Književne novine

TRIBINA MLRDIH

V |

Pesma

Dođi, · Ćutaćemo, ~? 0 Ja ću da valjam grudvice hleba i &rknem katkad kiselu tečnost; ii gledaj kroz prozor, 3 češljaj, se rašćjano | : pred. napuklim ogledalom. oo j Kad zavijore mirisi kroz glavu „i Ja ću da zevnem, grub u EJMI d 'Lezi leno. o „Počinje da pada, : . Čutaćemo 5 i · Dođi. i v)N

Ma,

Srđa Popović ·

"SBleđobibd

' video sam je kako spava u svojoj uznemirenoj senci

video sam je kako spava sa sto zvonkih talasa u. abtiens a zamagljenoj .kori oka ubijena melodijšm u kojoj se njišču sanjive zveri

" Video sam je'ispod zlatnog ogrtača starog prosjaka

svetlosti video sam je ispod njegovog. ratničkog štita viđeo sam je kako spava ranjenom pustinjom na usn: Iza čela mutnog varvarina gde se propinju žuti konj: video sam je kako spava u nespokojnom pesku u pesku sa kog su mueseći Jokali isprane bulke neba u svitanju srebra kada se bude jeleni sa strelama uperenim u čelo

video sam je na dnu

video sam je kako spava video sam je kako spava

Vladimir Stojšin

Drugačiji Robinson

Dovoljan je za mene ovaj rub dugačak od jutra sve do večeri i sve što poznajem i čime

tako dobro gospodarim ili bolje. rečeno čemu tako dobro robujem . zaboravljen od onih uđavljenih sretno i ugodno ne znam koliko puta otkad stojim na obalj

u pesku i gledam kako izviru bela i napeta jedra i prolaze

i ja ne skiđam košulju ne mašem ne palim vatru iako je slama

i granje suho jer ne mogu možda ili neću me znam dokle.

· ı Luka Šteković

Treba

jednostavno ići

suprotno vjetru i

k svome studentskom stanu

ili meonskom' svijetlu ' 1

ili riičljemi "hi tvome bolu 5 e moru at Daf T žbvNh 40, |M (ono je: riblje nebo, Kumova Neonska Slama

ili moj prirhorski dnevnik):

Postoji negdje ndki starać koji je

sišao u Risan ne našavši traženi izvor mlađosti, Postoji još ono dijete — onaj dječak ; / koji nikada nije poznavao oca, ni majku i čudi se zašto ih nije vidđio dosad, i \

a starac samo kaže: RAT.

I krpi mrežu

i moli se moru.

Božidar 1. Knežević

ketGć:

Ti si tu. Ili ko zna gde. Pusti da te ponese

' Tuberkulozni mesec duž dimljivih reka

Tamo Sđe si zadnji put umro ispod. zelenih smreka I prvi put zavoleo nebo. Krune se vrbove rese Prolaznosti nad igračkama naših obasjanih dana

Pa jedva iznoseći svoje umorne glave iz restorana Postajemo plavi osvajači, I sve nam je noćas jasno; Mi mislimo da smo još uvek deca i da nije kasno Da se još mhogo sazna. Ja ipak nemam šta da pitam; Dave še u meni misli ko u izgubljenoj reci. ; Mrtav sam, Nađa mnom vćć plove beskrvni meseci Zato me ne traži ove noći, u kojo).po zvezdama skitam:

Mate Ganza

Zed

Žeđ je prekoračila vode, :

Moje su htjele zaobići sebe,

Razbila je rešetke krvi, | Bijeli oganj usana, OL e Da Okvire pustoši u kojoj si rašula pogled.

Žeđ oslobođena sebe, ~ 7: · Ispružila je ruke u vrijeme, „ Zagrizla hod dana, ;

Žeđ je zašla u mir vode, "Mir, umornih, teških rijeka; ~

Mir što ga nosimo na ramenima... . . Mir, koji se ne zaobilazi.

ljenika... | · ProtrNljao je obraže. Prašnjavo trnje zaba-

Radoslav. Čukić Ž (yastavak sa sedme strane) . Neupoređivo značajniji e · lljaj

· star · „Dnevnik Ane Frank“ koja je prošle |

Se najbold! komad sezone na aa Va veja i dobila visoka priznenja.” Drama je ustvari dramatizacija

PRIGA »NJIŽEVNIH NOVINA«

IIIINIIJIIIIIRIRĆIMIMIRIRRIA II HIT III tHHDHIHIIHIIIHIITIIRIIII IIHIIIEIJUIHIHI II Hi HpHHRHJHIHIIIIHF HiHHIHIIIAII HHIMIIRUITIIIIF MPHIHHHITHH01011 (1100+{4010411 11404 111118, 111 4111111?0110111141111711}}D41HHHHHHTTHI PHI nIGWHHHGF HHIprHWITHHIIIHTGHHFHWHHHHHTIHIGYHIH 1HHIIHITOTIIHIRHIMU

Žal edj ena kara

Dragan je stajao pred ulazom u han, zagrevao je šake pod sedlom i gledao zamaaljeno (hvatala se ostaklica oko .njegovih očiju) kako se iormira mrsava kara na beloj bovršini posutoj razdalekim rupama od po'Bašenih vatri, Trajalo je to dugo, zapreleno arktičkim snom. Onda je zavilelo rastegnuto jaaaši! Vojnici su se peli na konje:kao na vešala. Začudo nije se polazilo. U ledenom panoptikumu divizija je čekala svog. komandanta. - OK: .

Sedeo je za dugačkim stolom u nezagrejanoj odaji hana, opkolien praznim vre~

ćama i polomljenim gajbama. Sam, zadu-

bljen u kartu. U njegovoj glavi pod bašlikom navučenoj preko šapke (potisećala je na žutu pečurku među rasturenim ptičjim gnezdima) odluka je'već bila pala. Konjica će noćas preseći povlačenje Rezervnim trupama. DijJagonalom preko pašnjaka došunjaće se do druma, nekoliko kilometara. jezdiće

paralelno s »muljem ljudskih telesa« {ieren-

je podnošljiv, valovit, pokriven glatkim kamenjarom i zakržijalom šumom), i negde pred zoru, na prvoj okuci pre velikog uspona, zarubiće »kolonu jada i smrti«. Izbiće zatim na čelo i povući sobom preko ulabanog snega glavninu Armije generala Mojkanovića, _ Rešio bi se on na ovu .faktičku varijantu i da nije stigla armiska' zapovest, znao je

. da se u ratu ljudski životi ne mere istim

aršinom, jedan dobar konj više. vredi od dva vojnika, vojnik (ni dobar ni rđav) više od stotine bednika koji su zakrčili put između Ljum-kule i Ujmišta, vuku se kao mumije, padaju kao pijane muve (mrtva i

skljokana tela opasnija su od balvana na

drumu kojim vojska mora proći) a njemu se toliko žuri, morska obala je još daleko: sneg, glib, led, oštro kamenje, Vojnici ranjavih nogu, oteklih nogu. Konji· — mrcine. Po nekoliko dana nikakvo sledovanje. Bol za zavičajem i porodicom, Zašto braniti Albaniju? Ogorčenje protiv starešina — vode ih u luđu neizvesnost, Jedan, pet, tri, jedan, pet. Vojnik više ne veruje oficiru. Duh.·je klonuo,“ne samo telo. Dva, četiri, dva, .sedam, pet. Obmanuti obećanjima pretpostavljenih, vojnici prete bunom. Nula, nula, tri, nula, tri. i | Zaklopio je oči, mučio se, Biće to, anao je, kretanje bez tačke oslonca, u magli, .plovidba kojoj se ne može odrediti brzina, odmicanje koje ništa ne menja u suštini, ali san kome se. ne može .odoleti. Prenuo se, osećao se starim, iscrpenim. Smrt je već bila banula u njegov svakodnevni život, firažio je primere ljudi njegovih godina koji su "ležali pod zemljom. I šta, mu je još osta'jalo? — Jedino da ispuni svoj zadatak i. da 'se čisti sa ovoga sveta. Koji zadatak? Taj. Ono šta. je. dotle radio. Zasluživalo je to'da bude produženo. I to je sve. Sve što je: znao i u šta je verovao. Pa zašto bi se onda osvrtao na sudbinu Rezervnih trupa, na zlu kob fih devedeset i devet koma devet od sto mrtvaca koji svojim telima stavljaju kli'Boye u njegovo povlačenje? Preseći im dah ilovi „na najtanjem do Ujmišta pretvoriče Pa Piškopeju biče čist

mnuo je karim,.izvadio.iz šinjela izenerala , Moikanovića. vPrizren, 15

novembra 1915, strogo poverljivo, broj 903«.

Prsti sa mu jurili preko teksta zaustavljajući se samo na brojkama »...65.873 zarob42.315 regruta.., 837 robijaša...a

dalo mu se pod čelom. Ne, ne — to nikako!

Ne misli on ništa sebi da sakrije. I to su' “ljudi, Dišu još. Makoliko slabo i sporo, srca im još biju. Miču se. Mišle. Razgovaraju. Pa

ipak... U situaciji opštoj i posebnoj u koju je zapala njegova divizija, Oni su, brate,

| suvišni, "Tragično suvišni, Suvišni i sami ' sebi, dakle i svima ostalim, pasji. rep „među

nogama na ovoj vetrometini iz koje ni neiz-

. recivo plemenito srce ne bi moglo u njima

da oseti ljude. Ljude koji sami hodaju, mogu

- sami da se kreću, da stignu goli i mršavi —

katarke koje se posle bure vraćaju u luku. Beznađe. Besćutne stveri,

đoživpretstavljala je drama"

odine „proglašena 28. godine prog Bio

mesfu, .

Neupotrebljive· . gajbe. Prazne vreće. , ao

| Jedna premijera domace drame...

i bolna. priča i posebno politički aktuelna ona je i univerzalna i. dok govori našem srcu nepresilano nes potseća koliko je površno litko ono šio u svakodnevnom ivotu zovemo teškoćama i nesrećamn u poređenju sa patnjama ljudi Osuđenih na ma koji rat u ma koje vreme. )

Digao se, načinio nekoliko koraka, desna mamuza mu se vukla po podu, bilo mu je hladno na nogama. S

Najveći deo druma zakrčili su zarobljenici. NezajažlJjivi su. Grabe šta stignu. I pćsnice svoje trpaju u čeljusti — jeđu kao

pred smrti. Gde oni prođu ne niče trava.

I zašto? Čemu ta bezdušna evakuacija? Uvek je on bio protiv robovanja, neka ga po sili stvari bude u fabrikama, a ne u vojsci. Slična babinjaku ukazala mu se vrhovna komanda u iom svom nemilosrd-

· nom milosrđu. Pobiti ih trebalo je. Pobiti

na vreme, bože prosti...

( Aleksandar Vučo )

Go do dna svog bića, okrenuo: je u sebi najcrnji list —-list regruta. Pokrivaju skoro polovinu druma, čelo njihove kolone stići će u prvi rasvit do podnožja Ujmišta, i gegaće dalje na otečenim nogama, penjače se (kornjače) kozjom stazom do vrha, pašće na zgrbljene kućice (umorom i glađu istrugani insekti) i zapušiće sve rupe, poklopiće svaku stopu povlačenja. Tri dana i moći tapkaće, zakrčena u mestu, Armija generala Mojkanovića, konji će žderati grive i repove, vojnici će okrenuti puške (nula, nula, tri, nula, tri) ako u praskozorje ne izbije na drum i ne zadrži na zavijubtku pre velikog uspona samrtno puženje Rezervnih trupa. On — Mu-

timir, Njegova divizija-prethodnica. „Ko-= njička. Sagnuo se, zategao kajšić na mamuzi,

·. krv mu je udarila u lice. 42.915 regruta...

Pa ti su mladići bili zdravi, orni i veseli rastajući se od svojih kuća, Bio je to cvet naše mladeži, Puni oduševljenja da žrtvuju svoje . živote za oladžbinu bili su. Hm... Naći će smrt. Najbedniju — od gladi i iznurenosti. Najtežu — ı gudurama i krševima. 1 šta će misliti, šta će im minuti kroz glavu u fim poslednjim trenucima kada duša, još pomalo topla, nije sasvim izletela iz tela? Šta li? — Da se niko o njima nije brinuo. Da niko.nije mario za njih. Prvi kučići. In-

· sekti. I ponovo, ga ščepa zahuktala želja,

kao onda u Despotovcu, u kući belobrkog Hranisavljevića, da sebe viđi na skupštinskoj govornici, u ulozi narodnog tribuna koji optužuje, strogog, (dostojanstveno mepopustljivog. Podigao je đesnu nogu na gajbicu, ispružio ruku prema sveći na stolu, grimasa na licu zaoštrila mu nos i brkove, Ali patetika tužioca napuštala ga još pre nego što je pripremio prve reči. Svlačila ga, razgolićavala iznutra i topila se u njemu. išparavala, nestajala negde u famnim kutovima deziluzije ostavljajući ga, nasređ hana, s nogom ga gajbi i rukomi prema sveći, u pozi krivca, sublimnopopusiljivog, pomirljivog, sa ustima punim reči opravđanja. »Gospodo« — reći će im — »kada prilazimo diskus:ji i rešenju tog bolnog predmeta, uzvisimo se nad sičušnim

. interesima. Odbacimo na stranu lične uvrede, . unegsimo u debatu samo onu pravu, često, kao

u ovom slučaju, nevidljivu istinu, Nemojte,

pobogu ljudi,da tražite dlaku u jajetu, uzrok

u svakom. zlu, krivca za~svaku nesreću. Bu~

dite hladni i objektivni. Današnji dan ireba

đa bude tužan pomen srpskoj nejači koja je

u našoj velikoj epopeji, u našoj kalvariji.

Ilustracija Slobođana Bogojevića,

povlačenja. ka Jadranu, našia neočekivanu smrt. Od grobova {ih svetlih žrtava ne stvarajte, gospodo, sebi kapitale, jer bi to bilo najcrnje političko merodđersivo koje pamti naša istorija.« .

· Napolju je san odvlačio vojnike. Osećali su još samo svoje olovne glave, landarale su, tražile uporište, naslanjale se na konjske vratove, tonule u grivu. Neke, ptičje, na ramenima pod šinjelima. Poneka, zabačena, spavala je nenaslonjena. |

Roprenu mučenja rascepala je truba oglašujući dolazak komnadanta. Ujahao je u karu hodom kamile, praćen svojim štabom. Na sredini četvorougaonika (na ftačci preseka dijagonala) zaustavio je konja, podigao se na uzengije i okrznuo pogledom eškadrone. Učiniše mu se zadriglim ma varljivoj svetlosti mesečine, nabijeni životom kao u milim “danima kantonmana, a i držali su se bpropi-

svaki šum potencijalna opašsnošt ji nepyestami izvor straha, on je docnije naglašavao unutbašnju dramsku napetost i ova je pr09izilazila iz prigušenih ljudi ošuđenih na nepokretnost i izolaciju, ljudi lišemih uobičajene ak'tivnošti i neophodne samoće. U takvoj atmosferi neprestano «e

je razvučen, čemu jie đoprinosilo i ređiteljevo kao spiker, komentariše i povezuje zbivanja vmavese. Doživljaj se tako razbijao a Anino izdvajanje se moglo uspešnije sprovešti osvetljenjem.

Mihaela Novakova kao Ana na

sno, nepomični kao hekada na ttubnj znak »mirno«, 'kada je, i otac i vojskovođa, projahao pored njih na svom visokom doratu. Zadovoljan, dokaskao je do pukovskih zastava zavijenih u crne mušeme, Smaknuo je kapuljaču, udahnuo celim plućima ledeni vazduh: bilo mu na vrhu jezika da vikne »Pumozi bog, junaci!« i da se sav uvije u toplo

·i krepko »Bog ti po...«, ali oči koje su ga

gledale iz prvih redova, oči koje nikom više nisu verovale i ni od koga nisu očekivale pomoć, olabaviše mu telo, i nešto nerazumijivo što nije tražilo odgovora (šuštalo je kao suvo lišće) ispalo mu je iz otvorenih usta. Poštrojane glave ćutale su. Savio je lakat desne ruke, šaka mu je-.dodirnula šapku u znak pozdrava zastavama, spustila se zatim na čizmu, izvukla korbač i oštmula dorata po

· slabinama. Konj je kremuo, za njim štab u

uobičajenom marševnom poretku, Kara se

· \otvorila.ma jugoistočnoj strani kvadrata pro-

puštajući jahače,

Dragan se okrenuo, otkinuo je led sa oćčiju. Još nekoliko sekunda mirovali su eskadroni na. snegu, onda se iznad „postrojenih glava razlilo »Napred marš, maaarš!« — redovi: su se pomerali, razuđivali, divizija je lagano oticala tangentom u pravcu Ujmišta.

Besputnom prečicom gazili su konji preko zavejane zemlje, upadali do kolena u nanose, izvlačili se trzajima zaklane kokoši, peli se na grebene i ćuvike obrijane. vetrom, kopita su caklila na smrznutoj travi, oprana snegom i mesečinom. Nešto posle ponoči divizija je prolazila kroz zabita sela rasturena u klancima. Obarala je ograde, lomila plotove i ome đene torove, žurila je ostatkom života, skraćivala sebi put, obuzeta hladnim besom prema zapaničenim glavama u malim kvadratima prozora i urlikanju pasa, daleko do nefaknutih čistina gde više nije bilo žive duše. U tišini koja se opet prostrla preko snega, bes ih je popuštao i umor poče ponovo da ih uvlači u svoje pećine sna.

Dragan de osećao vrlo srećnim iu svom novom telu. Bilo je od neke materije koja se ne kvari, ne razboljeva se, ne truli. Ni smrzlo se ne bi na polarnom ledu položeno nago. Od nečeg sa svojstvima plemenitih metala i finog prozračnog porcelana, ali ne i sa njihovim nedostacima. Ne može da padne, naprimer. Nije osećao umor u njemu, Ni glad. Naročito je sa svojim nogama bio zadovoljan: pobegle su, a bile su tu. Ni hladno ni vrelo — vrlo prijatno kao u prvim trenucima kada se iziđe iz mora na sunce. Jahao je, naravno, svoju kobilu (dokaz da nije sanjao). I ona (bar na mestima koja je dodirivao rukom) od nečeg sasvim novog, nelomljivog, neumorljivog i neranavljivog. Ljuđi bi se čudili (koji ljudi?) kad bi im ispričao kako se ona kretala. Na salnicama? Ne sasvim. Čuo se ponekađ onai prijatni šum gumenih točkova na asfaltu. Na čamcima? Na dečjim čuničima u koje taman staju njena kopita? — Ni to ne'bi bilo potpuno tačno: njje bilo onog nelagodnog osećanja neotporne vodene dubine. Jedno sasvim novo kretanje, podešeno da se neprimetno stiže uvek na

„vreme. Ušli,su u jednu varoš, belu dakako

(dokaz da nije sanjao), kuće vrlo visoke, najviši spratovi u oblacima. Nažalost, tu počinje da mu se pričinjava, verovatno fatamor-

gana, jer kako bi inače bilo mogućno da još putuje, da psi Još uvek laju, da ga neko muva u rebra? Srećom, brzo se rasvešćuje (dokaz da ne sanja), java nadvlađava, i oni (kobila i. on) penju se u jednu od tih kuća. Majka je raspremila krevet i namirisala im noge kolonjiskom vodom. Ležu (kobila i on), ali me osećaju potrebu da se pokriju. Još

„manje da spavaju.

- »A dali sile, deco, gladni?+« pita ıh mali i pruža im dve pomorandže od snega.«

»Mi ne jedemo.«

»Tako sam srećna što ste opet tu«, kaže im ona kroz prozor.

»I mi, i mi...« ođgovaraju vozu koji je već kiwmuo. I sasvim im je svejedno b;iti tu i ne pobeći, ili pobeći i biti tu, (Odlomak)

Yešenje da Ana,

ispred. spuštene”

moćan nađ

on je čovek neužurban,

nalan način igrao njenog oca, U njegovom tumačenju Frank je bio apsolutno i neopozivo nađsvojom „okolinom. Međutim, po Aninom dnevniku, pomalo staromođan i samo priviđno bez

' kada

originalnog dnevnika mlade jevrejske đevojke pisanog zm Vre-

| Q me rata u Holandiji. Za pozor-

nigu su "komad preradili .Prensis Gudyidž.i Albert TTIeket., Dve

(Ć jevrejske porodice, prinuđene da spasavaju živote pređ

| ] 'terorom besmislene, rasističke fikcije, na-

'Šle su itočište nm mansarđi ne-

ke poslovne zgrade i osudile e ma izgnanstvo iz spoljnog sveta, koji doživljavaju još jeđino kao buku ulice i preko ponekog pogleda krišom bačenog kyoz prozor U okviru takve situacije vapliće se đrama različitih inđiviđudlnosšti koje su Još uvek za-

6 držale iluziju neke slobođe | te. će đa nastave život sa ranijim

grnnvikama i 8, onostima,

Koliko

god da je ova potresna

Ređitelj Peter Malec dobro “je

razumeo dsm ova deskriptivna drama. slabog mapleta ne može opštati bez. plastičnih karahite-

ra koji atvaraju bumor, gorčinu

i patos, i da bi:'u protivnom drama bila bez smisla, U sklađu sa ovim. shavatanjem glumci SiOvenskog narodnog gleđališča su ovih osam sudbina oblikovali sa obiljem životnih pojeđinosti i

postigli đa se u potpunosti iđen.-

tifikujemo 'sa tWspešima i neuspesima, tih ličnosti, i đa nepreštano strepimo »& njihove Ži«

vote isto kao što to i oni čine. Pritom. je ređiteli Malec insist-

više mpretštavlja niz dramskili segmenata povezanih spikerovim

rao ha dv posebnm viđa dramatičnosti. Pošto je u prvim šcenama utvrđio,. kao neophodnu đramsku pretpostavku, da je

šlutio karakterističan viđ ljudskog egoizma koji preti đa Svakog momenta razbije soliđarnošt male zajednice, Ali uvek kad god bi ova dolazila u pitanje reditelj se obraćao spoljnoj napetosti — strahu od otkrivanja, Drama se tako sukcewivno Kkre« tala ka svom neminovnom Kaju, ali pri tome je tekst gubio nešto od humanosti jer je ixgleđalo đa je jeđina koheziona &ila sam strah

„Dnevnik Ane WMrank" pmije,

međutim, čvrsta i drk&maturški pravilno organizovana drama već

tekstom, Usleđ čestih špikerovih ihtervenćija tempo pretstave bio

jednoštavan i đirljiv način je.

ispričala kako se osetljivo đete preobražava Wu osobu punu trpeljivosti i nepokolebljive vere u čoveka, U počeiku su njena reagovanja bila čista i neposredna; đocnije se na njih navlačila šetma Sskrama razumevanja i patništva, U mjenom glašu i pokretima naslućivale su se sve jarke i čežknjive boje uskraćenog sunca i sputanih' igara a mjen osmeh na kraju bio je tužniji ođ ma koje Suze.

Za žaljenje je što je Hugo Plorijančič samo na konvencio-

emoc!ja. On deluje „kao hlađnu riba". Ustvari u pitanju je samo strašno samopotiskivanje prirodnih instinkate, neka vršta afektivne otupljenosti pređ nesredom, duševno stanje koje pret-

"hodi kolapsu, To je jeđina nje-

Bova odbrana i jeđina mogućnost đa čovek buđe mnadmoćan nađ suđbinom, U psihološki pra voliniskom tumačenju Florijančića to se nažalost nije Oosećalo

i to je u izvesnom smislu uma njilo i samu dremu Aninog egzistiranja, |

Vladimir Stamenković u

(NastaVak ka šeste strane) 1 ostane. % ia se ko je bio

Šekspir ili Homer, A. Rasin? Ljudi se iscrpljuju opisujući njegov ŽIVOt, a opet ništa iz

njega nisu saznali.. On SG

gubi u bljesku ličnosti stvorenih njegovom imaginacijom. Kako je to retko!

Skoro i nem. takvih pisa-. ca koji nestaju pred veličinom svoga dela; obično se dešava suprotno. Čak i velike figure iz Tomana koje su nadživele, okamenile su se u udžbenicima i istorijama kao u kakvom muzeju. Isto kao i živa bića, one se troše, iscrpljuju.. Dešava sa čak 'da vidim „kako umiru. Čini mi se da gospodi Bovari »he ide više tako dobrg« kao nekada...

Pitanje: Zar mislite?

Morijak: Da, isti je slučaj i sa. Anom Karenjinom, i sa Karamazovima, Najpre zbo_ toga što su im potrebni čitaoci da bi živeli, a nove genera"ije su sve ma nje i manje sposobne da im pruže vazduh za disanje. Ili im filmsko platno obezbeđuje drugi život. Mene 10 nimalo ne privlači.. Srećoni za Flobera, postoji njegova »Korespondencijax«,

Pitanje: U vašoj studiji »Homansijer i njegove ličnostić vi na jednom mestu govorite o veličini romana, o romanu kao književnom rodu par ekselans?

Morijak: Hvalio sam svvju robu... Ono :to je važno, to je umetnik. Veliki su Tolstoj ili Dikens ili Balzak, a ne književni rod koji su oni proslavili. -

Pitanje: Zauzimanje stava s vaše Strane u današnje vreme ima zmačaja za ljude koji nikada nisu čitali vaše knjige, Fransom Morijak danas više nije samo pismc, to je jedna ličnost...

Morijak: To znači da današnja publika, kao i publika svih vremena, zahteva od pisca đa joj đaje duševnu hranu: 'svet kao ovaj današnji ,koji je u toj meri lišen duševne hrane, prijemčiv je za svaku reč 'koja oživljuje neka nada.

Zibog toga, mogu da kažem da obraćam pažnju na sv? što napišem: kako na članak za »figaro literer“, tako i na svaku stranicu »Zapisa« u »Ekspresu« Za mene, jedna stranica u TOmanu nema veće važnosli od ma kakve hronike. Sva izražajna sredstva imaju istu vrednost: rugim „rečima, ono što imam da kažem kazaći ma u kojoj formi. Ninisam azumeo one književnike koji su za novine ostavljali samo otpatke. Svaka napisana MW'Č je potez kičice u kome se ogleda ceo sli :ar Ne postoji novinar, ne postoji pesnik, postoji čovek koji se izražava ili &e prikriva, koji se izražava neposredno ili čak i protiv svo-– je volje, koji obelođanjuje sebe zato što postoji i zato Što »ima da kaže svoju reče.

maloj

Pitanje: Ipak, usred jedno zagušljive situacije čovek polrebu da se od nje udalji, da so vrafi irealnosti i romanu? E

Morijak: Da, ali to je zbog toga što ste vi koji ste još dovoljno mladi u stanju — ako ste oduševljeni čitalac romana — đa udahnete ličnost;ma romana onu atmo sferu koja im je potrebna da bi živele vašim sopstve-= n ı životom.

Dok, međutim, ja — budući da nemam više šta” da im dam, ja sam hipnotizovan onim što se stvarno događa i čega se Više ne mogu osloboditi. Ja sam kao u nekoj čekaonici, gde mogu da čitam samo novine, jer jedimo što još očekujem, to je smrt. :

Ne vidite u politici više ništa sem onoga što jeste,

to je vrlo mučno. Dešava mi.

sc ponekad da sam kivan na Pegija, na Bernanoša što su u nama stvoril: izvesnu ideju o našoj zemlji, o našoj rasi koja odgovara ideji koju drugi narodi imaju o njima, ali koja više ne odgovara ni jednom postupku PFrnncuske za poslednjih deset godina... Treba da inae ·razumete. Kada bi naprimer katolička crkva odjednoi.. stala da VrI-

zločine, to bi bilo nešto e ši zlo pok Francuz imam

st-ašno za hrišćane.

tome, ja kao utisak da živim u svetogrđu, i to u takvom svetogrđu ko je pogađa Trancusku pošređ

njenog bića, u samu njenu

inu., | "0 mene se postavlja ova kvo pitanje: volim li ja sVOju zemlju ovakvu kakva jeste ili volim li ja ona mi koji su u” od

elj do

oseti .