Književne novine

SAN I KNJIŽEVNO

STVARANJE Imaju li zaista naši snovi veze sa književnošću? —

odgovaraju...

Lekari – psihijatri ı književnici

Za Marsela Šnajđera sam je isto tako znaćčajam, kao i realnost,

— Ja sanjam svoj život. San je jedna kategorija realnosti. Verovanje lišeno svesti bilo bi ići pro tivu zdnave pambti, sve što postoji daje nam znake, Kakve make? Već tu počinju teškoće. Objašnjenje rizikuje da me odvede od sna ka delirijumu. ;

Ljudi žive od mitova. Kad vevuju da se kreću u realnom Žživotu, oni se često još uvek batrgaju u snu. Eto, ratovi i industriski

- gradovi svedoci su naših iluzija,

NMeđavno je francuski pisac Rože Keloa objavio delo pod naslovom „Neizvesnost naših snova“, u kome ivrđi da naši snovi nemaju nikakvo značenje. Tim povodom pariski „Ar“, preko svog saradnika Žana — Rene Igenena, zatražio je od nekoliko uglednih naučnika-neuropsihijatara i književnika odgovor na sleđeća pitanja:

1) Može li se dati neko značenje našim snovima?, i

2) Postoji li izvesna veza između snova i književnog stvaranja?

Mnogi današnji moderni pisci žele da budu smatrani

liriča-

rima i halucionistima, kao što su nekad romantičari smatrali za pitanje časti da budu tuberkulozni i da izbacuju krv. Otuda su Lamar-

tin, Šatobrijan i Viktor Igo, veliki grudobolnici po naklonosti,

ali

jako zdravi po prirodi, imali u isto vreme i sreću i nosreću da prežive svoje osamdesete rođendane. Slično tome, i današnji moderni književnici imaju svoje naklonosti. »

Doktor Logre, čuveni psihijatr, objasnio je ulogu koju ima san u pelhoanalizi.

~ Nema ni jednog lekara psihijatbra — izjavio je ovaj naučnik ~. koji smatra .da san nema znnčaja. To je istima, koju su još naši stari znali, zajedno sa onjiroman– sijom. Sam jezik, uostalom, daje mam zapravo: san, sanjarenje... Sanjarenje izmažava želju jedne osobe, kao što san izražava želju koja se knije iza simbola.

San može da ima značaj čisto fiziološki, m6ra je izazvana često lošim varenjem. Jeđan od mojih pacijenata, polinevrita - alkoholičar, žalio se da ga često u snu goni čopor pasa i ujeda ga za liBtove ma nogama. Ustvari, on je patio od jakih grčeva u stomaku.

Razume se da psihologični značaj sna interesuje psihomnalizu. Nema sigurnog ključa koji tumači sve slike u snovima. Otuda, mi moramo tražiti značenje tih slika Memoću asocijacija misli, uspomena. Ali, izvesni snovi imaju značenje, koje se samo po sebi otkriva, kao naprimer, sleđeći san koji sam ja lično sanjao u vreme kad sam polagao završni ispit iz psihijatrije: jedan od kandidata imao je više izgleda od mene na uspeh, jer ga je većima članova komisije unapred podržavala, Jedne noći, pred sam ispit, sanjao sam da sam sahranio tog istog kolegu i da sam tom priHkom mnogo plakao. Moja potsavest, bilo je očigledno, ubila je čoveka koji mi je smetao, zbog toga sam osećao grižu savesti i zato sam plakao.

Drugi ugledni psihijatr Žan Polan tvrdi suprotno, da je gledište Rožea Keloa meoborivo.

— Ako snovi imaju neko značemje — veli on — oni ga kriju tako dobro da je uzaludno traziti da ih rastumačimo, jer ako Kišobrani, beloni, merdevine, vretena i drugi rekviziti naših snova nose u sebi meko tajno značenje, koje nauka o snovima njima pridaje, onda bi morala naša potsvest da bi održala tu tajnu, stvoriti i nove znake i novi jezik da ih formuliše.

Za Žana Koktoa, kao i za Rožea Keloa, snovi nisu simboli koji se mogu sigurno rastumačiti, već samo prerušene uspomene iz realnog života.

— Apsurdna „dvelelepnost sna mema mikmkav Ključ koji bi je rastumačio, ali moguće je da vreme trajanja sna proizilazi iz ne-

Čč. —

kog čudnog mehanizma i neobične perspektive, tako da su se stvari, koje se događaju posle u stvarnosti, već dogodile u snu. Ja sanjam mnogo i trudim se da zaboravim svoje snove. Ništa nije tako subjektivno kao san. I ništa nije tako dosadno drugom kao tud san.

Andre Breton, vođa nadrealista i pisac čuvenog nadremlistićkog manifesta, kategorički odbacuje Keloaovu teoriju. i Primam bez ikakve rezerve ergumentaciju Rožea Keloa, zakliučenu wu otsustvu svakoga kcriterijuma, na koji bi se intelektualno mogla postaviti razlika izmoedu sna i onoga što se ima običaj da njemu suprotstavi pod imemom „realnost”. Ali ja se neminovno odvajam od njega ođ trenutka, kad en postavlja kao alksioem suporiornost „refleksivne” svosti iznad „fascinirane” svesti. Isto tako, ukazujem u njegovom delu i na jednu zabludu, čisto polemičkog reda. On neopravdano optužuje nadrealiste da kad im pođe za rukom da opišu svoje snove, da „isuviše preteruju u neobičnom”, A ustvari, događa se suprotno tome, jer unoseći najveći mapor da budu verni, nadrealisti se upinju da svojim snovima ne dodadu ni najmanje ukrase,

Pripovedač „Noel Devo divi se delu Keloa, iako su njegove priča inspirisane snovima i otuda im ona neobičnost bajke. Devo uzdržano, ali suptilno diferencira pojmove:

— Da vam pravo kažem, ja ne

verujem da je Keloa napisao tih sto .

šezdeset strana samo zato da bi nas uverio u protivnost apstrakcije naše ličnosti, Ja mislim dam on vodi borbu da bi očistio naše estetsko mišljenje od interferencije psihoanalize, psihologije, „sociologije, metafizike itd. Raznim pute-

vima on obuhvata sve više svoj predmet: analizu sintakse, stila i knjižemih oblika... Ta njegova

knjiga ne demantuje jeđan stav, koji koliko je hrabar, toliko je i uporan. Retorika sna pokazuje se tu, za Kritičara, beskrajno više važna nego saznanje da li su sami snovi značajni ili ne. Da li san igra neku ulogu u mojim pričama ? Da, kao materijal, ili još bolje, kao potstrek. Zar to nije bio argument i za samog Zenona? Moj posao je da kreiram književne oblike čiji poetski sadržaj nije više racionalan nego slučajnost oblaka, snova, pa i samoga života.

80) \

Ban je snažno ulicao na likovno sivaranje Hijeronimusa Boša, Ovo je 1 etida za njegovu kompoziciju »Cuđovištea

i udaraju nas još teže·svojom irealnošću da smo često žrtva njihove brutalne pretencioznosti nad realnošću. \

Rene-Žan Klo „pridružuje se Marselu Šnajdđeru u svojoj koncepciji o Književnom stvaranju. Pred njegovim romansijerskim ožima san je, kać i realnost, izvor slika i simbola u kome intuicija crpe inspiraciju za svoja dela.

U našem svetu ima razdaljina, ima providnosti, ima neprobojno sti, ima zasvođemosti, ima stvari koje ne postoje za izvesne ljude, dok su životne, osnovne za dvuge. Prema tome, pisac se đanas može izvući samo sa mnogo skromnosti i vernosti prema svima interpretacijama koje daje saznanje... U tome smislu tvrđenja Keloa važe samo za njega lično, ona su jedna negacija duha koja cdgovara jednom izvesnom! izumu duha. Reći, kao on što veli, da su snovi lišeni smisla, znači hteti izdvojiti čoveka od onoga što se događa u svetu.

Pored ovog pozitivnog sveta ima još i nešto drugo, kao što ima prostora gde se ne živi, ali koji postoje.

Dok Rene-Žan Klo smatra đa je jedno umetničko delo stvoreno iz snova pjesnik Žil Sipervjel' pokušava da dominira njima.

— Da, snovi su za mene od velike važnosti i velikog značaja, pa i psihoamaliza takođe; prema tome sam je ono najdublje, ono najtajnije za nas, ili bar za neke od nas, a to je pitanje i prirođe, Ja sam samo jedno budno sanjalo.

PUTOVANJE i ZAKLJUČAK”

Nastavak sa 1 strane

nove oblike, nove zakone, nove moči. I nove mogućnosti da se čoyek prema njemu postavi; doneo je nove uglove gledanja i shvatanja. Dok je ta novost bila još sveža, a njene razmere postajale impozantne, ona se nudila umetnicima kao Eldorado koji niko od starih umetnika nije mogao da koristi, Razne „Svetske izložbe“ prolazile su, slutim, u sličnoj atmosferi: niko i nikad pre nas. Pa ipak, da li umetnik zasniva svoju umetnost na onome na čemu je nikad niko nije mogao zasnovati? Da li je njegov stvaralački imperativ da izrazi samo oblike koji su izuzetni, nikad ranije viđeni u svetu stvarnosti? Ne znači li to

Pol Neš: Predeo iz snova

onda da bi i pronalazak novih, do tle nepoznatih životinjskih i biljnih vrsta trebalo da znači novu raskrsnicu u umetnosti?

Epoha „mašinističke umetnosti, bilo u užem ili širem smislu, nije nastala. Apstraktna umetnost današnjice s njom ima veze otprili« ke koliko umetnost neolita i o“ stala ornamentalna umetnost. Sad je tek jasno da je mašinistička estetika bila više program, nego doživljaj. Taj program uspeo 'je da stvori jedan opsežan pokret, da pomogne izvesnom broju umet nika da se formiraju, „da ostavi neizbrisiv trag u istoriji, ali njegove postavke su se pokazale neodržive i njegovi glavni ciljevi neđostižni, Za koliko dugo? pitao

Lera II II aa ĆiD,

POGLEDAJTE PICE

' Uzmite list — uzmite ma koji list — i ogleđajte ga pažljivo. Videčete da su dve strane različne: gornja površina je tamnija, često sjajna i glatka, donja strana je bleda, ponekad sa zaštitnim maljastim prekrivačem, Zato što je tako dvolik, list može vršiti Svoje dve posebne funkcije: disanje na donjoj površini, i rad sa suncem na gornjoj. Xu Ž

Da bi se održalo u životu, drveće mora udisati dobri slatki kiseonik. Kiseonik je taj koji, ulazeći u čovekovu krv, pali vatre ljudske energije. Tako je i sa listom. I on mora unositi kiseonik da bi oslobođio, iz šećera i skrobova koji su u njemu otpremiljeni kao rezervna, hrana, energiju za širenje na letnjem vazduhu, da bi tako, snagom rastenja, podigao, mlado drvo u šum-

skog džina. = | List diše kroz pore na svojoj zaštićenoj đonjoj strani — tako brojne i tako sitne da ih

prosečno ima oko 100 na prostoru koji je velik koliko i okruglina slova P, Obično su te pore u obliku raspora, kao zenice mačjih očiju — i baš kao što se mačje oči sire u mraku ili skupljaju na svetlosti, tako i pore lista odgovaraju na atmosferske promene. U toku toplih, suvih dama, da ne bi list venuo zbog gubitka vođe putem isparavanja, njegove se pore mogu skoro zatvoriti — ali ne sasvim, inače bi se on ugušio. Kad su pore sasvim otvorene, list, pa na taj način i celo drvo, diše lakše,

Pore lista, čak i na vrhu visokog drveta, pomažu da se podigne vođa iz korena koji su duboko u zemlji. Isparavanje preko pora stvara delimičan vakuum u ćelijama, a to se dejstvo, koje liči na a&isanje, prenosi sa ćelije na ćeliju unazad kroz drške listova i grančica, đuž grana, niz stablo. Poterani uvis pomoću korenog pritiska — onog istog koji dovođi do podizanja drvnog soka u šećernim javorima — fini, vlaknasti stubovi vođe bivaju na taj način usisani, kao limufiada kroz slamku. I to se nastavlja, bez obzira na zemljmnu težu, sto i više stopa u visinu, do lahorom pokretane krune velikog hrasta ili javora. U međuvremenu, na gornjoj strani lista, onoj strani koja je izložena sunčevoj svetlosti, nastavlja se osnovni posao sveta. Eonima pre ovog atomskog doba zeleni list je koristio sunčevu energiju za pokretanje najvećeg inđustriskog postrojenja na zemlji. Nijeđan se točak u njemu ne okreće, nikakav dim ne prlja vazđuh oko njega; umesto toga, lišće pročišćava atmosferu, Ova fabrika lišća — koja na prvom mestu, naravno, služi samom drvetu, snabđevajući nas na taj način drvenom građom, pulpom i plastičnim materijama — upotrebljava kao mašineriju onu zelenu materiju u listu, koja se zove hlorofil. A · pomoću hlorofila list je u stanju da veže jedan deo te ogromne kaskade atomske energije koja sa sunca pada na našu planetu. -

Pošto se svaka sićušna čestica sunčeve energije (koja se zove foton) sudara sa zelenim u listu, energija đospeva do hlorofila i pali ga. Tom enapgijom hlorofil razbija molekule vođe (H:O) i ugljen dioksiđa (CO»), koje je list uneo ktoz svoje

pore iz vazduha,1 ponovo tiho gradi ođ ovih atoma

_ kiseonika, ugljenika i vođonika nove mođele koji

sadrže šećere i skrobove, osnovnu hranu u listu,

Pošto list energijom fotona sintetiše svoju hranu,

čitav ovaj složeni, ali brzi proces naziva se foto-

sintezom. U toku sunčanih časova u svakom delu

' sveta svaki list ma svakom drvetu obavlja ovaj posao. i

Niie mi Ććudo što je hlorofil bio nazvan zele-

· nom krvi sveta! Njega nose sitni zeleni Koturi

koji se, kao i zrnca u našoj krvi, mogu kretat: unaokolo, skoro kao da žive svojim sopstvenim. životom. Kad je sunčeva svetlost suviše jaka, oni se mogu okrenuti postrance, sakriti ili pobeći prema zidovima ćelija. Kad se nebo naoblači, oni se mogu upola okrenuti, izlažući se potpuno sve tlosti da bi je u najvećoj meri iskoristili, ili pobeći na površinu ćelije, kao riba koja po oblačnom vremenu izlazi da grize.

I lišće doprinosi da se snabdemo samim dahom života. Jer kad list fotosintezom razbije te molekule vode i ugljen dioksiđa na njihove ela mente, ostaje mnogo kiseonika koji sam list ne koristi. Njega on kroz svoje pore izbacuje u ta= kvim količinama da je sav naš vazduh divno osvežen. Kad fabrički dimnjaci izlivaju smrtonosne gasove u nebo, kiseonik, koji je lišće izbacilo, pročišćava prljavi vazduh. Vetrovi sveta, koji večito besne oko naše vrteće kugle, sasvim izmešaju' i raspodele taj dah lišća. Bez tog blagog izdisanja sav bi se životinjski život na zemlji, kao sveća spuštena u jamu punu ugljen dioksiđa, već ođavno ugasio. ab

Prema tome, čovek koji nađ svojim krovom ima jedno lepo staro senovito drvo, živi pod nekom vrstom šatora od kiseonika. Štaviše, lišće me samo da ublažuje vetar i otklanja bljesak već u izvesnoj meri i pročišćava vazduh njegove kuće, reguliše njegovu temperaturu i „vlažnost. der, isparavanjem lišća vazduh oko njega postane pomalo svež, baš kao što jezero ili reka čine okolinu svežijom. Osećate tu „neočekivanu, prijatnu svežinu kađ u toku toplog dana stupite u šumu.

_ Na taj način, preko celog leta uživamo jedan zeleni, tihi blagoslov. Ujesen izgleda .đa je svaki list. dobio novu boju. Nije tako: crveno i žuto prirodne su boje izvesnih hranljivih 'mater;ja, u toku leta prosto maskiranih pomoću hlorofila, koje je lišće spremilo kao rezervu. Ujesem, kad crvena boja probija kroz žutu, na lišću vidimo narandžastu boju, a slezovu kađ se crvena počne hemiski da menja. Mraz s tim nema nikakve veze. Samo lišće završava svoj život u ovom sjaju slave. Svaki list razvija zađebljale ćelije na donjem delu svoje drške: to dovodi do prekida snabdevanja vodom i stvara liniju. rascepa, kao perforacije na tabaku maraka, tako da svaki povetarac može otkinuti list, ili ovaj može „pasti od svoje sop= stvene težine. Konačno, on će se pretvoriti u humus, obogaćujući zemliu: ili se, zqrnut na nekoj loaorskoj vatri, može ponovo dići u posledniem plavom vrilogu oštrog dima.

D. P.

sam se pred licem tih sprava zagledanih u budućnost. Tek kada sam se odvojio od njih smeo sam

sebi da dam glasan odgovor, koji. ' mi je izgleđao tačan: zauvek.

Uticaj mašine na ljudsku svest bez sumnje jer ogroman; kako #š ne bi bio kad ona menja struktus

ru društva i odnose među ljuđi~.

ma. Ali o tome posrednom uticaju koji se složenim procesom, česta na dramatičan mačin, kroz istoriju, nije ovde reč, Roč je o neposrednom uticaju mašin“ skih oblika i kretanja na senzibilitet čoveka, o njihovoj mogućno«. sti da buđu uzor i sirovina umet= nosti. U tom pogledu njihov uticaj je danas čak manji, izgleda mi, no što bi mogao i morao da buđe, kao da se stvorilo neko b6dbijanje između sveta umetnosti tehnike, ono odbijanje u čijem sam se antimagnetnom „polju našad kađ sam izgovorio da je vreme mašinističke umetnosti zauvek pra šlo, isključeno kao neka nesavla« diva protivrečnost. . Ako ima nečeg što odbija umets5 nika od mašine, šta je to? Možda pre svega što u njoj nema ni čeg Što izmiče čoveku, njegovom planu i računu, ničeg što se otima i mami da bude osvojeno, što zove ka sebi, u dubinu. Qna u sebi ne krije obećanja kao 'živi stvor, ni surove tajne i nemilosrdne otpore kao mrtva materija: ona nije ni živa ni mrtva. y , Zatim, u·' našoj svakodnevnici mi dolazimo u dodir skoro samo · sa jednom vrstom mašina, — sa pre voznim sredstvima, koja su oličenje konfora, i koje konforom iscrpljujemo. Velika, hefestovska tehnika nije nam na domaku tUNe, nju ne susrećemo na ulici, ni usput. Kada bi na trgovima stajali točkovi i poluge, ogromni kotlovi i osovine, što je sasvim apsurdno, naš afektivni odnos prema tehnici morao bi se promeniti, Nije sigurno da bi to bilo. bolje, ali sigurno je da bi nam tada metal ušao u snove, i u zglobove naSe umetnosti. i

I sam vratolomni napredak tehnike hendikep je za umehika:; neka se on danas oduševi nekim novim pronalaskom, neka sagleda budućnost (blaženog) čovečanstva gledajući kako se cepelin diže u nebo, sutra će izgledati dobra sta ra naivčina. Oblik koji će pesnik ujutro spevati sa oduševljenjem, uveče če sinovi baciti u staro gvožđe. Nije samo strah od staromodnosti ono što tera umetnika na opreznost, nego i opasnija stvar: nesrazmera osećanja, Neko ko je opevao prvu železnicu, mo* gao je da se uveri brzo đa je opevao jednu banalnost, ko ju je naslikao, otišao je s njom u muzej — tehnike. .

. Najzad, koju ulogu stvarno imaJu mašine u današnjem društvu, ko pretstavlja njihovu anslogiju recimo u Antioi? „Nema sumnje da su to robovi; oni koji ne žive slobodnim životom i rađe. Skucenost njihovog života. kao i klasno vaspitanje umetnika ix.„JUČIvali su nekad da robovi buđu pred meti tragedija. Sada kad su rohovi od metala, kada su rad koji se sam rađi, ti robovi — mašine više nemaju ni traga sudbine. Njihovo postojanie dobija drambtičan smisao tek onda kad se Uf njih veže tema ljudskcg napora | heroizma, koja se uvek javlia tamo gde čovek stvara vrednosti,

Na kraju putovanja bilo mi Je jasno: čovek se bori za mašinu i oko nje, kao što se bori za tolike druge stvari. Ta borba je. večna materija umetnika: borba za lepotu,'borba za pravdu i za ljubav. A cilj? On je umetnost borca.

Vraćajući se niz Drinu nisam mogao da odvojim oči od njene

boje. E . Miodrag Povlović

KNIIŽEVNE NOVINE

odigrava