Književne novine

EC Aa BO a (OM. 211 {ie OE A OMA. NJ CM

tim zvukovima đa bi bili izazvani, predhodi udisanje vazduha u pluća (anatomski elemenat) i da je izbacivan iz pluća tako đa naročiti položaj jezika i usana, itd., proizvodi vibraciju (fizički elemenat) koji, potresajući našu bubnu opnu, itd, stiže do naše svesti (psihološki elemenat) i izaziva nervnu renik. ciju (elemenat psihološki) i tako ređom, u beskonačnost. Znamo da prilikom našeg govora, svi ovi elementi postaju sekundarni, potpuno sDpDredni, i da se oni javljaju samo kao spoljna, sredstva, trenutno potrebna, i da je suština Reči saopštavanje ideja i osećaja. Drukčije držanje ne treba da se ima ni pre umetničkim delom, Tako ćemo postati osetljivi na neposredni i apsiraktan efekat. Bez sumnje, vremenom, verovakno da će postati moguće izražavanje samo uz pomoć sredstava čisto umetničkih. Unutrašnji govor neće više imati potrebe da pozajmljuje oblike spoljnjeg sveta koji nam omogućava još da ubpotrebljavajući oblik i boju, slabimo ili povećavamo unufrašnje valere, Kontrast, (kao onaj kontrast crvenog odela u jednoj tužnoj kompoviciji) može da ima beskrajnu snagu. Ali ircba da ostane na istom moralnom planu.

U koliko ovaj plan. postoji, utoliko problem

boje nije rešen. Predmeti »he prirodni« i boje koje im odgovaraju mogu lako da postignu »literarni zvuke, kompoziciju koja će da deluje kao vilinska priča. Gleđalac je prenesen u atmosferu legenđe. On se pedaje fabuli i ostaje neose(ljiv, ili malo osetljiv prema čistom dejstvu boja, U svakom slučaju, tađa, neposredno dejstvo, isključivo unutrašnje, boje, nije više moguće: »spoljnje« g% odvodi vrlo lako u »unutrašnje«. Čovek ne voli da prodđubljuje. Ostaje na površini, (o traži manje napora. »Ništa, istina, je, nije dublje nego ono što je površno«, — duboko kao sud od blata. Ne postoji umetnost uzeta više olako nego što je »plastična« umeinost. Čim gledalac počne da veruje da, je ušao u zemlju legenda, on je u istom frenmnu imunizoviam protiv vrlo jakih psihičkih treperenja. I, in Ro, duboki cilj đela je sveden ma ništavilo. Treba dakle naći oblik koji, u isto vreme, isključuje efekat legenđe i ne sprečava ni u čemu onaji efekat boje. Zato oblik, pokret, boja, predmet pozajmljen od prirođe (stvarni ili nestvarni )ne freba da proizvode nikakav efekat spoljnji ili koji može da se eksteriozira u Jednoj priči. Ukoliko je više pokret, na primer, spolia manje molivisan, utoliko ie i više i efekat koji proizvodi čist, dubok, unuirašnji. Prost pokret, najprostiji koji se da zamisliti, i čiji cilj nije poznat, deluje već samim sobom, uzima, fajansiveni značaj, svečan. Ovo dejstvo traje toliko đugo koliko se ostaje u mepoznanju spoljnjeg i praktičnog cilja tog pokreta. Ponaša se na način čistog zvuka. Bilo kakav prost rad, zajednički izvršavan (kao priprema, za dizanje nekog teškog predmeta) uzima, ako mu se ne poznaje cili, jednu izuzetnu važnosti, dramatičnu, misterioznu, uzbudljivu, Nesvesno, čovek se zaustavlja, pogođen kao vizijom, vizijom koja pripada nekom drugom planu. I odjednom začaranost prolazi, racionalno objašnjenje izbija brutaino i daje nam ključ zagonetke koja se odigravala pred nama. Prost pokret što ništa, spoljnje, kako je izgleđalo „nije moglo da objasni, skriva ogromno hbogatstvo mogućnosti. To se oseća najbolje kađ zaronimo u apstrakine misli, One čupaju čoveka iz korisne kolotečine svakidđašnjeg života. Dakle igvan praktične realnosti života ovi prosti DpURkreti mogu da budu uočeni. Ali dovolino je da se podsetimo da se ne može na našim ulicama, da, đesi ništa zagoneino a da se uskoro ne izgubi interesovanje koje bi se imalo za taj pokret: njegovo praktično wnačenje razarš,

(Nastavak sa Šesle stranet)

tome kako se inđiviđualno nepoštenje ođražava na suđbinu čitavog marođa). Komad bi imao

Pitas: DOO PO: OJE. ro IT TT a

njegovo apstraktno značenje. Na fim prinel• pima treba da bude stvorena »Novia Igra, koja će da razvije integralno unutrašnji smisao pokreta u Vremenu i u Prostoru. Igra je po svom poreklu čis(o seksualna i ona pokazuje i danas još primitivne sastojke u njenim narodnim oblicima.

Ona poslaje tokom vremena sredstvo za iu

8piraciju pri božijoj službi. Ali ove dve upDOirebe bile su samo primena pokreta u praktične svrhe. Maio po malo one su se obojile umetničkim izrazom i razvile su se iz veka u vek da se najzad završe u baletu. Jezik baleta danas je prislupačan samo malom broju i postaje sve više nerazumljiv, U budućnosti će izgledati vrlo naivan, Pošio je do dawas služio samo da izražava materijalna osećanja (ljubav, strah..) treba da načini mesia drugom jeziku, sposobnom da izazov bDsihičke treptaje mnogo tananije. Oni koji obnavljaju danas igru, razumeli su: činili su i čine još — apel na njegove prošle oblike. Videli smo Isidoru Dunkan kako vezuje one veze koje spajaju grčku igru sa igrom sutra šnjice. Isti razlog magnao je slikarstvo da se okrene prema primitivcima. To je samo i za, jednu i za drugu umetnost jedna prelazn3 etapa. Nužnost da se stvori nova igra, igra budućnosti, nama se nameće. Još ovde biće zakon nužnog korišćenja unutrašnjeg smisia

pokreta kao glavnog elementa igre, koja Će ,

da odluči razvoj i koja će da vodi ka cilju. Još ovđe, konvencionalna »lepota« pokreta ireba da se napuski. Tednoga dana, smatraće se nekorisnim i čak štetnim, proces zvani »Prirodan« (priča — element literalni). Isto kao što u slikarstvu ili mužici ne postoji »ružan zvuk« niti »spoljnja, disonansa«, drukčije rečeno, isto kao što je u tim dvema umetnostima svaki zvuk, svaki akord »lep«, io Će reći koristan pošio je dikfiran od Unuirašnje Nužnosti, isto, uskoro u igri, osetiće se unufrašnja vrednost svakog mpokrefa, Tu takođe unuirašnja lepota zameniće spoljuju lepotu. Snagu o kojoj ne može ni da se sanja, živu snagu zračiće pokreti »ne — lebi«. Njihova, lepota, izbiće odjednom, Od tog irvnutka, igra budućnosti dobiće polet.

Igra budućnosti, ovako podignuia na Visinu današnje muzike i slikarstva, takmičiće se kao treći elemenat u Scenskoj Kompoziciji pri prvom ostvarenju Monumentalne Umetnosti.

Scenska, kompozicija biće dakle oblikova=na od tri sleđeća, elementa:

1 Muzički pokret

Žž Likovni pokret

3 Igrani pokret postao umetnost.

Ono što je gore rečeno o kompoziciji čisto likovnoj učiniće da se lako razume šta podra– zumevam pod ovim rečima: irostruki efekat unutrašnjeg pokreta — (scenska kompozicija).

Dva glavna elementa slikarstva (ertani oblik i oblik slikani) oba imaju posebni život i izražavaju se samo onim sredstvima Koji su im stvojstveni — i stvojstvena sama sebi. Isto kao što je u slikarstvu kompozicija izvedena sastavljanjem ovih elemenata sa njihovim mnogobrojnim osobinama, i mogućnostima, takođe je i seenska kompozicija samo moguća, zahvaljujući dejstvu složnom (ili nesložnom) iriju pokreta koji su u pitanju.

Pomenuće se pokušaj Skrjabina, da poveća muzičko dejstvo pomoću efekta obojenog odgovarajućeg tona. Ogled vrlo sumaran, koji je samo jedna od mnogih mogućnosti. Akord zvukova od dva ili, najzad, od iri elementa, scenske kompozicije ne isključuje druge bO= stupke: suproistavljanje, naizmeničao dejstvo zvukova, upotreba svakog od elemenata Mu njihovoj potpunoj nezavisnosti (spoljnjoj, ra>

zum se) itd. Ovaj posleduji posiupak Arnoid .

»

Šenberg je upotrebio u kvartetima. Ovđe se vidi koliko udružena unufrašnja zvučnost dobija u snazi i u značenju kađ se u {oni smislu upotrebi spolinje poznavanje. Mo= že da se zamisli novi svet, koji sija od radosti, &Vet ova {ri mofna elementa u službi sivaralačkog cilja, Ali odbijam ma šta da kažem u ovom smislu, Ostavljam čitaocu brigu da primeni on sam byrincipe koje smo mi objavili povođom slikarstva. Pred mjegovim dubom, dići će se zračeća vizija pozorišta Duđućnosii. Na putu za ovo novo carstvo koje se ukršta bez kraja kroz ovu mračnu šumu još neraskrčenu, prolaze vrioglavi pomori. otvoreni pod visokim vrhovima ispred onoga koji se usuđuje da reskira, i njemu uvek stoji isti nepogrešivi vođ:. na raspoloženji Princip Unutršnje Nužnosti.

O upotrebi jedne boje, o nužnosti da SC pribegne »ptirodnim« oblicima u odnosu boja kao i zvukova, o značaju tih oblika, dali smo više 'primera. Možemo iz toga izvesti: 1 Put koji vođi u slikarstvo: 2 Način kojim treba uop šte prići. Ovaj put, ima svoje levo ı svoje desno, dodiruje dve mogućnosti (koje danas sadržava dve opasnosti): na desno upotreba potpuno apstrakina, potpuno oslobođena boje u #»geomeirijskom« obliku) opasnost mdegeneracije u #\spoljašnju ovfnmamentalnu ume(inost; levo, upotreba realjističnija, ali i suviše zauzdana spoljnjim oblicima, boja. u »telesnim« oblicima (opasnost za splašnjavanje »fantastične« umetnosti. Može se već danas -— a možda samo danas — ići istovremeno do granica desnih i prevazići il i takođe, do levih granica i preći ih. Izvan

· ovih granica (ovđe napuštam šemafizam) na-

lazi se, desno: čista apstrakcija) io će reći apstrakcija koja ide preko geometrijskih oblika); levo, čisti realizam (to će reći »fantastika« na višem sltupnju načinjena u najčvršćoj materiji). Između jednog i drugog, neograničena sloboda, dubina, širina, neiscrpne mogućnosfi i, preko toga, domen čiste aDp= strakcije i čistog realizma — danas, sve io je na. raspoloženju umetnika. Došlo je vreme fakve slobode koja je samo zamišljiva uoči velike epohe. Ali ta sloboda je u isto vreme teško ropstvo. Sve ove mogućnosii, posiavljene između, u ili izvan ovih dveju granica, proizilaze sve iz jednog jedinog i istog korena, odlučno pozvanog od Unufrašnje Nužnosti. Neće se načiniti oikriće kad se kaže da ic umetnost iznad prirodne. Novi principi ne p4– daju s neba. Oni su u ođnosima uzroka i DOsledice sa prošlošću i budđućnošću. Ono što se nas tiče, to je da znamo dokle ide taj princip i gde možemo Sutra da pođemo a da se njega držimo. Ali nikada neće biti dovoljno ponavljati da taj princip ne ireba da bude primenjen na siju. Ako umetnik složi svoju dušu na ovaj diapazon, njegovo delo, samo DO sebi biće u ovom ionu.

qWASTLIJE KANDINSMI je rođen u Mosizvi 1866 godine. Školovao se u Odesi i Moskvi gde je studirao pravo i političku ekonomiju. U 1889 goslikarstva, Posle završenih slikarskih studija u Minihu osniva svoju sopstvenu umetničku školu gde 1910 godine slika brve austrakine slike, Takođe 5e bavi i teorijom umetnosti. Napušta „Nemačku kad na Vlast dolaze Naci. I ranije je živeo u Francuskoj od 19%, a posle dolaska fašista ma, vlast; u Nemačkoj, definitivno prelazi u Neji na Seni kraj Pariza, da se 1939 naturalizira kao Francuz, Ciamak Roji donosimo “zet. je iz njegove knjige »Spiritualno u umesnosti« pisane 1910 godine, Zanimljivo je da danas, posle toliko vremena, Teci jednog od prvih apstraktista, zvuče sa toliko Svežine, Ali kad se uzme u obzir šta znači njegovo đelo uzeto u celini, kolike u njemu ima svežine i savremenosti, onda mas neće začuditi đa tako malo imamo da odbacimo, pored svih neizbežnih Vre=menskih „oograničenia, iz nnjegovih izlaganja o umetnosti,

Wolika se važnost pridaje NKanđinskom kao leoretičarn, dovolino je da se napomene da je ovž Wknjiga doživela mmoga izdanja od kojih poslednja 194g9+4 1954 godine. i

de, žigoše beskarakternost, licemerje, kukavičluk i đa pokaže kako te osobine dovode do mo-

talmog asrozavanja, Konačni zhnhijučak Ovog komada morao bi, po želji autora, da ima i hnćii univerzalniji smišao, Namera, Dic sca nije naročito originalna #8 zbog čitavog niza dramaturškil Blabosti ineče tačne 'de'" ut ju neubeđijive, U „Krcaturama“ je apšsolutno poštovan primeip Jeđinstva mesta, vremen8 i rađnje i komedija je pišena u khonvoeržaciono-salonskom obliku, i u njoj se neprijatno mešaju «ćlementi psihološke „drame, malodramski akcenti, tragičan patos, hkonvyencionalna _komika i &0Gi« jalna groteska, Bez sumnje u Ovoj komediji tragično ne izvie iz komičnog ji očigledno je đa Kreft, ovde nema pouzdan instinkt za ljudsko — što je neophodan · preduslov za stvaranje ozbiljnog umetničkog sadržaja. Umesto o• moga Što nazivamo duhom nekog dela ili dramaturškog postupla mi u „Mreaturama“ opažamo samo određenu dramshu ideju 8DpO. lja nametnutu — koja treba da ima i moralno-politički aspekt — no iđeju koja ne proisilazi iz životnog, zapleta, Postepeno primećujemo da pisao pokušava la na kostur ove iđeje nalepi meso života kao i đa se dramsk& ak cija veštački razvija, Mleđeći ko rak donosi niz neuvćrljivih + šenja koja, ne KYaju, đovođe u pitanje i samu ideju komađa, Sva pouzđans i sigurna umtčtnost mariborskih umetnika milje mogla, da otkloni ove neđostathe, Pogotovu, što ni sama režija nije težila đa Otkloni slabosti đela određenom koncepcijom već je neoprostivo povlađivala njegovim neđostacima. Tiežija se nije dosledno orljentisala niti na đramu niti na komeđiju a ni na BO» cljalnu satiru oMtvarivanu 8#r0tesknim gestom. "Tačnije rečeno svi ovi postupci bili su zastup» ljeni u pretstavi a to je najviše ametalo glumcima U prćtstavi

nije moguće pronaći nijeđan lk, ,

koji bi bio došledno izgrađen U okviru ođabtenog postupka. Glum ci su se služili i psihološkom stuđijom 1 gradili ličnošt iž“ nutrm da, bi malo vatim, be stvarnog povoda, prelazili u spoljnu karikaturu i grotesku, I u mizanBšenu kao i u tempu KD mađa&a opašale su se te nećražiOžne promene: iz ođinerenog, b8ihološki opravđanog | Kretanja prelazilo 86 u meuždržan pokret neobjašnjiv unutrašnjim đoživljajem već s&mo nekom ređitć ljovom namerom, Pretstava tako nije imala jedinstvenu atmos!ćru, određenu boju koja bi konštantno Kzarakteris&la - Bbivanja, tako Ma se uopšte ne bi moglo govoriti o njenom stilskom jć“ đinstvu,

"Nastavak ma, đevetoj strani)

OE

Razmišljanja povodom dva koncerta

Wadwu bi muzički ukus, oni, od?eđeni “ste(gki afinitet svesfi ne M, BVeE, nego samo za neko izražajno .Obrašce muzike, oma, unutarnji „apetit“ mašeg dulu, me za Bvaku moguću muzičku hranu, nego jeđino zm onu hoja nam odgovara, — kada bi, daNe, naš ljudski smigao pa muziku mastajao i proizlazio samo iz našeg više ili manje nataloženoxj slušalačkog iskustva, i samo iz maše veće ili manje upućenosti u „tajne“ speelfičnih, internih muzičkho-jezičkih makonitosti, onda

bi, nesumnjivo, svi ljudi sa istoj

stepenš siručne muzičke obrazovanosti, sa istim znanjima i specijalno „ranatskim“ iskustvima na strogo isključivom području te ume{nosti — bili istog ukusa, HMskaustvo. nag, međutim, sasvim određeno obaveštava o činjenici da ni muvičari iste genernecije,

rećimo ni mlađi kompozitori iz'

iste akademije, pa čak ni oni iz iste Klage (koji su prošli Kros beamalo istovetnu stručnu obuKu) misu istog muzičkog kusa, Poreklo afinovih raznolikili ćkietskih sklonosti za beskrajno S novrsne moguće tipove tonskij strukfmra i formacija treba, očevidno tražiti u vraznolikosfi njihovih prirodnih subjehtivnjh predispozicija, u raznolikosti njihovih iptelektualnih “owobenosti, u vasnolikošti njihovih opštih ogleda na svet i život, 40 on a, a krajnjoj konzwkvenci, zna či u raznolikosti njihovih životJh digkustava, saznanja, dožvjaja, ličnih „istorija“. A ondn, ka smo uvažili da u formiranjt jednog određenog tipa muzičhoy akusa imaju wiicaja i vanmžička, dakle i sva ona druga, opŠta šivotna iskustva, sva Om man8h doživljaja, razume se i čulnih doživljaja, nikoga valjda neće izmenađiti pretpoštavka (u daljoj liniji, i teoretskna bostavii) da Bu po svo, prilici baš došivljaji čula sluha, iz sveta, iz šivota, iz slivarnosti, ne sRmo mogli no i morali naonjati ono wnufarnje jedinstvo čijebilo psi+ hičke ličnosti iz kojeg se, u određenom ,pravću razvitka, formivao posebni Wmisno za muzičku

“

nju

ume{nosf, a isto tako i regulatof tog smisla — muzički ukus.

Tteč je ovde o tim opštim teoretskim mestima iz oblasti mžs• vičke estetike i psihologije (pa i same muzičke sociologije) povodom nedavnog gostovanja pomznutog i veoma popularnog name ričkog džesz-orkestra Glen Miile• ra u MBeograđu, u onoj srećnoj našoj recimo Rkoncertnoj dvora ni ,koja se upotrebljava #a sve moguće vrste kulturnih i vankulturnih (nc kažem: nćkulturnih) manifestacija, pa,. prirodno i razumljivo, i »m dčžez+koncerte, povodom fe dakle svojevrsne muzičke priredbe, koja Je za jedne bila istinsko mzađovoljstvo, #%a druge čuđenje, duševni mapor, zamor, nelagodnost, pa bogme i pravo mučenje,

Ni za šta i ni protiv čega e ovim rečenim ovde ne „navija“, Ne daje se nikakva ocemu, ni visoka ni &laba, prva jednom, druša drugom delu publike, (Ne pi6 se, uostalom ni O muzici ni povbdoii muzike „da bi se davš=n ocena — publici!) Heč je sdmo o raznolikosti muzičkog ukusa. No uz tu reč, | u okvirima \eć postavljene društveno-psihološke i estetske feme, zašto ne bi bile rečema koja reć i o m &lovima pod kojima se uspoštavio, razvio i na jedan određen način Kvalitativno #iksiyao baš onaj društveni. Bmiđao za muxiku, baš onaj muzički ukus koji je inadugurisao, potstakao, omogućio iobilno potpomagaa upravo ona, i onakay fip Ožez-muzike pored još i drugih i drugačij|h postojećih tipova iste džez-muzike) ka kav jo reprezentovan tehnički, odličnom grup(yt američkih svirača pod rukovodstvom njihovog sa dašnjeg Befa, Rej Mek Kinlia.

Džez-muzilka, je — 6vi to.znaju — crpačkog porekla, Jedy& mne» što Jače od polovine vekm stara, onu, Do rečimu Anđre MHodeira (pisea dveju osobito instruktivnih i analitički vrednih studij o ovoj vVršti muziciranja), „izra* žava rwdosti i tegobe amevičkili Qrnaca, jednog narodm sa kojim mi nemamo takoreći mikakvih whjedničkih svojstava“, (U pitaBU, mMvYavnob, „BVOJBUVA sa sektora muzičkih predigporicija i sklonosti). MRazlikwjući se oad Bvake evropške &(učene ili na rodne, muzike svojim dvema 6lementarnim karakteristikama improviszacinom slobodom u Iz-

vođenju. (takozvanim hot-stilom) i koptinuiranošću Yitmičkog pro-

cesa („Bvingom“) — taj izvorni, primarni, ernački džez vodi S8vOje poreklo iz drevnog, afričkog, pradeđovskog plesanja uz Dub njanje tam-fama, nli je više ne+ go sigurno da joe prefrpćo zngužnih uticaja i od arıćričke, š&radske, ulične, hafamske iwrć i pesme belaca, Za naš ovde sasvim ovlašno dodirnuti „problčm od važnosti je, međutim, ne to kakve je uticaje prefrpeo, već koje i krkvo Je izvršjo, Prihva\a=

„livno bilo

mekom

Oto uti pisace govori e

jući sa entuzijazmom ovaj profJani i instrumentalni crnački pandan duhovne Mwantike „negro spiritjuel“, američki građani bele raše našli su u fom novoofioivenom blagu ono šfo im „je afekblisko i razumljivo, na liniji već postojećih muzičkih „apetita“ pjihove,. ij» naše, evropske dgivilizacije, tvorio 5e, tako, zacelo i jedan estetski hibrid uknsm, i smiskui u kojem ima i kyvupnih nesporazuma, Ono Bio je w crnačkogr naroda pokrenuto Svežinom, možda i maivnošću, ćednom emocionalnošću psihički filogenetske mladosii, tu je beli čovek, po wvoj prilici, morao mnakalemiti sleđa, mu tradicije i na motorizovanu, industrijaljziranu, Yis0= ko tehniciizapu radinost, U toj rađinosti, u zaglušnoj iuinjavi fabričkih motora, parnih iuriina, saobraćajnih oftnđa, avion skih elisa, automatskih zvučnih siftala, gangsterskih prepada na Selove banaka, efikasnih i ekspeditivnih policiskih vacija, prištanišnih vreva ma ulhovarnim dokovima, šaltershih žagora pred bioskopskim mlazima, traktorskil rafala po iarmama itd, itd. PUKPJRB je, svakako, početna, inaugdrisana, \liča auditivne predispozicije za «omaj hučni i bučni ritmički puls, onaj ujeđnačoni, AKlBGO, perzistirajućići, beg predaha vibrirajući ritmički brones RJ sumanuto gcakćući, dahćući epileptičarski MNrkljajufi. Haa:S 030 grgoćući tempo čijim je obezljuđenim, mehanizovanim i dehumanirovanim Kran tama „beli“, „molwopolilenski i miši0narsko • civilizatorski wdžes „popravio“, mgavYkio, podigao na kvadrat, podigao na oblakođer, na, Padio-antenu, ma jforanj nulle4arnog reaktota neyinoe lepotu i sfihijnu dinamiku izyornmog, Sipkog i Kkrepkog, _autenličnop ernačkog dzez, Ne može biti nikakve smmnje di dje eksploraiorskhi i eksploatatorski moentalitet preduzimljivog došljaka-osvnjača, belog čoveka, na svoj na= čin osetio i asimilovao specifičmn dra#, fizički i alektivno delujuću čar ornačkog džeza (kao što je, uostalom, i ernačkn sirofinja | džezirala „Bangonetu i „Song“, asimilijući ih), ali je iz tog proćesa prilagođavanja i na8fao onaj fip psevdo-improvizacije, unapred nm elekt sračunate gtilfsaelje i jedne osobene orkesilarske mehAnizacije džeza o Nojem (tipu), ma, primer nij već o 0

ome oljalizir nom džezu.

Ako je, GaMhle, čitav zvučni i osobito ritmički fond nuditfivnih 'Senxacija,, om sitna metalna kiBa, Bio svakodneyno i svaločćanovno. zasipw ionako pretovaeni sigIr KTPHAD IA DARek veka, dao

vrsta i mašovnu bDagu za {ormiranje muzičkog „uhusa Moji xaista organuki potrebuje linto gačinjeni napitak komercijaliziranog d/ćza, ne treba #e/ninalki-

/

na BVO,(n na.

ee čuditi što je, uporedo sa kla dioničarskom i {iskulianrno mavijačkom groznicom ovogz doba, byuš taj komevrcijalizovani, stamdarđizovani, masovno “fipizirani džez potisnuo, odbacio u slaro gvožđe svaki smisao za iananu i produhovljenu čistotu. renesanmsnog humora jednog Oracia Vekia ili za gordi, dostojanstveni zvuč mi epitaf jednog baroknog Bebustijana Baha. Učinjena aluzija, ma, s&lučajnu wvremehsku blizinu veoma, skupog i veoma dobro posečenop američkog džez ikoncerln jeđnog večera i sasvim jellinog (po cemama Wlaznicay 4 shupoćenog (po muzičkom Badžajuy koncerim, radio-hora pred skoro sasvim praznom dvoranonı odmah idućeg večera — nije, T4zume se, nikakav i nikome upueni prekor, Sa tim jalovim Rkukumavčenjem uopšte bi irebalo prestati, pošto ono zdista ničemu ne vOdi, Jer, baš iumačenje geneze kako individnalnog tako i kolektivnog, masovnog druBtvenog smisla za muziku, druhtveno izobraženog i u određecnim praveimm, pmstimuliranog ili ometanog razvoja muzičkog uNusa, donosi pravdu ili bolje xeći -istinsku grdađansknm, ravnopravnosfš svima slojevima, kaiegorijama, „stupnjevimu i fipoyvima društvene oedtetske svesti. Kada. bi naša doživljajna, iskustva i maše Sposobnosti da svćŠću odrazimo stvarnost svela bile podjednake, kada bi muše ljudsko disciplinovano pristajanje da po tekućoj fabričkoj traci budemo pakovani u uhusmo ctiketirane kutijice atomskih komzorvi za neku sufrašnju Hiro)Bimu bilo kođ svih nas podjednako, — mi hitne imali svi jednu fe istu muziku, muziku jednog fipm, i sfila, muziku po bpŠtem wiWusu, Srećom, zbilja sre ćom po sve mas ovako različito preslojavahe i različito duhovno formirane, imn muzgilo zm sViku grupu i rupu, za, svačiji „iapetit", svačiji ukus. Ako, zato, neko misli da je jedan ukus bolji i savršemiji, finiji | humanitorniji od drugog, mnekm učini SYe Mio do njega stoji da opšti (materijalni i Kulturni) ulovi života budu ili poslauu pogodni za ustanovljenje jednog gledanja na svef i Jednog emotivnog životnog lonusa društvenog raspoloženja m kojem može prolidati onakvog umetničkog ukusa kakav on želi,

Bazumeti muzičko-jezičku +tipičnost igražajnih ob»aznem džez muzike danas Je isto toliko sva= kom minimalno obrazovanom čOveku moguče, kao i shvafiti tonsku logiku barokmih formula starog Baha, U pitanju je 8amo jedan minimum muzičke „opismen,enosti“, minimum dostupan svakome, Ali, da bi me 86 dul jedne muzike dotakao, potrebno e još i to da mi je baš on sro+ an, da mi je intimno bliska čifava mišaona i osećajna „Ppozadina“ jedne muzike, „pozađima“

Sreten Stojanović:

Bez upotrebe pojma jubi-

| leja, velika retrospeativna iz

ložba dela Sretena Stojanovića obeležava, htela ona to ili ne, četiri decenije plodnog

|J i jednosmernog rada. Nije la

ko upotrebiti ova dva termi na zajedno — koji se kod mnogih uzajamno isključuju i za mnogo kraće vremensko razdobije — kao što se to može u Ovome slučaju. Od najstarijih komada, rađenih još u Parizu, dok je Stojano vić pohađao atelje Antoama

· Burdela, pa do ~„ppošlednjih

projekata za javne 6pomenike, mazvija se bpulsiranje

i ritam jednog jedin= stvenog dela, kao šlo teče i cvoluiše Živo same

jedinke, Čovek i nehotice mo ra mla pomisli na Posijonove ideje u »Životu oblika“, po kojima se svaka epoha i sva ko umetničko htenje uopšte razvija ciklički, od arhaizma, preko zrelog i klasičnog doba do svoga baroka. Kod Srete na Stojanovića se smenjuju faze, sa &vojim specifičnim problemima ıegsako prirodno ,bez pomodne ·'buke, prožimajući se katkađa istovre mevo, ali uvek samo u, onim nepremostivim granicama ko je nameće ličnost veina samoj sebi.

Bilo' bi isuviše teško, možda i pretenciozno, rezimira ti čitav taj opus u mekoliko reči. Ali ono što se u takvoj prilici može i što mi se ne kako nameće &vojom rečiiošću, to je isticanje dve osobito značajne skulpture, sa wrajnjih tačaka obuhvaćenog vremenskog rašpona, od ko jih je jedna gipsana »Devoj ka« (bez ruku), verovatno iz. godine 1921, a druga, bronzani »Karađorđe« iz 1955, Pod veoma srećnim arahžma nom same izložbe, one stoje u nćposrednom susedstvu, ta

Sretena Stojanovića

Glava, devojčice

ko da je i vizuelno poređenje .olakšano.

Interesanimo je tađae ustanoviti da Sreten Stojanović

kao mlad čovek i Burdđelov đak, nije stajao pod njegovim bližim uticajem, Rečena figu ra bez ruku je pre svega ar haične tendencije i ništa nas u njenim oblicima ne navođi na misao da je nastala pod stvaralačkom klimom učiteija. U svojim jednostavnim mašama, koje se harmonično povijaju po ritmu svojih, u ošnovi nežnih kontura, ta Skulptura je maksimalno lirska, ostajućijiantislađunjava, i pretstavlja, bar za mene, jedno od najlepših dela naše mođeme plasfike. To što ie ona malo kruta, samo pove ćava njene plastične vrednosti, o 'psku tradiciju, kojoj je pripadao i Burdel, a koja je tako razvijena u našem narođu, vidim mnoszo više u »Karađorđu«, delu iz najzre lijih godina, Monumentalnog karaktera u najboljem smislu reči, toješt u svoj svojoj pla stičmoj šuštini, ova figura

prefstavlja opet onu istu jed nosštavnost iz mladosti u slu žbi razgranate i slasične kon cepoije. Ničeg arhaičnog noma u njoj i ničeg krutog: jed nosštavna površina je fu u službi slobodne arhitekture u proštoru.

Ima skulptora čija se dela mogu najbolje smestiti u in timan kutak stana ili nekog italijanskog vrta, kao što naprimer Majol i Despijo, a ima takvih, kao što su Bur del i Meštrović, koji traže per spektivu, nebo i sunce, Sreten Stojanović je poseđovao naizmenično, a saikada isto vremeno, jednu i drugu OsO binu. On im je tražio i nala= zio rešenje sa istom strašću.

Aleksa Čelebonović

Monumentalno 1 reprezentativno

Misao Anri Loransa da skujpTura pre nego što će biti repre» „ventativna, moram biti prvo Dplastično doživljena, malazi punu primenu i potvrdu u vajarskom dela Sretena Stojanovića, Ime ovog MBurdelovog učenika, koji je još kao mladić vapažen u pa riskom „Salonu mevavisnih", ne razdđvojno je vevapo 64 novijom istorijom naše skulpture, Preko triđeset godinm, snažnog delovanju u umetničkom &#&đ!Svetu stoji iza Nretena Miojanovića., WVWnmjar, pedagog, kritičar i esejista, Sio-> janović je jedan od stvaralaca naše moderne skulpture,

Dosleđan „prirodnom «#iggledm stvari, Sreten Stojanović gradi svoje skulptorske koncepcije na takvim estetskim principima, koji isključuju formaligam i yvćrbalnost i stvarima daje jćgam dub, jednu unutrašnju sadrž#,jnost koja 5e ne vađržava na #• negđoti, već svojom osmišljenošću prelazi w domen čišto li> kovnog simbola, SŠuštinski pro« biem shnipture, problem oblika u prostoru Mtojanović rešava ma taj način, što, nc idući samo u čisto apsolutiziranje forme, duje plastične vrednosti m Kkonfekktu a lirskim, epskim, inferesuje se za psihološki momenat i uvćk humaniznje osnovnn ideju i Bve io usklađuje sa rahtevima koje postavljaju forma i prostor.

Nije Dez osnova smatrati Srćtenm Stojanovića tvorcem psihološkog portreta m načoj skulpTiuri, Amalitički i stadiozno Yadeni portreti mose u polpunošti pečat karaktera podređenih ličnosti. Analizirajnći ovaj Stoja novićev opus, morm se svakhko obratiti pažnja na problem dedkripcije u likovnim umetnostima. U svojoj (potpuno opravda noj) težnji da se što više odvo-

ue arap JO OG literature, likovne wnioft-

preobražena u fonskoe šare i a-đnju

rabeskne formacije čiju posebno

jJezičku zahonmitošt u osnovnim otezima, poznajem, Jkadm je outrabasist Mek MKinlijevog

džez»orkostra stalno desnom no» gum ecukpao, dešno bedro upatrag isturao, ovop pominjanog beogradskog večera gostovanja iympe vrsnih američkih duvača i udarača, mene „e spopala briga zbog buduće telesno nsimetrije, fizičko deformacije nogu i Kkukova šTsimpatičnog | američkog mladića, a drugi sm uživali u neprehidnom dalhtanju mjegovih mehanički tempiranih ·picikata. Kada sam, pak idućeg večera, na praznom Rounceriu radio-hora, ja uživno u strogoj i mirnoj dostoJanstvenosii Hahovopgp muzičko» deeički KO odnvanja poBmrine pošte jednoj usumljenoj i gordoj sakhsomskoj žemi (sve= dedno što titularno tadašnjoj kraljici Poljske), meki među mnama malobrojnim prisutnim zacelo su malčice patili i od dosade. Mora, hažem, posiojati i jedna wunu{arnja duševna, srodnosi među ljudima, živim i mrtvim, To je tako, i dobro jo što je

0, i ha fim lireba biti mačikto,

Pavle STEFANOVIG

nosti 8o u prvom redu 0810ba> deskriptivnosti, odWowno, 8VOde je ma ong meru koja nćČe remetiti harmoniju „odnosa likovnih elemenata i neće odneti prevagu nad vizuelnom senzačćijom, Psihološka nijansiranja n Bvojim portretima, „to,mnović izvodi sa „čl(sigarnim „osććenjom mere, postižući nameravani e wultat na jeđam zaista skulptorBki način. Potčinjavajući formu kao fakvn svojoj osnovnoj ideji, a ovm zakonima prostornog uobličavanja, on dolai do jedne Binteze čiji srećno pronađeni od« nos vizuelnog i opisnog podvla– či likovnu vrednost kon Nkretnog dela, Najbolja potvrđa i primer zm to su „Autoporire“ i „Vulićeva glava“.

dedom veoma važna Karakteri» sfika, skulpture Sretena Btiojamovića jo njena izvornmošt | Vć> zanost za naše tlo, Izbčgavši bamalnosti opisivanja, Stojanović de uneo w svoju skalptar pWno nacionalnog „wduhm i s#pećifičnih

obeležja, „Sa igraritim smislom m& Tinu, lakm stilizaciju, om je preneo wu čvrste skulptorske oblike mnoge osobenosti mašeg narodnog eposa, ali mi lirski momenti nisu xaposlavljeni. Zahvaljujući odmerenosti i sigurnosti, taj lirizam „nikada mije Blađunjayv ni previše mameiljiv. Njegova lirska raspoloženja su sačuvala dovoljno svežine i draž#i da bi ostala do Nhraja poetičćna (reljet „Rićenje ogrlicom“, i dovoljno staložena da me bi ostala, samo Jepršava vabeleška u prolazu,

Vanređan osećaj monumeninlnosti došao je do izraza u velikoj figuri Karađorđa, Utisak veličine ne izaziva Bam format ove sknIptare (jer se {aj utisak miti gubi, niti umanjuje i kod skica malog formata), već u prvom redu likovni posjupak i transpovicija ove nimalo jednostavne pamisli, Stojanovićev „Karađorđe“ možo da posluži kao divan primer kako treba da izgleda skalptuta na jaymom mesi o kojoj se n poslednje vreme dosta govori, T# je delo koje raslažoje posebnu analizu. Ogromma je i teška već i sama zamismo praviti statuu ličnosti istoriski i pwihološki određene, ličc mosti koja je šivela i delovala u jednoj od majmnačajnijih epoha naše istorije i koja je i sama u-

\#icala ma jedno doba. Stojano- ~

vićev osećaj ra nacionalno m umetnosti, spoobnost rm psihološko karakterisanje ličnosti, tešnja ma monumentalnošću i fino, nenametljivo wtilizovanje, zdrnšeni w naporu da se savlada jed. ma takva tema, odneli sm potpumu pobedu, Bez lažne patetike, isforwiranosti ili banalne simbolike, Stojanović je uspeo da na-

pravi skulpturu čija je najveća

vrednost baš u tome što je priču o Kariđorđu 1 njegovom dobu Uspeo đa ispriča potpuno čistim likovnim jei ćopterećenim anegđotom i BMS 300Va0šću,

Ba isto toliko znanja i mere Koje pokazuje u velikim kompovicijama, Rreten Stojanović radi i dWitnu plaštika. Male figare | medalje po svojim plastičnim vrodnosfima nipočemu ne maosta-

ja mm ostvarenjima većeg {or- ~

mata, Hagsvoj SŠtojanovićeyog shvata nja vajarstva je lagan evolutivm

pub boz ikakvih melogičnih sko

Kkova ili mćkorisnih eksperimenfisanja, Vajar velikog iskustva | xnae nja, Breten Stojanović je umeimik Moji je svojim radom i životom vezan a naše podneblje, naš mvet i tražeći u svojoj nametmosti životne istine, traži 1 lepotu, usklađnje ih i humanixuje

i time svom delu obezbeđuje

ipajanje,·

POP

"|

1

"E

" ı

7