregršt gorke i hrabre jugoslovenske zemlje. :

O. i L. Bihalji-Merin

Probijajućči se u pravim potezima između usputnih vrhova, to zatamnjeno , večernje sunce, bez sjaja i žara, odMekud sa daleke pučine, pomeralo se sa čvorova stenja na

D?y)\) 725

NI M: ti ji Z—:

UZ JEDAN JUBILEJ

od ila i zaploviti međenom

Na zgrađi piše »1906«-ta i zgrada je privlačna i dosto-

janstvena. Sa šiljcima, i tor-,

njevima „sva sfremi vrhu:

čini se ponekad. kad je ·pun'

mesec, da će se sad odlepiti

kolutu ususret „kao kakva selenitska lađa iz dečje mašte. Ne može da se otme oku ni Sad: kad su se nad. njom sklopile senke višespratnica

PISAC I NJEGOVA PRIVIDNA

ODMORIŠTA

na duguljastom trgu velegrađa, kao ni onda pre 50 godina kad je bila Guliver među udžericama, I đugo je na razglednicama i prospektima bila obeležje jednog gra da i zemlje u kojima je vekovna, pa i poluvekovna tradicija, još uvek retkost. Dok joj i tu privilegiju nije preotela prizemljuša »Albanija« kađa je »Moskvu« nadmašila. · ako ne lepotom, ono visinom (nastavak na četvrtoj strani)

razbacane pokrove busenja i lišaja, propuštano ili sprečavano zadimljenim grudvama oblaka, i začudo, dole, kod nas, na ViJugavoj traci obalskog druma, u postojanoj osenčenosti jednog kišnog i vetrovitog dana na-izmaku, ta ravnodušn ı, otuđena, jedva mlaka, ne, pre će biti sasvim hladna, mrka, mirna, tamno crvena a bistra svetlost, gore, na padinama samoftne, nenastanjene planine, pričinjavala nam se kao slučajna, nenametljiva, nevoljna. i nebranjena poruka iz jednog svetf: koji nije naš. koji nikada neće biti naš, za nas, za ljude koji tabanaju, sa ciljem i smislom, ovim krivudavim, šoderomi posutim, vodoravnim prolazom pored samog mora.« Poduže, cujući reči, zapisivao sam datke o jednom večernjem p od Kotora do njegovog Pre

sa naporom, tražeći reči i odbaovu sliku, ove po ejzaču na drumu dgrađa Dobrote.

To, razume se, nije ni od kakve važno-

sti za kog bilo drugog, pa ni za samog mene: verovatno, već sutradan. Ipak, kako se Ne sećamo iz naših čitalačkih iskustava, susre tali smo često, u pripovetkama ili romanima, i kod najboljih i kod osrednjih pisaca, posred koniinuiranog procesa prikazivanja kakve radnje, kakvog zapleta, kakve tenzije dramatičnog ili lirskog kova među izmišljenim licima, iznenadne prekide tih deskripcija, iznenadne umetke neutralnih, od toka zbivanja među OCA disparatnih opisa i i ambijenta. OE O okean obrazac u tehnici proze izaziva mi jedno sećanje. ODE 1D IBVOD JR sam' voleo kolače. U snu, zamišljajući |. ica da sam perzijski šah ili drugi koji a u ni moćnik, izdavao sam naređenja, jednim ne

hajnim pokretom kažiprsta, kao O Ra Volter Miti, da se pripremi toi al a ije +o ki sloj slatkog fila biti debeo ON 0 bea obično braonkasti sloj testa U OKA slast: sto, potrebno radi ublažavanja IO ijinu fila fila, biće svedeno na normalnu Ce ničnim u uobičajenim, građanskim, veli OCH ustuk tortama. Potrebno je DIACEIR ab od samog radi novog progresa i poleta ka do otufila bila bi, po svoj prilici, presa

žnosti; opisivanje izvanredno zanimljivih odnosa, okršaja, zapleta među·. junacima novele, ako bi ostalo nezasejano povremenim, mestimičnim deskripcijama pejzaža, ako ne bi bilo kočeno i zaustavljano neutralizirajućim oazama disparatnih, objektiviranih, naraciono neangažovanih pasusa, možda bi nas prezasitilo, možda umorilo, možda bi tako prebrzo proteklo da bi nas ostavilo u stamju neke razočaranosti, neke tuge, meke prerano otkrivene tajne.

Stihijno, intuitivno sluteći fu zakonitost celishodne umerenosti, tu zakonitost celishodnog hlađenja radi ponovnog zagrevanja, prozni pisci, baš i epičari, od Homera do dana današnjeg, otkrili su, recimo, jednu »tajnu« postepenog građenja efekta, »tajnu« spisateljskog pripremanja kulminacije, »tajnu« organizovanja završnice koju valja odlagati, pomerati, uvek, razume se, sa rizikom da se izgubi prava mera, tj. da to odlaganje ne bude dovoljno ili da ispadne preveliko, predđugačko, iza granice elastičnosti čilaočevog strpljenja, očekivanja, uželjenosti. Tako je, mislim, nastao jedan obrazac; jedan spisateljski postupak. u tehnici komponovanja teksta, jedna kompozicičnoztehnička formu-– la, mustra. Svoj kotorski suton na drumu, sa onim bakarnim, umornim, prohladnim, sasvim kosim sunćem na vrhovi i padina– ma istočnih planinskih zidova, . Ja, dakle, mogu sačuvati da bih ga upotrebio, da bih ga umefnuo na pogodno mesto kakve .novelističke, narativne, dramatske, · recimo 1 uzbudljive međuljudske radnje. Neću pogrešiti. Obrazac spisateljsko-tehničkog postupka jie odavna uvedđen, mnogostruko isproban, pro veren, u praksi književno-zanatskog delanja potvrđen. | .

Ali, baš tako uveden i proveren, taj obrazac je postao i jedan prozaistički šablon. Njegova draž je otkrivena, odgonetnuta. „Ona samim tim nužno, takođe zakonito, opada, na putu je da otpočne zamorno dejstvovati. Možda je već izgubila svoju silu potajnog emofivnog dejstvovanja, umara već uveliko i samog pisca. On, po svoj prilici zato. želi

da isprobani obrazac mapusti..On bi da iznađe nešto novo, nešto što bi samog njega obradovalo, osvežilo, ispunilo novim, drugačijim graditeljskim poletom. Nešto što bi, verovatno, i njegovog čitaoca zapahnulo, prelilo, umilo lakim vetrom jedne nove svežine. Tako, iz te gladi, mislim da nastaje potraga za novim izražajnim formulama. Tako, tim putem traženja iz žudnje da se izbegne ponavJljanje oprobane mur=stre prozaističkog tehnicizma, verovatno da je Viljem Fokner zamenio blagotvorno razbijanje jedinstva mesta (razjareno, cepteće stezamje pesnica ljudi u podnožju — ravnodušna, kosa svetlost sutonskog sunca,na visovima planina — tupi bat bubotaka po, raskrvavljenim licima ili uzdržani razlaz neprijatelja u podnožju) blagotvornim „razbijanjem jedinstva vremena: danas već poznato i čuveno njegovo utkivanje trenutaka prošlosti u trenutke sadašnjosti narativne akcije, Po svoj brilici, i taj novi vid razbijanja jedinstva. akcije dospeće do svog, klasicizma, a onda, postaće opšte usvojeni «i ponavljani obrazac, postaće tehnički šablon, zasitiće i zamaraće i pisce i čitaoce.

Jedno ipak ostaje izvesno: razbijanje je tu radi spajanja, dakle baš radi jedinstva. Konftinuum samih kulminacija bio bi nepodnošljiv. Tobož disparatni, tobož neutralni pasaži jednog proznog teksta —, neophodni su. Mi potrebujemo, oduvek i čini mi se zauvek, uspon: — i silazak. Uprošćeno (i drastično) rečeno: pisac mora biti,i dosadan da bi bio zanimljiv, Geteov »Faust«, dat u nekom bestselerskom koncentratu, sažet na svoje vrhunske poente, verujte, bio bi -— sura, pepeljasta ravnica bapskih sentencija i aforizama. Heraklitovo večno kretanje ostaje na snazi: ono je penjanje i silaženje.' Šoder ma vijugavom drumu kraj morske obale i — crvenkasto-bakarni sutonski zraci već poluutonulog sunca na visovima usamljenih, nenastanjenih planina okolo dubokog: kotorskog za-

liva:

“Pavle Stefanović

(Na)

Pay · i

Bernar Dort:Tzraz »narodni teatar« ima li za vas kakav smisao i, u pozitivnom značenju, šta podrazumevafe pod njim?

Žan-Pol Sartr: Narorondi teatar... Da. Taj izraz ima za mene odista jedan istinski smisao. Možda čak isuviše smisla, pošto stvarno za mene znači potpuni teatar, Problem i nije u tome znati da li teatar treba da buđe narodni — on ne može biti ništa drugo nego to —, već da li, sada, fakav narodni teatar, ukratko pozorište, postoji i kako.

Tu se, stvarno, susrećemo s jednom kontradikcijom. Postoje teatri, ali kakvi. Uzmimo, na primer...

ĐDort: 7. N. P.?

Sartrž ba, "Po IN. Đ, Po mom mišljenju, TNP ne stvaruje taj narodni. teatar.

o nije sud o akciji Vilara ~

nego konstaftatacija jedne činjenice. ,Vilar čak nije u pitanju, situacija u kojoj se nalazi TNP je na tapetu. Najpre, TNP je subvencionisano pozorište, To znači: pozo 'ište koje daje komade

koje je obavezno da ođabira za svoj repertoar, i fto sa najvećom

opreznošću. Komađe koji nišu napisani za narodne ma-– se današnjice. Komađe koji su, besumnje, nekada ovde mislim na Šekspira —

stvarali i podizali autentični

narodni teatar, jer su bili napisani za ljude svoga vreme:.a, ali koji su, sada postali kulturna forma i čine deo buržoaskog kulturnog nasleđa.

Dort: Znači, za' vas, činjenica da se daju komadi iz tradicionalnog repertoara — čak i kad se daju obnovljeni i u izveshom smislu izmenjeni (kao što je to bio slučaj sa »Sidom«) — sama po sebi ne znači jedan istinski poduhvat za stvaranje narodnog teatra?

Sartr: Da. Davati »Don

. Žuana« ili Rasina — to je

dobro, to je korisno, ali to je nešto što je sporedno. Za široku publiku treba ponajpre davati komade koji su joj namenjeni: koji su napisani za nju i koji govore o njoj.

I, eto, to je ono što me dovodi na drugu vrstu uzroka »neuspeha« TNP-a, na problem publike. Ustvari, TNP i nema narodnu publiku, radničku publiku. Njegova pu-

·blika je sitnoburžoaska, pu-

blika koja, bez TNP-a i nje-

Ante

Njegovu smrt štampan „je sWlidljivo zabeležila, a kažu da je ona bila

Neđavno je preminuo pesnik Cetineo. dostojna Ćetioneovog života i njegove poezije: umro je ma splitslkoj rivi, zagledanu wu more i galebove. Njegova poezija, međiferanski vedra i slrastvena, intenzivno pomešana sa životom, našla je fako svoj najpotpuniji, logički završetak. Cefineo je bez oslathz pripadao mediteranskom poetskom mitu, bio je to zaistu njegov najdosledniji pretstavnik kod nas. Nyjegova vedđrina. njegov uvek životom opijeni duh dikfirsli sa sve slihove Koje je pisao ili koje je, 8a toliko pozvatim maistorsivom, prefakao u naš jezički srok i ritam. Jinjiževni opus Apfta Cetinea, započet 1993, zbirkom pesama „Zvezdane staze“. ispunjen je žarom vrelog jadranskog podmeblja koie je svaku putnju i udes pretvaralo w čistu, epiNarejsku radost življenja.

Ante Cetineco (rođen je 1898 nw Splitu) objavio je pored već pomenute zbirke „Zvezdane staze“ i hnjige pesama „Za suncem“ (1932). „Zlatni ključ“ (19933), „Laste ma wwvalom“ (1985) i „Magarčićeve ekloge“, nu čakavskom dijelektu (1954). Sem toga štampao je i dva romana: „Grebeni se rone“ (1928) i „Mečtar Ivan“ (1992. Prevodio je pesnike italijanske, meksikanske, brazilijinmnske španske, francuske, i Btampao njilove pesme mu pogebnim zbirkama ili po našim listovima i časopisima. Mrazacenost ovog Cetineovog truda još nije w potpunosti sarledapna_i tek će se sad, kada je taj trud okonČan, videti mjegovn blagotvorna veličina. Njegovi - prevođi vism nas BamoD Wpornavali sa nama nedovoljno ili skoro niRho opznatim literaturama, nego sm i vršili nesumnjivi uficai na našu poeziju, Valja pomenuti da je Cetineo prevodio ı romane.

Poređ nekolikih Knjiga koje sm nm štampi, a od kojih treba naročito istaći „Savremene braziliianske pesnike“, koje če izdati Nolit, Ante Cetineo ostavio je iza sebe, m rukopisu. dve-tri zbirke svojih pesama od kojih je zbirka pod naslovom „Diorama djetinjstva“ potpuno spremna za štampu i očekuje svog izdavača.

Ante Cetineo, dobar drug i vredan saradnik n poslu, nećc više otvoriti vrata naše redakcije. Ali stupci „linjiževnih novina" ostaju otvoreni za tekstove iz njegove bogato ostavštine,

Moji učitelj

Nadamnom s vetrom vapije gomila stenja:

nebo me stalno ranjava jezom za otkrovenja. Podamnom s morem uzdiše gomila stenja:

val me neumorno podgriza od krošnje do korenja sve tamo od prvog dana rođenja.

Tamariska·sam grana: večno zanjihana, žilava i slana, praunuk ribara, moreplovaca: sin osione sirotinje. Pet su me vekova solili talasi na ovoj steni,

kao zdvojni ribari neprodani lov uoči novoga mraka, zato se rađam i umirem o svakoj meseca mčni,

na svaki ćuv vetra, zvuk zvona, let ptica i oblak3.

Moji učitelji nisu ni Pol Valeri, ni Rilke, ni Frojm,

nego dva-tri grebena, nebo, sunce i more, dva-tri grebena: sad crna, sad srebrena,

„sad kao otrov zelena,

bez ruku, do kosti razjedena i gola, kao prosjaci, rodna ostrva i gore.

Majka me, kao i mnoge Antonije, nije rodila za bunu, za krvava proricanja, nego za drugarski razgovor s hridima, s valima, sa

samoćom,

da prelijem šum vesla, glas bogalja, jauk vetra

u psalam odricanja.

Majka me ofhranila svojom nesanicom da pulevima kamenim provodim kljaste do sunčeva

rođenja,

da slepima ukazujem večna nebeska znamenja,

majka me, kao i mnoge

Antonije, podojila suzom umesto mlekom

za, beskrajna pučinska ispaštanja, molitve

i bdenja.

govih relatavno niskih cena, ne bi ni išla ili bi vrlo malo išla u teatar — ali to u svakom slučaju nije radnička publika. Imn radnika ko ji dolaze u TNP; TNP je davao prefstave za radnike, ali pri svem tom TNP nema radničku publiku. Čak i kad se premešta i igra u predgrađu.

Postoji jedan izvanređan otpor radnika prema teatru. Pogledajte moj slučaj. »NjeDprasov« je bio bezuslovno pudržan od strane komunista, od sindikata (C, G, T., T. E. CJ. Njihovi organi štampe su o njemu pisali, mesta su im bila obezbeđe=

Ante Cetineo

na po niskim cenama„., Pa lepo radnici su se odazivac li weoma sporo, malo-po= malo. Za radnike je teatar Još uvek nešto ceremonijalno — nešto što pripada ceremoniji buržoazije. Oni su zato nepoverljivi, i kad tamo odlaze prepušteni su ra= znim neugodnostima: mesta su skupa (čak i ona u 'TNP-u), treba organizovati čuvanje dece, pozorišta su daleko, u Parizu u centru. a radnici su umorni: i zato kad hoće da se odmore. odlaze u operetu.

To će reći da im treba đa-– ti njihov, tatar; razbiti nji(nastavak na šestoj strani)