Književne novine

ŠTA GOVORI KUPOLA|

BEZ STUBOVA.·

Miloš Jovanović: Rađijale (Beogradsko sajmište)

U prvom redu — promenio se profi! grada.

A to je prilično velika stvar, Kada se dolazi sa zemunske strane, Beograd ma svojim neizbrojanim brežuljema — Rim ima samo sedam — izgleda sasvim naročito. Ističu se palata zvana Albanija i Saborna crkva i naročito Kalemegdan. Inače, to je vrlo ozbiljna igra neke ogromne dece koja su složila kocke jedne na druge tačno iznad reka, iz daljine se bridovi tih kocki ne vide i sve se stapa u jednu jedinstvenu, doduše ne belu, ali ipak svetlo sivu i lepu celinu.

·Karakteristimo je da po meka vi-

soka zgrada koja sasvim malo štrči 'iz te sredine ne menja opšti utisak. Naprimer, nova visoka zgrada u blizini Kalenićeve pijace se može otkriti, ali otkriva je samo ko je naročito traži. ;

Profi! Beograda prvo je izmenio i dopunio novi most. Zatim kupole Sajma.

Čovek stari kađa se menja. Nove bore koje stiče čine ga starijim, pa čak i kad žema prvi put ofarba svoju kosu — i to je zapravo čin! starijom, iako ona misli da nije tako. Ali stvar drugačije stoji sa gradom. Svojim novim građevinama stari Beograd postaje sve mlađi. Njegova starost umire pomalo, i svako je umiranje tužno, ali regeneracija mu je brža.

Sajam je doprineo podmlađivanju grada.

Već spolja se vidi po halama da su neobične. Čini mi se đa vidim da su ih projektovali mladi, ljudi. Stari arhitekta bi bio siguran da će mu stubovi za takav raspon biti potrebni — i sve bi podredio lepom rasporedu tih stubova. Jer stubovi su lepi, to znamo od Egipta i od stare Grčke. Mlad arhitekta — ili bolje je možda reći arhitekt mladosti — me razmišlja o stubovima konvencionalnosti. Gradiće ljuskom tanjom od ljuske jajeta. (Ako bi se jaje uveličalo na veličinu Hale jedan Beogradskog sajma, njegova bi ljuska bila osam puta deblja).

Ali volim ovu arhitekturu ne samo zato što je lepa i moderna nego što je naša. Jedan stranac kome sam pokazao gradilište rekao je:

— Samo mlade zemlje mogu da grade tako bez predrasuda.

Bio je to Francuz.

Nije važno da li je Hala jeđan od prednapregnutog betona najveća ili druga po veličini na svetu. Važno je da nismo kopirali. smo Sajam —. neka oproste projektanti i investitori „mi”, ali sam ponosan na te zgrađe i voleo bih makar sa to malo „mi” da svojatam novu lepotu našeg grada — onakav kakav nam je bio potreban. I zato je baš lep.

To je najveća stvar.

Čini mi se da je Beogradski sajam vrlo karakteristična i vrlo naša, jugoshovenska stvar. Ne bi ga

bilo bez radničkih saveta, bez soci-

jalističkih preduzeća. Čovek teško govori o tim problemima jer se plaši fraza. Vrlo je dobro što se plašimo fraza i što oprezno odmeravamo reči. Ali kađ utvrđimo činjenice, Što da se ne rađujemo ako odgovaraju našim parolama? Ideja c Beogradskom sajmu iznikla je, što bi rekli, „odozdo”. Pređuzeća su htela da izlažu, preduzeća su htela da vide strana pre nego Što će ih kupiti. Htela su svoj sajam. U preduzećima se govori novim jezikom, misli na nov

Građdili ,

što kažem ·

ij ai

način. Ako nešto treba, ne kuka se Izvršnom veću nego se razmatraju zakonski propisi i rastegljivost fonđova Za samostalno raspolaganje. Miloš Minić, tađa još pretsednik Narodnog odbora Beograda, rekao je jednom prilikom baš u Klubu književnika da grad Beograd nikada ne bi smogao toliko novaca, taj novac su dala velika pređuzeća. A. pošto su to velike sume, svakako su ih dali radnički saveti, izglasali su ih, Jedan deo tog novca mogli su, potpuno se držeći zakona, da podele među sobom. Nisu ga podelili, ali ne iz altruističkih pobuda, nego zato što su se Uubedili da je to za preduzeće, za bolje poslove, u krajnjoj liniji opet za njihov životni standard. Mora: da je bilo i dramatičnih sednica, Mora da je bilo ljudi kojima. je veoma hitno trebalo novaca i kojima bi pomoglo delenje viška, ili veća suma jpođeljena kao višak, a koji su glasali „za”, Ili možda i „protiv”, ali oni đrugi su bili, u većini, Ti ljudi mogu zaista da kažu ,mi”, kada govore o Sajmu. Kao i arhitekti. Kao i omladinske brigade koje su pomogle. O tome nemamo podataka. Skromnost ili nehajnost? Možda bi pođaci bili suvi. Bilansi deluju suvo. Koliko svesno nekupljenih električnih pegli, svesno neodržanih gozbi, svesno meproveđenih izleta je “uzidđano u betonu? Osmeha kojih su se svesno odrekli? Porodičnih rasprava! kada je žena pitala: kako si glasao? A član radničkog „saveta, Uuprkos svojim dugovima, morao da prizna. Da đamo za Sajam pet miliona? — A ja ovđe rintam, perem, mučim se...

Meni se čini da to vidim na licu kupola bez stubova. Idemo ulicama građa, prolazimo pored fabrika. Dobro. Ima novih zgrada za stanovanje, ima novih dimnjaka. Gde toga nema? Mađa ih ponegde ima i mnogo više! Ali — da li je tamo sadržina toliko hova?

dostignuća

Šta ja mogu kad moram da napišem, iako zvuči kao fraza, a nije, idite, proverite sami u preduzećima; ono što je donelo to novo zapravo je radničko samoupravljanje. Postali smo poslovniji, bolje radimo, više razmišljamo, ali stvaramo — možda jutimo ponekad čak i ispred teorije, neka, stići će mas i teorija.

Kažem, volim Beogradski sajam zbog te smele arhitekture, Ali još više volim to što ona izražava i kako se rodila,

Ivon Ivocnji

Robert Gotham Devis:

ROBERT GORHAM DEVIS je profesor univerziteta i pripovedač čija je proza zastupljena u nekoliko savremenih antologija. Najviše je poznat kao kritičar: njegovi eseji i kritike pojavljuju se najčešće u „The New York Times Book Review".

U novoj kritici postalo je uobičajeno: baciti 'kri-

vicu zbog lošeg stanja književnosti uopšte i romana.

posebno na društvo, koje ne uspeva da snabde

mlađe pisce jednim „postojanim poretkom vređno~.

sti“ ili „opštim pretpostavkama o vrednosti“.

Međutim, što se kritičari vatrenije služe terminom „vrednosti“, izgleda da sve manje osećaju pottebu đa ga definišu, mađa je ta reč vekovima zadavala filozofima velike muke. Kritičari pripisuju opađanje romana za poslednjih dvadeset gođina otsustvu ili nepostojanosti vrednosti. Ali oni ne ispituju ovu tezu posmatrajući kako se ona ponaša kad se primeni na roman iz prošlosti — pre Hemingveja, pre Henri Džemsa, pre Džejn Osten.

Ako zanemarimo Petronija, koji je napisao svoj „Satirikon“ u Neronovo vreme, kada su vrednosti bile snižene, Bokačo je zaista prvi značaj-

niji pisac realističke proze. Pišući pre skoro šest,

vekova, pre nego što se Srednji vek zvanično završio, Bokačo je opisao jedan svet u kome su sveštenstvo i srednje klase podjednako postajali krajnje materijalistički u svojim vrednostima i duhovito bezobzirni u postizanju svojih ciljeva.

Roman ,u pravom smislu rodio se u Španiji kad su putovanja, trgovina, kolonijalni poduhvati i razvoj velikih građova -uništavali srednjevekovnu stabilnost, očigledno zauvek. „Don Kihot“ je prvorazredno svedočanstvo. Junaci španskih i fran-

· cuskih pikaresknih romaha bili su ljudi nesrečno rođeni ili lišeni nasledstva, niz izgubljenih generacija, koje „su vođile pustolovan život, stvarajući svoje vrednosti u jednom kompleksnom svetu ambicije i prevare.

Kađa su Ričardson, Filđing, Smolet i Stern stvorili engleski roman u trećoj četvrtini osamnaestog vekd, potreba za „vraćanjem na vrednosti“ bila je nužna kao i danas. Politička korupcija, podmićivanje i kupovanje položaja bili su mnogo gori. Građovi obilovahu nemaštinom, nečistoćom, zločinom i polnom razuzđanošću. Među plemstvom su surovi zapadnjaci Fildingovog „Tom Džonsa“ bili običniji ođ ljubaznih Olvortija. Univerziteti i crkve bili su u stanju obamrlosti. i

U tom društvu — koje se malo oslanjalo na apsolutnosti — ova su četiri romanopisca, „velika četvorka“, kako su ih mazivali, ne samo stvorila engleski roman već isto tako stvorila ili proširila i vrednosti. Oni su svoje, čitaoce učili plemenitosti, saosećanju, humoru, moralnoj i estetskoj osetljivosti. Potsticali su težnju za reformom institucija, za poboljšanjem društvenih prilika. Ipak, oni nisu imali opšte pretpostavke o vrednosti.

U SRCU PRIČE JE COVEK

? . „al |

v OI \ ? y \ Mada su obojica bili mopalisti, Filling i Ričardson malo su se koristili moralnošću jedan drugoga, Lorens Stern, sveštenik, najosetljiviji i najduhovi« tiji od ove četvorice, najsjajniji eksperimentalist forme, bio je takođe i najnepristojniji po standardima devetnaestoga veka. | Ni u đevetnaestom veku, u romanima, recimo, Džejn Osten, Emili Bronte, Džordža Eliota, Džor= dža Meredita, Tomasa Hardija i Džordža Mura, ne nailazimo na tako veliku saglasnost u osnovnim ili najvišim vrednostima kakvu bismo možda očekivali, Ako uključimo neengleske pisce, kao što su Henri Džems, Mark Tven, Flober, Zola i Dostojevski, razilaženja postaju još upadljivija. Ono Što je njima bilo zajedničko jeste intenzivno zahimanje za ljude, za ljudsku raznolikost, za posledice izvesnih vrsta akcija, posledice koje se malo razli- \ kuju od generacije do generacije.

Ipak, ako ljudska situacija ostaje u osnovi ista, romanopiščeve perspektive u pogledu nje mnogo se menjaju, Tačka gledišta je tako značajna u prozi zato što su vrednosti, kako je rekao Niče, „perspektivne“. One zavise od toga kako gledate na stvari, a to opet zavisi od toga šta ste. Kad izgleda đa je život izgubio svoje značenje ili vređ« nost, to je zato što 5ć nešto dogodilo oćenjivaču, ne životu. Vrednosti proizilaze iz ocenjivanja, a različni ljuđi u različnim društvenim prilikama ocenjuju različne Stvari.

Prilikom teških izbora koje Život stalno nudi, ljudi dokazuju svoj poređak vrednosti onim što su spremni da plate ili žrtvuju za ono Što smatraju većim dobrom. Dogođ su ljuđi u stanju đa žele i da se zadovolje, život za njih ima. potencijalnu vrednost. Dogođ roman saopštava ili širi poštova= nje prema nekom životnom dobru, pogrešno je reći za njegovog pisca da nema vrednosti, iako ih čita= lac ne smatra adekvatnim.

Suprotnost između „Kralja ljubavi“ Grahama Grina i Hemingvejevog „Sunce se ponovo rađa“ ilustruje ovo. Grinov roman zasnovan je na apsos lutnim vrednostima, na vračanju religioznoj orto~ | doksnosti, „Sunce se ponovo rađa“, objavljeno i 1926 g., uzelo je svoj naslov iz Knjige propoved= . nikove, i bilo najuticajniji izraz razočaranja iz“ gubljene generacije posle Prvog svetskog rata.

A ipak, u jednom sasvim doslednom smislu te reči, „Sunce se ponovo rađa“ ima više vrednosti od „Kralja ljubavi“. Mada imaju svoje gorko ne= srećne trenutke, Hemingvejeve ličnosti su veliki poštovaoci. Oni cene Pariz, Španiju, seljake, vino, ribolov, borbu bikova, duhovitost, hrabrost i jedan drugoga. Štaviše, ta su poštovanja efektno saop= štena, mađa nešto prostim jezikom. :

U Grimovom romanu sve je sivo i turobno ko liko god je to mogućno. London je oštećen bom“ bama; sve vreme pađa kiša; junakinja jako kas

OSME DUBROVAČKE LETNJE IGRE

IDUĆA GODINA U ZNAKU DRŽIĆEVE· PROSLAVE ~

Razgovor sa direktorom Letnjih igara prof. Josipom Depolom

Osme đubrovačke letnje igre blis

že se kraju. Već se sumiraju ovo=

godišnja iskustva i prave planovi za naredne godine. Iskustva su, rekao je direktor Letnjih igara prof. Josip Depolo, vrlo bogata.

— Mislite li i ubuduće da Dubrovačke letnje igre budu festival drame, muzike (uključujući operu) i folklora, uglavnom onako kako je to dosad bilo? e

— To bi verovatno bilo najbolje. Odgovaralo bi najbolje našim potrebama s obzirom na stranu publiku koja se ne može zadovoljiti samo dramskim repertoarom (jezik!). Muzički repertoar je mnogo

' pristupačniji. Folklorni deo je uvek

interesantan, naročito za strance,

— Na šta upučuju dosadašnja i- –

skustva u pogledu izbora izvođača?. > — Dosad su postojali različiti si

stemi za realizaciju našeg reper-

komađa »NaA teracie

toara. Jedan od njih je tzv. festi-< valski sistem.

— Oprostite, u čemu se sastoji taj sistem?

— Taj se sistem sastoji u tome da se izaberu glumci iz naših najboljih pozorišta i da se pretstave ad hoc prave u samom Dubrovniku. Drugi sistem, koji se naročito primenjuje ove godine — gostovanja kompletnih ansambla sa već pripremljenim pretstavama. Izgleda da će najbolje biti đa se pojača Dubro vačko kazalište i da ono postane baza Dubrovačkih letnjih igara, tj. da se pretstave uz gostovanja naših prvih glumaca ostvaruju u samom Dubrovniku. :

— Hoće li se iđuće godine obnavljati dramski repertoar? .

— Iduća godina je Držićeva godina, tj. 450-godišnjica rođenja Marina Držića, našeg najvećeg komeđdiografa, pa će verovatno repertoar biti, iako još nije donesena o tome konačna odluka, u znaku Držićeve proslave. Jasno je da tu neće nikako izostati „Dundo Ma roje“, uz još neka Držićeva dela.

— Šta je dosad imalo naročitog uspeha na Igrama?

— Zapravo, mogao bih reći, stare pretstave koje se već izvode pet do šest godina. To je na prvom mestu „Hamlet“ kao najatraktivnija naša pretstaya, zatim „Ifigenija“, dok bi ove godine trebalo

istaći kao vrlo uspelo gostovanje

Narodnog pozorišta iz Beograda koje je sa svojom dramom, operom i baletom učestvovalo u prvom delu ovogodišnjih Letnjih igara i postiglo naročito lepe uspehe, pogotovo izvođenje „Don Kihota“, zatim koncertno izvođenje „Borisa Godunova" i „Kneza Igora“, kao i baletna pretstava „Žizela“ i najzad Sofoklov „Edip“.

— U poređenju sa nekim inostranim festivalima šta bi bila specifičnost našeg dubrovačkog festivala? |

— Naš festival nosi jedan rekord. To je najduži i najraznolikiji festival među svim ostalim evropskim festivalima, Naročitu spe cifičnost mu daje baš ta raznolikost. Ko dođe u vreme festivala u Dubrovnik može u roku od dešet dana da vidi nekoliko raznih izvedbi, bilo dramskih, bilo muzičkih, bilo folklornih. Interesantna je izjava jednog takoreći stalnog posetioca našeg festivala, poznatog engleskog muzičkog kritičara lorda Hervudđa koji je u jednoj skoro izišloj brošuri koju je izdalo „Udru ženje muzičkih festivala Evrope“

___

Viktor Starčić i Jovan Milićević u »Hamietu« F_

baš istakao kao primer Dubrovnik i naše Dubrovačke letnje igre i tom prilikom rekao kako je naš program vrlo interesantan, a Dubrovnik najsavršenije mesto za festivalska izvođenja.

— Kakvo je interesovanje za naš festival u inostranstvu? Da li je on stekao popularnost na strani?

— Ove godine, smatram da je naročito taj prodor u inostranstvo bio prilično jak. U prvom ređu Dubrovačke letnje igre postale su članom. Međunarodnog evropskog festivalskog udruženja čije je sedište u Ženevi. Upravo pre neko vreme službeno je posetio Dubrovačke letnje igre generalni sekretar toga

Udruženja. Osim toga, u inostranoj štampi dat je vrlo veliki publicitet Letnjim igrama i prošle godine, a takođe ponovo i ove godine. Ove godine prvi put su prodavane karte u inostranstvu. Jedna engleska firma je prodavala i prođaje stalno karte i turisti Englezi kupe svoju kartu u Londonu. Tu skoro su, kako je verovatno poznato, posetili Dubrovnik i članovi ekspedicije koja snima jeđan film o narodima čitavog sveta u kome filmu je pred viđeno i snimanje našeg „Hamleta“. u Dubrovniku, što je naravno sve skupa vrlo korisno za propagandu naših Letnjih igara u inostranstv'., N. D.

GBOB nn GLASOVI STRANE | ŠTAMPE

. Ove godine Dubrovačke letnje igre štampale su u jednoj brošuri od Šezdeset strana pod naslovom „Glasovi strane štampe“ !ž” vode iz članaka o Dubrovačkim letnjim igrama objavljenim u stra nim listovima i časopisima.

U svim člancima se ističu le“ pote Dubrovnika „kome verovaino u svetu nema premca“, čarobnost dubrovačkog ambijenta, jedinstve” nost specifičnih dubrovačkih scen skih prostora korišćenih neverovatnim osećanjem za harmoniju | jedinstvo građevinskog stila „i pri“ rodne lepote. U svim napisima 58 oseća prijateljstvo prema našoj zemlji, priznanje našim naporima !. dostignućima na kulturno-umetničkom polju, napose priznanje DU brovniku i Letnjim igrama.

Dubrovačke pretstave gledane engleskim očima

Ne iznenađuje nas kad otkrije mo neki novi festival. Ali kad ot” krijemo već uvedeni festival koš se razvija u širokim razmerima &

Nastavak na 7 strani

KNJIŽEVNE NOMWINB