Književne novine

vodu

O: Bare

MIIIIIIILIIIIHNIIU|IMIIDUJHIJIHIJD HIP PIIIIFI) (THIIIFHIIHIIIJ}}|JH

(Izdanje »Kultura«,

O

filozofske ragpnava”

Zagreb, 1956)

ovih dana, u odličnom pre Vikiora Sonnmenfelda, dobili smo dva Pihteova dela: »Odredenje čoveka«.(Die bestimmung des Menschen) i »Uvodi u nauku o znanosti« (Erste und Zweite Winleitung in die wissenschaftslehre umd. Versuch einer neuen darstellung der wissenschaft slehre), Tim povodom, mislim, ovih par redaka o TPihteu i njegovim delima ko ja smo dobili u prevodu neće se pokazati kao suvišni.,

Subjektivni idealizam Fihfeov (17650—1814) u istoriskom razvoju filozofske misli može se? po svome značaju i uticaju, odrediti samo alto se posmatra u sklopu klasične nemačke filozofije, klasičnog: nemačkog idealizma čiji su veliki „međaši Kantovo filozofsko delo i He gelov sistem:

Oba dela Pihteova odišu polemičnošću autora, borbenim - entuzijazmom “~filozofa koji je imao moći da se strasno založi za osnovne slavove svoga shvatamja svetla, posebno za svoja etička učenja.

Različit po shvatanjima od Kanta čiji je_kriticizam pokušao da prevlada time što je na najviši pijedestal svoga filozofiranja „postavio svesi subjekta, znatno udaljen od objektivnog idealizma Selingovogž i od apsolutnog dijalektičkog idealizma Hegelovog — MPihte nam se ukazuje. u izvesnoj meri, kao usamljena pojava u klasičnoj nemačkoj filozofiji. Naime, oba ova dela koja se pred nama nalaze, mogu da svedo če u kojoj je meri Fihte ostao dosledan, intimno dosledan svome uverenju da je priroda subjekta nosilac kriTerijuma usvajanja ovakvog ili onakvog filozofskog shvatanja života i pogleda na svef.

Nije, dakle, teško preiposlaviti da JA u Fihteovom delu mije štatičko; Fihteovo JA je delatno JA„ to je Osnovna osobenosti subjekta koja se upravo zato, upravo sa svog aktualnog određenja; nalazi u centru filozofovih etičkih razmišljanja. Dakle, spoznati — po Fihteu — delatnost (Tštigkeit) znači, ne samo odrediti, već i upoznati osoberiosti JA (das Ich). Odnosno, svojstva JA, tačnije, njegova implicita i atribut — to je delatnost koja JA čini delatnim JA. Nije čudo što »Određenje čoveka« jest, ustvari, Fihteov spiš ko ii antropološki problem shva ta i određuje u punoj njegovoj filozofskoj važnosti i zna čaju. Jasno, etička problematika ovog spisa mora se shvatiti kao izvorno sveđočanstvo antropološke osnove čitavog PFihteovog sistema. »Slobodan čin«, dakle, u Ovom slučaju — fo je i samo određenje subjekta postignu to posređstvom samospoznavanja. Dok je kod Hegela slobođa »spoznata nužnost« a kod

Kanta emancipacija od prirodnog određenja, — sloboda kod Fihtea je Rhonsekvenca toga koliko ko rađi i da li radi po svojoj savesti, sebi nalažući svoje određenje. A u slobođi je, jasno. za PFihtea određen smisao egzistencije subjekta. Tačnije, slobodom se određuje smisao egzistencije a slobodu, u ovom sluča ju, treba shvatiti kao korelativnu komponenfu egzistenci je. No ono što je objektivno, dakle, datost, po Fihteu mnmiože da se sazna samo onda ako je subjekt svesan toga da objektivno nije ništa drugo do saznanje njegove SsOpstvene svesti (plediranje za samopoznavanje!). Prirodno, ovo fireba shvatili i kao Fihteov pokušaj da se anulira objektivnost w odnosu na svest subjekta.

U okviru ovih odnosa freba razumeti PFihteov etički kriticizam, „vanredno lepim stilom, jasno i pristupačno izložen u delu »Određenje čo veka«, delu koje je moralnost proklamovalo kao rezul tat napora subjekta da prevlada biće; jer, JA nije slo-

bodno već bićem ograničeno. U osnovi Fihteove etike, dakle, stoji delatnost kao

moralni čin i ova se etika koja»proklamuje slobodu, jav lja više kao sam rad nego kao posledica rada. Ona je u skladu sa smislom ovih Pihteovih reči: »Ispravna je spoznaja zasluga; iskrivljenje moje moći spoznavanja, nemisaonost, pomračemje, zablu

da i neverovanje — jeste krivica.« U »Uvodima u nauku o

znanosti« Fihte je u smislu subjektivizma, nastavio Kan fovu nauku. Reč je, naime, o krajnjem i nepopustljivom subjekivizmu. T ne samo na-– savio već i razvio, kritikujuĆi Kamtovo shvatanje spoznaje kao neodlučni idealizam. Opet JA se javlja kao osnova spoznaje i u JA sadržan je smisao postojanja teorisko — saznajnih osnova i korenova PFihteovog idealizma· Jasno, Pihteov anftropofilozofski stav morao je biti određen shvatarijem da »konačno umno biče nema ništa osim iskustva«: Fihteov racionalizam. dakle. nastavlja se na osnove filozofiranja praktičnog uma. Zato, nimalo nije začuđavajuće da se PFihteov svet može, pre svega, tačno objasniti ovim njegovim rečima: »Moj je svet — objekt. i sfera mojih dužnosti, i apsolutno ništa drugo.« Ili, Fihteova uverenost u spoznajne, mogućnosti JA mogu se ilustrovati ovim nje govim stavom: »Pojam delovanja, koji postaje moguć samo pomoću toga infelektualnog zrenja samodelatnoga JA, jedini je koji sjedinjuje oba sveta koji za nas postaje, osetilni i inteligibilni.« Verujući da je svako znanje uslovljeno našim zna-

samima, subjektivni idealj-

njem o nama Fihteov

·zam određuje se i kao nepo-

sredna „samosvest: »Dakle, samosvest je neposredna; u njoj su subjektivno i objektivno nerazdruživo sjedinje-

ni i apsolutno jedno«.

Pošlo je traktat »Određenje čoveka« u znatnoj meri i popularno data varijanta »Uvodđa u nauku o znanosti« — može se verovati da će o– va oba spisa moći da korisno posluže kao informacija 9 pihteovom idealizmu koji je po svojoj razrađenosti, svesthranosti i načinu na koji je izložen — sa pravom zauzeo mesto koje mu pripada u istoriji klasičnog nemačkog idealizma i u istoriji Ž#jilozofske misli uopšte. To, dakle, ima značaja i pod uslovom da je PFihteov izraziti subjektivni idealizam, još pre vremena naših, porečen od samih početaka moderne nauke.

Branko Peić

Rask

0] iz

edju

pesnika i cinika

Brzo se da utvrđili razlog pisanja ove Knjige. Poriv hjen, mislimo. Svaki čovek, u jednom. irenutku #Vog TYunog i ljudskog života, dobija jaku želju za ispovedanjem, za rezimiranjem, proučavanjem i poučavanjem. Jed nom s&u fo bili memoari, zapisi, biografije, i postajali nekako sami i nekako od sebe, umetnost. I još valja do-

dati: onda je to bilo sponta-'

no ispovedanje, brat braiu pričanje, sa uzgrednim filozofskinm Roncepcijama·

Kod Drenovca je wstvar drukčija: on je išao putem totalne ispovesti, smafrajuči da je već sama iskrenost dovoljna garancija da umetnost bude umefnost. Odmah tre ba sebe zapitati: može li se u umetnosti biti iskren na Drenovčev način, kuda to vodi; da li bi potpuna iskrenost, dakle jednma nemogućnost i u praktičnom i u gnoseološkom pogledu, ma i ostvarena, bila „umetnost? Odgovoxne treba tražiti u Dre novčevoj Knjizi, a i na drugim stranama.

»Virim kroz pukotmu u podzemni svet, sasvim jasno vidim čoveka u smokingu, 5 dubokom brazgotinom na de-

| snom obrazu, vidim Paradok

sa (ličnost, ne simbol. —

· Monoconijevi verenici

Bilo bi nepravedno, dđamaš, nad ovim romanom neoOspor me veličine i snage, Koji se bio nadneo nad čitavo jedno literarno stoleće u Italiji izricati sudove zasnovane ma našim „današnjim životnim shvatanjima i književnom senzibilitetu. Mamconijevi »Verenici« mam nesumnjivo ne mogu pružiti one tvorač ke potstreke koji bi dali htra ne našim sađašnijim, i za nas jedinim, Đreokupacijama i ne mogu doprineti igri svetlosti i senki koje naše razgranato vreme baca ma mas,

ALi taj je roman, dugo. za lmijiževnost Italije bio kao ona reka u koju je Manconi pošao da oplakne svoj govor književnika i čoveka, u njega se gledalo i gleda kao na spomenik macionalme vredno sti. Spomenik odista nimalo barokan, sazdan od građe iskopane iz majdana u Man conijevo doba tek načetih i bogatih.

Odvojivši se odlučno od klasicističkih obrazaca i nepošrednije mpristupivši ŽiVO-

tu, nalim ljudskim sudbina

ma koje su lišene tragičargke patetike i veličajmosti, Manconi je uveo u italijanski Književni svet povorku poniženih ljudi koju su dotađa „kKknjiževnici obilazili. Ispričao drevnu priču o VOljenima kojima pakosna Dpizma i· ćud moćnika ne da da nastave svoj tihi put Kroz život. Njegova već poslovična lica Renco i Lučija, don Abondio, ili, kako se veli u ovom našem dobrom starom

„(00 sene i opomene“

“

Pesme M. Panića-Surepa. »Prosteta«

U Surepovom doživljaju živi memir, duboki nemi, koji nosi simboliku kretanja, nemir postojanja, rađanja 1 umiranja, večnog nesavršenstva. Panićeva je objektivna pesnička odredba vezana 5!multano i za prohujala dešavanja, a i za nova saznanja koja pesnik nosi u sebi.

M. Panićc-Surep {Džumhurova karikaiura)

Jedna nesigurnost u sigurnosti, jedna nesigurnošt u

sebi. Oseća se pozadina jesenjih boja, i crno — Crno kao znak neutešnosti. Elegične i ponekad sumračne muzičke akorde ovih stihova prati osećanje neminovne: ljudske prolaznosti, pa ipak se pesnik često vratili nečemu što je makar prividno postojamo, što traje kroz vreme kao kula u koju su zazidane godine koje nisu uzaludno protekle. ' ,

»Gromov

Paničeva pesma »Tvrđava« kao đa nosi jedno smirenje posle tutnja vekova: u čove-

ku tu gori čudna vatra iz koje vrcaju iskre u kojima žive i sene i opomene, a u pozadini svega sluti se stalnost — stalnost nemira Koji freba i mora da bude i saznanje čovečnosti, ali takođe i, opomena.

Zaista je »Tvrđava« najizrazitije slovo ovog Dpoetskog ciklusa. Jer ona je, uprkos svemu, svedok neuništivosti:

ite si- vikala reči, tvrđavo iznad reka,

varvarske, Ciceronove, staroslovenske,

reči otrovnih star

sirela, katapulta i dugovlase, e koliko i nasilje, starije od mastodona;

,

T vikala ih dugo, tako jezivo dugo · ko što je strah nad zacenjenim detetom dug,

ko pogled glave s koca, ko zvižduk bombe avions

ke nad krošnjama aptilskim

u proleću što je začedilo od slobođe..,

U tlom osećanju večnog i pro laznog, koje Je tako jedinstveno i snažno kod Panića-

Surepa nalazi 5e i osnovna

odlika i najviša vrednost ove nove njegove zbirke.

Radoslav Vojvodić

u izdanu „Prosvete”

prevodu Joyama Đaje, dum Abondio, Perpetua i ostali likovi koji učestvuju u ovoj povesti imaju čar dugo znanih i prisnih kmjiževnih ličnosti, koje su nekada nesumnjivo imale vid netaknute književne materije. Zato je i pomalo tužno, makoliko to paradoksalno zvuča1o, kada roman takvog izuzetnog stilskog i kompozicionog savršenstva, pisam skoro dvadeset. godina onim Upornim, nenadmašnim smislom .za detali i stilističko odabiranje reči, sa svoje dve redakcije koje toliko mnogo govore o mukama stvaralačkim, postane uzor dobrog je zika i obavezni školski priručnik. Ta sudbina, retko ko me delu namenjena, zadesila jei Manconijeve „»Verenike«. Ovaj roman mposteo je redovna lektira generacija italijanskih srednjoškolaca, tema za bezbrojne pismene sastave i vežbanja i dobio oreol dela kome. se svi klanjaju, sa poštovamjem o njemu govore, a retko ga ko danas sa ljubavlju i umetničkom „predđdanošću čita. Možda je i to razlog, pored „ostalih, koji je naveo istaknutog italijanskog revolucionara i lucidnog mislioca Antonija Gramšija da u svo jim sveskama pisanim u zastvoru zabeleži da »Vercenici« nikada misu bili popularni. Možda: je to tvrđenje preterano, jer je Mamconijev TrToman otvorio u italijanskoj književnosti novu epohu koja je utrla put realističkoj Opservaciji „stvamosti što se docnije, u drugoj polovini veka, najpotpunije ostvarila u književnosti verističke oOrijentacije; obrazovao DpOVOT ku književnih poslenika koji Bu poput Grosija, D'Adgelja, Kaniua krenuli za svojim Uučiteljem, formirao čitavu ško lu u italijanskoj literaturi, koja istina nije ostavila DOruke čiji bi zvuk i đamas bio životan i koja je docnije, već kao »manconizam«+« pbrefstavljala smetnju novim napovima: i traženjima.

Lica ovoga romana je v"liki italijanski kritičar Pram česko De Sanktis podelio u tri osnovne grupe, tri žiže moralnogsuda Manconijevog. U prvoj, koja oličuje načelo dobra bili bi otac Hristofor i karđinal Boromeo, druga, koja pretstavlja načelo zla sa Don Rodrigom i Bezimenim i treća, prelazna, gde su ličnosti koje imaju nešto od prvog i nešto od drugog načela i besumnje čine dublje opservirane likove koji DOseduju najviše životne uve?Tljivosti. Ova podela nam već povori o moralnoi intemciji Manconija i potseća svakoga na onu podelu Danteove »Božanstvene komeđije« Pakao, Čistilište i Raj. Već nas takva podela. dovodi do osnovnih mačela Manconije-

—

vog moralnog sveta koji je.

sazdan na katoličkoj etici. Kako je vrlo lucidno istakao Ivo Tfrangeš u svojoj raspravi wTemelji ·Manconiieve

estetike« (Pogledi, 1952) —-·

»realizam Manconijev feme• lji se na njegovu strahopoštovanju prema istini, činjenmičnmoj istinj. Ako se mešto zbilo to je volja božja, jasno je, prema tome, „da svaki događaj, ma koliko neznatan, ima providencijalan zna čaje, To ishodište Manconijeve estetike, koje ga je pri velo realizmu, savremeni či-

taoci mogu ušlovno zanema_ . na posle Oslobođemja kod

iti i tragati za! onim vrednostima Manconijevog smirenog: kazivanja. kojima ono obiluje.. Mogu ići u potragu za onom neusiljenom. komikom, tiho saopštenom, koja prati većinu takozvanih pre= laznih likova i slavnog Kkukavnog paroha dum Abondija, u literaturi sveta već poznatu figuru, Možemo uživati u pažliivom razvijanju povesti koja je prekinula sasvim sa #tradicionalnim istoriskim romanom, trans-

/Oosloonj

ponovala sWtradamja Manconiju savremenog društve u italijanski XVII vek i u O-– sudi nepravednih mnekadaš-

njih zbivanja tražila rešenja ~

društvenih i moralnih problema, koja su tada tištila italijansko društvo. Upravo fa smirenost, to pbolagano kazivanje može privući savremenog čitaoca da uđe u jednu literarnu klimu tako davno napuštenu i iz koje bije već dah povesti.

“Treće izdanje ovog, roma-–

mas, u dobrom prevodu Jovana ·:Đaje.sa izvesnim manjim ispravkama ređaktiora. kazuje nam da ovo delo nalazi i nalaziće svoje čitaoce. Čitaocu će za ulaženje u Manconijev . književni svet od velike koristi biti i Opsežan i stuđiozan predgovor Erosa Sekvija.

Nikša' Stipčević

: bron:0o

Vrapci, Atenine sove, kosovi i kopci,

galebovi, bijeli nebopiovci,

doletite! Na gomili pređ stogom s ježom i stonogom u prainji zelenčice male Strašilo danas

s dva para

sunčevih naočara

otvara

svoj posljednji bienale!

U galerijama

DO spuževim nosflalgijama,

bez reda

izloženi su svi otpaci i tralje,

sva, bijeda

sela, predgrađa i gradova,

sve krhotine:

od ključa Mozartove i lire s drevne razvaline do cigic pale s krova.

U ocojepku kristala

violine

još zapanjen zuri krvavi odraz

konopa, i vješala, a, na vratima ježa, (kustosa svih krpeža,

svih starih slika i okvira,

svih prozora smrmi),

crnim ko okno katakomba

visi istrižak od papira

s natpisom: atomska bomba...

Pod njim bubica zelena bezimena s dva brćića pjenušasto prha

uznoši štafetu mira,

da se ko Sizif otkofrlija s vrha... Zalud je priđižu ko slamku mravi i onaj amfibij svjetlucavo plavi

čas s crvenim Kkrinom,

ćas s mjesečinom na glavi. ji

Osxavite mođrinu i ciruse oblake, dokrilite i vi, moje vas srce ište,

doletile i vi (daleke čiope)

i svoje crne irake spustice na trulište .·ove naše Evrope!...

Ante CETINEO

(N. Drenovac: „PUKOTINA“ romon, „Minerva” 1956)

M. D.) i lepo čujem kako goVO? ..« ;

Šta govori? Ali pre toga o drugom.

Nikola Drenovac je pesnik prilične snače i potvrđenosti. A poezija, kao peseban odraz života, ma svoje suštinske zakone fransponovanja, koji su mneizmemljivi i koji će takvi uvek ostati. Pesmom se ne može sve imenovali, iako se njome sve može predočiti i naslutiti- Pesma dozvoljava mnoga doživljava– nja, dok je Rkod proze taj krug uži, a transmisije, kako bi rekao Davičo, bliže. U rukama. Zato je pesnik, u jednom frenutku življenja, osetio·' potrebu da kaže i one svoje raskole koje - poezija leško ili nikako ne može da uklopi u svoju strukturu. I zbog toga se jedan topao i emotivan pesnik odlučio da pogleda kroz pukotinu vremena, kroz titu pukotinu iza koje je spavao pokopan jedan, pohujali iedan, ali vflo ovozemaljski i nipočemu izuzetan život. U samoj toj spremnosti savremenog čoveka za otvoreno govorehje, za cimičku iskrenost, samoironmiju, u samoj toj njegovoj spremnosti da iz prkosa ili kaprica, pokaže sve karte, ima nečega ljudskog, nepomirljivog, prometejskog. Još je Fdgar Alam Po, ličnim književnim primerom i mnogo više onim čuvenim esejom »Ako neki mladi čovek« nagovestio nemogućnost jedne nemoguće literature, neostvarive, čak i pod pretpostavkom poslednjeg životnog čina, Nemamo sada prostora da o tome opširnije govorimo, ali nam se čini da bi takva literatura, takva proza, imala svoja opravdanja samo onda ako bi se uzela kao stimulus drugih htenja, ako bi bila ono što je nadrealizam bio za poeziju, naprimer. Oltkriti se, skinuti masku, reći sve što jeste 5

„druge strane, olvoriti svoje

pravo srce.

Da je' fo nemoguće, znao je Po, a i da nije, umetnički fluid njegovog romantičarsko-vizionarskog dela opovrgava ga. On je to, u jednom momentu, lamsirao ne kao tretman, već kao nemoguću mogućnosti, i kao Dpodatak „čovekove dvojnosti, koja ga je interesovala.

U svetlosti svega ovoga Drenovčeva knjiga (koja nije roman, jer je ispreturani mozaik, i nije samo tekst, jer naoko ima neku kompoziciju, i nije poetski izliv, jer je prekomerno naseljena naj običnijim i ispodobičnim Žživotcm) jeste jedan obračun sa samim sobom, svojom pro šlošću, igra sa svojom polsvešću, obračun sa sećanjima koja ga muče· No obračun koji, nažalost, više nameće neka nevesela razmišljanja o pomenutoj (gore) vrsti literature koja isključuje samu sebe, nego li; umet nička, Kreposna reč koja svaku istinu, makoliko gorku, oljuđuje i podiže.

Šta je Drenovac video kroz pukotinu?

Video je sitne, pacovske gadosti života, iričarije i male pakosti, iznosio sve to u Svoj svojoj golotinji, ne pokušavajući da pođe putem osmišljavanja i oblačemja istina u ruho simbola; forsirao je jedan slabićki cinij-

zam, razumljiv u izvesnim mlađićkim „godinama „unezverenosti, ali takav cini-

zam na koji svako iole-iskustvo, s pravom, gleda sa sunčane, gorko-optimističke visine. Odavno je čovek raskrstio sa većinom predrasuda, odavno se razgolio do ozeblih i mokrih kostiju, jauknuo

mad sobom, nad svojom kom pleksnošću i svojim nešarenmilom, i baš tada, u {1om iragičnom trenutku svoga trajanja, ljudski krvavo, odlučio da ostane io što uprkos svemu jeste, fa mneprolazna lepota i trajnost rukovanja ispod zvezda. U ime sebe, ioš jednom. Hoćemo da kažemo: na prvi pogled mala, velika je pukotina između Drenovčevog umetnički ne-

fransponovanog qgcinmnizma i modernog, ali očovečemog,

istog tog osećanja, zapaženog u nekim savremenim delima. (Naravno, isto ovo vredi i za Fransoaz Sagan. Ipak, njen je slučaj shvailjiviji: mladost i sredina koja je okružuje.) Kao da je prozaista Drenovac zakleti neprijatelj pesnika Drenovca. Pogledajmo sađržaj. Jeđafi život od očeve smrti do popovanja, od popovanja do odlaska u Ameriku, od Amerike do onog trenutka kad se pred piscem i čovekom otvorila pukotina, i gde pesnik nije imao mage da interveniše. Sećajući se nekih lipično melodramatskih deialja iz svog životnog foka (ljubav sa ženama svojih prijatelja, njihov očaj i šsamoubistva) Drenovčeva patnja ne dolazi u pitanje· Ali kakva patnja? I pored sve očiglednosti, dugo smo ırazmišljali, da se ne bismo ogrešili. Ipak... Ne pati tu čovek, pogotovo ne pati čo-

vek kao biće determinisano opštim „principima Života, rijegovim „sveopštim Kkreta-

njima. Sitno, i puko, očajava grešni malograđanin, i on da hoće da za sve što je, po njegovom „moralu, zgrešio kaže jedno malo »pujpike«, da bi mogao, valjda, lakše

da spava. Shvatamo težinu ovih reči, ali se druge ne mogu naći. Dostojevski je bio mnogo veći crnjak od

Drenovca, — o tome ne 1reba ni govoriti. Ali pri čitaniu Dostojevskog, čovek produžuje značenje svog imena. Čitajući Drenovca, čoveku preostaje" samo zgražanje. Kreirajući manastirsku at=mosferu, Drenovac je istisnuo na površinu niz scena u kojima čovek, odvojen od dana i njegovih radosli, očekuje, sanja i traga za ' žehom· TI lo je već lepo, neunakaženo, ljudski, mada, kao literalura, poznato i pročitano. No kad se oftisne malo dalje, kad, po onoj logici »ptričaj sve kako je bilo, počne da slika ljubavne uspehe, odlazi u jedno umišljeno salirstvo, i stidno i ponosno ma sebe. Nije ' Drenovac jeđini koji danas u našoj literaturi greši kad misli da je za umetnost dovoljan intenzitet makakvogp smera. Ali desilo se: na nekoliko mesta u knjizi, 'Đre ili posle ispričanog događaja, Drenovac je ubacio odgovarajuću pesmu, i u tim trenucima, svađa između pesnika i prozaista dostiže kulminaciju. S jedne strane, suvi i nenapunjeni skelet, providna tendencija, šsecova-– nje na zapaljive karte, izbegavanje, po svaku cenu, lepih otsjaja života; s druge strane: pesma, ritmički, emo tivni estetski odliv prve grube situacije. Pesnik=umetnik je ostao superioran, Drenovcu se učinilo da je ono što ima da kaže retka smelost, filozofija bez presedana, ali ispalo je obratno. Jer, sve je ovo odavno Ppoznato. Kafka je svod pakla, i svod čovečnosti. Umeo je: da ličnu ieskobu proširi na teskobu i tegobu veka. I vremena. Svaki čovek ima te male, vrckave i kapriciozne svađice sa samim sobom, a praviti od toga literaturu nije nimalo lako. Drenovac je

mislio da je njegov sadržaj

sam po sebi dovoljno i originalan, da bi pos sušta literatura. Ali kod njega je to lično ostalo, napisano, još ličnije, najviše solipsistički. Milovan Danojlić

«Cu asmenrenrVis:t AIO VON Y A OR nag m marini.

Jimerik Feješ:

KNJIŽEVNE NOVINE

Brisel