Književne novine
Pulska panorama
dokumentarnog filma
EC su izblijedili wtisci
iz Pule i danas, poslije
mjesec dana, doista je teško sa dovoljino analitičke preciznosti i svježine utiska govoriti o preko trideset krat kometražnih, odnosno dokumentarnih, filmova koliko ih je tamo bilo prikazano. Sada mi je žao šio nisam odmah pisao o oduševljenju ko je me je bilo obuzelo gledajući, naprimjer, kratku stori ju Franceta Kosmača »Cuvajš oči!e u »Novom obzorniku«, ili crtani »Nestašni robot« Du šana Vukotića. Još dublji do jam nego kod prvog gledanja ostavili su na mene »Ogledalo« Anftuna Babaje, koae je malo trebalo pa da na pravi remek-djelo i, opet »Mrv slobode« Zike Cukulića, prema kome su, po mom mišljenju, pogriješila oba žiri ja mimoišavši ga potpuno. Teško je iz današnje retr spektlive, poslije jedne jedine projekcije„ tačnije odredi ti kvalitete koje, uprkos slabostima, imaju filmovi »Ptice dolaze« (po scenariju Slav ka Janevskog, u režiji „ranka Gapa), »Na stranputici« (režila Majrudin Krvavac), »Da ne bude kasno« (Milo Đu kanović). »Dva dječaka« (Ra tomir Ivković), »Bor« (Sveta Pavlović), »Na pešćanim dunama (Pera stojanović), »Osirvo galebova« (Ernest Ada mič) i »Digni pare!« (Mirko Grobler).
Neposredno reagiranje, od mah poslije gledanja, natjeralo bi nas, sigurno, da sa vi še ogorčenja pišemo o drsko sli »UFUS-a« i nestručnosti Festivalskog odbora koji je dozvolio da se u Areni prika že film »Na ravnicama, Bačke«, koji je po otsutnosti sva kor kvaliteta i minimuma pa mei ostao do te mjere anoniman da se ni autor (Kosovalić) nije usudio da stavi svoje ime na »špicuće! Ili mnogo bismo temperamentni je reagirali i na činjenicu što toliko puta s pravom nagrađivana fotografija Frane Vo
Tri kadra iz filma
Ratomira Ivkovića »Dva dječakaa
Iz đokumentarog filma Hajrudin
dopivca.u »Crnim. vodama« nije mogla da nađe ni jednu jedinu čvrstu tačku u rediteliskoj koncepciji djela (režija Rudolf Sremec), isto ona k kao što ni odličan rad Oktavijana Miletića u »Fera nija«-koloru (»Vincent iz Ka> siva«) niic, nažalost, imao ko me da služi jer je rediteli filma Milan Katić uspio samo da upropasti jednu odlič nu i zahvalnu dokumentarnu materiju. ji
Uopće — sakupljen na jed nom mjestu, projektiran u kratkom periodu od dvanaest dana, jednogodišnji izbor na ših dokumentarnih filmova pokazuje da je čvršća, konciznija, dublja i sadržajnija rediteljska koncepcija još uvijek ključni problem tog žanra. Bilo je tu interesantnih tema i zamisli koje govo re o raznolikosti i nešematič nosti motiva — ali velikoj ve ćini djela neđostaje još uvijek sintetiziranje životnih pojava i istina, njihovo kontrastiranje, suštinsko, dublje zahvatanje i sažimanje »fabule«. |.
SOON: OON: IN
»Na stramputici« (režija Krvavac)
Pokazalo se, sada već nedvosmisleno jasno, da je io stalni nedostatak nekih auto ra koji već godinama rade na dokumentarnom filmu kao što su, naprimjer, Oto Deneš, Milan Katić, Rudolf Sremec... Tako je »Pariski mozaik« Ota Deneša trebalo da svojim naslovom samo Ssank cionira „karakterističnu criu tog reditelja koji (osim u ak tuelnim političkim reportaža ma gdje je to manje vidljivo) do danas nije uspio ne samo da da film koji ne bi bio »mozaik« (za mozaik ireba itekakva organizacija ma terije!) u pežorativnom smislu riječi, već koji bi iole čvr šćom koncepcijom savladao stihiju ljepljenja snimljenih ili arhivskih kađrova. Cak i tako poznat reditelji filmova sa područja prirode, kao što je #jiža Ristić, koji se sa filmovima »Splavari na Drini« i »Na pađinama Maglića« alir mirao kao jedan od vodećih naših dokumentarista, zabilježio je ove godine osietan pad u svome stvaranju konkurišući sa dva blijeda, nein teresantna, neinvenftivno napr:avljena djela (Nemir divljine« i »Vodenica na Kravici«). Ali ističući taj karakterislični, ključni problem našeg dokumentarnog filma, mi bismo pogriješili kad bismo proglasili da se taj žanr u cjelini nalazi u opadanju. Dvije trećine prikazanih filmova možemo smatrati normalno nmnapravljenim dokumentarnim, odnosno kratkometražnim, filmovima među kojima većina, istina, pokazu je neđovoljno iskorišćene po tencijalne mogućnosti koje je tema pružala, ali koje zato ipak ne možemo smatrati neuspjelima. A bar deset među njima ostaće kao solidna stepenica u daljem razvitku ie vrste našeg filma „niukom slučaju manje važna od ste-
- penica na kojima se doku-
mentarna filmska umjetnost kod nas, prodđužavajući iradi ciju prethodnih godina, razvijala. Steta je samo što se to ne može mnogo reljefnije da od razi na jednom specijalnom
festivalu. dokumentarnog od_ |
nosno kratkometražnog, fil-' ma. On je, naime, 0vogE ljeta
Bruka
Činjenica je da kod nas ne postoji: jeđan ozbiljan filmski list koji bi se, na najbolji mogući način, bavio mnogovrsnim problemima filma (filmske umetnosti, estetike, sociologije, proizvodnje i organizacije itđ.) i koji bi se aktivno borio, s jedne kulturne platforme, za napredova-– nje naše kinematografije
na svima njenim područjima. To je činjenica i to je
bruka koju nikakvi razlozi, koji se obično navode
izgubio svoju zasebnu smetru koju je pretprošle i prošle go dine imao u Sarajevu. Njen inicijator, sarajevsko preduzeće za iznajmljivanje filmo va »Hinema«, uključio se 1956 godine organizaciono i financijski u Pulski festival, pa je tako ovaj filmski žanr postao »nusprogram« »gSlavnog« programa, kao što mu se to stalno dešava i u bio-
skopima. Pula i njena divna publika i tu su pokazali SVOju širokogrudnost i gostoprim stvo: u dvanaest dana preko sto i trideset. gledalaca vidjelo je (od ukupno pedeset i dva prijavljena) trideset i pet domaćih dokumentarnih i kraikometražnih fil mova, tri strana i dva broja »Pilmskih novosti«. EI ne može se reći da je dokumentar– ni film u Puli bio zapostavljen: naprotiv — nikad on ne bi imao priliku da nastupi pred tolikom masom gledala ca, Ali je ipak šteta što smo izgubili jednu godišnju filmsku priredbu koja bi, i po svojim ostvarenjima, i po to me što je svagdje na svijetu zapostavljena, najprije mogla da preraste u ozbiljnu među narodnu filmsku manifestaciju. Vicko Raspor
ULSKA. arena „nam pP već po treći put o-
mogućava da na jednom mesiu, u kratkom vremenskom roku, postrojimo filmove koje smo u pr~;cek-
loj godini proizveli, pružajući, samim tim, „šansu za svođenje iskustava i uoča-
vanje novih problema. Mada i klasifikacija žirija W”etstav lja neku vrstu potstreka, sigurno je da nam je »Pula« potrebna i dragocena pre svega zbog toga što su ti pulski dani jedinstvena prilika da upoznamo jednogodišnji razvoj našeg filma i da se u jednom trenutku sagledamo.
Od niza problema koje jedđan umetnički organizam u razvoju, kakav treba da bu-
Bert Sotler i Lila Andres u jednoj sceni filma »Ne okreći se,
de i kakav, i pored svega, jeste domaći film, sobom redovno donosi, čini mi se da su u ovom momentu za nas od posebnog i naročitog interesa „znaci. repertoarske monolonije i artificijenost sadržaja naših filmova. Od šest „ovogodišnjih igranih filmova sa tematikom direktnoe vezanom uz NOB, pet obrađuju borbu ilegalnih radnika, a u četiri od tih pet, intriga se zasniva na bekstvu pred poterom glavnog ili glavnih junaka, koji se u tri od ta četiri filma sakriva u kuću »malog čoveka«. Dalje u fri od tih pet sadržajno sličnih filmova, u policijskom ili vojnom aparatu okupatora nalazi se neki ilegalan radnik. Treba
Ljuba Tađić u filmu vladimira Pogačića »Veliki i mali«
aaa ar ara Ke ee Kuvar iirka e 0 era raz dašnji opšti
iz ovog ili onog ugla posmatranja, j makoliko oni verovatni bili — me mogu da opravdaju: — Nema no vaca, čitalačka publika je
takva i takva, list se ne bi isplatio, nema finans!jera, nema izdavača, nema — nikoga!.
Ako jedna Kinematogratija može da mobiliše vike stotina miliona dimara godišnje za proizvodnju filmova i ponešto sredstava za mabavku i proširivanje 'tehničkih baza; ako kroz distribucionu mrežu neprekidno, struje prilično velike svote novaca; ako se uvek nalaze sredstva, za Filmske reklamne publikacije, festivale i, čak i za beznačajne i dubiozne film
Bke časopise — izgleda neverovatno i neubedljivo da ta ista kinematografija n e može da sakupi relativno sasvim mala sredstva potrebna za pokretanje jednog pristojnog filmskog lista, koji bi recimo izlagčio u stalnim Kraćim razmacima i bez koga 5e ne može zamisliti jedna kinematografija, kao što je naša, s malo tradicija, s malo stručnih kadrova, bez publikacija i ustanova koje mogu da se bave njenim unapređivanjem.
zar ne zvuči potcenjujući i uvredljivo Kada 56, naprimer, „zahteva mišljenje da čitalačka publika traži samo jevtinu i Pproblematičnu „razonodu u
filmskoj štampi?! Kao da jedan filmski list, solidno vođen, s postojanim ukusom i Kriterijumima s popularno — ako treba pisanim napisima, ne bi, u dogledno vreme našao put do čitalačke publike. Ne verujem da među desetinama hiljada mladih ljudi koji završavaju škole i univerzitete i među «Sstotinama hiljada obrazovanije publike — ljubitelja filma — mnogi nisu poželeli da na stalan i ozbiljan način upoznaju i prate filmsku kulturu. „II, nema sumnje da će mnogi «to poželeti kada dohiiu u ruke jedan dobar filmski list.
Jedan ozbiljan izdavač i redakcioni odbor bili bi ga rantija mnogobrojnim mo-
gućim investitorima da će se plemeniti ciljevi ostvariti na najbolji način i unapred bi ih oslobodio iskušenja da za uložene pare očekuju razne sitne uptupke. M. 1.
MAZALJ AA ika
sine!l«
imati u vidu da au svi fi filmovi nastali polpuno nezavisno jedan od drugog i da se tu ne radi O nekakvom međusobnom plagjranju već o jednoj pojavi koja naoko može izgledati i slučajna, ali kojoj se, čini mi se, može naći uzrok. — 7“(Zašto i kako smo došli do tih, | od različitih roditelja rođenih, filmskih blizanaca?
NEKADA smo imali film-
hroniku, film-lažni ep, film u kome se moglo naći i sve i ništa. Onda je postalo jasno da tako ne valja pa smo sa Romovih »Planina Jugoslavije« sišli u razumni je i bliže filmske prostore — cilj nam je bio: stvoriti dramatične filmove homogene radnje; sa jednim dramskim motivom i nekoliko glavnih likova. I kao što Bimo nekada, u pokušajima sa filmom-epom #ili hronikom, uzimali samo sreljnu ljušturu već odavno poznatog ruskog manira, bojim se da i sada, uz sav očigledan dramaturški i scensko zanatski napredak nismo krenuli linijom manjeg otpora trudeći se da naše ljude i naš život uklopimo u već gotove i davno izrađene i pronađene „inostrane kalupe. Jer posle Ridovog »Begunca« (i niza sličnih, a u odnosu na »Begunca« inferiornih filmova, koji su mu pret hodili ili sledili) „scenarija koja obrađuju doživljaje čoveka koga gone i koji se Bklanja ne pružaju nam baš heke naročite perspektive. U želji da realizujemo jednostavne, dramatične filmove mi smo i ovoga puta problem glavačke postavili: umesto da pođu od jedne životne i psihološke istine, od jedne misli koja ih je osvojila, pa da nju projektuju u dramatične situacije, a, razume se, da i njih „njom stvore, naši scenaristi su, O„ slanjajući se na tuđe iskustvo da se napetost postiže ako jedan čovek tokom celog filma beži a drugi ga gone, pokušali da u to dramaturško ruho obuku naše ljude i sadržaje. I šta smo dobili? Zanatski korektno rađene filmove (jer su neki režiseri scensku i montažnu veštinu, manje više, već naučili) ali svakako ne i potpuna umetnička dela. ĐuroviČev scenario, ma da je necelovit pa se prema tome još uvek kreće u sferi pokušaja, jedini je doneo jedan dah originalnosti i svežine.
I ne umanjujući time nimalo rezultate koji su tokom prošle godine postignuti (da– nas se već slobodno može reći da naše filmske godine traju od »Pule« do »Pule«), a oni, s obzirom na dosaartistički nivo domaćeg igranog filma, niukom slučaju nisu mali mislim da smo u veoma retkim frenucima tokom našeg susreta sa igrom svetla i senki, reflektovanom sa nekib 30.000 metara celuloidne tra ke na mamutftski ekran Pul-
ske arene, imali prilike da.
doživimo poneku autentičnu psihološku i životnu istinu, da iza tih· nužno smišljenih, umefnih filmskih dela osetimo iskrenost doživljaja i snagu jedne ljudske istine. Bauer je u prvom redu” i dobio nagradu, zato što Je u njegovom filmu nažalost još uvek samo, frag mentarno, ne dovoljno i sigurno ne dovoljno duboko bilo te ponesenosti temom, tg doživljaja i
sposobnosti da se doživljaj tva OG je i sam moiv filma davao iz
prednost). PB O a
A KO bišmo hteli đa izvu
čemo neki opšti zaklju čak o umetničkoj temperaturi našeg igranog {ilma (a pulski defile nam za tako nešto, nesumnjivo, pruža ideal nu priliku) onda moramo da priznamo · da se još uvek, posle deset godina nastajanja naš igrani film kao umetnost, u strogom i punom smislu te reči, nije rodio! Ni ove godine se nijedan od naših filmskih umetnika (režiseri možda i zato Što nisu imali dovoljno dobra i originalna scenarija, ali bez obzira na to) u Pulskoj areni nije deklarisao kao sna Žna, samosvesna i potpuna umetnička ličnost, sa svojim jedinstvenim i originalnim stavom prema životu i ljudima u njemu, sa svojim ličnim svetom koga bi tu, preko ekrana Arene, darovao onoj ogromnoj masi gledalaca koja je takav jedan dar pređusretljivo i sa ljubavlju očekivala. Nema umelničkog dela bez jedne istine do dna sagledane, bez strasne i re: otklonjive potrebe da se Ta istina saopšti, bez jednog potpunog života, bez reči. koje su samo refleks tog života i koje su, kako to pesnik kaže: »Siknule iz imine i sada streme ko pružene ruke«. Tih »pruženih ruku«, tog izranjanja i te is\urenosti, neotklonjivih preduslova umetničkog dela, U Puli nismo mogli da opazimo; osim fu i tamo, veoma retko i nedovoljno. Umesto toga susreli smo se sa, po tuđim receptima, veoma VEšto rađenim filmovima. koji nam otkrivaju ananje nekih naših režisera, alil potrebu da naš film najzad napusti tuđe šeme i pokuša da nađe ovaj naš živo, a to znači i samoga sebe. Zato mislim da bi se jedno od „iskustava ovogodišnje
Pule moglo i ovako da for-
muliše: bežimo od »Be-
gunca«. Aleksandar Petrović
\
Pažnja !
REVIZORIMA I PRETPLATNICIMA. Sve uplate vršiti isključivo na naš fekući račan: 109%-T-2%%8. ADMINISTRACIJA i RMEDAKCIJA: Franenska 7 Tel, 21-000
KNJIŽEVNE NOVINE
List za književnost, umetncst i kulturu
Direktor: TANASIJH*. MLADENOVIĆ
Odgovomi uređnik: RISTO TOŠOVIĆ
Tteđakcioni odbor: Oto Bihalji, — Merin, Ra: đomir Konstantinović. DU šan Matić Tanasije Mlade" mović, Miodrag _Pavlović, Vicko mRaspor Dyjagoslnv Adamović i Risto Tešović. Tehničko-umetnička oprema
Dragomir Dimitrijević List izdaje novinsko-izdavačko preduzeće „Knjižoev“ ne novine“, RMDAKCIJA i ADMINISTRACIE JA: „Mrancuska 7,, tel. 21-000. Sve uplate vršiti na
tek. rač, 1092-T-208.
Cena. pojedinom broju Dim. 80. Gođišnjia pretplata Din. 600. polugođišnja Din 300, inostranstvo dvostruke:
za. j List izlazi svake druge“ neđelje.
Rukopisi se ne vraćaju.
iBtampa Novinsko-izdavačko 'pređuzeće _„Borba“, o građ, Dečanska