Književne novine

planine

Najnoviji roman Mihails Lalića je

šedna svojevrsna stuđija samoće. Odvojivši se od dvojice svojih drugova, partizana, Lado Tajović, glavni, junak „Lelejske Gore”, ostao je sam u planini, među surim, ljutim stenjem, starim šumama i jedva prohodđnim kamenjarima, daleko od ljudskih naseobina i pitome topline domaćeg ognjišta. On se nalazi u blizini svoga rodnog sela, ali se he usuđuje da tamo pristupi: svuđa su doušnici, zlotvori, zaseđe, okovi, smrt, Tajović luta divljom Lelejskom Gorom, sreće se s ljudima, beži od njih, traži ih, gađi ih se, žudi za njihovim prisustvom; u danima četničke strahovlade postaje slobođarska savest svoga rodnog kraja. Ali šta on misli i kako se stvarno oseća — tito bi jedino on mogao da kaže i posvedoči,· · Drugog izlaza ni izbora nije imao —- povukao se, pokorio se samoći, „Sami smo se rodili, sami umiremo kao uvijek prije”, kaže Lalić, i taj — nesumnjivo tačan — stav dobija u raznim okolnostima i u piščevim varijacijama i pozitivno i negativno značenje: „Nije mogao da izdrži samoću, a to je svakako znak nedostatka većih vrijednosti” (prema drevnoj Aristotelovoj tvrdnji: ko nije dovoljan sam sebi, ne može biti od koristi ni drugima); ili: „Plašio sam se od sjenki, jer samoća je za čovjeka neprestan strah i vrtoglavica”. To osećanje usamljenosti i napuštenosti uvećano je i osnaženo besputnošću i groznom suhovošću planine-pustinje u kojoj ralićev junak provođi svoje ratno samotničko leto. Lelejska je Gora „buna zmija”; puna leleka, škrguta, nečujnog plača; strma, okomita, neprijateljska; planina „od koje se treba čuvati...” Pustinja...

U takvoj situaciji — kađ je život

ekov izložen pogibiji i porazu sa svih strana — odbrana života, od-

brana egzistencije postaje prva i najvažnija obaveza. „Lelejska Gora” Je gorka studija samoće i, više od toga skoro, turobna đrama ljudskog opstanka i snalaženja u vrtlozima rata. U samoći i divljini u čoveku se razvija strah i sebičnost; množe se najniži instinkti; izbijaju na vi'đelo _najružniji nagoni i. napasti.

Tod Lalićevogq junaka najuočljiviji

je strah ođ ljuđi: „Zamorni su susreti s ljuđima i zahtijevaju potpunu budnost: đa te ne prevare u razgovoru, đa poaođiš šta se skriva iza laži koje pričaju, da im nipošto ne kažeš istinu, da lukavstvom ne đokuče ko si i kuđ ćeš...”; zatim: „To .je jedno čuđo kako se ljuđi, kađ im je zlo, prozle i ostrve jieđan na drugog...” TI niz druaih sličnih opažanja. Postoji, đalie. bojazan čovekova ođ sveta uopšte: „Osjećao sam strah ođ zaposjeđnutog svijeta naokolo, ođ šuma i otkrivenog prostora”.· Gotovo: đa je sasvim izgublieno poverenje u čoveka — „sve je lfuđsko sitno, neznatno i neprimietno” — protiv koga se sve podiolo, okomilo, i drvo i kamen, a najviše čovek protiv čoveka: „niko nikom ne vjeruje i svakom je nož iza leđa”. Stvara se gleđište da je suvišno ubeđivati čoveka u ono što ori neče: i da je uzaludno „tražiti od 1juđi đa budu bolji nego što su”. 1 šta ovo najzad treba đa bude? Moralna i etička Rkapitulacija? Propast svih ljudskih vrednosti? RFasulo? m LP m e

'Nipošto ne mislimo da je to u

pitanju, mađa su izvesni (državobrižni) domaći pisci već bili skloni da ovakve i slične pojave nazovu — prema zlopoznatim uzorima. „kritizerstvom” i „nihilizmom”. Nemogućno je sakriti i ne krijemo da je slika ratne stvarnosti u ovom Lalićevom romamu antioptimistička, sumorna, mračna; i da je njegov odnos prema čoveku pomalo surevnjiv, sumnjičav, mizantropski, Ali to ne treba da nas zbunjuje! U tome stavu aktivističke sumnje —. za razliku od pasivne, razaračke i (prividne) negacije svega i svačega ima više moralne snage i ljudske zainteresovanosti za stvari o kojima se raspravlja nego u nekom ružiča– stom optimističkom traktatu u kome ne poštoje nikakve dileme'i gde se sve završava obaveznim pobedničkim slavljem. U trenutku rata i Narodne revolucije. koje Lalić hoće da naznači i osmisli „ljuđi su padali kao lišće”; živelo se (i borilo, i.ginulo) uprkos svemu, „iz inata”; a najskuplji zanat bio je — sačuvati kožu. Preživeti. Bez obzira na sve drugo. Borbeni duh i karakter Revolucije u Lalićevom romanu nije time pogažen: samo su šire otvorena vrata u ambis ljudskih nespokojstava, sumnji, kriza volje i vere, najintimnijih samoobračuna (Tajovićev dvojnik — đavo — njegov iskušavalac, mučitelj, napasnik njegova savest), i ujedno put ka potpunijoj i verodostojnijoj istini. Piščeva je dužnost da se bori i ne priznaje nikakve predrasude, stege i obzire. Lalić se borio muški i pošteno! |

Zaokupljenost piščeva sudbinom i tragikom čoveka u bezđanu rata i smrti, opsednutost crnim slutnjama i kobnim priviđenjima nije ga omela da pronađe reči i rešenja jasnije, svetlije perspektive: izrečene su mnoge opore istine i oštre, ironične aluzije („I poslije, ako naši novi, komunistički buržuji helikopterima ili ne znam kako, prošetaju ovamo svoje trbušine — moći će da kažu kako su posjetili grobove palih boraca i odali im dužno poštova–nje...”), sali je isto tako dbedljivo pokazan proces Tajovićevog pribiranja i pripreme za akciju koja treba da ga izveđe iz dotadašnjih tlap'sret nađi i ljudima.

„Jeste, put je. (...) Neravan je i kamenit, izgažen petama i kopitima, tvrđ je zato i sigurno se probija'kroz maglu i tištanje. Koračam njime i brišem znoj — ođavno se nijesam tako lijepo osjećao: znam gdje sam, znam kuđ iđem i kako je život velika stvar kađ se u njemu ima neki bar mali cilj”.

Preostaje nam još da kažemo nekoliko reči o umetničkim vrednostima ovog Lalićevog romana. „Lelejska Gora” je i sađržajno i formalno nova stilizacija — misaona, moralno-psihološki uzbudljiva ·i kompleksna — u Lalićevim varijacijama ratne teme. Roman je pisan 'poletno i đinamično, mađa ta osobina često izostaje, naročito sredinom knjige: pripovedanje postaje rasplinuto, jednolično, nezanimljivo, preopširno. Pisac bi trebalo. na to da obrati pažnju! i

Inače, u } izvanredno dramatičnih prizora: najupečatljivija je (pomalo naturalistički đata) Masnikova pogibija, koji pada s vrha drveta, probođen granom, ostavljajući delove utrobe

nji, lutanja, neverice i straha usu-

FRP

_- __-_ -TČ-—–-——

„Lelejskoj Gori" ima'

„#8

među lišćetn, Ne Bafć' poesičayo? AMi tu su zato mnogi lirski detalji, vizije planinskih predela, zagonetni, jarki proplamsaji imaginacije: „Lutam i prolazim po nekim !

od pramenja, vijugavim hodnikom koji se penje i spušta. To je kao da se otvaraju vrata podzemnih dvorana i tajanstveni svijetovi iz ma-

štanja koji su se obnovili i obisti- ~.

nili. Kad bi moglo da se sasvim vratim tim stvarima i onom stvaranju iz ničega i bez cilja!.. Ima u

tome neke. čudne slasti čiji ispre-

kidan nagovještaj povremeno osje-

ćam negdje sasvim blizu. Htio bih ·

đa ga nađem i uhvatim, a ne znam Kako. Izmiče mi u prazno. Izmaksao je več". U tim nagoveštajima i suprotnostima između stravične smrtne jeze i životnog lirizma, između beznađa i klonuća i traženja cilja, opravđanja Krvi i patnji — +itreba tražiti vrednost, smisao 'i lepotu Lalićevog romana o Revoluciji, o Lelejskoj Gori i usamljenom čoveku koji traži i nalazi izlaz iz vrletne planinske pustinje. : Miloš I. Bomdić

Paja Jovanović: 'Cveće (1942)

DUDINCEV PROTIV - BIROKRATIJE

Vladimir Dudincev: „Nije. sve u hlebu“, izdanje „Minerva“ Subotica

Dešavaju se čudne pojave u literaturi: neko delo izuzetne umetničke vređnosti biva dugo vremena nezapaženo, dok sasvim „srednja ostvarenja izazivaju semzacionalno interesovanje. Ima puno razloga za to, a neke od njih navoditi znači govoriti banalnosti. Pa ipak, svaka od tih „senzacija“ buđi i jedno dublje zanimanje naravno ako je pro uzrokovana određenim društvenim

e ' »

i umetničkim stavom.

| Takav je slučaj i sa romanom

„Nije sve u hlebu“ Vladimira Dudinceva, o kome se mnogo govori i piše, kako u Sovjetskom Savezu, tako isto (ili možđa još više) i u drugim zemljama. Objavlivanjem ovoga romana, Vlađimir Dudđincev je, do tađa skoro potpuno nepoznat, odjeđanput postao „junak đana“. Kritika u Sovjetskom Savezu prvo ga je pozdravila, đa bi kasnije njegovom delu uputila mnoge i vrlo oštre zamerke. Ovakva opreč na mišljenja razvila su se u široku diskusiju koja i dan damas (roman se pojavio 1956 g.) neprekidno traje. Između ostalog, ovo je uslovio i jedan opšteljudski, apstraktni mo tiv romana: borba dobra i zla, posmatrana iz.jednog skoro čednog, naivnog i prilično uprošćenog aspeakrac Or FogmPo au

| Postoji u romanu Vladimira Dudinceva izvesna draž jvajkadašnje, vekovne borbe za istinu. 1 to — istinu- uzetu u.njenom apstraktnom pgoljenom i pomalo sentimentalnom viđu. Osnovni utisak koji roman ostavlja kod čitaoca — ovo se ne može poreći — je sentimentalnost, ali ne u smislu bljutave plačevno-

sti, nego uobličena zdravim i pozitivnom heroizmom ljudskog radnog napora. Problem istme, „odnosno društvene verodostojnosti psihičkih zbivanja, za Dudđinceva je nekako geometriski jasan i jednostavan. Roman potseća „pomalo na bajke za decu, u kojima se dobre vile bore sa zlim čarobnjacima. Ustvari, sve nevolje koje nemilosrdno ,napadaju plemenitog glavnog junaka, lebde, na izvestan način, u vazduhu, ne nalazeći oslonca u jednoj preciznijoj umetničko-psihološkoj analizi životnih kretanja i protivurečnosti.

Autor je zbivanja svoga romana povezao čvrsto omeđehim i starinskim načimom fabuliranja, koji se često naziva „zabavnom“ vrstom pripovedanja. Zaista, roman se čita brzo i lako, kako bi se to reklo „u jednom dahu“. Čitaočevu pažnju više zaokuplja tok „događaja nego sama suština društvenih i psi holoških sukoba. Kao da se autor truđio da tom sentimentalnom stra nom svoje pripovesti dirne čitaoca i prmuđi ga da usvoji osnovnu kon cepciju romana — ukazivanje na podlosti i društvene strahote birokratizma, koja se jasno vidi iz opšteg stava romansijerovog, ali koja ne proizilazi iz neumoljive logike. umetničke realizacije.

Po kompoziciji romana, karakterizaciji likova i obradi svoje teze, Duđincev potseća na Zolu. A i ton žučne, polemičke iskrenosti blizak je ovom velikom piscu. I pored vešte fabulacije, pre svega privlači čitaočevu pažnju ovaj publicistički napor dokazivanja. Likovi romana služe za to đa bi se potkrepila osnovna, pozitivna misao autora: bez obzira na sve teškoće i prepreke, pravda će na kraju ipak pobediti. Time roman dobija izvestan didaktički smisao — inače dobro poznat u savremenoj sovjetskoj književnosti. Ono što je novo i što je nesumnjivo izazvalo veliko interesovanje, jeste veliki broj negativnih lič nosti, upravo čitava jedna atmosfera, kojom je oličena birokratija i njeno svemoćno delovanje. U središtu zbivanja nalazi se mlađi, pošteni i usamljeni pronalazač Lopatkin. Nasuprot njemu stoji moćni

birokratski aparat karijerističkih „naučnika, i činovnika. Razni Droz OI La đovi, Šutikovi, Nevrajevi i Avdijevi, OĆE a | ; “| koračaju po utabanmoj stazi karije|| : \ | rističkog društvenog uspeha. ZaE | klanjajući se iza patetičnih fraza par BOr 709 LUNA M aac ·Jo odbrani kolektivnog rađa i društvenih potreba, oni quše svaki sme liji istraživački poduhvat, jer u njemu viđe opasnost za svoje položaje i svoju sigurnost mediokriteta. Licemerno fraziranje čuje se sa svih strana, podmetanmja i spletke okružuju mlađoq Lopatkina, da bi, najzad, pomoću klevete, bio nepravedno osuđen na osam gođina robije. Ali Duđincev ne vidi sve crno: Lopatkin iznenađa stiče mno qo prijatelja koji mu pomažu prilikom izvlačenja iz ovoa teškoq i ponižavajućea položaja. Istina po stiže svoju afirmaciiu i borba sa birmerntiioem se naetovlig, Ličnosti istraživača Lopatkina i

KNJIŽEVNE NOVINE

njegove suprotnosti — birokrate Drozdova, uostalom kao i ceo rIOman, vozuju nas za rusku literaturu XIX veka. Poput Turgenjevljevog Bazarova, živi i bori se Usamljeni heroj Lopatkin, ali on ne propađa već pobeđuje u novim dru štvenim uslovima, nađahnut irealnim prijateljstvom sa starim profesorom Buskom i romantičnim ljubavima sa Nađom i Žanom. Dudđincev je želeo da pokaže kako pronalazačev samopregor i njegova patnja, nisu prazni individualistički i sebični prohtevi. Tako je pokušao da reši društveni problem odnosa opšteg i individualnog. Nezavisno od umetničke vrednosti romana, zanimljiva je piščeva kritika birokratije. Ta kritika i pret stavlja osnovni sadržaj ovoga dela. Bez obzira što su karakteri izvajani dosta proizvoljno, nemajući određenu psihološku podlogu, i što ne osećamo suštinske otkucaje časovnika našeg vremena, roman Vladimira Dudinceva poseduje čar istinoljubive iskrenosti, kao dokument humane ljubavi prema ljudskim pregnućima. , Predrag S. Perović

ČARDBNN| SUMA

»Čarobna šžums&e,

Branko Copić: izđanje »Narodđne prosvjete«, Barajevo PT

Pod uređništvom Ahmeta Hromna džića, u pomatoj dečjoj ediciji „Lastavica”, koja je objavila 'n:z naših i stranih dela dečjih pisaca, i stekla lepo imle i među čitaocima i kod kritike, sađa se pojavila prv& knjiga sabranih dela najistaknuti= jeg našeg savremenog dečjeg pis sca, Branka Ćopića — „Čarobn& šuma”,

U ovu knjigu ušlo je sedam najpoznatijih Ćopićevih poema za des. cu, od kojih su neke i ranije izlazi le u zasebnim knjigama, đođuše kao slikovnice, a gotovo sve s0, ne jednom, objavljivane u časopisima i listovima, i više puta čitane na raznim večerima i drugim priredbama širom naše zemlje. Pojeđine su i prevedene na strane jezike.

I baš zato, što su tako popularne, đobro je što sabrana dela ovog istaknutog pisca počinju „njima: Stari znanci naših pedagoga i malih čitalaca, one će pomoći da i o* stala, manje poznata Čopićeva de la za decu i o đeci, postignu slič+« nu popularnost. :

Kao i sva izdanja ovog preduzeća, namenjena deci, i ova je knjiga lepo opremljena i ukusno ilustrovana, štampana izvanređno čits4 kim slogom na luksuznoj hartiji, Ilustracije u tekstu izradio je “poznati sarajevski slikar Mario Mi kulić, sa duhom i humorom bliskim dečjoj psihi. Naslovnu stranu u nekoliko boja izrađio je Andrija Maurović, takođe sa osećanjem dečjih potreba i još lepšim razumevanjem duha ove zanimljive dečje lektire i nađahnutog dela jednog od naših, najdarovitijih đečjih pesnika.

Predgovor, opširan i znalački, napisao je istaknuti mlađi bosanski kritičar, Risto Trifković. Pitanje je samo da li predgovor ove vrste, ustvari mali esej o Čopiću, odgovara ovakvom izdanju. Čak i ako bi bio namenjen više nastavnicima i roditeljima nego malim čitaocima. Doduše. pri kraju Trifković uzima i onaj drugi ton, koji mogu shvatiti i najmlađi čitaoci, ali bi ipak bilo bolje da se on osetio u čitavom tekstu, kađ je reč o jedđnom ovakvom izdanju. Inače, malo je i starijih pisaca koji su sa Ovoliko osećanja i razumevanja ušli u duh celokupnog dela ovog tako raznovrsnog i osobenog pisca naše novije književnosti.

Ima „međutim jedna druga, i mnogo značajnija zamerka, kađa je reč o ovoj kniizi. Ona se odnosi na tehničku opremu knjige. 1 tekst knjige i tekst oredgovora imaju ne mali broj slovnih i drugih grešaka, koje u ovakvom jednom delu moraju izgledati dva puta veće i neoprostivije. Da napomenemo samo nekoliko: „lisam”, umesto nisam — na. strani 530, „nidže”, umesto, niže — ma strani 59, „Kumova slama” i „Ku-

Siniša Pounović Nastavak na 4 strani

a = ==zsnn u emazr napa: aan iaiiNNiM,

ODLAZAK U ZORU.

(Pavle Ugrinov: „Odlazak u zoru“, izdanje „Narodne prosvjete“, Sarajevo 1957)

Ugrinov (književni pseudonim Vosiliju Popovića) je u ovom rOomemu doživeo i opisao raspadcnje iriju wojvođemskih građemskih por rodica, povezanih, bliskih, ne samo zato što.su dugi niz godina živele kao susedi, već po osnovnim“ znccima bolesti koja ih je vodila u smrt, Društvena je to bolest, razu= me se, bolest koja je došla glave Glembajevima, kao i svima koji kasne, koji se opiru. Pišući u prvom licu, kroz ispovest usvojenika Germena, pisac tu haoličnu sredinu

" posećuje noću, vešto osveiljavaju~

ći to grozno umircmje, i posledice toga umiranja. Od jedne ličnosti do druge, od Ignjaia do Isidora, Grigorija, Ikonije i Milome, pa pre= ko sebe, tojest Germona, pisac evocira životnu Pbrazdu svckog od tih likova, olslikavojući prošlost kroz izlomljena, nepovezoana, oli odlično uočena ogledala deltclja. Noć u kojoj se Germmm vraća u to zgorište nada i iluzija je noć Drugog svetskog rata. Germcem odavno nema veze sa lim svetom, i to bdenje nad jednom agonijom je njegov oproštaj sa memljivom, nakaznom, kužnom atmosferom u ko=joj je proživeo svoje detinjstvo i svoju mladost. Tako i njegovo sećonje, grcavo, nikako ravnodušno i objektivističko, uvek puno nerva i razumevonjcet, nije somo dug licima koja poznaje, već i rehobilitaciju mladosti koja je ostavljena u tom miljeu. Nekrolog koji on ispisuje medi smrću friju porodica de, pomclo, i nekrolog jednome sebi,

koji nestaje, koga već nema. Pred samu zoru, i poslednji se bore sa dušom, ispuštajući je. „Germcona, nopolju, dočekuju nevidljivo, ·:le*ovito, udaljeno sunce, procesija je završena, nailazi dom. Germcem odlazi, i to je njegov odlazck u zoru,

U drugom, kraćem delu, pisac doje još neke fragmente, od sna i čulnog nereda, fantaste, koji upotpunjavaju odnose među licima i objašnjavaju poneke silnice. Konac delo krasi, i Ugrinov je, nema šla, svoj romcem odličnim svršetkom ukrasio.

Da bi se stekla preistava o estetskim i zonatskim osobinoma prvog Ugrinovljevog romana, dovoljno ie reći dar romem ima nešto preko sto= tinck stremica, sar, ni manje ni više, tridesetak poglavlja. To je spontano komponovcn, uzbudljiv i uzbuđen mozaik, povest poetski iransponovcanci, sa nizom detalja koji su von radijusa čistog proznog kozivanja, detalja koji situeciju suge= rišu drugačijim, · poetsko-psihološkim postupl:om. Stilski, a pogotovo jezički, na Ugrinova je uticao Mom čilo. Nastasijević, onoj iz. »Tfomnog

-vilajeta«. š

Kratak, prebogat situacijcma, događajima koji su se već zbili, sa sociološkom osnovnom i poeiskom polkom, »Odlozak u zoru« scasvim uspešno reprezentuje prozne embicije ovog intereseninog pesnika zapcženog pozorišnog režiser. Pogovor D. M. Jeremića, mada pri= godcm, cnolitičon i odmeren.

Milovon Domojlić