Književne novine
greške su u prevođenju latinskog i ijekavskog sloga na ćirilovski i ekavski: „njoj“, umesto oj, „3aVAMA: umesto „5aKJbyuarka“
Najteža greška je, međutim, na kraju knjige ·jeđan: „/tatki sadržaj knjige”, koji se odnosi na delo sasvim desetoga pisca — Mata Lovraka! '
Knjigu je štampšao Izdavački zavod Jugoslavenske akademije — Tiskara, Zagreb. Šteta je samo što sile ne viđi ko su korektori i tehnički uređnici. Ovako, Čovek ne zna na koga đa baći krivicu za Jednu ovako krupnu grešku.
Pa ipak, stotine i hiljade malih čitalaca ovog toliko cenjenog dečjeg. pisća, naći će i u ovoj knjizi, uveren sam, kao i uviek na stranicama njegove nađahnute reči i radosti i uzbuđenja s kojima mnog: od njih često i ležu i ustaju,
Pošto će ! ova Ćopićeva Knjiga, verovatno, biti vrlo brzo iscrpoena, kao i većina njegovih dela, za one koji vole da imaju knjigu pored slebe i posle pošto je pročitaju, u biblioteci, izdavač će, svakako, mo' rati ponoviti istu knjigu u istoj e-
điciji; ali, naravno, bez sadašnjih
grešaka, ? 'Siniša Paunović
moga, Slama” itd. A najupadljivije '
FNOSTRANJE TEM
T,aza Vozarević: Kompozicija,
KNJIŽEVNA JESEN...
Nastavak ša 1 strane
_ U ovakvoj podeli đominiraju politička pripadnost, nazori i prošlost, dok sć, kao što se viđi, o talentu i sposobnostima manje go. vori. Mecene su se dosad više interesovale za piščeve izjave nego za njegove pesme ili romane. Na taj način dobija se dođuše obilna, ali { sa kukoljem pomešana književna žetva. Pozorišta žive od repriza, izdavači tragaju za bestselerima u prošlosti, sve do vremena Jokaja i Miksata. A ne oskuđeva se U miladim piscima. Štam paju se 'imteresantni spisi, rafinirani Književni eksperimenti, hara prosto jedna književna elefantijaza. Jevtine serije, štampane prosenoj kaši sličnim sitnim i zbijenim slogom, izdaju se u neobično obilatim. količinama, Međutim, u prođavnicama knjiqa jedan deo no \ih literata se prođaje Do smešno sniženim cenama, đok je, s druge strane, cena klasicima veoma visoka. . | .
_ A publike ima dosta. Nailenpši dđoživljai slučajnog posmatrača danas u Buđimpešti jeste vohlebpna, nikad viđena glađ za knjigama. Nikađ dosad mađarska čitalačka publika nije kupovala toliko knjiga. Knjižarske tezge po ulicama, prodavačice knjiga po pozorištima. trgovine knjiga i pozajmne biblioteke. prave đobar pazar. Kod jevtinijih izđanja nije ređak tiraž od peđeset do seđamđeset hiljada primeraka — prosto neverovatna cifra za jednu tako malu jezičku oblast. ~ | __
Idealnimi Se može nazvati i preslojavanje čitalačkog tabora. Evo je, sa knjigom u ruci, ta toliko pominjana nova publika: radnici, “đaći, omladina. Samo što nove čitaoce ne interesuju u prvom ređu i movi pisci. Lako se može utvrditi đa najbolju prođu i danas .imaju proizvođi komercijalne račumice izđavača: bezvredne stvarčice koje dočaravaju iluzije, polupetparačka literatura, pa čak i u prošlost zagleđane vilinske bajke imaju najbolju prođu. Vrhunac nevolje pretstavlja to što jedan deo izdavača kao sigurnosni ventil,ili za ljubav nekakve usiljene književnoistoriske „rehabilitacije“, sami pove ćavaju tamu. Kako u „ozbiljnoj“, tako i „zabavnoj“ literaturi visokoparne beleške izdavača, fantastičnim objašnjenjima: putti predgovori i pogovori likvidđiraju i najkomplikovanija granična pitanja. Čitalac ne jednom dobija denaturisano smeće obavijeno poletnim studijama, što mu još više oležava snalaženje. : j
U međuvremenu pisci se deklarišu, a. ponekiput i pravđaju. Sa vrhova književne politike slatko ga dozivaju čeznutljivi zvuci svirale: vrati se, sve je oprošteno! Manje đelikatnima se isplati da doteraju svoju toaletu, ta idu na sastanak sa — uspehom!
Samo... „Bila bi besmislica ispoveđati u vezi sa piscima i ljudima uopšte ono Katonovo „Carthaainem. esse delendam“ — konstatuje se u. jednom uglednom uvod-
4
niku. — Mi gledamo s poverenjem u naše drugove po peru, ali, priznajemo, i s izvesnim strahom u pogledu buđućnosti. Kako će <onl postojeće kontradikcije rešiti delima, a ne deklaracijama ?...* Jeste, opravdana je to bojazan! Ne deklaracijama, nego đelima! Da li je kao putokaz dovoljan jedan mir koji tako malo bira? Jer očevidno je da se književna konsoliđacija u Mađarskoj oslanja upravo na to sveopšte pomirenje. Međutim, mnogima je očigledno i to da toliko pretetana spremnost za opraštanjem može ponekad 'da odveđe i u apsurđ. Čežnja za povratkom zabludelih jaganjaca može učiniti da se umesto jagnjeta prihvati — vuk. A ima ih koji u ovoj književnoj politici „pranja „Crnaca" i u mađioničarskim prođukci-
DRAGAN KOLUNDŽIJA:
»Zatvorenik u ružić
(Izđanje »Nolit#, Beograđ)
Đragan Kolundžija je, poput plahovitog rjazanskog Ššiparca, nabasao na velik i nejasni grad i pošto je već na prvim pragovima, na prvim Kkapijama doživeo strah bosonogih spavača (mornara sna“ kako on to voli da kaže) gotovo prišao je poeziji, njenim avaninurama i letovanjima. Posle je bilo sve DO starom đobrom ređu: nekog blagog pređvečerja dok je mucao stihove o belim višnjama i ovcama, vrelom podneblju i nekoj ženi što se kao Maritorna pojavljuje sa krčagom u ruci »vidovita za slič-
iracionalno
nosti, slepa za razlike«.
Objavio je zatim pregršt stihova u 'omlađinskim listovima i oni Su od toga plamsali jednom blaženom, ljubičastom vatrom 'koja je dolazila iz samoga mesa, iz samoga disanja. Zbirka koju je »Nolit«a , zgusnuo u jednu kompoziciju što ima daleko manje neobrađenih pesama nego što bi fo pravedni čitalac očekivao, u pravi čas je utvrđila jednog faunski nađahnutog pesnika,
Svet MKolundžijine poezije vrlo je uzan ali u tom prividno siromašhomh imenovanju sve ima svoju povišenu simboličku reprezentaciju. Neočekivano, pesnik napušta buku onoga sveta koji ga je probudio, šokirao i začuđio, dakle svet velikog građa, đa bi zađihano našao jeđan neposeđovam, nepoznat prostor zelenila KkOji ga dugo i đuboko drži u sebi kao što se gusenica drži u svojoj čudesnoi kađifenoj košulji. WcolundžiijaA otuda oseća vremena lefnja i zimska kao da ona dolaze ·Đreko neke proviđne, spasomosne opne, preko neke teške rose koja mu je pokapala trepavice,
Tzmeđu đisania i fih „urnebesnih pa ipak pitomih doživljaja, nepresta-
otkriven de ·
jama ponekog pokajničkog bivšeg fašističkog pisca vide jeđan od razloga za dlaganje nastupanja pravog procvata i prave konsolidacije i pitaju se da li drveće oktobra ne zaklanja možda ašističku šumu. '
„Carthaginem esse dđelenđam“ razaranje Kartagine na osnovu iz loženoga zaista nije potrebno svakog dana pominjati. Ali preseliti je u Rim?...
Nikađa u maloj Mađarskoj nije bilo tako lako i tako teško živeti iz harmonije proizašlim stvaralačkim životom pisca. Lako stoga ŠLUO se duh najzad oslobodio ponižavajućih i razornih formi borbe za hleb, ali i teško, jer treba da se takmiči sa „snalažljivima“ u svom pozivu.
1, možda, u celoj situaciji najtc=
no se pretače pesma iako se ne može reći da se Kolundžija ne pašti oblikujući svet svojih čuđenja i pronalazaka. .
Uz puno angažovanje, uz punu mesečinu uz jabuke koje mu čine uzglavije i neki materinski „simbol, isfinjene su i đorađene pesme »Pesma, suanean«, »Zatvoremik u ruži« »Buđenjee, »Šta rađim u ovoj noći« i »Lešnik«, đok ostalim pesmama neđostaje samo jeđna misao, jeđna elekirična varnica pa da ?žasjaje sun» čarski i mesečarski.
Ima, đođuše, ponavljanja i neve“ štog ćelivanja, ima neke Kkujundžiske fvrđe veštine, ima čak naivmoB BKTORA na motive pozajmljene, uhvaćene u lefm, wa prolazu, u po" noćnom čitanju, ali sve je fo tčinjeno Krajičkom mašte, taman toliko đa bi delovalo kao tiha pomoć i ohrabrenje, Tako dakle đolazi jeđan talentovani, iz Svog Mđetinjskog mraka istrgnuti pesnik, da 5eć divi kravama, ljubičicama, voću, šumskim jagođama,' i da zamenjuje poneki njihov zvuk simboličan i nestalan ali svež i neporeciv. Malo bi bilo veći đa ovđe ima skupocenih ro nalazaka; ono što ulazi u naš sluh i naše oči mije samo mnacrtani raj« nego jedna izričita pesnička švežina, kađra da se takmiči i sa Oobrazovanijim, silnijim pesnicima.
M. Mirković
A AA AG AAA AZ O A U Ur t
i NOVE KNJIGE | LISTOVI
IA A AAAAAAAAAAAAAAAAAAAA AAA AAA AAA AAA AAA AAA APA aza
»SMIJBH T RANE« — hrvatska s4Atirična poezija, Pesme izabrao Krsto Špoljar, predđgovor napisao Stanislav Šimić. Izđanje »Likosa, Zagreb.
Marko Ristić: »OD ISTOG PISCA« — eseji. Izđanje Matice srpske, Novi sađ, , o
Somerset Moam: »LJUDI 1} OROLNOSTI« — pripovetke, Preveo sa engleskog Miša Đorđević, pogovor napisala „Ivanka Kovačević. Iadanje »Omlađinas«, Beograđ,
žao pada to đa mora da pravi ra= čum bez krčmara: čitaoca još' nije stigao da osvoji, ., | : Dela. jugoslovenske književnosti su, inače, nepromenljivo popular= na. Posle rata su Njegošev „Gorski vijenac“ i „dJama“ Ivana Gorana Kovačića, ti prevođu Zoltana Čuke, pretstavljali prvorazredne uspehe. Ova potonja popularna poema utr-
la je put interesovanju za đela nove jugoslovenske književnosti. Drugo izdanje. Andrićevog dela „Na Drini Ćuprija“ sad se nalazi štampi, a „Travnička hronika“ spa=da među inostraha izdanja Koja imaju najveću prođu, U ovogodišnjim planovima izdavačkih preduzeća nalazi se i Krležin „Izlet u Rusiju“. kao i objavljivanje izabranih pripovedaka Veljka Petrovića i romana Aleksandra Vuča. Budimpeštansko Narodno pozor:šte, pak, prikazaće u ovoj sezoni „Gloriju“ Ratka Matinkovića, ta+ kođe u prevođu Zoltana Čuke. Jožeti Debreceni
»Zmajeva prepiskać (»Matica srpskae, Novi Sađ, 1957)
»Matica srpska«, je objavila đvestotineseđamđesetpet pisama, koja je pisao ili primao Zmaj u razđoblju od 1852 do 1982 gođiać. Pisma su pripremili zu štampu Miadem Leskovac i Ivanka Vujičić, U pismima se može sagledati vrio aktivan Zmajev Žživot „ođ onog Pbrivatiom, pa do raznih problema oko uređivanja, neko" liko listova i časopisa i đo politič“ kog rađa, U ovoj obimnoiš Knjizi, između ostalih, malaze se i pisma Đuri MDaničiću, Antoniju „Madžiću, T,azi Kostiću, Đuri Jakšiću, Vuku \%caradžiću, Lazi KK. NLazareviću, kao i hizu značajnih ličnosti onoga Vvremena sa kojima je Zmaj imao dodira, Citalac, neosetno, prati i Zmajevu jezičku evoluciju: u pismim& prvog razdoblja još ima fvrđih i mekih poluglasnika, dok su pisma kasnijeg đatuma, posle Vukove po beđe, lišena toga.
ovo je prva Knjiga Zmajevih bpi+ sama, pošto »Matica« namerava đa publikuje još jednu, M. D.
+ s x š
“77
Vojan Rus: »RADNIČKI POKRET U INDIJI« — sociološko-politička ra-
sprava. Izdanje »Kultura«, Beograd.
»VIDICI« — studentski ist za Knji-
' ževnost, umetnost i kulturu broj 30-—
31, oktobar—novembar 1957. Odgovor-
mi wređnik Miloš Stambolić,
»FILM« ilustrovani „mesečnik, broj 12; izđaje »Vesna-film«, Ljubljamn. Glavni i odgovorni urednik Mija
· Btefe,
| Koliko je daleko
'. Li
Čedomir BRAŠANAC
svojim prijateljima m jednomt klubu, Mogla je io biti i koalcmc — ustvari ona je to i bila pili smo blago belo vino sa sodom i slušali luku muziku, Slušali smo, dođuše, samo jednim uhom, tačnije jednim delićem svesli, Jedem iz društva pričao je o Islomdu i to je bilo dovoljno zenimljivo da bi privuklo našu puažnju čak i pored gore iznesenih okolnosti. Ćutoli smo i slušali. Neće biti zemimljivo, a to ovde zoista i nije važno, kako se 10 desilo da je toj čovek bio u zemlji koja je fakoreći na kraju sveta, Uglavnom, on je sad, dan posle povraika, sedeo sa noma —- dvojicom svojih prijatelja. Prevorili biste se ako pomislite da smo postavljali mnogo bitemja ili da je on mnogo i opšimo pričao, Naprotiv! Bila su fo kratka zapažanja, suve konsiaiacije, mala objašnjenja, primedbe: često u vezi sa predmetima i pojavema koje su nas, toga trenutka ili nešto remije, potisticali na rczmišljemje ili na brosto konstatovonje: govorio je o jelu i o piću tamo, o riboma i ribarima, o tome kako su ljudi obučeni, o tome šta vole i šta ih naročito privlači, kakvi su im stomovi i koliko rodnih časova košta radio oporat ili flaša konjaka, kako su čisti i svake godine, uvek ponovo i tivek sa istim marom i prilježnošću, boje svoje prozorske okvire t belo a zidove i krovove, krovove doebome — ma kako 10 bilo za nas čudno i nešhvailjivo u rozne žive boje, pričao je o sil-= nom cveću ha Svakom koraku: o malim bešticona »od jedva dva kofaka«, koje su pravi raj na zemlji i kokvih zaista mema nigde, o divnim putevima, o diVozilima, o ljudima temo koji se interesuju za nas, ža noš život, 2 naše sunce i naše more, koje je plave boje: »njihovo je emo kao orćmjee.,
'RA mi smo, drugi moj prijateli i ia, seđeli i ćutali, Pili smo naša blaga vina. Napolju je bila letnja noć, Ali je bio kraj leta i iu nalazim jeden od razloga, mada svakako ne najznačcijniji, što je 1 drugi moj prijatelj — onaj što je uvek scmo slušao — progovorio, Njegove reči primio sam tu svest istog irenul= ka kad i svežinu noći koja. nas zapljusnu iako je dotle nismo ni primećivali, Ili nem je on, početkom SVOG govora indukovao nešio od svojih briga: imao Je, naime, čir u stomaku i možda je oselio nago> veštaj onih patlnji ko= je donose jesen i ia hjeqova bolešt zajedno. U početku sam bio malo iznenađen i, priznajem, ošcemućen; hisem mnelozio vezuinit doslednosti sa onim O čemu je pre toga bilo reči. Ali to je bilo samo u prvom trenutku,
Taslcmd, reče on. Kakva misao! Treba mi mnogo hrabrost. da je ne odbacim odmah, Mislim da bih to u nekoj drugoj situcciji i učinio, ali si me polstakao na nešto šio ne možeš ni da zomisliš, (Oprosti molim te, ja to fako samo kožem! svoki od vos, ubeđen sam, može vrlo dobto sebi da preisitavi ovo šio hoću da iznesem). Koliko nom ireba skromnosti i snage da bismo podneli sve 10, Norma koji ne putujemo, Jeste li razmišljali, o tome. Ima
Seđeo sem sa
mnogo bolnog, ponekad do okrui-
nosii, u tome kad pomislim da sam stolno ovde, da sam ovde bio i da ću ovde ostati. Nije .to, veruj, samo sebičnosti i onaj oatovistički, mislim „ponekad · čak račovekov, sirch. da će mi neko uzeli sreću koja je meni namenjena. Nije mi, mislim, potrebno da vas uveravcm da nisem od onih koji svaki tuđ uspeh ili sreću smiatraju krađom:
krađom blage koje njimc pripada ·
il koje bi m bripadalo da ga drugi, eto, nisu prigrabili, pa u njemu uživcfju ili su uživoli ili gct Šici više, ne znaju ni da uživaju koko bi oni mogli. Ali putovcnje?i Pitam se, bez pakosti, ali ipak, priznajem, sa molo tuge koja nije zavist: knko je čoveku koji celog života to želi, a ne može da ostvori: da putuje, dđ
vidi taj Tslemđ, da vidi ono čud-"
no sunce i ono more i one šarene i čiste kućiće i gejzire i silne staklene bošte i oslubne i onoj Čudđon, nocšem uhu sitrem,. govor, Da vidi svojim okom i čuje svojim uhom i opipa svojom rukom! Nije li putovonje jedom od mojvažnijih i ncjboljih, nojzad, oblika da se zadovolji čovekov duboki naton za O„buhvotnijim saznonjima od, onih koje pružaju knjige, film, radio, novine, razgovori ili možda scmjarehja. Zor vom se ne čini da svi načini koji demas postoje, da sva ona sazncnjer koja primimo u školi, ore nje, ili posle nje, a preko metoda i oblika koji su svakome do-
KNJIŽEVNE NOVINE
bio somo varka, Sad smo ponovo,
stupni, samo još više Ppotsliču bd našu želju, Ponekad, šta više, dosta često, mi io skrivamo pred somima sobom: postoje tu, naravno, i strah od neizvesnosti i kukavičluk. koji u nama mogu, kad ne shvatomo· činjenice i utiske koji u nocšu svest ulcze bez naše volje, da koče svaku želju za fakvom ockcijom, kao Što je putovanje, već u samom začeliku. Ali želja ostaje i nagomila= va se — njena količina može, kod izvesnih osoba, da dostigne gra nicu da, cko se ne oslvori, počinje patnja. Ko od nas ne ide u bios skop? Ko ne čita novine, koga ne inleresuje ovoj ili onaj spori, ko ne sluša rodio, ko nije pročitao jednu knjigu?! Verujem — niko. 204 ista niko. Za icko mali novac čo4 vek može da sebi obezbedi toliko hreme zec maštu, za snove, ?6 sno gu — Za identilikeciju sa moćnis me: na nekom igralištu ili ma ne» kom platna. Mislim đa u celoj svo: joj istoriji čovečemstvo nije imalo toliko i tekvih sređstava kao što sti film, radio ili movine i sporiska priredbe koje bi mogle ickorv Dro“ cenctt ljudi da na takav nočin uz“ bude, razdraže ili dovedu u stomja had želje. nagomilcme kao posledđi« ce svih ovih ulisdka i, Uuglcrva nom, duševnih preživljavonja po“ činju da izazivaju monju većt mpoalnju: kod postaju izvom painje. Naravno da Yutovcmje nije jeđini lek, ali stalno pot“ sliccmct ca neostvorljivat i neostva:“ rema želja za putovonjem iroži ođ čoveka jedem veliki ncpor i Osećahje da mora da frpi velika O4 graničenja i odriccomjea, Donas sva4 ko, besplatno, a često i bez svoj6 volje, čuje i vidi neki avion, neki ćutomobil, neke ljuđe ili čak i ne= ke događaje za koje t prošlosti nis je morco da brine: jer nisu ni pos stojeli — bor ne za običnog čoveka, Domos je stvoreno toliko upadljivih načina da sazncmo ili đa nom se silom: da na znemje koliko su drugi, ne somo oni oko nas, već i mnogi ze koje inače ne bismo mis alili ni da postoje, više od nas uspeli, koliko su sposobniji, srećniji, lepši čakt. A kad uz to imcrnb u vidu stelnu i ukorenjeni ljudsku iežnju da budu bolji i, u irojnjoj liniji, pored ostalog, poboljšaju i svoj vlastii život, onda treba blago i sa rozumevanjem, osećeomjem mere i iqkta, a noročito pazeći na formu, da ne bude uvredljiva, iznositi ljudima, nama, sav igj svet koji nikada neće bili noš. Čovek se uvek nada boljem, cli: koliko, do koje mere svaki od nas može da prima i podnosi sve io podmetonje pod nos tuđeg uspehc, sreće, sna“ ge ili zadovoljstva?
Telonđ, reče Ćutljivac posle mele pauze, je samo jedno od mqolih iskušenja naše skromnosti. Zar ne? Domošnji čovek, svuda u svetlu, mislim na onih đeveđeset i devet posto, mora imocofii mnogo hrabro“ sti i snage: da, bar s vremena nđ vreme, iziđe na svoja pitoma i'pla“ va, Osunčenma prostronstva.
Dvadeset oblakodera od. po. slo spratovci, noprimer, mogu da dadu ime celom jednom gradu od milion stemovnika. Senka žih ogromnih zdonja može, bar u mislima i 50“ cijacijomc, da pokrije sve ono silno mnoštvo zarada koje postoje i bež kojeg ne bi moglo ništa da bude: Nisu li ljudi, milioni ljudi u svetu, demos izloženi jednom nezgodnom eksperimeniu: da se na sverkom koraku mogu, samo cko SU, tome skloni i ako suviše mne pzoatvarđiu of, da uvere de su, u nekoj sencb Da su ononimni i dar će to i oslli. Znom da putovomje nije jedini. d svakcko ni potpuni nočin, da Ovek uvidi de je svako. u svome srcu krolj i da: sem slave i imenđ koje donosi film, politika ili sport postoji još vrlo mnogo noečina zd sreću. Da, ta rež sreća nije za bacivonje.. '
Složili smo se dc reč sreća dosta refko prokrči sebi mesto, hemc je čak ni u mislima ljudi: zavist ju 10 polisla. Zavidimo koo pre . milion godine: a Šta će osšlali 2žd nas?! Možda su zato dobra putovonja: uvetiš se da je blavilo daljina sd? mo fizički fenomen. Tcko gledano i mi smo za nekog plavi. Bar do izvesne mere. Naravno, ukoliko 1 | io interesuje. : Po ;
Ušinilo mi se da je Ćuiljivac 97
setio da je nagoveštaj ncpoda čira |
ćuteći, pili blaga vina uz prijatnu muziku. A moždc je to bilo i žal što se približavala zora,