Književne novine

TRIBINA

PRO

PROMETEJ

Ispod: moravskih i donskih zvezda zar nema staza krvi ovoj što iz misli moje otiče i, > u zemlji moga glasa grob i biljka niče · o strmo čelo na litici Kavkaza, 1 U magli koja luta vatre se dime vatra je jedina boja i jeđini zvuk koji dopire pod moga rebra luk a Oea, i sve što postoji skuplja se u njeno ime, . TRPI:

HAMLET

Smeh bol moj ne sprečava. U izmišljenom zvuku spava blagi silazak ljuđi niz miris u drveće golo

gde nage devojke pevaju

i pun je lišća dim. Smrt mi se približava i smešnija od moje namere, i zato ja patim o bleda lobanjo pritisnuta na moje usne. Iz lepog čanka temena vatreni miris pljusne i posle užasa ćutim nađ telom mojim nepoznatim.

ODISEJ i Itako, jedina reči u celom

A S kraja na kraj čela crn

EPITAF ZA NEDONOŠČE

nebu oko mene, kao svirka nevidljiva mi dolaziš, o Itako

ostrvo u drugom svemiru. Ja vitak

u penu ležem gde spava klonula Kirka

kojoj već vetar morski odeću spira «a tela mladog zaspalog u toplom bilju.

O srećo crna senko na mome zvezđanom cilju.

MLADIH

LOG -

i vatre gore okolo

konj galopira,

U majčin trbuh sahranjeno čedo

tu belu svetlu humku, ti

nikad nećeš znati

ptica pognute glave ovde pati

te humke sjaj visoki feni

je gledo

leteći ususret zvezdi kasnoj. Ona je topli' grob, Njoj treba ruku dati

da se rođi čovek tu tamu jer Ona je voštano slična

! O MATEJ ! Mo i moj grob približava. To u nerođen leš, :

treba silovati zori svojoj jasnoj.

grobu groba spava

zvezdu moju vodi po čudnoj crti

u mom je telu grob, zavera mene i smrti . tamo gde nikog nema bol moj me objašnjava.

Već sleću slepe ptice, nemojte svitanjem sna ovu moju noć da

Sve više hoću, sve više ne mogu da se vratim.

GUŽVA — A

GUŠVA, i OrBa o 5 BC glave kao lebđeći balomi

NIJE NIŠTA

sakupljaju se i odbijaju

nosevi se njuše šta je šta je čekaj stani

ne· čepaj se magare

šta je

možda zna onaj što je otišao dalje

šta je Je li šta je sakubljajte se gužva komešanje, Jeđan je pogledao U

PIB _svi su pogledali gore nea Aa Paz 0MN MVA dr

BILO BI LIJEPO

mebo

"Nikola Ivegnovi .

DA SAM BOR

Čovjek sam samo kad je noć na groblju &lična noći u selu

tišina u selu slična na groblju

mjesečina zatvorena u oblacima · nošena burom u vođe u đoline puste i gole

— čovjek sam.

Bilo bi lijepo đa nisam čovjek,

kad je noć

Ja sam cvijet nasmijan plavim očima Bilo bi lijepo da sam jablan

da sam potok ili zrak · Ja mogu biti potok.

mogu biti zrak za ljubav *

mogu biti jablan za ali bilo bi lijepo da

Rastao bih u planinama

među jelama bo, bih vjetar u oši i cvilio zbog krvi

Bilo bi lijepo da 8&am bor na groblju.

Nastavak sa 5 strane Od opusa koji su ovde pomenuti Lugovskoj je analizirao jedino posziju slavljenika Antokoljskog, po-

„stedno pokazavši putem svoje a

nalize kako protivnici „uslovno aarodskih” pesama zamišljaju pesničko stvaralaštvo i kakvom izramu teže, Lukovskoj nije zahvatio ı pitanje tematike, ali je učimio aekoliko nepobitnih konstatacija o itetnosti delovanja stihova za Ppeanje. Oni . ı svakako povećali in:eresovanje za pesme ·ponikle iz saradnje autora teksta i kompozitora, i Lugovskoj je naglasio da je to dobro, ali u isti mah došle su do izražaja krupne negativne činjenice. U strofamai „uslovno ,narodskih” stihova ugasile su se jed nim delom stvaralačke težnje, te strofe su ummogome nivelisale TUski stih. „..Izazvali smo dezorijentaciju među mladim pesnicima, i počeli smo da se plašimo svakog novatorstva, prestali „smo da radimo na ruskom stihu...“ — rekao je tom prilikom pisac članka o Antokoljskome. | . Ne uskraćujući priznanje đelimn B. Lebedeva-Kumača (veoma plodnot autora'stibova za pevanje koji je umro 1948 godine), Lugovskoj

KNJIŽEVNE NOVINE

tišini

đa me zovete skratim. Tražim svemir u kom će se roditi ovo u meni sahranjeno dete j Ljubomir Simović

selo sam bor

Virgilije Nevistić ~

U LJESEJISTIKA

SOVJETSKA POEZIJA...

je naglasio da su pesme u tom žanru nepovoljno uticala ne samo na poeziju uopšte, već i na njihove autore. Ovu opasku Lugovskoja po tvrđuje Čak najkraće suočenje sa stvaralaštvom vmeoma poznatog pesnika Mihaila Isakovskog, i ostalih pesnika čiji se stihovi pevaju. Gorki je u svoje vreme sa razlogom pozdravio mlađićke stihove Isakovskog:; njegova „Poema odlaska”, pesma „Majstori zemlje” i mnoge druge zauzimaju vidno me=> sto u sovjetskoj poeziji, ali, i pored sve popularnosti pesama kao što su „Dve drugarice pevaše...”, „A ko će ga znati... „Plamičak” itđ., ne može se pretpostaviti da su ti stihovi jedno od autentičnih ispoljavanja mogućnosti savremećme ruske poezije. Naravno, znatno su veće i mogućnosti samog Isakovskog. Po svemu suđeći, ni drugi pesnici koji pišu stihove za pevanje ne mogu potpuno da se iskažu u skučenim granicama ovog žanra.

U vremenu proteklom ođ objavljivanja člamka Vladimira, Lugovskoja do danas odnos između poezije za čitaoca i stihova za ljubi~

telje pevanja nešto &e promenio

70 RFC O

A

se krećemo kroz vatru rodnog grada. Svi koji smo se zatekli na mestu iznenadne nesreće i požara. Svi koji su uspeli da podignu glave i pogledaju gore, iznad ljuspastih krovova i nakaradnih dim+ njaka. Svi kojima je stalo da se o našoj nesreći čuje. ;

Ne znamo hoće li se ove nevolje ikad iko setiti, ali smo sigumi da nije ni prva ni poslednja. JeP su nam domovi posađeni na najnezgodnijem mestu zemlje, pa je i plamenu lako da nas u svom zlom letu krilom zahvati.

Mi koji ovo govorimo nikako ne želimo đa budemo zaboravljeni. Ne tražimo da nas zapamte kao junake i posle smrti slave i veličaju, ali ni da nas u pesmama ruže kao kukavice: koliko znamo o ličnoj sreći i besmrtnosti niko od nas nije ni progovorio. Nismo bili ni jedno, ni drugo. Već nešto treće ili deseto: obični ljudi, slabi ljubi kojima se prekonoć obrela. pod tabanima vatra. i

uopšte nije važno. :

Još smešnije je bilo da, izmičući ognju, razmišljamo ko nas je ovako udesio. To smo ostavili učenijim i pametnijim.

Ima nas mnogo. Više no što i sami mislimo. Ko je uspeo da .prebroji nesrećnike. Ima nas tako mnogo da bi nas samo izuzetno dobro i bistro oko moglo odjednom obujmiti, Vidimo se na svakom mestu ove male i unesrećene zemlje koja se od nas crni,

I dugo se gledamo. Ali nikad koliko bi tnebalo. :

_ Vidimo jedni drugima gole i četvrtaste lobanje, tanke ruke, polugola telesa i preplašene oči, | i

Ima nas previše, Ima nas kao na gori lista.

Samujemo i trunemo u mračnoj zgrađurini punoj dece, staraca i insekata. Tavorimo po sokačićima, malim i tesnim kućama, podrumima i tavanima. Lutamo po drumovima, Vučemo se. oko seoskih plotova. Obigravamo mala i neugledna groblja, Večito nešto očekujemo, Stalno se nekom đavolu nadamo.

Mi smo božjaci što od jutra do mraka šestare drumovima, kleče po mostovima i prose "ispred bogomolja. I oni čudni ljudi što se, baš dok traje ovo grbilo, vraćaju iz belog sveta u zapaljeni zavičaj da bi se tu zapitali ko su i šta su i mogu li zaista stići na kraj sveta. Ovv

Mi smo i hodže, i popovi, i crkvenjaci, I zvonari wtpadnici celog sveta, I najucveljenija deca što se vuku oko reka i drumova, i čuvaju jariće, i zure u crna strašila na njivicama, I begunci, I ratnici svih vrsta: tužna i gladna braća različitih znakova na kapama. Pljačkaši, Puste i obezglavljene seljačke horđe što siluju nezaštićenu

nejač, Crne majke što se kao insekti miču za malim crnogorskim ~

Četama, noseći u torbama hranu i obuću, Osramočene i ružne sestre Što na raskrsnicama čekaju braću s ponuđama i darovima, Onemoćali, podetinjali i slinavi starci što sanjare o slavi i junaštvu svojih unuka kojih odavno nema. Nikogovići i kućići, Insekti tvrdokrilci, zmije i qušterovi — sve nađanje ljudi u nesreći. E

Hteli bismo da bez daljeg: nabrajanja shvatite ko smo i šta smo. -

Ubogi ljuđi kojima mwnije.stalo ni do slave ni do bogatstva. Nesrećnici što smatraju đa ima izgubljenih. Prosjaci s velikih i sivih drumova što se svuda vide a nigde ne vode. Prosjaci koji i kad su siti pružaju k ljudima ruke ne bi li se đomogli još uvređe, prezira i poniženja. Komedijaši čiji smeh retko ko razlikuje od plača. Komedijaši neobični i istinski. Komedđijaši koji više ne znaju šta će sa sobom i svojim čudima. Probisveti kojima je tesna ova zemlja, pa je stalno obigravaju. Dronjavi skitači što krstare iz mesta u mesto, ostavljajući za sobom čudan nemir, velik memir, strašan nemir, Bosi ljuđi u čijim srcima spava, živi i treperi tiha, meka i dobra svetlost kojoj, kraja i mere nema: svetlost gusta, svetlost

" jaka.i zaslepljujuća, svetlost koja nije za svačije oči: svetlost, osmu~

đene trave, zgorele zemlje i zapaljenog neba: svetlost živog kamenja i polumrtvog mesa —o svetlost svih svetlosti koje su se, otkad postoji ovaj gradić, žarile i crvemele nad našim krovovima,

Mi smo ljudi od svetlosti. A ta svetlost je duboka, i beskrajna, i mnogima neshvatljiva: baš kao prava tama. | |

U opasnosti smo velikoji i zato se privijamo jedni uz druge: u teškoj nevolji nekome se mora ispričati svoja laž i poveriti strah koji nam se uvukao pod kožu. Dok se sve pretvara u mlečno belu i tešku svetlost što titra i pada po živim i neživim predmetima neko se mora voleti i držati za ruku. Nevolja je tađa manja. 1 tako: u; zatočenju, u poslednjem viđenju — ljubav. aaaj OT » Čini nam se, dok gledamo s prozora, ili negde sa zemlje i % đrumova, dok gledamo dole i unaokolo, da sve što viđimo i ne vidimo, da sve što znamo i ne znamo, postaje od vatre koja sve uništava. I da ona, ta vatra što ne zna ni za kakve granice, ljude i njihove stra

. hove, stvara svet, Onaj zaplašeni svet koji smo iz dana u dah mo~

trili, gledali kako gmiže. One povučene, začaurene i otuđene ljude Što se nisu ni pozdravljali u prolazu.. RASIRAIE ! Jeste, ta vatra rađa nas ljude, naše priče i sudbine, Ona je prvo mrdanje u trbuhu. Ona je rađanje, Ona je prvi glas: i prva SVetlost, + i će; O ayaj SOTO: aj Ali bilo kako bilo, rađala ona njih ili ne, te priče, uglavnom neizuzetne i obične kao i mi što smo bili od prvog do poslednjeg, nastajale su baš tu, na oblacima dima, na oštricama ljutog plamena, na vrelom razbojištu, _ epa a JO : sj Mi ne očajavamo, U nama ima vefe koliko i svetlosti, Veru< jemo u svaki predmet koji smo Viđeli. Verujemo u svet čvrstih,

OVU prvu “i po svoj prilici najvažniju povest pričamo svi koji

Smešno.nam je bilo misliti na. hrabrost i kukavičluk, Vatra. nam se rascvetala pred očima i trebalo je prvo pobeći a gde: —-

INDISKO POZORIŠ

KNJIŽEVNIH NOVINA“

| Sad vam govorimo s drumova.

Ta a Miodrag: BULATOVIĆ

opipljivih stvari Kojih nam je puna svest, kojih su nam prepune očne duplje. Propali bismo da nije njih, tih vesnika, te pene za koju se slepci hvatamo. Mi koji živimo samo da bismo ispričali bilo kom svoj životopis, mi koji smo zasebni prozor zatočeničkog zdanja i još zasebnije poglavlje ovih povesti, verovali smo u oganj. Računali smo: spas nam je, or : i

A sad vam govorimo s druma: I stalno vam ponavljamo da se ništa u ovim našim povestima ne može dogoditi bez te vere, bez te vatre, Ona, vera i vatra, tvore svaku našu reč. _

Iz uličica, s krovova i iskraj plotova vidimo kako postaje vatra. Prvo se rađa odozgo. Kaplje kao usijana kiša, kao nepojmljiva i opasna blagođet. Niče iz zemljo. Svuda vatre i vatrice kao izvori i vreoca. Nastaje prava poplava ki sve plavi sem veru u nama.

_ Hteli bismo nešto da kažem, ı ma što gube pamet oko bogomolja, Ne treba se Kkrstiti — nije tu ništa. Niti se klanjati i doticati dlanovima obraze — baš je to ludo. Treba uraditi nešto treće i ne= viđeno i tako prestravljenima pokazati veru. Onu najđublju, onu ljudsku, onu pravu, Onu što ništa nema sa bogomoljama, kršćenjem' i klanjanjem. Našu veliku i nevidljivu veru. kojoj niko nikađ ne govori. ;

Rekli bismo im da se ne boje. Da ne viču i ne zapomažu, Da ne seku svoje kose. Da se ne ruže. Da ne grebu svoja bleda i četvrtasta lica, Da se ne bodu šiljcima i ekserima. Da porazmisle malo o svom lepom bolu i da ga onda zaborave. I đa se izgube u nečemu višem od svega toga. Da prestanu već jednom „da „galame o toj vatri jer se s njom i sa svim onim što ona donosi ništa ne završava. Ona može samo da nam ulije strah u kosti, da nas oprlji, načne i pretvori u svetlost — nije to nikakva osveta. Da ona, ta lepa, ta crve=nožuta vatra, uvek dolazi kad je potrebno, dolazi po svoje, i da zato ničega ružnog u njoj nema.

S prozora tamne zgradurine viđimo kako vatra odasvuđ kaplje. Pada, suzi i žmari. Sve što nam oči mogu da obuhvate sazdano je na onom lepom, đavoljem plamenu. Ali u celom tom paklu, u celom tom . haosu kao da postoje dve malo različite vatre čija nam je granica ponekad dosta vidljiva. Izgleda da u svakoj toj vatri žive dve vatre: jedna koja je dobra i druga koja nije zla. Obično se izdaleka vidi samo jedan plamen 1 ieđan dim. Đavo bi odneo i svoje gređe svakog ko ne bi hteo u se đa primi obe. ı . Tako je i s vodom kojom nas poje i kojom se davimo, Tako je i sa zemljom, ovom crvenkastom i šupljikavom. S tom zemljom od koje postajemo i kojoj se pre vremena vraćamo. ie

Isto je I s nama, zatočenicima. Ko bi nas mogao, gleđajući odozgo ili s bregova što okružuju naš građić, razlikovati. L _ _ _ Ali mi nismo slični. Razlika je među nama velika: kao između' dve vođe, kao između dve vatre, kao između dva grumena ove posne, ove ispečene i izmrcvarene crnogorske zemljice, Obično se izđaleka, sa onih bregova iz zađimljenih uličica, vidi samo jedan čovek.

Treba da raščćistimo stare račune, da izvedemo stvari. na čistinu. Sigurni smo da je sve to što vidimo, i sve to Sto oni pamte, i sve to što će nam, dok traje ovaj pokolj vatre proći ispred očiju, jedna jeđina masa. Zemlja koju treba razložiti. i

Sada smo u njivi zlatne raži. Vetar povija plamen Koji klizi po zrelom klasju. Klizi i prži ržane brkove i duguljasto tanka ztna Što ispadaju iz malih loga i pucketaju. Plamti meko zlato. Zauđara slama. Strukovi pište, muče se, povijaju i uspravljaju, dok im se duge i zrna pune glave pretvaraju u ugljen i pepeo. Vetar piri, goni plamen. Plamen je poslušan i ne protivi se. I nije mu stalo raž do zemlje đa požnje. On samo ispeče Rklas, spusti se malo niže niz struk, preseče ga i ode. Vetar mu ne da da se dugo zadržava na njivi i on odlazi dalje još jači, još ljući, ostavljajući za sobom cmo . i pusto strnjište.

NS bregova | & raskrsnica vidimo po zemlji tragove. Po pesku». stope. U pepelu poluživa ljuđska telesa, U daljini se svetle uboga'...

ormogorska sela. Gore. Strahotno gore.

Iznađ strana i uvala nadnosi se i spušta uvek varljivo nebo. Bogato jie đimom i plamenom.

Mili ružna i poplašena čeljad preko prla, ormica i zaleđinjenih njiva, Tako izmiče vatri i tutnju.

Sa svih strana dopire pucnjava. Prava kanonađa.

Miriše barutni đim. ·

'Drhturi nebo nad zemljom u visini svetog i pre Vremehš. požnjevenog žita, polegle trave i korova. Mi koji smo odveli malom i hromom' dečku jare vidimo kako preko ledine klecaju četvorica begunaca. Vuku ranjenika. Velika i crna qlava visi s nosila. U susret petorici idu nekakva deca i vode bele jariće, A lepa i crna glava samo se klati i klati, |

Rat je. Slagaće godina. Omanuće, +

Rat je veliki. Ko će najesen worati zemlju kad se prorede muške. glave. | |

Rat je ovo najveći.

Mi koji ovo govorimo me nosimo oružje. I ako nam se nekim slučajem u ruci obrela puška, bacićemo je u trnje i koprive. Pros sućemo u vođu barut i olovo. |

Ne pucamo ni na koga, ali ratujemo. O ed

Ne raspitujemo se ko je od zavađene braće krivlji, ali ratujemo,

Ne stavljamo se ni na jednu ni na drugu stranu, hli ratujemo.

Dok nam vatra obuhvata domove, s mukom podizane, samo želimo da saznamo ko je nesrećniji. ; ,

Rat Je naš veliki, Pokolj je u nama još veći. Sa sobom ratujemo,

Svi ratujemo i nesreći našoj kraja i mere nema. :

TE

'skoj, koji je težio da

na štetu onih drugih, čemu su, između ostalog, doprineli novi stihovi autora tog članka i, kao što je već pomenuto, življe sudelovanje veoma talentovanog i samosvojnog Martinova u književnom životu Sovjetskog Saveza, Ukoliko se ovaj proces nastavi i dobije brži. tempo, svakako će izbiti na površinu mnoge zasad neispoljene ili samo dđalimično ispoljene moguć-, nost! sovjetske poezije. i. i

Vlađimir Aleksandrovič Lugovvlastitim stvaralaštvom 1 Književnom publicistikom doprinese otklanjanju jed ne zaista krupne prepreke na putu sovjetskog pesništva, umro je DOčetkom juna, u jeku veoma zapažene aktivnosti, Mišljenja o razmerama i dubini stvaralačkih zahvata ov: 4 veoma #alemtovanog pesnika – romantičara mne. mogu, naravno, da buđu u svemu podudarna, ali je neospormo da su njegovi stihovi čitavom svojom atmosferom | muzičkim tokovima zna-

čil: poeziju za koju ne postoji naqodba s „uslovno narodskim” pe-

smama. ı Lav Zcharov

Nastavak sa ? strane

dio je zajedno sa drugim glumci="

ma uz minimalnu nagrađu. Om je wjajpte prikazao Mdsičnu Sakun“talu, pompezam istorijski komađ koji je pretrpeo neuspeh uprkos svim. atrakcijama, Iduća pretstava

bila je Divar (Zid), komad u kome

je prikazana i oštro osuđena po dela Imdije još pre no što je ona stupila na snagu, Komađd je doživeo nepostedan uspeh i vljao je najvažniji događaj u isto-. riji inđijskog pozorišta. On se već 11 gođina nalazi na repertoarima i sada ga prikazuje Opera u Bombaju. Drama pogađa publiku pravo u Srce i smele alegorije u njoj izazivaju živu reakciju, Divar je najznačajniji komad o podeli Indije. Seo

Najbolje đelo Prithvi Radža je Pathan, trageđija u tri.čina o Životu jednog .dvovlasnika na granici, Konstruisan kao nekakva pi«ramiđa, ovaj komad „dostiže do paroksizma na kraju svakog čina, Ličnosti su dobro prostudirane, Intenzitet radnje, potmula strast heroja, jednostavnost atmosfsre

čine ovu dramu jednom'od naj-·

uzbudljivijih u indijskoj „pozorjšnoj literaturi, |; : Snaga Prithijevog pozorišta leži uglavnom u njegovoj centralnoj Biguri: u samom Prithvi Radžu koji

glumi, režira i upravlja pozori-.

štem; on je duša pretstava kojima daje definitimmu formu. Iako je to za Pathan „korisno, veliki broj komada Prithvi Radža gubi od toga što su sve ličnosti žrtvovane glavnoj zvezdi, Prithvi Radž. je glumac „gipkog talenta, koji je interpretirao veliki broj najrazličitijih uloga. Za vreme poslednjih 11 godina on je sa predanošću misionara vođio svoju grupu od 90 lica kroz celu zemlju. On je mnogo doprineo tome da se oseti uticaj zapadnog realizma na savremeno

indijsko pozorište,

Pomenute pozorišne trup». misu

.komercijalna preduzeća. Potrebna

materijalna sredstva osigurana su im putem kemtkoročnih kredita i dobrovoljnih priloga. Plate glumaca i tehničkog .osoblja veoma su niske, ali ih ljubav prema pozorištu ohrabruje i uliva ođuševljenje za rad.

· Me bi se moglo govoriti o razvitku savremenog indijskog pozorišta, a da se ne pomene Šanti Bardan koji je Narodnom. pozorištu dao svoju Besmrtnu Inđiju. Veoma talentovan koreograf i šef baleta, stručnjak za folklorne igre, on je osnovao 1950 godme u Bombaju trupu Malog Baleta, Jezgro ove trupe sačinjavalo je četiri ili pet veoma darovitih umetnika, jedam dirigent, dva folkloma igrača i jedan dekorater: svi su oni već

ranije radili za Šanti Batdana, Pored njih, on je okupio oduševljene amatere, koji nikada ranije nisu glumili niti plesali, a pored toga bili su još i nepjsmeni, S. obzirom na nedostatak klasičnih plesača, Šanti Bardan bio je primoran da stvori nov sti! igre-plesa, a stilizovani gestovi marioneta, tako uzOržljivi a tako izražajni, pružili su mu rešenje koje mu je bilo potrebno. On je izabrao kao temu Ramajanu, glavnu epopoju inđijske mitologije, poznatu Kroz vekove. Ramajana je izazvala veliki interes za pozorište i otkrila dram skim trupama, koje su bile pristalice statičkog realizma, ulogu mašte u interpretaciji.

Indijsko Nacionalno pozorište, osnovano 1946, davalo je balete ž NOT . 2%g većina nije dosti• gla uspeh njegovog pr igrano; komađa Otkrića die, Malab td jednoj Knjizi Pandita 'Nehrua, u koreografiji Šanti Barđama,

Sa hiljadama svojih · pozorišniH trupa i ogromnom raznolikošću. svojih prqvincija i dijalekata, Indija može očekivati snažan razvoj Svog pozorišta, u kome ćc se bo gatstvo zapadnjačkih tradicija sje= diniti sa domaćim narodnim i klasičnim izražajnim formama i stvo« Titi pravo indijsko narodno pozo“.

tište, : B. Gorgi

;